Maša i medenjaci; Piše: Vanja Pavlović

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 11 - februar 2013,kritika,poezija i proza |

 

MedenjaciPostoji ljupka ruska bajka o devojčici Maši koja je prevarila medveda poturivši mu kotaricu medenjaka pod nos. Posedujem izrazito loš predosećaj da je ova tužna, siva zemlja upravo taj tromi, spororazmišljajući medved koji, ugledavši medenjak od šarenih korica, počne da se ponaša kao Roger iz filma „Metropie“. Umesto da posluša intuiciju, zaobiće kvazikvalitet i kupi nešto intelektualno napredno, posluša maleni glasić koji mu je usadio „Dangst“, kupi šećerlemu koja je, zapravo, varka. Ne(u)ki ih svare sa zadovoljstvom, ostale slatkoća tera na povraćanje.

Maša Rebić, velika spisateljica i jedna od napolpularnijih i najprodavanijih kod nas u Srbiji ponovo nas je obradovala novim romanom. U retrospekciji sagledavanja njego opusa, „Sponzoruše“, prvi roman koji je napisala, relativno su svarljive. Tema je tih godina bila izuzetno prežvakavana, neometano popularizovana, silikoni su se naduvavali oko nas dok se iznenada ne bi našla neka divna, prosvetljena iluminat-duša da nam otvori oči i kritikuje stanje u državi. Ali pored svog blata i skrame koje se pojavljivalo na tržištu od „Grabljivice“ (koju je doneo jedan od pufnastih primeraka devedeset i druge generacije sa frenč manikirom i koju sam, na moju veliku žalost, pročitala tokom časa engleskog u prvoj smeni moje srednje škole za manje od pola sata. I zaključila da nikad u životu nisam lošije potrošila tih pola sata mog života) pa do ostalih nepodobnosti koju su omladina, a začudo i stariji gladno gutali.

 

Potom, Rebićka nas je oduševila potpuno istom pričom u drugim koricama. „Devojke iz kraja“. Poslušavši usrdan komentar da bi bilo poželjno da pratim makar trunku nečeg čime se moji vršnjaci zanimaju, sela sam, oduzela sebi sat vremena, zaklopila knjigu, ustala i zapitala se u kakav se to ambis survava literatura u Srbiji. Ali, tu se ovaj Hamlet, ova magbetovska tragedija ne završava. Knjiga me je progonila poput kuge. Sretala sam je u rukama žena u frizerskim salonima, redovima pred kasom, u rukama mojih veoma odbojnih kolega iz razreda. Da sam kačila crnu zastavu (oznaku za koleru) svaki put kada bih je ugledala u nečijim rukama, grad bi se crneo poput ćađi. Ponadala sam se da će bolest brzo proći i da će me u rukama ljudi dočekati i obradovati neki upečatljiv i inteligentan naslov od kvalitetnog pisca.

 

Uskoro mi je stiglo romantično pismo u obliku ponovne gomile zbrkanih koitusa, protraćenih suza, veza klimavih poput molerskih merdevina pod naslovom „Cvet mog života“. Dramatično, tugaljivo, i, kako se pokazalo, veoma zapaljivo (time sam potpalila božićnu vatru, te smo razočarani džarali i vikali – Koliko varnica toliko dobrih knjižica! Osećali smo se poput dinosaurusa. Dobri čitaoci koji izumiru).

Očigledno, Rebićka je objavila književni rat, izdavši ove godine četvorougaonu knjigu sa četvorougaonom vezom sa komplikovanim zapletom i…. znate šta? Nisam joj dozovlila da mi ponovo oduzme sat vremena. Oduzela mi je pet minuta koliko mi je trebalo da dve devojke u „Laguni“ ubedim da ne kupe tu knjigu i predložim im  „Demijana“.

Najzad sam bacila sve medenjake.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.