MISLIM DA JE BLIZU KRAJ

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,sf / horor |

„Mislim da je kraj blizu“. Uz gomilu reklama, pretplaćenih i nelegalnih, ovako nešto mora da ti privuče pažnju dok ispijaš prvu kafu. Pomislio je da je u pitanju virus. Ime pošiljaoca je bilo skriveno iza gomile nerazumljivih znakova. Dobro, poznavao ih je ali tako vezani mu nisu mnogo govorili. Da, mora da je u pitanju novi „trojanac”, pomislio je već izgubivši svu pažnju. U eri soka, u kojoj ni lizalica ne može da se proda bez fistovanja trudnice, poruka je delovala autentično iskrena i jednostavna.

„Da, ili je trojanac ili početak kampanje za mušku toaletnu vodu,” pomislio je u trenutku pritiskanja dugmeta za primanje proverene, dnevne doze informacija. Do sledećeg podsećanja na poruku, čija je različitost izazivala oprez, došlo je tek na poslu. Prilikom čišćenja boksa, za čije je održavanje svakog „petog u mesecu” izdvajao solidnu cifru, naišao je ponovo na nju. Bez obzira koliko novca dao, moraš čistiti i ručno, pa je valjalo dobro razmisliti o vrsti usluge koju bi aktivirao. Odnos cena usluga nije uvek bio realan, pa makar se odlučio i za platinastu verziju odvajanja nepotrebnih poruka, morao bi s vremena na vreme da odloži živce i zasuče rukave. U tim trenucima one napadaju. Znao je: momenat nepažnje i već si poručio automatski podizač ili sintetički seksualni stimulans. Ipak, bio je na poslu a njegova poslovna i privatna adresa bile su jedno. Odlučio je, setivši se da za njega neće biti konsekvenci, da je otvori.

Na njegovo čuđenje, stajala je samo poruka, bez mogućih linkova s kojima je vezana. To više niko ne radi. Godinama. Ne isplati se, jednostavno. Već oko podneva, proveo je dobar deo vremena u zajedničkim prostorijama raspitujući se da li je još neko primio nešto slično. Ljubopitljivost ga je koštala, saznao je koju vrstu zaštite koriste njegovi saradnici na poslu kao i najbizarnije mailove koju su greškom stigli na njihovu adresu. Naravno, i omiljene reklame. Niko nije znao o čemu priča niti je iko čuo da se nešto novo sprema pod sličnim sloganom. Dok je zbunjeno češkao potiljak, stigla mu je još jedna.

„Znam da ovo neću preživeti.” Zvučalo je kao delo vapaja nekog dobro skrivenog. „Sigurno je žena,” mislio je. „Samo one mogu da zaštite adresu slanja toliko da se ne može otkriti a onda pozvati u pomoć.” Odlučio je da ih ignoriše, ko god da je u pitanju i da igra neku igru. Njemu nije bilo do društvenih zanimacija. Uprkos stavu i višečasovnom ignorisanju, negde oko vremena za ručak je krenuo da nadoknađuje pauzu u informisanju iščitavši sve do tada pristigle poruke. Ovaj put se nije čak ni trudio da dodatno prekontroliše da li su zaražene. Poslednja pristigla poruka je uspela da mu naježi kosu na potiljku.

„Ostalo mi je jos 4 sata života. Premalo da bih bilo šta uradio, previše za agoniju. Preduga su 4 sata kada znaš da po njihovom isteku umireš. Bože, smiluj mi se.”

Pogrešio je, nije bila žena. Gledao je u poruku i razmišljao o fatalizmu. Da li da na sve zaboravi? Moguće je da će nakon ta 4 sata ipak krenuti neka reklamna kampanja. Ili će nečiji svet biti uništen. Nije bio siguran da li može da sebi priušti toliku nezainteresovanost i da ispred ekrana prati tuđi kraj kao neki bolesni voajer. Bez pomeranja glave, očiju prikovanih uz već napamet naučen tekst, pružio je ruku ka komunikatoru. Četiri sata će biti i više nego dovoljna za nju. Prsti su poluautomatski počeli da okreću Danielinu adresu, samo jednom se zaustavivši kada je trebalo da odabere poslednji karakter. Prisećanje da li se završava sa 6 ili 9 koštalo ga je jedne sekunde.

