Miloš Petronijević: Dnevnik beskućnika VI

Filed under: afirmator,broj-32-novembar-2014,poezija i proza,proza,sindikat |

cizme

 

  1. decembar 2013.

Gledam u supermarketu ovaj silan svet – svet pristojnih ljudi, malograđana („malograđanin – filistar, ćifta, sitna duša: samozadovoljan čovek, ograničenih pogleda i zatvorenog duha, nesposoban da shvati ma šta izvan njegovog ličnog interesa i sigurnosti“) – („Lele, ala je sve poskupelo, prijo!“ balansira preda mnom kočoperna drusla guzicom, sa teškim zlatom na ruci i oko gojnog vrata) – gledam po rafovima šta sve čoveku treba da bi kako mu priliči živeo i proživeo, sećajući se Šalamova, i razmišljam da li će se ovaj soj po vaskolikoj zemlji proširiti, umobolno prisvajajući sve.

U istom lutkarskom pozorištu bio sam i ja, dok nisam pobegao.

17.40

 

  1. decembar 2013.

Žare, Cigančić sa Voždovca

„Ih, bre, matori! Naravno da je ovde bolje. U Svrljigu ni hleba u kontejnerima nema. Pa me je mama tukla kad seka i ja ne donesemo ništa. A vidi ovde!

Ima i love. A ja obrišem šoferšajbnu čas. Piravele je dobar, brani nas. Mi smo ekipa. Daje i nama, pogledaj samo ovaj duks, vidiš da sam kao sa televizije.

Pobegao sam vozom. Onaj sa mamom bio je pijan, i mama je bila, i nokautirao me je i bacio u krevet… Ma nema veze, žao mi je samo seke.

Znaš, sad neki dan sam se kao okliznuo tu i pao, usrala se ovca u „opelu“… Ma kakvi opasno, gde mož’ da me zgazi, viš’ da mile, a smotao sam „crvenu“ dok si rekô keks.

Ne, to samo uveče duvamo lepak, naravno da ću prestati kad postanem pevač ili fudbaler. Onda ću biti glavni i evrići ima samo da kaplju.

E jesi smešan, matori, eto ti sve te cigare, krećem da šljakam.“

13.10

 

  1. decembar 2013.

S ostalim džeparošima na železnici, sproveli i mene u Stanicu, gde sam imao problema zbog poganog jezika.

Vraćen na ulicu usled oskudnih materijalnih dokaza.

8.15

 

  1. decembar 2013.

U svetu, u kojem ničeg pouzdanog nema, svaki je od nas uveren, ako nije lud, da je sa svetom, i njime samim u tom svetu, sve u najboljem redu. To se zove vera u život, koja je osnov svih vera, i ljubavi čoveka kao društvenog bića i pripadnika zajednice, da ne kažemo čopora.

19.35

 

  1. decembar 2013.

Ponekad je stajao na trotoaru zagledan nekud iznad solitera, satima, nepomično opuštenih ruku, bez reči. Ponekad je naočigled upristojenih skidao gaće i prstima češao dlakavi čmar.

Svađao se sa stepeništima – „Ne može tako“ – „A pravac“ – „Vi ste nevaljale“ – i seo bi na njih i tukao ih dlanovima. Prolazeći kraj ljudi, znao je sevnuti beonjačama, pogledom umirućih, koji znaju da su sami.

Ispijenog koščatog lica, s ofrlje na kratko sečenom bradom, mršav i visok, uvoštene sede kose, klanjao se brezama u parku i jutrom skidao flekavu perjanu jaknu i omotavao im stabla, i često je na raskrsnicama i stanicama, metanišući i mrndžajući, opisivao rukama krugove i dižući ih unapred i uvis ispraćao autobuse i vozila. Putnici, što su jurili za sopstvenim prikazama, verovali su da ih blagosilja.

17.00

 

  1. decembar 2013.

Luksuzni auto stao je pred školom i iz njega je na zadnja vrata izašao mališan od 10-tak godina.

– Ne budi takav, Ivane – ispružila je ruku s umotanim sendvičem kroz spušteni prozor na kolima elegantna gospođa. – Stavi, molim te, i ovu lepinjicu u rančić. Znaš da će te od školske užine opet boleti stomak. Šta te briga šta druga deca pričaju…

S kažiprsta oslonjenog na staklo od vrata auta zasvetlucaše joj pod suncem kamenčići na prstenu.

Dečak se nevoljno vratio i uzeo smotuljak. Pred ulazom u školsko dvorište je zastao kad su se kola udaljila i spustio sendvič u korpicu na banderi. Odmotao sam salvete od lepinje s premazima i ukusnim parčićima nekakvog živinskog mesa i pojeo.

 

Kroz istoriju je svaka gospoštija bila uverena da će njihovo blagostanje večno trajati i da je takav prirodan poredak stvari.

7.50

 

  1. jun 2014.

Prezimio u zatvoru o državnom trošku.

Učio kodekse ponašanja i pljačkaški zanat od protuva većih od mene.

Ni u zatvoru nema pravde.

Džukelama koje su naveliko krali od kuće donose hranu.

