Marko Mraznović: Prerion Tri

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 81 – decembar 2018,sf / horor |

 

 

Marko Mraznović

 

PRERION TRI

 

Behemotovo putovanje

 

Kragujevac 2017.

 

PRERION TRI

 

Mario je sedeo u fotelji zadubljen u svoje misli. Kroz prozor se videla tama. Napolju je bio samo bezdan dubokog svemira. Tek bi s vremena na vreme proleteo kakav kamen osvetljen brodskim reflektorima. Prošlo je već šest meseci od kako su krenuli sa Zemlje. Zapravo par nedelja više. I možda još nekoliko dana. Kroz njegovu glavu prolazila su sećanja koja je on pokušavao da obradi, da shvati šta im se to dogodilo. Šta se to njemu dogodilo. Ne tako davno vodio je normalan život na  Zemlji. Do pre nekih desetak godina. Možda malo više. A onda su se stvari promenile. Svet se promenio. Mada je bolje reći Zemlja se promenila, budući da je teško reći za Zemlju da je svet iako te dve stvari ljudi često poistovećuju. Pokušavao je da se seti šta je otprilike radio u to vreme kada je sve počelo, a zapravo nije bio ni siguran kada je uopšte počelo. Politički sukobi, inače istorijska konstanta Zemlje, iznenada su eskalirali. Borba za vlast donela je novu pošast – Proleteriste. Nova ideologija je, kao i puno puta pre, donela čovečanstvu samo nesreću. Njihovi agresivni pokušaji da se domognu planetarne vlasti i ogorčeni pokušaji onih koji su je do tada imali da je ne predaju doveli su do eskalacije sukoba. Najpre nemiri i revolucije, potom manji ratovi, a onda veliki, opšti rat. Obe strane bile su brutalne prema „neprijateljima sistema“. Mada nijedna nije jasno definisala šta taj izraz uopšte znači. Posledica toga bilo je to što su mnogi ljudi, mahom nevini, morali da stradaju. Desetine miliona našlo se u proleterističkim koncentracionim logorima. A onda, bar još toliko u logorima onih drugih. Obe strane su tražile krivce, sabotere, ideološke neprijatelje, nekoga na koga bi se obrušila sva moć i gnev njihovih sistema i okrutnih vlastodržaca uplašenih za postojanost svoje vlasti nad masama. Milioni ljudi su hapšeni. To se dešavalo svakodnevno. Mario se sećao kako su jednog dana došli po čoveka iz njegovog susedstva. Skromnog starca. I to je bio prvi put da je video da su po nekog došli. U početku je čak i verovao da je nesrećnik kriv. Danas, kada bolje razmisli o svemu, čini mu se da je jadni Vernon samo žrtva nečije paranoje. Šta im je to uopšte učinio bivši krojač? Čovek koji nije imao gotovo ništa od života? Žena mu je odavno umrla, deca se odselila na drugi kontinent. Živeo je od skromne penzije koju je uplaćivao tokom prethodnih decenija dok je još uvek radio. Šta im je uradio? Možda to što se stalno žalio? Žalio se na zdravlje, starost, moral mlađih generacija… Ali on se uvek tako žalio, čak i kada je bio znatno mlađi. Žalio se od kada ga je Mario znao. Mora da je to bio razlog što su došli po njega. Čovek koji se stalno nešto žali, a skromnog je materijalnog stanja. Paranoičnim moćnicima to opasno miriše na Proleteriste. Što je još gluplje, Vernon bi isto ili još gore prošao i kod njih. Jer Proleteristi su još manje trpeli one koji se žale. Posledica toga bio je Vernonov kraj. Uhapsili su ga. Zatvorili. Više od dve godine se ništa nije čulo o njemu. Mario je već bio zaboravio da je on uopšte i postojao. A onda je jednog dana čuo da je Vernon umro. Nije preživeo. Kako je umro? Ne zna se. Nije znao čak ni gde se to dogodilo. U nekom zatvoru? Koncentracionom logoru? Nije znao. Iz godine u godinu hapšenja su postala sve češća. Odvodili su njegove prijatelje, susede, njegovog oca. Na kraju su priveli i njega. Više od godinu dana proveo je u pritvoru. Bez optužnice, bez suđenja, bez makar i toliko obzira da mu objasne šta je to tačno učinio. Saslušavali su ga svakih nekoliko dana. Ponekad su bili čak i grubi. Ako se pod grubošću podrazumeva ograničeno nasilje u vidu batina, vređanja, zlostavljanja. Proveo je sedamnaest meseci zatočen. Potom su ga pustili. Ali ne na slobodu. Da, pustili su ga da se vrati u svoj grad. Pustili su ga u njegovo prethodno okruženje. Samo što ga nisu pustili da slobodno šeta unaokolo. Umesto toga stavili su ga u kućni pritvor. Vrlo brzo mu je to dosadilo. Morao je da nađe neki izlaz. Pokušavao je da ga smisli. Tražio je podatke kako god je mogao. Dok nije našao nešto što mu se učinilo kao povoljno rešenje. Nikako idealno. Samo povoljno. Pisao je vlastima i podneo zahtev za proterivanje. Čuo je da su mnogi proterani sa Zemlje. Nekoliko miliona njih je otišlo na Mars. Mislio je da i on tamo ode. Zahtev mu je prihvaćen, ali iskrsao je novi problem. Mars je bio preplavljen izgnanicima i više nije primao nove.

