Mića M. Tumarić: NA PAMET
Posednik vlasti prve klase, vlasnik dijamatskih akcija državice, praćen četom telohranitelja, dolazi na posao u uobičajeno vreme. Oko podneva. Posle obilnog doručka u restoranu njegovog hotela i kupanja u bazenu sportsko-poslovnog centra čiji je vlasnik njegova ljubavnica, Goca Tri frtalja, servilno uslužna sekretarica, inače dalja rođaka, servira mu kafu i potom donosi fasciklu punu raznih dokumenata. Na samom vrhu je izveštaj nacionalne agencije za zaštitu okoline. U njemu piše da je vazduh prezagađen, da je zdravlje građana opasno ugroženo. Već je bilo i smrtnih slučajeva. Posednik se, dok čita upozorenje, glasno smeje, srče kafu, pa izveštaj gužva u desnoj ruci i baca ga, kao košarkašku loptu, u kantu za smeće. Ponovo pije kafu i sebi u bradu mrmlja:
– Ne pada mi na pamet, budale, da se bakćem vazduhom. Imam toliko ozbiljnijih, hitnijih i pametnijih zadataka. Povećanje plata meni i kolegama, na primer.
U tom trenutku u kancelariju ulazi njegov prvi zamenik. Zapravo maršira. Stupa strojevim korakom. Ta mu navika ostala iz vojske, gde je bio desetar. Namrgođen je. Baca se u kožnu fotelju, pali cigaretu i psuje:
– Majku im j….m!
– Kome danas? – pita ga nadređeni.
– Prosvetarima! Hoće, banda, veće plate. Meki si ti, moj vojvodo i generale, mek. Da se ja pitam, tenkovima bi ih jurio po gradu.
– Ne brini, ne pada mi na pamet da se bavim takvim glupostima.
Na vratima se pojavljuje drugi zamenik. I on je ljut. Crven u licu. Pritisak mu do grla stigao. Guši ga. Na sto stavlja nekakav papir.
– Šta je ovo? – pita ga posednik.
– Glupi narod, eto šta je! Zamisli, molim te, traže da poboljšamo uslove života. Ludaci!
– Ne pada mi na pamet da im izađem u susret! – viče i rukom udara po radnom stolu glavni vlastodržac.
Društvu se priključuje treći zamenik, bivši policajac. Češka se po ćeli, gleda u papir u ruci, pa se ponovo češka, vrti glavom i najzad veli:
– Šefe, ovi nisu normalni!
– Koji, moj dobri Radisave?
– Opozicionari. Zamisli, molim te, zahtevaju poštene izbore. E, da su stara vremena, batinama bih ja to smirio. Pendrek u ruke i juriš na bandu.
Prisutni se zdušno smeju. Glasno. Čini se da se zgrada vladajućih trese. Nekoliko trenutaka kasnije glavni je zagrmeo:
– Ne pada mi na pamet da bilo šta menjam!
Na vratima se čuje kucanje.
– Napred! – veli napredni.
Ulazni dama srednjih godina, četvrta zamenica. Okićena nakitom kao novogodišnja jelka. U desnoj ruci, sa tri zlatna prestena i narukvicom, drži papir.
– Ovo je kraj sveta! – komentariše ljubiteljka zlata. – Univerzitet traži proveru svih naših doktorata. – I-ju, skoro sam se onesvesetila.
– Banda! – urla posednik.
– Stoka! – viče prvi zamenik.
– Idioti! – dere se drugi zamenik.
– Majmuni! – grokće treći zamenik.
– Barabe! – sikće zlatna dama, friška doktorica.
– Ne pada mi na pamet da bilo šta preduzimam! – zaključuje njihov pretpostavljeni.
Sat kasnije, kada je izašao na ulicu, posedniku vlasti na pamet, zapravo na glavu, pada poveća saksija sa kaktusom. Sa četvrtog sprata stambene zgrade.
– Da li je ovo bilo slučajno ili namerno? – pita na uviđaju policajka svog šefa.
– Ne padami na pamet da istražujem – mrzovoljno odgovara pitani.
Mića M. Tumarić
Related Posts via Categories
