Miloš Petronijević – Dnevnik beskućnika VII

Filed under: afirmator,broj-33-decembar 2014,edicija "komuna",poezija i proza,proza,sindikat |

klosar8. jul 2014.
Ima onih koji misle kao što mislimo mi, i nekolicine otpadnika koje treba pohapsiti da bi se naučili da misle kao što mislimo mi.
23.25

12. jul 2014.
Ne znam gde ću prespavati… U rancu su mi 2 konzerve i imam nešto dinara u džepu − podmiren sam za danas i sutra. Što ono rekli, dobro je da bolje ne može biti.
Digao sam ruke od izvesnosti sutrašnjice i kajanja, a nevođenje računa o onome što mi se može strefiti dalo mi je slobodu. Sve sama neverovanja su u meni.
Gledam ove ljude što stalno nekud samouvereni jure da bi ostvarili nešto u svetu i među ljudima, čuvajući samopoštovanje da prijatnost života i sreću, da lagodnost i varku trajanja ne bi izgubili.
Svrha mi njihovog bitisanja izmiče, jer ne verujem da je sticanje imovine smisao ovoga sveta.
Vetrovi su u nepovrat odneli vreme kada sam imao visoko mišljenje o sebi, i s podozrenjem snatrim o fantazmi večnosti preda mnom, gde je sva istorija tek samo pogibeljni košmar ljudskih juriša ka boljitku.
Možda ću napisati pesmu o Božijoj svemoći, gde trougao ima četiri strane.
17.55

17. jul 2014.
U borbi za ravnopravnost, ove šugave kreditne kartice uništiće umešnost i odvažnost džeparoša i pretvoriti ga u nasilnika.
Doći će dan kada ćeš svilene morati s utokom sprovoditi do bankomata, kako bi novčana masa ujednačila vlasnike.
11.10