„Reci šta treba, ali brzo, već se spremam da napustim stan,” čuo se strog ali dobroćudan glas. To je bio njen način da pokaže prisnost, a da se, uz put, našali. Nikada ne bi napuštala svoje prostorije pre 22 časa, osim u slučaju napada ili požara, pa i onda samo ako je bila sama.

„Slušaj… Primam neke bizarne poruke, i to ceo dan. Možda je nečija bolesna šala, virus ili reklama. Verovatno nešto od toga, ali ipak, da li bi imala vremena da pogledaš i možda nađeš izvor ili ko je već iza toga.” Po govoru je osetio kako su joj se usne razvukle u osmeh.

„Misliš li da po ceo dan sedim kući, čekajući tvoje sulude zadačiće? Nisu svi blagosloveni dokolicom pa da mogu pratiti izvor spamova,” nastavila je da se smeje.

„Samo ti uđi, znaš već šifre. Primetićeš sama na koje poruke mislim, izdvajaju se. Samo pokušaj da pronađeš izvor, sve preko je lutrija.” Njena veselost kao da je imala Doplerov efekat na ozbiljnost s druge strane linije.

„Toliko ti je bitno da saznaš poreklo glupavog maila? Nadam se da se nećeš razočarati. Dobro, javiću ti što pre.”

Ponovo je u prostoriji zavlada tišina. Noge su mu i dalje bile na stolu, ali su mu misli otplovile dalje. Na osnovu onoga što ima, pokušavao je da sklopi celu priču u glavi. Svestan je bio da radi uzaludan posao, popunjavajući rupe sopstvenim fantazijama. Činilo mu se, ipak, da je uhvatio nekoliko potencijalno ostvarljivih scenarija. Najviše je zamišljao nekog depresivca kome se svakog trenutka konstruisana neminovnost primiče, sve bliže i teže. Pa, i s tom pričom je imao problem. Borio se sam sa sobom, jedan deo mu je govorio da mora otkriti ko je u pitanju. Možda će mu pomoći, cak i melodramatično, u poslednjem trenutku. A opet, šta ako je u pitanju neko ko i ne treba da živi? Ili je u pitanju toliko oštećena osoba da je uzaludno pokušavati bilo šta? Za koji dan će verovatno ponovo pokušati, podjednako kreativno i skoro sasvim sigurno – fatalno. Odlučio je da zaboravi i izbriše scenarije na najlakši mogući način. Bez moralisanja i dilema, zainteresovao se zato što mu se može. Time je na neko vreme umirio savest, ali ne i unutrašnji sklad.

U tom mu je stigla nova poruka. Sada je to već bio vrisak. Fragment ispovesti trenutka u kome se on, ko god to bio, nalazio. Rečenice nabacane jedna na drugu, istinite u svojoj nesređenosti. Taj neko mora da je zaista doživljavao kraj, sve jedno da li je popio tablete ili samo umislio da se zidovi približavaju. Smetala mu je zaraznost tih poruka. Očaj nije prelazio na njega, ali sve više je želeo da sazna. Bilo šta, jer u porukama čak nije pisalo ni kakav kraj dolazi. Samo apstrakcija koja često definiše nesređene.