Dakle, tamo više nije mogao. Jedino mesto gde su mogli da ih pošalju bila je Utopida, udaljena kolonija uspostavljena pre mnogo vekova. Njemu se i to činilo boljim od ostanka na Zemlji, ali postojao je tu još jedan problem. Tačno mesto na kome se nalazila bilo je nepoznato. Izgubljeno. Već više od dvesta godina nijedan brod nije otišao tamo. Niti je odande stigao. Pa ipak, to je bilo jedino mesto na koje su mogli da ih pošalju. Naravno, bilo je i drugih grupa kolonista koje su se kroz vekove otisnule u svemir u potrazi za novim domom, ali svega nekoliko uspešnih kolonizacija je potvrđeno. I do sada su sve, osim Utopide, zatvorile vrata za nove doseljenike sa Zemlje. Njihov prijemni kapacitet je već bio premašen. Da je podneo zahtev ranije možda bi i uspeo da stigne do neke od njih. Ovako mu je ostala samo Utopida. Zapravo, od poznatih kolonija jedino su Utopida i Terania dva bile planete koje su prekinule veze sa Zemljom. Terania je pritom bila poznata po prilično negativnom odnosu prema matičnoj planeti. Tamošnji stanovnici smatrali su da bi Zemlja pre ili kasnije mogla pokušati da im nametne svoju kontrolu. Što, kada se uzme u obzir politička nestabilnost kolevke ljudskog roda, i nije delovalo kao tako nerealna pretpostavka. Usled toga doseljenici sa Zemlje nisu bili dobrodošli. Dakle, jedina preostala opcija bila im je Utopida. Naravno, nisu znali da li će ih tamo primiti, ali nisu imali gde drugo da odu. Vlasti su im dopustile da kupe Behemot, trideset godina star svemirski brod i njime krenu prema Utopidi. Povratka nije bilo. Zaprećeno im je da će, ukoliko pokušaju da se vrate na Zemlju, njihov brod biti uništen ili da će ih, u najboljem slučaju, poslati u koncentracioni logor. Ne baš dobri izgledi za budućnost. Mario je pokušavao da shvati šta je to u njegovom životu pošlo loše. Šta je uopšte pošlo loše? Sa svetom? Sa ljudima? Iz razmišljanja ga je prekinuo zvuk otvaranja vrata. Pogledao je u smeru odakle je došao.

-Šta, opet sediš tu?- upita ga Rodion.

Mario se na trenutak zagledao u njegovo lice. Odmeravao ga je. Mada ne sa ljutnjom ili prezirom. Jednostavno je pokušavao da pročita šta može sa njega.

-Da. Opet.- odgovori Mario nakon kraće tišine.

Rodion se malo namršti.

-Bilo bi ti bolje da nađeš neki koristan posao. Radi nešto. Od tog silnog razmišljanja ćeš na kraju poludeti.- reče Rodion zamerajući mu.

Mario je razmišljao kakav odgovor da mu da na ovo. Mada, mogao je slobodno priznati, to nije bilo prvi put da mu neko prigovori na njegovu dangubu.

-A šta to?- upita najzad znajući da njegov sagovornik neće imati odgovor.

