Minijature Vladimira Bulatovića – Bučija

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,edicija "minijature",poezija i proza,proza |

kesanjeSveštenikov balet

Nakon krštenja priđe mi sveštenik. Reče mi da od malena voli balet. Da život nije posvetio veri u boga verovao bi u umetnost. Upita me verujem li u Boga. Muljao je brojanicu prstima. Idete li na baletske predstave, upitah ga. Sinu mu pogled. Mljacnu. Jeste li primetili kako sam graciozno hodao pokraj oltara za vreme krštenja, upita me. Čmičak mu zaigra. Verujem pokatkad, odgovorih mu na pitanje o bogu.

Umberto Saramago

Sedim u tramvaju. Čitam priče Umberta Eka. Ispred mene seda mladi par. Devojka je lepa. Mladić nije. Deluje kao da su u svađi. U torbi mi je Saramago. Mladić se okreće ka devojci. Izazivački zuri u nju. Ona uporno gleda ispred sebe. Neprijatno mi je zbog njenog ćutanja. Prošli smo dve stanice. Ne prestaje da zuri u nju. Ona mu se konačno okreće. Smeje se. Kao da se ništa nije dogodilo. Vraćam knjigu u torbu. Kao da ništa nisam čitao.

Tetkica

Znao sam da se sviđam Gordani. Ispričao sam joj kako se sećam jedne šepave tetkice. Iz osnovne škole. Krpe su joj smrdele na crkotinu. Jednom smo joj zapalili borosane. Drugi put smo joj piškili u džezvu sa kafom. Nije mogla razgovetno da priča. Mumlala je. Često nas je metlom jurila po školskoj pasareli. Umrla je od raka. Gordana je valjda shvatila šta sam osećao prema njoj. I ona je bila tetkica.

Kotlarnica

Ujutru su mi isključili grejanje. Do podneva otiđoh do toplane. Pred ulazom u sivu zgradu dočekao me je otac. Šapnu mi da idem samo pravo niz hodnik. Hodao sam dva sata. Stigoh do kotlarnice. Ispred ogromnog gvozdenog i praznog kotla stajao je div. U rukama je držao lopatu. Oko njega posvud beše prosut i razbacan ugalj. Div je bio umoran. I slep.

Još malo

Imam kolegu pedofila. Često mi se obraća u zbornici, dok piskaram po dnevniku. On voli da sluša Maskanjija. Pas mu se zove Pjetro. Zimuje sa ženom u Babama. Čita Selindžera i Hemingveja. Dostojevskog izbegava, jer je nemoralan. Pati od refluksa želuca. Letos mu se telo osulo od kineske gljive. Priča viceve. Bajate a masne. Prijaviću ga direktoru škole. Još samo malo da ga proučim.

Sintisajzer od ortaka

Bivši prodavac kozmetike postao je nastavnik muzičkog. U osnovnoj školi. Nastavio je da prodaje. Kolegama i đacima. Naterao je sve đake da kupe sintisajzere. Od njegovog ortaka. Neki klinac slučajno našao jeftiniji. Duplo. Kod Kineza. A ne od njegovog ortaka. Videvši to i ostala deca pohrliše kod Kineza. Odnese vrag šalu. Bivši prodavac sazva roditeljski sastanak. Nakupi se učionica roditeljima. Stade da ih ubeđuje. Priča o Kinezima svašta. Truju kerove pa ih jedu, mešaju otrove za boje i igračke, smrde. Ubedi on roditelje. Šta oni znaju o Kinezima. I o sintisajzerima. Svi do jednog kupiše sintisajzere. Na nagovor profesora muzičkog. Bivšeg prodavca. Od njegovog ortaka. Kineza.

O čemu čovek stalno misli

Dok su me živog zakopavali mislio sam na dve stvari. Na život. I na smrt. Zakopan, borio sam se. Za život. Docnije se otkopah. Nastavih da mislim. Samo na smrt.

Crkvena kantina

Poznavao sam oca Duška. On me je krstio. Trinaestog aprila. Pekao je rakiju od pomorandži. Od pomoći, od Grka. Metao je u bocu strukove sveže nane. Da ubije gorčinu. Sedeli smo u crkvenoj kantini. Videh vraga, kaza mi. Sipa nam po rakiju. Prekrsti se pa otpi malo. Gore u crkvi, nastavi on, ispod ikone. U tom u kantinu uđe neka žena. Savila se do poda. Sva u crnom. Hoće da ljubi sveštenikovu ruku. Vražija su to posla, reče. Otac Duško i žena u crnom.

Klovnovski greh

Beše leto. Stiže cirkus u blokove. Razapeše šator po poljani, preko puta pijace. Polepiše plakate svud po zgradama. Na plakatu žena sa bradom ljubi se sa klovnom. Prodaše sve karte. Deci i odraslima. Uveče beše sparno. Klovn se našminkao, i obukao. Svi su ga znali kao Boleta. A zvao se Miodrag. Nešto ga je mučilo. Duže vreme. Pod šarenom maskom ne vidi se patnja. Pred predstavu Bole htede da se ispovedi. Tražio je crkvu. Po blokovima. Nađe veliki supermarket, i barem još dva. Pumpu takođe. I pekare, čak tri. Ljudi mu se smejali. Deca ga zadirkivala. Besni kerovi ga zamalo ne rastrgoše. U blokovima. Među musavim zgradama i prljavim garažama. Nigde mesta, za oproštaj grehova.