26. jul 2014.
Sa dvojicom radnika na groblju, Đorđe i ja spustismo u raku Ivanove posmrtne ostatke; beše se, iz nekih njemu i Bogu znanih razloga, obesio.
– E pa upokoji, Gospode, dušu raba tvojega – rekoh, bacivši grumen na sanduk. – I ne sudi mu po delima i rezultatima već po htenjima njegovim.
Povrh nas, socijalna službenica, zadužena za odnose s beskućnicima i propalim licima, presavi neke hartije i zapisnike u fasciklu, a radnici pobodoše krst i lopatama izravnaše humku.
– Hvala vam što ste došli! – kaza službenica Đorđu i meni i pri odlasku se rukova sa nama. Bili smo, pokojniku, jedina pratnja.
Sunce je odozgo peklo po zemlji kao da želi i nas žive da sprži, i na krak krsta nad samoubicom i promašajem metnuh zapaljenu cigaretu i udesih malo bolje na pročelju groba venac Zavoda za marginalne slučajeve, bez kojeg ne bi imao nijedan.
– Eto šta ti je sudbina – reče Đorđe, sipajući iz plastične flaše od litar i po u tri čokanjčeta rakiju. – Danas jesmo, sutra nas nema, i a u pizdu materinu.
– Takvo ti je Božje davanje i uzimanje – rekoh. – Sve što se rodi mora da umre. – „Možda ja neću“, zamislih se, odasuvši malo rakije u zemlju za dušu umrlome i stavljajući ono treće čokanjče podno krsta, da mu se nađe na onom svetu, ako se taj lek za dušu i tamo sme piti.
U hladovini iza jedne kapele, na stotinak metara od blaženoupokojenog Ive Džambonje, posedasmo na zemlju i na novine između nas stavismo papirnu kesu s prženim giricama i isekosmo na kriške nekoliko paradajza i krastavac.
– Ovo mu je sva daća – reče Đorđe. – Mogao mu je bar sin na sahranu doći. Bar da se pojavio.
– Možda zbog ove vrućine nije mogao – skoliše me neke misli; pogled mi pade na ploču ispred nas: „1905 – 2008“. – Pogledaj ovu babu koliko je živela, nepristojno je toliko živeti.
– Mi sigurno nećemo toliko – dopuni mi Đorđe čokanj. – Nisu loše ove ribice – kaza.
– Malo su nedopečene – dohvatih s papira giricu i oterah rukom mušice, uhvativši u letu jednu i pljesnuvši je drugom šakom. – Ali Eskimi ih jedu i žive – dodadoh. – Čovek je strvinar i može sve da jede – posmatrah onu mušicu kako se ošamućena i polomljenih krila kraj paradajza ševrdajući povlači u senku i bori za život. – Čak će i bližnjega svojega pojesti, kao što beše u Lenjingradu 41, kad su od ljudskog mesa pravili kobasice – zgnječih kraj krastavca palcem mušicu, skraćujući joj muke. – Uostalom, čitao sam da negde po Okeaniji i Amazoniji ni ne sahranjuju mrce, nego ih skuvaju, začine i pojedu − odgurnuh kažiprstom mušicu s papira i pogledah u nebo. – Da se taj običaj raširio po ovoj Kugli, možda bismo sada Džambonju kuvali u kazanu, umesto što ga u zemlji jedu crvi… Ko zna…
− Kuvali ga ne kuvali − pogleda me ispod oka Đorđe – ja ga, vala, ne bih mogao okusiti pa makar majkao gladan… Bazdio je na tri ćoška ispred sebe… Otkad je ono pre dve-tri godine pao pijan u Savu, jebem li ga da l’ se još kadgod okupao…
− Pa dobro sad… Čoveku se ne može ugoditi. Ima i masnijih gospođa… A meso je meso. Svako se može jesti. Ja sam jednom i od štenca pekao ražnjiće. Prošle godine. Fifika se zvala. A sad neki dan sam kraj Dunava pored neke jaruge slučajno nabasao na kornjaču, i poneo je do obližnjeg šumarka i tu je ispekao…
– E! Gde baš kornjaču? Sa sve oklopom?…
– Stavi joj se užarena šipka na oklop – objasnih – da ispruži glavu, noge i rep. Njih sam odsekao. Posle se na žar metne oklop da razmekša i onda se rastavi. Meso sam nanizao na prut, samo gadan ukus ima, valjda se od nje čorba kuva, ali nisam imao lonac.
− Ubico! – nasmeja se Đorđe.
– Ona je svoju sudbinu proživela na slobodi a smrt je samo trenutak – pogledah unaokolo po nadgrobnom kamenju sa etiketama dužim od sećanja. – Pobiće nas ova rakija na ovoj zapari – dohvatih krišku paradajza i zamislih se:
– Čudno je to ljudsko zgražavanje nad prolivenom krvi − ispružih noge na zemlji i oslonih se leđima o zid kapele. − I pogledaj samo – zagledah se u daljine – pogledaj tu hipokriziju razneženih, tako brižljivih prema samima sebi, pogledaj ih zarumenjene u supermarketima gde tovare kese s mesom − kojeg vole da ga jedu, ali ne vole da znaju da se životinje kolju i da imaju dušu − i verovatno je sada najveća patnja ovoga sveta na farmama, u nerazumnoj i neljudskoj strani genetike, u štalama sa „Milka, našim kravicama“, kratkovečnim, koje nikada koraknule nisu, kod pilića stisnutih po hangarima, koji se u teskobi međusobno tamane, jer im duša oseća bol iza koje je smrt ništa. Da porobljene životinje umeju da govore, njihove vapaje iz pakla čuo bi Bog, ali možda to Svevišnji samo glasovne molitve izabranika sa svilenim gaćama postrojenim u Njegovoj Crkvi razume…
– Nekada − otpih iz čokanjčeta − dok sam išao u školu − pogledah Đorđa, zanetog sopstvenim mislima i otvrdlog na rakijske monologe drugih – nekada je na ovoj planeti bilo oko četiri milijarde primeraka naše vrste. Sada nas je preko sedam milijarde mesoždera, duplirali smo se za samo 40 godina. Čovek češće sluša kurac nego glavu, i ako ljudi nastave da se sa ovim sumanutim tempom prcaju i kote, bez prirodnih neprijatelja osim samih sebe, ponovo će se za životni prostor međusobno pobiti, i možda zanavek istrebiti. Sadašnje je ljudsko postojanje – a nikada dvonošci nisu živeli bolje nego sada − pogubno za ostale oblike života, i bol Zemlje je veća nego ikada, ali u svetu obuzetom pohlepom, konformizmom i razonodom, gde je sve u redu i onako kako treba da bude, i gde je Bog na našoj strani, razmišljanje o smislu je besmisleno. Na utabanim stazama ničeg novog nema, ali tek neverovatno bi bilo da je krajnji cilj neuračunljivih sila zdravlje bilmeza što u teretanama mesom junica biscese prave. To bi bio kraj života i valjda čovek nije samo to − zapalih duvan i počešah muda i iz flaše u čokanj dosuh rakiju. Đorđe je, naslonjen na zid, dremao…
15.30