„Verovatno brinem o ludaku, a ne znam ni zašto,” pomislio je i nasmešio se. Te nedelje nije bilo mnogo posla, pa je mogao da sebi priušti današnju avanturu. Ustao je i krenuo ka zajedničkim prostorijama. Danas mu se zaista sve eskiviralo. Nije imao volju da radi, pažnja mu je stalno bežala i vraćala se tim porukama. Vreme dok mu Daniela ne uzvrati poziv s rezultatima (više nije ni sumnjao da će ih imati) odlučio je da prekrati u priči s prezrenim saradnicima. Tuđi doživljaji koji ga se nikada nisu ticali, uspeli su pukom dosadom da mu parališu misaone procese. Dok je jedna od onih kojima nikad da upamti ime vatreno pričala o svojim emocijama izazvanim novim pretraživačem, on se setio. Komunikator je ostavio u kancelariji, nije imao naviku da ga iznosi u radno odeljenje jer je tamo retko odlazio. Koliko li je prošlo? Sigurno više od pola sata. Nije progovorio ni reč, jednostavno se okrenuo i otišao. Ostavio je okolinu zbunjenu količinom rasejanosti koju je odavao. Od nekoliko propuštenih poziva, dva su bila njena. Poslednji je bio propušten za pola minuta. Da nije već okretao njen broj, upustio bi se u razmišljanje o telepatiji dok se ne uspostavi veza s njom. Desilo se da su počeli oboje da pricaju, i pre javljanja su znali ko je s druge strane.

„Stani! Hajde iz početka, nisam te razumeo. Samo gledaj da bude sažeto ako je bitno.”

Osećao se kao da je trčao ali mu se to nije čulo u drhtanju glasa – napor je bio psihički.

„Našla sam ga. Poruke stižu preko registrovanog korisnika koji je u 4. ulici, broj 262, stan 116.”

Lokacija je bila suviše blizu njemu da bi postojala dilema. Uostalom, sigurno neće pozvati neku od spasilačkih službi. Hteo je da lično vidi zašto se trudio, a dok bi oni pristigli, sigurno bi vec bilo kasno. Da, otići će sam. Upravo je otvorio usta i počeo da sipa slogove zahvalnosti, kada ga je ona prekinula.

„Čekaj, ima još! Osim njegovog kartona, koji je bolno prosečan, postoji mala nelogičnost. Poruka dolazi od njega, tačnije preko njegovog računa, ali izvorni signal je negde između Singapura i Sidneja. Jednostavno se pojavi tamo i izađe kroz njegovu adresu. Možda on uopšte nije čovek koga tražiš.”

Iako je pismeniji od većine, ovo ga je zbunilo.

„Kako je to moguće?”

„Ne znam ni sama. Slučajno sam otkrila jer sam tražila izvor signala, a ne pošiljaoca. On jeste pošiljalac ali ne i izvor.”

Nastupila je tišina u kojoj su njih dvoje razmišljali svako za sebe. Delovalo je kao da je ona već završila ceo proces. Možda ga je puštala da vodi, ipak je ovo njegova informacija.

„Slušaj,” progovorio je. „Ne mogu da odmah krenem ka njemu. Možda tek za sat vremena. Biće dovoljno vremena da stignem čak i ako saobraćaj bude loš.” Računao je o odbrojavanju u porukama. Ima još vremena.

„Kreni i ti. Planiraj da stigneš bar 15 minuta pre predviđenog kraja. U međuvremenu, probaj da što vise iskopaš o anomaliji, možda je bitna.”

Očekivala je da će je pozvati.

„Ako nešto saznam, hoćes li da ti javim odmah ili kada se nađemo? Uostalom, o čemu se, zapravo, radi?”

„Pročitala si i sama, valjda. Moguće je da je sve u pitanju, kao i da nije ništa. Za nekoga. Ne znam koga. Nije ni važno. Bar tako mislim. Nemoj gubiti vreme, ispričaćeš mi kada se vidimo. Sada smo limitirani.”