Od masnoća će pocrkati, svet će bez njih biti bolji – a živ i zdrav dugo ja meni bio.

14.10

 

  1. jun 2014.

            Ja se Tebe ne plašim.

Možda Ti i ne postojiš, ali kukavna je ljudska pamet da bi o tome sudila.

Krivice u nama nema, što smo slučaj žalostan.

Trave rastu jedne do drugih, koje uspeju da se probiju do mesta pod suncem, i iz prosutog semena tek srećnik ili nesrećnik put nalazi.

Oči su se moje nagledale i duša je se moja nasitila, i trčale su noge moje za srećom koje nema, i blizu je dan propasti moje i ide brzo što će me zadesiti.

Smeje mi se dan u koji se rodih, ne znam da li bi bolje bilo da nisam ni bio.

Gledao sam i čudio se za vremena taštine svoje.

Ljudi su u ratovima ginuli kao stoka, i kao ovce posle u nove vođe na televiziji blenuli. Uz božićnu jelku i uz ćurku pečenu pevali su Hvalite Gospoda, i po svetu na silu zavodili pravdu i svoj razbor i sud, koje su demokratijom zvali. Novac im je otvrdnuo srca, samozadovoljnim osmehom blistaju, i jauk unesrećenog roblja neće ih taći. U dvorovima njihovim blagoslov Tvoj obitava, i svoje će bogatstvo paklenim ognjem braniti. „Što se činilo to će se i činiti, i sve je već bilo i ponovo će biti:“

Hodio sam dugo po zemlji, zanet samim sobom, i umor nagriza kosti moje. Bilo je i sunčanih dana, kada sam verovao da sam Tvoj ljubimac i da ću život provesti dembelišući, ali se to nije uvek dešavalo, a posle si me baš zajebao. Sve što čovek čini u skladu je sa njegovom malom pameću, koju si mu hvaljen budi dao, eda bi u bezglavoj jurnjavi himere sreće stvarao i otišao go kao što je i došao. Zastakljene oči mrtvaca ne govore ništa, i list na vetru let promeniti neće, a pravda je od Tvoje tvorevine daleko i zla je mnogo u njoj.

A možda je sve deo Sklada, kao što vele sanjari, zagledani u bezimena vremena, gde niko ni za šta kriv nije. I vele da bez poznavanja bola ni blaženstva bilo ne bi, i da smo još pre rođenja raskrsnice sami odabrali i dobrovoljno došli Ovde. U danu što odblesak je rajske Večnosti, ubica je morao da ubija jer je ubijeni hteo da bude ubijen, i pile je izabralo da živi 40 dana, pa da ga zakolju, da bih ga pojeo. Osmeh Misli granicu nema, i sve je zbog nama nezamislivih povezanosti, gde uživajući u sopstvenoj igri svaki od nas kreira vlastitu sudbinu, u Savršenstvu kojeg bez života nema. I onaj ko je u bolovima dugo umirao čekajući smrt kao sreću, sam je birao put, i nesrećnik koga su u ime Dobra i Pravde bez smisla lomili i uklanjali, radovaće se u nebesnim jutrima što je bilo tako. Možda ću, kad dođem Tamo, videti gde sve nalazi svoje mesto i da je za sva vremena sve uvek u redu i onako kako treba da bude. I što je izgledalo krivo i neravno, blesnuće kao ravno i pravo. I progutaću pljuvačku svoju i od samog sebe se sabrati.

Ili ću otići u ništavilo i neće me biti i biće mi sve svejedno.

22.30

 

  1. jun 2014.

Pičkica kô tresak, visokoštiklasta, mrenkasta, s guzovima sabijenim u farmerice, koja očigledno nije uzimala motiku u ruke, udaljavajući se od automata pred bankom stavljala je prebrojane novčanice u tašnicu, kada joj na parkingu, dok je otključavala BMW, straga priđe 40-godišnji socijalni slučaj i otrže joj tašnu.

– Ljudi! Ljudi! Opljačka me! Lopov! – pojuri za njim britva, saplićući se i zapomažući kao da joj trepavice čupaju.

Onaj veselnik, visok i krakat, malo proćelav, u nekakvoj iznošenoj majici, već je odmicao krajem parkinga i zaokretao u poprečnu ulicu, gde ispred kioska biva mučki potpleten od tetoviranog đilkoša, čija će slika izaći u novinama: „Hrabri branilac poštenog sveta bespoštedno se bacio na propalicu.“

 

Oni koji imaju, to što imaju, od onih koji ništa nemaju, udruženim snagama braniće do zadnje kapi krvi.

19.40

 

  1. jun 2014.

Smisla ili ima ili nema, i ako ga ima on postoji za sve, oduvek i zauvek, pa je i bilo kakva ideja Napretka tek samo fantazma.

23.55

 

  1. jul 2014.

Instinktivna težnja bezgaćnika – a „instinkt“ je termin nauke za izraz „volja Gospodnja“ − da se pobiju gospoda, kapitalisti, menadžeri i Amerikanci, koji osim za same sebe ne haju ni za šta drugo, je bogougodno delo.

00.05