Divlja ždrebica

Otac zvao direktora muzičke škole. Ćerkica hoće na klavir. Ništa drugo. Ovaj mu dao telefon šefice klavirskog odseka. Roksande. Gospođe u sandalama od kengurove kože. Dogovoriše se da se upoznaju. U sredu, na pauzi. Dođoše otac i ćerka u zgradu muzičke škole. Popeše se na treći sprat zgrade. Pitao otac za šeficu odseka. Rekoše im da uđu u šesnaesticu. Učionicu. Tamo ih dočekaše dva tamna polukoncertna klavira. Poput sarkofaga. Uglancanih, kraljevskih. Po zidovima behu uramljeni kompozitori. Merkali ih, strogo. Uz prozor tiho je venuo fikus. Njega sve to podseti na Goricu, ljubav iz mladosti. Svirala je klavir. I često je plakala. Uđe i Roksanda. Gospođa u sandalama od kengurove kože. Kratke kose, mršava kao kostur. Devojčica čvrsto stegnu očevu ruku. Roksanda im predstavi klavire. Polukoncertni Sergej i Franc. Kao da su živa bića. Ozbiljna gospoda. Kad oni sviraju muze zaćute, govori im. Devojčica ne zna ko su muze. Sramota je da pita oca. Stiska mu šaku ručicom još jače. Zabada prstićima kao čiodama. Roksanda seda za Franca. Počinje Rapsodiju. Njiše se. Mahnito kreće da skače koščatim dupetom po stolici. Divlja ždrebice, tako je nekad šaptao Gorici. Teško ju je krotio. Izvede sad ćerku napolje iz učionice. Uhvati ga neka muka. Nepodnošljiva. Povraćao bi. Uz fikus.

Dvoglava sudbina

Vozim se jutarnjim. Polupraznim, za Mledenovac. Pokraj mene knjava neka žena. Na sedištu pored sedi muškarac. Samo što nije zaspao. Ženina glava se klati. Zabacuje. Šara, malo levo, malo desno. I muškarac zaspa. Negde na pola puta vozač naglo stisnu kočnicu. Cimnu snažno. Smače uspavane glave. Obe se otkotrljaše na musav pod autobusa. Gledam oko sebe. Niko nije primetio. Ustajem polako, kupim glave sa poda. Nema mnogo krvi. Razmišljam nešto. Baš sam podlac. Prilazim omlitavelim telima. Ženinu glavu stavljam na telo muškarca. I obrnuto. Sedam potom. Puštam ih da spavaju. Stižemo konačno u Mladenovac. Oboje se bude, protežu se. Pravim se lud. Smešni su, ništa ne primećuju. Život pisca je zabavan.

Drugačiji Davor

Imao sam učenika. Davora. Momak je delovao drugačije. Od svojih vršnjaka. Sa njima je bilo lako. Kad dođu neraspoloženi. Malodušni. Uspavani. Poslušam ih. Ohrabrim ih. Nasmejem ih. Odu svojim kućama. Radosni. Ubeđeni u to da će biti bolje. Da može biti bolje. Sa njihovim roditeljima. Drugarima. Profesorima. Ljudima. Davora međutim nisam mogao da prevarim. Moraš verovati u to da će biti bolje, govorio sam mu. Gledao me je, čudno. Prozirao me. Lupetate profesore, govorile su njegove oči. Bio je u pravu. Znao je isto što i ja. Da se nas dvojica ne možemo prevariti. Lepim pričama. O jednakosti. O bratstvu. Ljudskosti. Ipak, želeo sam ga prevariti. Žarko. Dugo sam razmišljao kako. Smislio sam. Zato počeh da ga varam. Ti si bitanga, govorio sam mu. Ništa od tebe neće biti. Bedniče! Iznenadio se. Zaprepastio. Bi mu krivo. Bolelo ga. Razdiralo ga. Zamrzeo me. U njemu proradi inat. Htede po svaku cenu da mi dokaže da vredi. Da može biti bolji. Nešto se u njemu preokrenulo. Postade smireniji. Strpljiviji. Razumniji. Bolji od mene, u svakom pogledu. Ti si bitanga i propalica, ponavljao sam uporno. Najgori od svih! Nije ga doticalo. Prevazišao je sve. Odskočio. Iako sam mu svakodnevno ponavljao isto. To je bio Davor. Isti kao i svi njegovi vršnjaci. Isti kao i svi mi. Lako ga je bilo ubediti. U to da će biti bolje. Da može biti bolje. Sa ljudima.

One Response to Minijature Vladimira Bulatovića – Bučija

  1. Boli. Kako da ne! I kad kradu. A kradu. I kad se potucas po Aziji jer u Evropu ne mozes a u Severnu Ameriku ne zelis. I kad ostanes u Srbiji. Zakopan. U popovim baletankama, tetkicinim borosanama i u saksiji uvelog fikusa.

    PeDŽičin drugar DŽoka
    30. априла 2013. at 22:59
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.