MISTERIJA! ŠTA SE DOGODILO DRUGU MILIVOJU?

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,pozorište |

u-srbiji-danas-u-12-4

 

Predgovor drame ‘’Šta se desilo drugu Milivoju’’
ČEKAJUCI ŽIVOT

Prvenac studenta glume, Semira Gicića, „Šta se desilo drugu Milivoju“ je slatko gorki tekst o životu koji je perpetuum mobile, mašinerija u kojoj se sadrži i dinamika kretanja, bez kraja.

Kako je Semir, dvadesetogodišnjak, došao na ovu ideju?Otkud mu uvid u to da se sve ponavlja, da se sve zaboravlja, kao da se nije ni dogodilo, ni reklo?

Na ova pitanja Semir može da odgovori samo lično.

No, gledajući na pojavu ovog dramskog teksta kao na specifičan fenomen, vrlo redak, ipak, u našoj teatrografiji, lako je primetiti nekoliko vrlo značajnih odrednica, koje se pojavljuju po prvi put u srpskoj dramaturgiji.

Kao prvo, deža vi /deja vu/ fenomen. Ništa se na ovim prostorima ne događa što se već nije dogodilo, i Semir Gicic to identifikuje u najboljoj tradiciji ovdašnje komediografije, komično i tragično u isti mah. Nastavljajući glavnu liniju srpske komediografije, Gicic uočava da je pitanje mentaliteta, da čovek pristane na sve ono na šta, deklarativno, nikada ne bi pristao. No, kako taj postupak boli, on mora da napravi „brejk“, prekid u svom istorijskom /hronološkom/ pamćenju, i da započne ponovo, uvek iznova, postupak dokazivanja ispravnosti, i ideološke, i psihološke, svog sramotnog pristanka.

Specifičnost ovog tla je da su i pristanak, i nepristanak podjednako sramotni. Ni iz jednog istorijskog perioda ovde građanin nema šanse da izađe neokaljan, na opštem ili ličnom planu. On mora da repetira, kao kod Beketa, apsurdne situacije, ne bi li samog sebe, i univerzum, uverio da se njegov život stvarno događa, da nije nečija rđava šala.

U tom smislu, glavni junak Semira Gicića, Milivoje Cvetković, relikt je jednog prošlog vremena, retrogradan u svakom smislu, a, voljom komediografa, smešten u budućnost, koja, dakle, ne donosi ništa ni novo, ni dobro. Ona se vrti u začaranom krugu, u kome se prestupna godina i taj karakteristični 29. februar ponavljaju beskrajno, ne dozvoljavajući da točak istorije ode dalje, u nove, možda progresivnije događaje.

Semir Gicić gradi anamnezu našeg slučaja na dva bitna i nezaobilazna plana: porodičnom, koji se urušava prvi, pod pritiskom bede, nerazumevanja i represije koja je namenjena malom coveku, pod uticajem nečije loše volje, zbog nečije tuđe koristi, koja nije ni velika, ni isplativa, i na opštem, istorijskom, koji zakopava, ali ne zaboravlja. Tako je i Milivoje Cvetković, nekadašnji gimnazijski profesor matematike, sklonjen iz nastave i iz života sa nekom od konstruisanih, lažnih optužbi, i živi svoj život u specifičnom „danu mrmota“, kao u onom poznatom filmu, koji se neprestano ponavlja. Uvek iste novine, isti događaji, isti razgovori, iste boljke i grehovi čine njegovu svakodnevicu, kao u nekom paklenom krugu. On zna, nažalost, da se to već dogodilo, njegov deža vi je deo neke kompulsivne, prisilne stvarnosti na koju on nema uticaja.
I to je osnovna novost koju mladi pisac unosi u staru srpsku komediju – tu svest da čovek na cijim moralnim osobinama stoji ovaj teški i ozbiljni žanr ima svest o sili koja manipuliše njime. Ali, kod Gicića, ta sila nije politička, ovde je ona daleko iznad dnevnopolitičke stvarnosti. U bliskoj budućnosti, kada se, opet, odlično odabrano, događa ova tužna komedija, vreme je ono koje se poigrava sa mučenicima koji, trajuci svoje penzionerske dane, čekaju od njega izbavljenje iz muke trpljenja. „Sve prođe“ je uteha koja Cvetkovićima nije data. I to je teška kazna.

Grozdana, Milivojeva žena, zdravog je razuma. Ona je rezonator nekog ispravnog, konstruktivnog, ženskog principa, koji gradi i štiti, no, budućnost je patrijarhalna, kao i sadašnjost, o prošlosti da i ne govorimo, i Grozdana nema mnogo manevarskog /dramskog/ prostora za pravu transformaciju.Ona se grozi Milivojevih duhovitosti, ali ga podržava u svemu, kao nekog buduceg Iliju Čvorovica.Efektan i dobro napisan lik.