Prekinuo je vezu i odmah je zaboravio ostavljajući Danielu zbunjenu. Počeo je da piše korespodenciju kako bi ispunio kvotu za današnji dan. Zurio je. Ovo ga je uhvatilo prilično nepripremljenog, bez obzira na to što je predvidljivo. Posle svakog memoranduma je gledao na sat. Stići će. Nije primetio da je napravio bar desetinu različitih grešaka u radu. Samo jedna od njih će imati posledicu, maljavi debeljko iz kadrovskog će se dugo smejati jednoj slovnoj grešci. Uobičajena reč je, zahvaljujući jednom slovu, postala bezobrazna. Još kad znate da je u poslovnoj pošti… Biće dovoljno za anegdotu s ograničenim vekom trajanja. Poslednja je otišla i on je ponovo pogledao na sat. Bilo je tri minuta više nego kad je pogledao poslednji put. Zadovoljno se osmehnuo, skoro panično pokupio lične stvari i, uz koji ovlaš pozdrav, protutnjao je hodnikom.

Napolju ga je čekala uobičajena količina ljudi i mašina, nikakvog spektakularnog zastoja ili havarije nije bilo na vidiku. Odlučio je da ne rizikuje: udahnuo je jako, pružio korak i ušao u talas ljudi. Izašao je iz njega tek stotinak metara od sastajališta, već pogledom prelazeći po mestu sastajanja. Na pola puta se latio komunikatora, više iz navike nego što je zaista bilo potrebno. Nekoliko propuštenih poziva je bilo od nje. Nastavio je da hoda pognute glave, vratio kom na mesto i tek pred njom digao pogled ispitivački.

„Postoji nešto zanimljivo vezano za ove poruke. Izgleda da nisu od ovoga sveta.” Ukopao se u mestu i osmotrio kao da bi se znakovi ludila pojavili na telu.

„Mislim,” nastavila je skoro postiđeno, „nisu iz našeg vremena.”

I dalje je dobijala neprijatnu tišinu.

„Znaš, sve ukazuje da su poruke iz 2586. godine, pa i sama poslednja primljena poruka. Sigurna sam da nije greška u softveru. Čak se i mesto polaznog signala uklapa. Slušaj: imam teoriju, ma više od teorije… objašnjenje za ovu anomaliju.”

„… Koju ćeš mi ispričati odmah pošto proverimo šta je gore,” prekinuo ju je blago. I tako je morao da smisli dobar razlog da pokuca nepoznatima na vrata i kaže da je neko u stanu u nevolji. Možda im vrata otvori agresivni psihopata, o tome do sada nije razmišljao. Penjući se, ona je i dalje pričala o svojoj apsurdnoj teoriji, porukama koje putuju brzinom svetlosti, savijaju prostor-vreme.

„U tom obliku je moguće putovati kroz vreme, problem je samo u jednosmernosti,” mrmljala je tiho, kao versku mantru. Samo trećinom pažnje je pratio šta priča; ostali delovi svesti su bili ravnomerno raspoređeni na pronalaženje stana i razmišljanje o tome šta će zateći. Otvorena vrata stana nisu bila samo prijatno iznenađenje nego su i umnogome sve olakšala. Zaustavili su se skoro simultano. Mantranje o fizici je prestalo pre nego što će da razmene poglede odobravanja i koraknu unutra. Nameštaj, raspored, pa čak i sitni detalji koji udaraju pečat posebnosti su bili bolno poznati. Pokušali su sa oprobanim „ima li koga?” pre nego što se upuste u pretraživanje po stanu. Ulazak u kupatilo nije bio nimalo dramatičan. Kao ni ono što su zatekli unutra. Ni traga od krvi, tableta, žileta i sličnih potrepština za nesreću u kupatilu. Káda je bila puna vode, mestimično s penom po površini ali njeno dejstvo se već gubilo. Unutra je bilo i telo muškarca, ne starijeg od četrdesetak godina, uobičajeno maljavo i proćelavo, s tek primetnim viškom kilograma. Neunakaženo i neoštećeno, tik ispod vode. Za pojedine je kupanje, tačnije spavanje u kadi, podjednako opasno kao džungla. Izvukli su ga iz vode i počeli s reanimacijom. Nekoliko desetaka sekundi kasnije, telo je počelo da se grči i izbacuje vodu. Minut-dva kasnije, pomalo tupavo lice ih je posmatralo s izrazom koji je otkrivao unutrašnje pitanje: „ko su ovi stranci u mojoj kući?”.

