Mića M. Tumarić: LANCI

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 83 - februar 2019,satira |

Godinama su obitavali u blatu. U brlogu. Na đubrištu. Pod zemljom. Zarđali. Zaboravljeni. Beznačajni. Jezivi. Beočuzi negdašnjih vladajućih lanaca. Bilo ih je širom države. Niko na njih nije obraćao pažnju. Smatrali ih bivšim. Neupotrebljivim. Greška. Teška. Jednog dana zarđali beočuzi počeli polako da se migolje. U potaji da se okupljaju i sastavljaju. U zlokobne lance. Onda su se iznenada, preko noći, poput vampira, pojavili na izbornim mestima. Sa prevarom i obećanjima. I pobedili. Zahvaljući građanskoj lakovernosti. Nebrigom za demokratiju. Pasivnim stavom vladajućih spram povampirenja zvečećih.

Ubrzo su osvanuli crni dani lanaca.

Beočuzi brzo pronalaze jedni druge. Neprestano šire lanac osionih lanaca. Pokazuju pravo lice, lice tame. Gase medije. Ne poštuju osnovna ljudska prava. Hapse neistomišljenike. Lanci danonoćno ljudima vezuju ruke i noge. Nekima stežu vrat do smrti. Vrište građani, samo ih niko ne čuje.

Vladaju lanci. Gvozdeno, kako jedino umeju.

Zbog svetske javnosti, lanci prevaranti pokušavaju da se predstave u novom svetlu. Tobož su lepši, čistiji, svetliji. Očistili rđu, izglancali se. Poneki i ofarbani. Uzalud. Misle i delaju na stari način. Kabadahijski. Tiranski. Krvoločno. U borbi za vlast.

Nastaje nova era njihove strahovlade. Ceh ludila plaćaju građani. Ko ne plati ide u zatvor. U lancima. Zveket lanaca širi strah namučenom zemljom. Od njega se plaše i stari i mladi. Čak i životnje. Opasan je to zvuk. Ubistven.

A lanci se hrane strahom. Zato se razvijaju. Progresivno. Namnožili se. Toliko ih je da, inače skloni kavgi, započinju međusobne svađe. Zbog vlasti, naravno. Previše su zaokupljeni sobom. Odlična prilika za kotraudar naroda. Prvi je koristi građanin Mirko, lekar, inače staložen čovek.

– Majku vam, dosta mi je vaše tiranije! – drekne Mirko koliko ga grlo nosi, zgrabi sekiru i razbije nekoliko lanaca oko sebe.

– Maro – viče njegov komšija Slobodan, pekar u penziji – daj onaj budak iz šupe!

– Evo, braćo, i mene! – dobacuje sveštenik Bogosav i ispod mantije vadi oštar sekač.

– Oče, proto, stiže pomoć! – grmi ljudina Ristivoje i kao od šale uvis podiže ogroman čekić nalik na Torov.

Njihovim primerom krenule hiljade ljudi. Razočarnih. Opljačkanih. Gladnih. Potcenjenih. Uniženih. Ucenjenih. Za kratko vreme, mada se pod udarcima izvijaju kao zmija, razbijena je većina lanaca. Od dna do vrha.

Hrabri građani presudili opakima. Svojeručno. Sloga im donela zoru slobode. Vratila ponos i nadu u bolje sutra.

Poučeni ranijim iskustvom, beočuge ne ostavljaju rasute po zemlji. Organizovno ih sakupljaju i šalju na đubrište istorije. Ni beočug na beočugu da ne ostane.

 

Mića M. Tumarić

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.