Miloš Petronijević – Dnevnik beskućnika (peti deo)

Filed under: 2014,afirmator,broj-26-maj-2014,edicija "komuna",poezija i proza,proza,sindikat |

Beskucnik-lutalica-klosar

                                             5

 

3. novembar 2013.

Pogodio se s gazdom da za 500 dinara iscepam 2 metra drva i da bar malo i koliko mogu živim od sopstvenog rada.

Debeljušan mi je, sve u nekim smeđim rukavicama, da ne isprlja ruke gospodske, doneo sekiru i flašu piva, da mi na znoj izađe.

Pogledao gomilu, nije bilo mnogo čvorova, jest da je malo suva bukovina, ali pičkin dim, ako budem kidisao, to je za dva sata gotovo, računao. (A sve što sam dosad ikada sračunao bilo je pogrešno, setio sam se.)

Agilan, pljunuh u šake i krenuh.

Posle 15 iscepanih trupaca počela su da mi pucaju leđa, a nešto kasnije učini mi se da se ona gomila ne smanjuje i osvrtah se oko sebe da vidim da li mi ko odnekud ne dotura nove oblice.

Seo da popušim cigaretu.

Primetih zavesu kako se na prozoru pomera i iza nje senku sopstvenika gde uživa u životu. Nema pravde na ovom svetu.

Nastavio da udaram sa onom sekirom, dahćući i zastajkujući, i na 88-om trupcu zaglavio je u čvor. Pomislio da odem.

Nekako povratio dušu i jedva završio.

– Vala, jesi ga kilavio, a i dogovorili smo se da bude malo sitnije – kaza gazda, isplaćujući me. – A i čvorova ti je neiscepanih dosta ostalo.

Zatražio čašu vode, računajući da će me ponuditi pivom.

– Sad će ti se poslati – vratio se u kuću, iz koje mi je mladica s keceljom oko struka donela vodu. Mislim da mu je bila sluškinja. A i mislim da sve one koji imaju sluge treba pobiti.

15.10

 

7. novembar 2013.

Mada nisam morao, Lejla mi reče da počinjem da bazdim, pa sam se okupao.

Čovek se u stvari na prljavštinu navikne, kao i na sve ostalo što se privikne, posle 10-tak dana i svrab nestane ili se barem ne obraća pažnja na njega.

 

Preci su nam se, takoreći sve do nedavna, kupali uglavnom pred veće crkvene praznike, i ne uvek, a u vekovima iza tek dva puta u životu: kad se rode, zbog sluzi i krvi, i kad umru – čovek se ispuštajući dušu i uneredi ponekad.

Mirišljavi misle da je to bilo ranije – 21. je vek, ej – ali ako Smisla ima i on bi trebalo da postoji oduvek, za sve.

12.25

 

11. novembar 2013.

Probudio se malopre, zaleđen, držeći jajca i alatku u šaci, ne znam šta sam čime grejao.

Setio se Mirjanine podupine, topline, iz nekog drugog vremena.

3.35
Da je ta bandoglava čegrtaljka bila malo duševnija, možda ja i ne bih završio ovde gde sam završio, prihvatio bih se valjda i nekog posla, ko zna.

E sad nek vidi šta je život i šta je izgubila, i nek po vas dan sikće i tandrče nekom drugom, ako je ko iz ludnice utekao, i nek se snalazi kako hoće i s kim hoće, ja joj se vraćati neću, makar se smrzô ovde na kartonima.

3.50

 

13. novembar 2013.

Dok sam se peo uz nekakve jebene stepenice kod Cvetkove pijace, zinule mi farmerice od guzova do dna kurca.

Jedva našao neke žičke, i skinuvši se u davno prane gaće seo na ivičnjak pred poštom da ih zakrpim, da mi vetar ne bi hladio muda.

Sa bilborda od preko puta, zamišljeni i ispeglani, cerili su mi se u lice picopevac s naočarima i trbonja od pionirčića… Pomislio koliko bi ovog blesavog naroda glasalo za njih kad bi se na TV-u pojavili goluždravi.