Njihova kcer, Anđela, kako mladi i treba da rade, nosi neki pokušaj da vreme „iskoči iz zgloba“, kako kaže Šekspir, aktivni učesnik u ovoj igri, kao uvek dostupan izvor Grozdaninih citata.. Ali, ona ima svoju muku, kojoj budućnost ne donosi olakšanje – mora da se uda, da joj se komšiluk ne bi podsmevao, pa ne može mnogo ni da bira, jer vreme za nju ide dalje, dok za druge stoji. Njoj prolazi moda, i njene čari zastarevaju brže od odevnih trendova. I zato je ona raspolucena izmedu svoje nametnute sociološke uloge udate žene i svog ženskog bića, koje hoće slobodu.

Mitar Marić, profesor srpskog, uvek bolestan, penzioner, provereni prijatelj kuće Cvetkovića, zapliće ovu intrigu kobnom vešću da je Anđelin đuvegija Milivojev krvnik, baš onaj koji ga je u crnu rupu već viđene budućnostu i gurnuo.

E, kad se pojavi Luka Petronijević, Anđelin verenik, tek tada komedija dobija svoj konacni, apsurdni oblik. Logika se usložnjava i, protivno zdravom razumu, svako ima svoju istinu, kao da ona nije samo jedna. Milivoje se drži svojih komunističkih moralnih načela, Grozdana svoje ženske zdrave logike, Mitar svoje bolesti koju generiše namera da bude mirođija u svakoj čorbi, Anđela gleda svoju biološku i sociopatološku muku, a Luka, advokat, za ima univerzalno, svevremeno opravdanje – sve što se placa, opravdano je!

I ništa ne može da ugrozi taj poredak. Ni život, ni smrt!

Mladi Semir Gicić nam, možda, poručuje, da samo u ludilu ima sistema, da je svaki apsurd logičniji od stvarnosti koju živimo, koja se menja iz časa u čas, vrlo retko po pravilima zdravog razuma. Kad čovek misli da se nešto završilo, ono tek počinje, kad poveruje da je razumeo, baš tada je prevaren, po ko zna koji put!

Joљ jedan kvalitet ove komedije je njen dijalog, koji, izlomljen i višeznacan, nosi smisao koji se služi besmislom, i tako stvara potpuno novu strukturu, koja odražava, kao u ogledalu, igru u igri, pozorište u pozorištu, život u smrti, smrt u najavi, zamajac koji, nekako kao u dramama Aleksandra Popovića, igra svoje „rastur kolo“, jedinu pravu stvar za nas ovde, koji smo od razuma davno pobegli.

A kako nam Semir Gicić poručuje, i ubuduće neće biti drugačije. Naprotiv.

Budući reditelj praizvedbe ove odlične komedije treba da se pozabavi odnosom između likova, njihovom biografijom koju, ponegde, treba dopuniti dodatnim činjenicama, da bi svi ovi „primerci“ bili živi ljudi, kojima se veruje, jer postoje među nama. Mi smo neki od njih.

Čekamo drugu Semirovu dramu. Ona će, tek, dati značaj ovoj prvoj. No, to nikako ne umanjuje značaj komedije koju možemo da pročitamo u ovoj knjizi.

Nadam se, kao Semirova profesorka dramaturgije, da sam na tragu pisca koji ce ostati u istoriji drame. Dovoljna je i dragocena prilika da je prva ocenim.

 
Dragana Bošković
Urednica TV teatra i drugih dramskih sadržaja
u Dramskom programu RTS-a

 

Šta se desilo  drugu Milivoju?  (odlomak)

 

’’Ko ne zna,a ne zna da ne zna,opasan je-izbegavajte ga.

Ko ne zna,a zna da ne zna,dete je,naučite ga.
Ko zna,a ne zna da zna,spava-probudite ga.
Ko zna i zna da zna,mudar je-sledite ga.’’

Konfučije
(28. 9. 551. – 4. 3. 479. pre nove ere).

 

 

 

 

Lica

 

 

Milivoje Cvetković – Profesor matematike u penziji. Penzionisan pre vremena zbog čudnog ponašanja.
Grozdana – Njegova žena.U starosti postala senilna. Treba je razumeti.
Anđela – Njihova kći.U skorije vreme živčano obolela. I nju treba razumeti.
Mitar Marić – Milivojev drug.Pisac,pesnik i profesor srpskog jezika u penziji.Večito bolestan.Njega takođe …
Luka Petronijević – Anđelin verenik.Ugledni advokat.Možete i njega razumeti…ako hoćete.

 

ČIN PRVI

 

VREME:29.2.2012.Jutro,oko 07.00h.