I zaista, Rodion se nađe u neugodnoj situaciji. Stvarno nije mogao da se seti šta da kaže.

-Pa, ima nešto. Ima mnogo toga da se radi.- reče najzad pokušavajući da se izvuče davanjem neodređenog odgovora.

-Šta na primer?- uzvrati mu Mario pitanjem koje je u stvari bilo još jedan pokušaj da mu izbije argumente iz ruku.

-Ne znam. Valjda nešto.- sada se Rodion već spetljao i toga je bio potpuno svestan zbog čega se svakim trenuntkom sve više osećao neprijatno.

-Šta konkretno? Reci mi jednu stvar.- zatraži Mario znajući pritom da ovaj neće umeti da odgovori. Ni ovoga puta.

-Na primer… Na primer…- Rodion pokuša da nastavi po svome, ali onda predavši se priznade –U redu, ne znam šta. Možda nešto. U stvari nema ništa. Eto. Nema šta da se radi.-

-Eto.- odgovori mu Mario dokazujući time svoje stanovište.

Rodion samo slegnu ramenima i izađe potpuno zaboravivši zbog čega je uopšte došao. Mario se tada vrati razmišljanju. Pitao se da li je pogrešio već i samim tim što je došao na ovaj brod. I kako će, uostalom, stići na odredište? Putuju već mesecima i još nisu ni blizu. Zapravo, čak ni ne znaju gde tačno idu. Utopida bi trebalo da se nalazi oko zvezde sunčevog tipa. Pritom je to jedina zvezda u sistemu baš kao i Zemljino sunce. Smer je bio poznat, ali u zvezdanim kartama položaj Utopide nije bio ucrtan. Ustvari, u prošlosti se ova planeta nalazila na kartama, ali je vremenom zagubljena. Tokom dva veka ljudi nisu išli tamo tako da su u upotrebi bile karte iz ranijeg perioda na kojima nje nije bilo. Te karte su vremenom docrtavane i menjane, ali se niko nije setio da ucrta i Utopidu. Sve dok nisu shvatili da više ne mogu da nađu nijednu kartu sa Utopidom. Prosto, budući da su karte iz ranijeg perioda bile zastarele ljudi su ih brisali i zamenjivali novima. I nisu primetili da na novim kartama nešto nedostaje. To je bio nedostatak tehnologije zapisivanja podataka na izbrisive medije. Da bi se uštedelo na prostoru zastareli ili nepotrebni podaci se brišu. Usled toga je tokom vremena čak došlo do pojave ljudi koji su više voleli da stvari zapisuju na trajnije medije. Takav je bio Knjiški pokret. Mada je sve u početku krenulo kao nešto skromno. Uostalom, i nije se previše razvilo. Neki ljudi počeli su da ručno zapisuju knjige, a kasnije i da čuvaju odštapane zapise. Većina ljudi ono što odštampa na štampaču kasnije baci, tojest, uništi nakon što im više nije potrebno, ali ti čudaci, kakvima su ih neki smatrali, to nisu radili. Umesto toga oni su gomilali odštampani materijal. A onda su počeli da štampaju i knjige. Klasične, tradicionalne knjige. Onakve kakve nisu viđene generacijama. Osim u muzejima naravno. Posledica toga je da se danas ponovo mogu naći starinski urađene knjige. Čak i na papiru koji je jedno vreme postao gotovo retkost. Doduše, njegova proizvodnja nikada nije potpuno prestala, baš kao ni upotreba, ali je toliko opala da ga je bilo malo teže naći. Koristio se za pakovanje i razne slične stvari. Pa ipak, većinu njegovih primena zamenili su veštački materijali od kojih su neki, po svojoj strukturi, i sami bili slični papiru. Ali dobar deo njih su dizajnirani tako da nemaju mane koje ima papir. Nisu zapaljivi, otporni su na vlagu i odlično primaju mastilo. I naravno, ne trunu. Imao je on prilike da vidi knjige odštampane na tradicionalnom papiru. Čak je i sam imao nekoliko kod kuće. Morao je da ih proda kako bi prikupio dovoljno sredstava da se uključi u nabavku broda. Jer njima ga niko ne bi iznajmio. Niti bi ih ko prevezao. Utopida nije bila na trgovačkim rutama, niko nije znao gde je i putovanje je moglo da traje jako dugo. Godinama. Naravno, vlasti im ne bi dale neki od svojih brodova. Dakle, jedini način da obezbede sebi prevoz bio je da ga sami kupe. Mada to i nije bilo tako teško kao što izgleda.

