Mića M. Tumarić: VESELO DRUŠTVO

Filed under: 2015,afirmator,broj-44-novembar-2015,satira |

frank_lampard_2009_08_04

Sastalo se društvo veselih, predstavnici vlade i novokapitalista, u jednoj egzotičnoj zemlji, daleko od otadžbine, na ostrvcu usred okeana, u hotelu rezervisanom samo za razvratnu kliku, sa sobama punim specijalno uvezenih kurvi visoke klase. Na to parče ovozemaljskog raja, vlasnici državice doputovali iznajmljenim avionima. Došli da u miru i tišini reše pitanje penzija i penzionera. Previše ih je, kažu. Uz to su zahtevni. Hoće da jedu svaki dan. Sa onim veštačkim zubima! Neki preferiraju cigarete i pivo! Oni ekstremniji, zamisli, zahtevaju redovnu i nesmanjenu penziju.

– Ljudi moji, ovo je prevršilo svaku meru – jada se tip iz ministarstva za ekonomiju, između snošaja sa dve lepotice. – Ni sam gospod bog to ne bi izdržao.

– Tako je! – potvrđuje krupni kapitalista, po kilogramima i na sumnjiv način stečenom bogatstvu, i snažno stiska duplo mlađu damu koja mu sedi u krilu.

Jedan vlasnik klanica i njiva ispija šampanjac, dodaje čašu gologuzoj pratilji da je napuni, čisti grlo i veli:

– Braćo moja, ne mož’ dalje ’vako. Dogorelo je, bre, do nokata! Ne mogu, mamu im penzionersku, da kaparišem treću kuću u Ameriku i Englesku.

– Tako je! – uglas viču dvojica vlasnika uvozno-izvoznih preduzeća otkupljenih od države za pola tepsije ribe.

– Moramo preduzeti hitne mere – predlaže ministar kojem pripadaju penzioneri. – Ludaci se množe k’o pacovi. Budžet će nam pojesti. Nećemo imati ni za provod, a kamoli za kupovinu aviona.

Mršavi bogataš, sličan porno zvezdi, vlasnik gomile televizija, mazi saradnicu po golim grudima, diže se, glasno kija, i kaže:

– Poštovana gospodo, moramo da smanjimo doprinose za penzioni fond. To će nam pomoći da kupimo nekoliko jahti.

– Bravo, bravo! – dere se tip iz ćoška, vidno pijan, kojeg je zbog povraćanja zgrožena gejša napustila. – Super, hik, batice, hik, super ti je, hik, predlog! Jebote, hik, ni sam ga, hik, ne bih bolje smislio. Hik! Ajde, živeli!

Svi dižu čaše i nazdravljaju. Predsednik vlade, vođa puta, pita:

– A za koliko da smanjimo doprinos?

– Za sto odsto! – kao iz topa odgovora predlagač brišući nos od belog praška.

Prisutni to propratiše gromkim aplauzom i ponovnim nazdravljanjem. Pa tako desetak puta zaredom.

Kad se euforija malo slegla, jedan mlađi savetnik ministra za finansije bojažljivo ističe:

– Bojim se, gospodo, da za penzionere, ako ukinemo doprinos nećemo imati ni dinara.

– U tome je caka, mali moj neiskusni saradniče – objašnjava resorni ministar.

– Onda će, ovaj… penzioneri izumreti kao dinosaurusi. Od gladi.

– U tome je štos! – razdragan je mladi prekonoćni bogataš, gazda stotinak benzinskih pumpi.

– A kada oni nestanu – važan je vođa puta – nestaće, dragi moji, i naši finansijski problemi.  – U to ime, hik, živeli! – viknu i sruši se onesvešćen pijanac iz ćoška.

Bratija je nastavila da jede, pije i sere. Sve do jutra. A papreni račun platilo je ministarstvo za penzionere.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.