 
MESTO:Radnja se dešava u nekom provicijalnom gradu na jugu Srbije.Stan Milivoja Cvetkovića na sedmom spratu.U njegovoj dnevnoj sobi vrata sa leve i desne strane. Vrata sa leve strane su ulazna vrata stana. Sa desne strane vrata od hodnika koji vodi do ćerkine sobe,spavaće sobe i kupatila.Ulaz za kuhinju je u sredini dnevne sobe,bez vrata.Druga vrata u sredini sobe su vrata od terase. Zidovi obloženi istrajalim tapetama.Na zidu slika druga Tita i polica sa par knjiga, koje Grozdana kudikamo pročita,stari kredenac i televizor. Na sredini sobe sto,koji se nalazi pored vrata kuhinje, sa izanđalim čaršavom i oko njega četiri dotrajale stolice,od kojih se jedna nikad ne koristi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I

 
Za stolom sedi Milivoje u podkošulji i čeka da mu žena posluži doručak.Oboje nervozni,jer su tek ustali iz kreveta.On poluotvorenih očiju ,namršten i češući vrat,obrastao u bradu,posmatra svoju ostarelu suprugu.Žena nosi iznošenu kecelju i podočnjake ispod očiju.Servira namirnice na sto,a Milivoje je posmatra i komentariše:

 

MILIVOJE:
Polako spuštaj tanjire.Čaše ispred tanjira.Ne treba ti nož,možemo rukom da izlomimo
hleb.Samoj sebi više posla tovariš.
GROZDANA:
Nož sam donela za paradajz.
MILIVOJE:
To je onda druga stvar.Mada si paradajz mogla i tamo u kuhinji da isečeš.
GROZDANA:
Nisam stigla,malopre sam ustala.
MILIVOJE:
Jesi li kupila novine?
GROZDANA:
Eto ti ih na stolu,samo što te ne pozovu.
MILIVOJE:
Da,evo ih.Da vidimo:sreda,29.februar. Vidiš,Grozdana,ovaj dan se ponovi jednom u četiri

godine.

GROZDANA: I dalje pokušavaš da dokažeš da nisi zaboravio tu tvoju matematiku.Omatorio si Milivoje.Što
pre priznaš,bolje po tebe.
MILIVOJE:
To ti možeš za sebe da priznaš,a ja se osećam k’o da mi je dvadeset leta.
GROZDANA: Kako si spavao?

MILIVOJE:

Nikako.Kako da spavam pored tvog hrkanja?(Grozdana ode u kuhinju po doručak). Testerišeš, Grozdana. Što si starija,sve se više čuješ,a ja sve manje spavam.Nije čudo što su mi podočnjaci k’o Nijagarini vodopadi.Čuješ li šta ti pričam!?
GROZDANA(čuje se njen glas iz kuhinje):
Čujem! Pokušavaš da budeš duhovit,ali znaš da to ne volim!

 

(mala pauza)

 

 

MILIVOJE:

Hoćeš li doneti taj doručak!?
GROZDANA( dolazi iz kuhinje) : Evo!
MILIVOJE:
Boga mi,Grozdana, k’o da tamo peglaš padobran.(Žena se vrati u kuhinju).Niti mi daš da
spavam,nit’ mi daješ da jedem!

 
I I

(Ulazi Anđela, lepo obučena i spremna za posao).
ANĐELA:
Što se dereš ovako rano?Cela zgrada odzvanja od tebe.
MILIVOJE:
Valjda se prvo kaže dobro jutro.(Gledajući u sliku Josipa Broza).Druže Tito,evo kako se
danas ponaša tvoja omladina.Pokvario ih kapitalizam i liberalizam.Dozvoljeno im je na glavu da mi se popnu.Ista majka.Što oči otvori,nešto joj smeta.Ne dao Bog još da kuvaš kao ona.
ANĐELA:
Tebi je četrdeset godina valjala njena kuhinja,a sad ti ne valja?
MILIVOJE: Nekad valjalo sine. ANĐELA:
Tata,nemoj me zvati tako,nisam muško. Druga je stvar što si ti hteo da imaš sina.
MILIVOJE:
U redu ,sine Anđela.Nekad je ona kuvala izvrsno,ali je omatorila.Ne vidi dobro i zaboravlja stvari.Vidiš,ovaj hleb je već četiri dana na reportoaru.Zaboravila da kupi hleb.Novine
kupila,a hleb nije.(Smeje se).
ANĐELA:
Tata,to nije smešno!
MILIVOJE:
Kako nije smešno?Onomad je ugurala jorgan i posteljinu u frižider.
ANĐELA:
Izbezumila se od tebe.
MILIVOJE: Što od mene? ANĐELA:
Stalno joj kljucaš nad glavom.Komentarišeš sve što uradi.Mešaš se u njene poslove.
MILIVOJE:
Kako je meni bilo kad je ona meni komentarisala dok sam vozio onu moju Zastavu? Koči!Ne pretiči ga!Gledaj semafor!Ja sve vraćam.Sve u dogledno vreme.
ANĐELA:
Beznadežno je i što ti uopšte to pričam.Ali ja ne mogu sve da postignem.Kad dođem sa
posla uradim što ona ne može.Ako ja ustajem u sedam sati da odem na posao,ne moraš nju dizati ovako rano da ti spremi doručak i kupi novine.