Razočaran razvojem situacije, Matje je spremao kafu u kuhinji dok mu je Daniela pričala kako su ga pronašli. Pomalo ljut, kao konobar uskraćen za napojnicu, doneo je tri šolje iz kojih se više širila toplota nego miris. Posmatrali su ga šokirano tako da je za malo prosuo tečnost.

„Šta?”

Zbunjenost ga je svela na reči/rečenice.

„ Nije on slao poruke,” reče mu Daniela. „Ivan je zaspao u kadi a ceo dan niko nije bio u stanu.”

Dodao je Ivanu ono što bi bila njegova šolja kafe.

„Nećeš sada opet početi s porukama iz budućnosti?”

Pokušao je da kontroliše svoju sarkastičnost.

„Moguće je, već sam ti objasnila princip. Moguće je da njihova mreža nije izdržala, da je nastala greška, da su izmisli aparat… Postoji hiljadu mogućih objašnjenja. Već se događalo da fragmenti procure u sadašnjost, iskrivljujući prostor-vreme. Istina, nikada u ovoj količini, i komunikacija je uvek jednostrana i do elektronskog doba, ali opet… Ivane, poslužiću se Vašim računarom,” konstatovala je.

Nekoliko minuta nakon logovanja, priljubila je svoje lice uz holoekran. Pokušaji da joj se obrate, pa i da međusobno razgovaraju završavali su se ućutkivanjem u vidu dizanja njenog dlana. Nisu znali šta radi, jedino su videli da pažljivo čita. Na satu su se upravo pojavile cifre 18:15, vreme kada je pošiljalac poruke obećao kraj, a na monitoru je izašla, kako se ispostavilo, poslednja poruka. Nisu videli šta piše ali njena reakcija je bila vise nego očigledna. Prvo je prekrila usta rukama a potom, posle kraće pauze, okrenula se ka njima.

„Svet u budućnosti je upravo prestao da postoji. 27.04.2586. godine, u 18:15 po griničkom vremenu dogodila se, ili: dogodiće se, apokalipsa. Ivan se nasmejao. Matje se osećao prazno.

„Sigurna si?” uspeo je da izgovori. „Sigurna si da nije neka šala, greška? Hajde proveri i drugi put, nemoguće je…” Zastao je.

„Zašto je nemoguće? Zato što ti želiš ili zato što ne veruješ? Proverila sam ne dva već sedam puta. Jedino logično objašnjenje koje mogu da ponudim je to. Uostalom, priđite i pročitajte poruku.”

Kao da su roboti a ne ljudi, priđoše mehanički. Čitali su redove i redove. Ova poruka je bila duža. No, poslednja ne znači i informativnija, jer nije pisalo ništa o uzroku apokalipse. Samo tugovanka nad sopstvenom i sudbinom ljudske rase, koja nije uspela da se na vreme proširi na druge svetove i spase se. Bilo je jasno da je nešto „obrisalo” ljude sa Zemlje, verovatno oni sami; ali, i to je bilo nagađanje. Jedino je Ivan detinjasto odbijao da poveruje, bezmalo ih vukući za rukave, tražeći odgovore koje oni nisu imali.

„Možemo li ih nekako upozoriti, nešto da učinimo?” Imali su razumevanje za njegovo pitanje kao i za njegov šok. Prvo je zaspao u kadi, u kojoj se umalo nije udavio, neznanci koji ga vade i spasavaju mu život, a sada i sve ovo: saznanje da je ljudima ostalo tek nekoliko stotina godina bitisanja.