„Odelo čini čoveka“, vele, a moda se menja, i možda će jednom odlika čoveka koji poštuje samog sebe biti perjanica iznad dupeta, kao što primeti Česlav Miloš, zamajavajući se razmišljanjem o prirodnom poretku stvari.

11.20

 

 17. novembar 2013.

Izašao da se na obližnjoj česmi malo umijem i napunim flašu s vodom.

Samo što taj vagon gde sam prespavao nije bio napušten, zakačili su ga za kompoziciju i otišao je na sever, i ranac mi je ostao u njemu.

Takva je sudbina.

Nisam sasvim daleko od odluke da za ovo preostalih para kupim flašu votke, i da odem tu gore i sednem na šine i gledajući u stranu sačekam sledeći voz i eliminišem sebe, ako u međuvremenu ovu Kuglu ne pogodi kakav asteroid, što me, kakve sam kurate sreće, ne bi začudilo.

6.35

 

18. novembar 2013.

Vratili mi ranac, koji je stigao do Subotice, i ništa nisu ukrali iz njega. Ima i poštenog sveta.

8.45

 

22. novembar 2013.

Kada se pojedinac za nekoliko godina ili za desetleće-dva nepristojno i preko svake razumne mere obogati, a sve preko papira i ne mrdajući kurcem, tu onda nešto nije u redu: ili je zakon loše skrojen ili ga đilkoši zaobilaze.

Zlomislitelji ovom sistemu vele da u oba slučaja treba izudarati predstavnike naroda i u rudnike poslati one koji sirotinju izrabljuju, istupajući s nedokazanim tvrdnjama da su oni s parama i oni na vlasti kao nokat i meso, ali ja nisam sklon takvom nakaradnom posmatranju, pošto su mi u duši lepršavi ideali nadahnuti televizijom, i verujem u programe političkih stranaka i u lepe namere vlasnika kapitala.

18.05

 

25. novembar 2013.

Sanjao sam svet dostojanstvenih ljudi, kojima nije trebao novac, jer su verovali sopstvenoj reči.

Proplanci pod suncem bili su isti, plavetnela nebesa behu drugačija i zvezde u noći su se osmehivale, i po podrumima se ne skrivahu osakaćena deca, beskućnici i robijaši.

Očevi i majke negovali su roditeljstvo, bez potpisanih ugovora, u dobrovoljnoj privrženosti i samosvojnoj ljubavi, gde se san duše produbljuje sa onime koji nam je blizak.

Poznavali su radost rose na travi i poštovali životinje koje su jeli, i u susretu sa sobom i među sobom pozdravljali su se otvorenih srca, s veseljem ustajući jutrom – zajebavala ih je samo zbunjenost: iza njih je bila besramna prošlost sujetnih uobraženosti i verskih cepidlačenja i „odbrambenih“ ratova i pljačke, gde je onaj ko više podjarmi drugoga više i poštovan bio, a bez sveobuhvatnog smisla Svih, znali su, ostaju samo smrt i Ništa, i besmisao bajke o Bogu i raju.

 