MILIVOJE:Novine se čitaju,po mogućstvu,što ranije.A što se jela tiče,ona može da jede šest putadnevno,a ja ne mogu da doručkujem u pristojno vreme.Ali ti ne beri brigu o nama dvojma. Brini ti

,sine, o svom poslu. Vidiš kako je danas vreme došlo,ljudi sve češće ostaju bez posla.
ANĐELA:
Nemoj se ni ti brinuti za moj posao.Ja ću vas izdržavati…
MILIVOJE:
A,ne!To nikako.Mi sasvim pristojno možemo da živimo od moje penzije.Nije mnogo
velika,ali za naše potrebe dovoljna.Naposletku,tvoje je da se udaš,da nađeš nekog.
ANĐELA:
Tata,vi se bez mene ne biste snašli.
MILIVOJE:
Kako ne bismo?Šta nam fali?Rekoh ti imamo penziju,Grozdana kuva,ja joj po kući
pomognem…
ANĐELA:
Sad si rekao da mama zaboravlja stvari.
MILIVOJE: Ko je rekao? ANĐELA:
Ti,pre pet minuta.
MILIVOJE:
Pa,dobro.Ponekad.Ništa strašno.Ti ulaziš u dvadesetsedmu godinu i vreme je da se udaš.
ANĐELA(Pogleda u sat i trzne se):
O! Zakasniću na posao.(Podigne glas da bi je Grozdana čula).Mama,ja odoh!
GROZDANA(Izlazi iz kuhinje.Nosi zapakovan sendvič,koji je spremila za Anđelu i trpa joj u tašnu):

Baš si se lepo obukla.Majkina devojka.

ANĐELA: Hvala mama.

MILIVOJE:
Samo ćeš podignuti halter.
ANĐELA:
Kako možeš to da mi kažeš?
MILIVOJE:
Ova današnja omladina samo što gola ne izađe pred ljude.
GROZDANA: Milivoje! MILIVOJE:
Šta je?Šta sam loše rekao?(Anđeli):Sine,nisi svesna da stranke sve vide,dok ti preko puta

šaltera sediš i popunjavaš im obrasce.
ANĐELA:
Tata,tim ljudima je jedino novac u glavi.Oni ne vide ništa kad dođu u banku,sem para.
MILIVOJE:
Sve je više ludaka koji kidišu preko šaltera.Ovako u moje vreme nije bilo.Moj
maršale,da si ti meni živ ,pa da vidiš u šta se pretvorila tvoja komunistička omladina.

ANĐELA:

Ja sam dete demokratije.
MILIVOJE:
Šta ti je donela ta tvoja demokratija? Pošten narod umire od gladi,a kriminalci se gizde i važniraju.U naše vreme nije bilo toga,a ti kritikuješ komunizam.
ANĐELA:
Nisam kritikovala tu vlast ,nego prošlu.
GROZDANA:
K’o da on ne zna koja vlast ne valja.
MILIVOJE:
Na koga ste tako prgave,da mi je znati.
ANĐELA:
Dobro ,tata,kako ti kažeš.Ja sad stvarno moram da idem.(Poljubi nju ,pa njega)’Ajd
zdravo.

 

 

 

I I I

GROZDANA:Pazi kako prelaziš ulicu!

MILIVOJE(Imitirajući nju):
’’Pazi kako prelaziš ulicu’’.Poštedi je jedno jutro tvojih saveta,nije više klinka.Grad se
sad proširio i ona se sigurno bolje snalazi u njemu.
GROZDANA:
Od koga se bolje snalazi?
MILIVOJE:
Od tebe.Ja sam radio kao profesor u tri škole i znam ga na pamet.Ti odeš u samoposlugu koja je pedeset metara udaljena od kuće i zaboraviš šta si htela da pazariš.Kanda da se malo izgubiš tamo.Alisa u zemli čuda – Grozdana u supermarketu.(Sarkastično): Mora gospođa da obavi razgovor sa svakom komšinicom koja sedi na terasi.Da polemišu kakvo će vreme biti sutra,ko se nov doselio i sve neke gluposti.
GROZDANA:
Ne sećam se kad sam zadnji put pričala sa nekim iz komšiluka.
MILIVOJE:
Ti se ne sećaš šta je bilo pre pet minuta.Da nije ogovarnja,čovek s ’ čovekom ne bi prozborio.

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.