„Komunikacija je jednosmerna.” Danielin glas je zvučao kao automat. „Možeš da im ostaviš vremensku kapsulu. Pitanje je šta ćeš staviti unutra, da li će je i ko će je naći i razumeti.”

U ekstremnim situacijama, Matje bi pribegavao fatalizmu. Osećaj mu je govorio da je pravi trenutak za to. Razmišljao je o ludom proroku koji zna da će Zemlja biti uništena. Zna čak i datum, ali ne i šta je dovelo do toga kao i kako da ga spreči. Video je sebe kao jednog od onih beskućnika, odevenih u rite koji se na sav glas dernjaju o smaku sveta. To je najviše što bi mogao da pomogne narednim pokoljenjima. Ah, da, trebala bi mu i činija za sitniš, koji bi mu davali da ljude ostavi na miru. Da, to je najviše što može da učini za ljudsku rasu. Ili da se kastrira.

Bezvoljno se spustio na sofu, takvom silinom da mu je nešto kafe izletelo na pod. Niko nije obratio pažnju na malenu baru. Ivan je još uvek ponavljao u formi pitanja, kako nešto ipak moze da se uradi. Čak je i on verovao da ne može, ali poput deteta bi dozvolio da ga razuvere i bez argumenata. Samo jedno „biće sve u redu” i on bi bio zadovoljan i umiren. Na žalost, publika nije bila od te sorte. Stojeći, Daniela je razmišljala o konačnom stvaranju porodice. Osnivanju mikro-zajednice, u kojoj bi se sveta tajna i znanje prenosili s kolena na koleno. Bili bi dvostruko vezani, time i jači, a to bi već dalo neku šansu, da će tokom vremena znati da uoče uzrok i možda spreče poslednji dan. I pre nego što je završila izgradnju mikro-fundamentalističkog društva u glavi, postala je svesna verovatnijeg razvoja tog njenog pokušaja. Posle koliko generacija bi se izgubila osnovna zamisao, pa čak i znanje? Kada bi članovi saznajne verske zajednice počeli da se međusobno uparuju? Bilo bi potreban nadljudski trud da se ne sklizne u fundamentalizam i puku pretnju s jedne, i orgijaško šarlatanstvo s druge strane. Bolje da odustane pre nego što zažali i počne da uludo troši svoj život. Ionako je samo jedan a tada će već dugo biti pod zemljom.

„Ja sam gladan,” prenuo je glas Matjea.

„Molim? Ah da, i ja sam. Zaboravila sam u ovoj gužvi da obavim tu radnju. Hajdemo na naše mesto. Možeš i ti s nama,” obratila se Ivanu.

„Tek tako?” Njegovo pitanje je bilo iskazano rečima i pogledom.

„Tek tako,” odgovori mu ona. „Zaboravi, ništa se nije desilo. Samo bi izgubio razum, brinući o nepromenljivom i nepojmljivom. Zato hajde da jedemo. Možemo i da pijemo ili šta ko već preferira.”

„Hajdemo da jedemo,” konačno će Ivan.

Ćutke su uzeli stvari, ona je isključila računar. Automatska brava je škljocnula i čula su se tri para nogu kako pomalo bezvoljno kloparaju po podu. U prizemlju je zastala, bio je to samo milisekund neodlučnosti koji niko nije primetio. Vodila je razgovor tako neusiljeno da se činilo kao da je “small talk” u pitanju.

„Matje, znam da si ti čovek modernih shvatanja i sigurna sam da NI TEBE ne zanima porodica, ali kako ti vidiš taj oblik udruživanja?” Rečenicu je završila tačno ispred vrata. Koraknuli su na ulicu. Buka je zagušila govor ali je ona uspela da čuje odgovor. Niti jedan mišić na licu joj se nije pomerio. Uvek je imala dobru kontrolu nad sobom. A onda su zakoračili u nepoznato.

Autor 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.