28. jul 2014.
U čoveku ima i svetlosti, vele, ali njegov duh sem samog sebe – ili „postignuća“, kako on to naziva – ništa drugo ne vidi.
18.10

5. avgust 2014.
Ševrdajući niz trotoare, pevao sam „Mala, mala, da li bi mi dala…“ i nazdravljao životu i samom sebi. Poklonjenje ljudskog roda zaslužuje onaj ko je izmislio rakiju, bez koje veselja i sevdaha nema, a koja me je sjebala načisto.
− Moj naklon, divna gospođo! – poklonih se postarijoj utegnutoj drusli. − Vi prosto zračite magnetizmom i dobrotom i blistavim očima mesečine − ispružih šešir za milostinju.
− Jadnik! − okrenu se curica za mnom.
− Ma neradnik – zaključi čovek, ulazeći u restoran.
„Svest je vreme, i nema vremena bez svesti, a ja sam svest“, otpih u hodu rakiju, zagledan u bleštave vrhove solitera. „Ti si car i bog i nema drugih bogova osim tebe“, okliznuh se na najlon i padoh i samostalno ustadoh. „Glasovi u nama su misli naše“, setih se maloumnog čitanja knjiga, kad sam posmatrao sebe − bavio se „introspekcijom“… Žalosno proćerdan život.
Na raskrsnici kod parka skrenuh ka Savi, zaobilazeći palatu Visokog doma da se ne bih uzalud nervirao zbog neostvarenog sna da žgadiju tamo prisutnu dignem u vazduh. To je mržnja, prema njihovoj uobraženoj sebičnosti i lažnoj dobroti, koja je zlo, a boriti se protiv zla je vera u mogućnost sna o pravdi, koji su utopijom proglasili. Svi moćnici institucija ovoga sveta su oduvek rulju zamajavali pozivima na skrušenost ljubavi i toleranciju, i obećanjima prosperiteta i slobode u nekom novom sutra, da bi njima lakše manipulisali i slali ih u klanice i njihovim skudoumljem sebe veličali. Bol ovoga sveta je u idiotizmu razdragane ljubavi naroda što prišljamčen uz i niz ulice zasipa cvećem blindirana vozila s figurama od značaja i kliče: „Živeo naš predvodnik!“ – i ma šta o tome pisali sanjari, sumnjam da će ogranuti dan kada će slepci progledati i sami od sebe prestati da koriste banke i prate vesti, kako bi se bez upotrebe sile i vođstva novih nasilnika oslobodili okova, izolujući se od vlastodržaca i izlažući ih preziru i podsmehu, i ostavljajući ih da se u njihovim ustanovama bave samima sobom…
„Duša je naša satkana od straha i gluposti“, prolazeći kraj piljarnice maznuh iz gajbe paradajz i zagrizoh ga kao jabuku, dok mi se sok cedio niz bradu i majicu.
„Voleti ljude – ko je to rekao“, prođoh kroz uglađene na autobuskom stajalištu, koji mi se pijanom uklanjahu s puta. „I Crkva ih je volela, pravoverne, i Hitler, rasne i disciplinovane, i Staljin, onakve kakvi treba da budu. I Kapitalizam ih voli, uspešne, u njegovoj službi, sa pravom glasa da izaberu njegove izabranike, što se Demokratijom zove. − Od te sujetne dobrote, slatko uverene u svoju malu istinu, nema većeg beščašća i zla na zemljinom šaru: zla koji se čini u ime Boga, Nacije, Pravde, Napretka…“ naleteh na praznu konzervu i šutnuh je, gledajući gde leti u pizdu materinu, ka nekom parkingu.
„Pomogni, Bože, Milošu Petronijeviću da dušu svoju sačuva, u svetu kojeg si stvorio da se duša čovekova slomije“, shvatih da stojim kraj nekakve bandere i pričam sa samim sobom, ili sa njom, što se može protumačiti i kao remećenje javnog reda i mira.
„Vode teku nizbrdo“, posmatrah odbleske sunca na Savi, „i odlaze u nebo i ponovo se vraćaju, i nade umiru poslednje“, sedoh na klupu, zagledan u nemušte pustinje u sebi.
14.10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.