Vrata na nekom spratu su škripnula – pa sve učestalije otvarala  – „Dobro jutro, komšija!“ – mirisala je kafa – „Obuci bundu: izgleda da je zaledilo napolju“ – čuo se ključ u bravi – „Ova skitnica se opet ušunjala pred podrume“ – nekako se podigoh sa kartona na odmaralištu pred podrumima i uspravih leđima uza zid – bolela me je glava i mamuran sam bio – otpih iz flaše nekoliko zaostalih gutljaja votke i pogledah naviše u vrtoglavi niz stepenica – dobro je što se odozgo niko nije popišao na mene –  „Pao si na niske grane, Miloše Petronijeviću“, navukoh kabanicu – majka na ulaznim vratima podiže mališana u naručje dok sam izlazio – iza solitera se beše uhvatila na snegu korica leda i gledah kako je pišajući razbijam – bar to mogu, a nekad sam prskajući znao mušicu u letu da ošamutim – sa ćoškova se smešiše video nadzor u funkciji odbrane ljudske svojine – koka-kola, blenda-fleš, grand-kafa blistale su reklame – i biznismeni i političari sa postera gledali su u daljine pred zadivljenim narodom: malo se koja zemlja ovakvim kuronjama može podičiti – prođoh kraj stanice: „Svašta majka rađa i svačeg u ovom Beogradu ima“, čuh za sobom – „Treba ih pohapsiti: gledaj kako mu sramotinja viri“, beše mi kako sam pišao van šlica ostala patka – uvukoh kurčić unutra da bi javni moral i poredak bili u redu – „Pivo je 162 dinara, gospodine, a vi imate 158“, smilova se na propalicu nekako kasirka više zbog reda iza mene – popravljali su brave i elektroniku na ulazu solitera: „Od sutra ćeš morati da pronađeš drugo sklonište“, kaza mi čovek dobroćudno – „Sutra je danas i juče“, sedoh pred podrume i naslonih leđa na radijatorske cevi – „Bolje da sam nešto kupio i pojeo“, pogledah flašu – „Devojčica vodu gazi“, počeh da pevušim – „Jebô ne jebô, kurcu vreme prolazi“ – nivo u „2 l“ je opadao i zvezdice su opet svetlucale i bilo mi je sve svejedno – „Koliko li gladnih sada lipsava u ovoj dolini suza?“ – „Neka Bog čuva slobodu i Ameriku i one koji imaju“ – to se samo oči zatvaraju – i setio sam se jednog sna, gde sam jednu drugaricu držao za ruku, na proplancima slobodnim od bankara, popova, političara, otadžbine i mržnje.

10.15

 

29. novembar 2013.

To dvoje metuzalema bližili su se 90-tim, možda su i prešli koju godinu, i nekada, za vreme zemlje s nostalgičnim imenom Jugoslavija, bili su u nekom Veću, kao kadrovi onog bezbožnika kojem je Bog sve što je taj šarlatan namislio i hteo da ima dao.

Primali su debele penzije, nezasluženo, jer da su dobro radili svoj posao zemlja se ne bi raspala, i drhtali su prestravljeni pod svetlom baterijske lampe kad sam ih s fantomkom na glavi po ponoći u vikendici digao iz kreveta, cepteći, kao da je vaskolika svetla budućnost tek pred njima.

Sokolio sam ih utehom da nisam ubica i nasilnik već samo pljačkaš, te su malo povratili dušu i gledajući me s nevericom đipnuli su i dali mi novčanike, vajkajući se što nisu poneli više.

Rekoh im da to ubuduće čine, zbog džukela većih od mene – izbrojah nekih 12 000 dinara – i vratio sam im kreditne kartice i venčano prstenje, zadržavši bakin lančić i minđuše.

Dok sam prevrtao po fijokama i ormanima, držali su se u hodniku za ruke i uveravali me da će se ranom zorom vratiti u Beograd i podići pare i poslati mi koliko kažem i gde kažem.

Nasuh im po čašicu „štoka“, koju nekako prineše ustima, i izvadih iz frižidera i omanjeg buržoaskog bar-šanka zatečenu hranu i rakije, koje mi bakica umota i spakova u ranac.

Stojeći kraj stola zamezetih pršutu uz ajvar i sir, pričajući im o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti, za koje su se borili, i dokrajčih buteljku inozemnog kapitalističkog belog vina.

Odlazeći, rukovao sam se sa njima, i zaključao ih, a mobilne i ključeve ostavio im vani pred vratima.

Udisao punim plućima svežinu vetra – drugačije se oseća stvorenje božije kad ima i neku paru u džepu, pogotovu ako se do nje poštenim radom pa da ga jebeš u zemlji Srbiji ne može doći.

Ima nade, Miloše Petronijeviću, da od tebe postane čovek.

 

Čista je šteta, samo, što mi umesto tih staraca šaka ne dopade ma koji poslanik Skupštine Republike Srbije, od 90-tih do dana današnjeg, ali ostariće i oni, neće doveka na položajima biti, pa će ih pod starost pljačkati neko drugi, ako dotle ne budu poubijani, jer okolnosti se menjaju, i možda će ih neko nekad pitati što u bescenje novopečenim kapitalistima i skorojevićima, kao što su i sami, isprodavaše onolike fabrike i ovoliki narod bez posla ostaviše i na ulicu isteraše, a sve u ime demokratije i puneći vlastite džepove.

6.35

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.