Mića M. Tumarić: TAZE PENZIONER

Filed under: 2015,afirmator,broj-37-april-2015,satira |

fond-pio-penzioneri-penzije-1328585176-119044            Čim sam postao taze penzioner, odmah sam pobenavio. Načisto. Hiljadu posto! Već prvog dana mirovine počnem da se svađam sa televizorom. Časna reč! A to je siguran znak hroničnog penzionerskog ludila. Kad na TV ekranu vidim političare, one koji su mi smanjili penziju i pre nego što sam je dobio, pritisak mi skoči u tri lepe! Ne pomaže tu ni beli luk ni babini čajevi. Ništa. Postanem razdražljiv. Svadljiv. Težak kao tuč.

Sedim tako pre neki dan ispred televizora, jedine zanimacije, kad ti se na ekranu pojavi ministar finansija, moj omiljeni neprijatelj. Onaj što govori nešto o cipelama i odelu, koje ja, sa ovom bedom od penzije, nikada više ni na rasprodaji neću moći da kupim. Priča o štednji i tobožnjoj boljoj budućnosti.

– Života ti, nemoj da kenjaš! – viknem koliko me grlo nosi.- Ajde, boga ti, ni sam ne veruješ u te baljezgarije.

Žena se zabrinuto krsti i kaže:

– Bože, kakav si prostak postao!

– Nisam ja postao, to je država od mene napravila.

Supruga se i dalje krsti, a ja kevćem kao šutnuto pseto. Na prozor u svet teatralno ulazi premijer. Tad sam zacvilio. Na sav glas. Premijer bira reči i izveštačenim glasom, sa loše izabranim dramskim pauzama, ređa bajke o boljem sutra, prekostura i nakosutra. Ili malo sutra. Kao, moramo biti vredniji, kao on lično, pa će i nas jednom, možda, neoliberalno kapitalističko sunce ogrejati. Od muke sam zalajao:

– U majčinu! Zar se nisam naradio kao ciganski konj? I gladan i žedan. Bio sam višestruki udarnik. Na poslu ostvarivao i po tri norme, a dobijao jednu platu. I šta sad? Penzija mi crkavica. Kao da sam ceo radni vek imao tek frtalj učinka.

– Smiri se – veli moja životna saputnica. – Ne smeš se toliko nervirati. Znaš da će pritisak da te opali.

– Nemoj da ja tebe opalim ovom ručerdom! Tornjaj se ispred ekrana. Ženooo! Sklanjaj se kad ti kažem!

Sada je pred kamerama lažno srdačna dama. Gospođa guverner. Nešto se snuždila, samo što ne zaplače.

– O’š veću platu, sunce ti kresnem?! – pitam glasno. – Nije ti dosta bagatelna klopa u restoranu, službeni auto, nego moraš da kupuješ držače za noge. Dignite, bre, sve četiri uvis, bar ćemo znati na čemu smo.

– A na čemu si ti? – podbada lepša polovina iz kuhinje.

– Na kreditu, budalo jedna!

Pojavljuje se još jedan moj omiljeni lik. Ministar za rad i ostale zajebancije. Sav u crnini, kao da žali za političkom prošlošću. Na levom reveru skupog mu odela zakačena crvena zvezda petokraka, a na desnom kokarda. Čudno gleda dok govori da će nezaposlenima, trudnicama i deci smanjit ili ukinuti socijalna davanja. Da bi jadnicima bilo bolje.

– Sveta muko, da li je ovaj normalan?! Ispade da je manje zapravo više. Sirotinja će imati manje hleba i mleka, ali će bolje i bogatije živeti? Ludilo.

Cenjena supruga, videvši da je đavo došao po mene, pokušava da me podmiti pivom. Dok ispijam kriglu, na ekranu se ređaju plačipičke iz opozicije. Kao zabrinuti za narod. A boleo ih kurac dok su mažnjavali lovu od naroda.

– Bando, pun mi vas je kofer! Zgadili ste mi se više od ovih na vlasti. Ma, svi ste isti.    Dolazi sin, nezaposleni lekar, gasi televizor i zajebantski veli da je to za moje dobro.

Skočio sam kao oparen. Hteo sam da ga prebijem, ali se žena isprečila.

– Ako ga takneš, mamicu ti penzionersku, nema ni ručka ni čistih gaća!

Ozbilja pretnja, nema šta. Zato sam se smirio i prešao na novine. Čim sam ih otvorio, smračilo mi se pred očima. Na stranicama isti likovi kao na TV-u.

– Jebem te živote! Šta je ovo? Uključim televizor, sve go političar. Isto je i na radiju. Otvorim novine, opet isto. U kakvoj to državi živim?

– U Srbijici, brale, u Srbijici – odgovara mi glas iz glave, onaj sa kojim se, kad ne gledam televizor, svađam danonoćno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.