Mića M. Tumarić: BRIFING

Filed under: 2014,afirmator,broj-31-oktobar-2014,satira |

Stefan_Duer_Direktor_Vertrieb_und_MarketingMiljan, direktor bogougodnog državnog preduzeća, sedeo je duboko zavaljen u kožnu fotelju parkiranu pored rezbarenog radnog stola od ružinog drveta. Težak sto, nema šta. Težak je i Miljan, boga mi. Kao tuč. Kao čovek, kao nekadašnji inokosni poslovodni organ i kao današnji menadžer. Rukovodilac opšte prakse. Taj ti je promenio više preduzeća nego gaća!

Preko puta Miljana, ispred masivnog stola nakrcanog neuredno rasutim gomilama papira, bila je druga, naravno, manja kožna fotelja. Iz nje je virio samo nos ekonoma Pere, verifikovanog firminog cinkaroša.

–         Moj direktore – unjkavim glasom progovara Pera, dok mu iz usta i nosa izbija oblak dima od cigarete, – moj dragi direktore, došla su mnogo teška vremena.

–         ’Ajde? – kao čudi se oslovljeni.

–         Kad ti kažem.

–         Ma, nemoj!? – ponovo se tobož čudi lukavi diša.

–         Da, da. Ništa više nije kao pre.

–         Pa… jeste – potvrđuje Miljan.

–   Nekada su činovnici i radnici otvoreno ogovarali šefove i direktore. Nisam morao da prisluškujem. Samo dođem među njih. Govorili su jasno i glasno. I ja to, hop, prenesem na nadležno mesto.Posao završen. Milina jedna. Svi zadovoljni.

–         Da – i? – nestrpljiv je sagovornik.

–         Sada se, jadan ti sam ja, raja podelila u sto grupa. Svako je, majku im demokratsku, protiv svakog. Ogovaraju, ali tajno. Ne mogu svuda da stignem…

–         A tehnika?

–         Zajebi tehniku! Postavio sam mikrofone u kancelarije, pogone, hodnike, mesta za pušenje, magacin, portirnicu… Ne vredi. Ovi su lukavi, sunce im žeženo. U kancelariji ništa ne govore. Samo čitaju novine i rešavaju ukrštene reči. Zato se, kad hoće da lanu, okupljaju po zabitim delovima preduzeća i domunđavaju. Nerviraju me! Po ceo dan trčkam od jednog dela firme do drugog, od prvog do petog sprata. Dobio sam proširene vene.

–         Nemam ja koristi od tvog jadanja – grmi direktor. – Imaš li ti nešto konkretno? Šta o meni, na primer, priča moj zamenik, Laza?

–         Ništa, baš ništa. Ćuti kao zaliven. A kad priča, priča o sportu.

–         A Jovan, tehnički direktor, šta on radi?

–         On, po običaju, ništa ne radi. Po ceo dan je za kompjuterom.

Juri sojke na internetu.

–         Šta je sa šefom računovodstva, onim novim, kako se ono zove…

–         Vaske…

–         Da, Vaske, Vaske! Šta taj debil veli?

–         I taj ćuti po ceo bogovetni dan. Čita knjige. Uporno. Priprema ispite. Hoće da završi privatni fakultet. Ponekad ode u kafanu na vinjak-dva, vrati se pa opet čita udžbenike i skripte.

Puna dva sata je taster, koji je sada stručnjak za brifing, revnosno referisao. Direktor je shvatio da u njegovoj firmi niko nikog, bar ne javno, ne ogovara. A to, što niko ništa ne radi, to direktora ne zanima. Ima on pametnija posla.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.