Usled viševekovnog razvoja proizvodnih tehnologija troškovi izrade svemirskih letelica bili su daleko niži nego u početnim periodima putovanja u svemir. Daleko od toga da je on sam mogao kupiti brod. Ali kada veliki broj ljudi udruži sredstva ni nabavka nečega tako složenog kao što je Behemot nije neizvodljiva. Rodion je ponovo ušao u prostoriju.

-Zaboravih da ti kažem. Kapetan ti je poručio da svratiš do njega pre večere. Pojma nemam zbog čega.- reče stojeći na vratima.

Potom ponovo ode. Maria je ovo začudilo. Zbog čega kapetan želi da ga vidi? Pa do sada ga je tek nekoliko puta sreo. Možda želi da bolje upozna svakog od putnika? Nema šanse. Na brodu ih ima na hiljade. Nikako ne bi mogao to da postigne. Možda je nešto zabrljao? A šta bi to uopšte moglo da bude? Ili mu je zbog nečega potreban? Zbog čega bi mu odjednom trebao tamo neki ekolog?

Brodski salon, kako su to ljudi ovde zvali, bio je nešto što bi se moglo opisati kao mesto za druženje besposlenih. Zapravo se radilo o velikoj prostoriji za zabavu. Tu su obično dolazili da igraju društvene igre ili da raspravljaju o raznim filozofskim temama. Mario bi, takođe, ponekad svratio.Uglavnom kada je i on sam bio besposlen. Baš kao danas. Prišao je ormanu. U njemu su se nalazile kutije koje su sadržale razne vrste društvenih igara. Uzeo je jednu, a potom se okrenuo i pogledom potražio nekog njemu poznatog. Nekog ko bi možda mogao biti zainteresovan za igru.

-Hej, Tomase. Jesi li za jednu partiju domina?- upita Mario obraćajući se čoveku koji je zajedno sa grupom radoznalaca stajao pored stola za kojim su neki ljudi igrali nešto.

-Ne hvala. Posmatram Harisa i Medinu kako igraju go.- odgovori Tomas našta se Mario namršti.

A baš mu se igraju domine. Možda je trebalo da mu predloži nešto drugo? Na primer šah? Ili bi ga ipak i tada odbio? Uostalom, nije li rekao da posmatra tuđu igru? Videvši da Tomas nije zainteresovan potražio je nekog drugog.

-Erik. Interesuju li te domine?- obrati se čoveku koji je stajao pet metara dalje, ali ga ovaj ne ču.

-Erik!- ponovi nešto glasnije, ali ipak ne previše, budući da bi time smetao ostalima koji su bili zaokupljeni druženjem.

-Da?- odazva se čovek.

-Jesi li za domine?- upita ga.

-Može.- odgovori Erik kratko nakon što je napravio par grimasa kao da se premišlja.

-Onda dođi ovamo.- pozva ga Mario dajući mu znak glavom.

Našli su prazan sto i seli. Mario je otvorio kutiju i izvadio iz nje pregršt domina. Narednih pola sata proveli su zaneti igrom. Nisu ni primetili kako vreme brzo teče. Erik je toga dana prošao znatno bolje. Dobio je četiri od pet partija. Pa ipak, ni Mario se nije bunio. Više poraza ga je samo motivisalo da ponovo pokušava. A onda se Erik setio da mora da se javi na dužnost pa su prekinuli dalje igranje.

Mario je krenuo natrag u svoju sobu. Od kako je Erik rekao da mora da ide imao je utisak da nešto nije u redu. Kao da je nešto zaboravio. Kao da nešto treba da uradi. Išao je hodnikom i razmišljao šta to može da bude. A onda mu je sinulo. Rodion! Rodion je bio kod njega. I rekao mu… Kapetan! Mora da ide kod kapetana! Pre večere. A večera samo što nije. Prenuo se. Umalo da propusti. Kako bi to posle objasnio kapetanu? Uhvati se za glavu i reče sebi: -Glupane. Glupane, glupane, glupane.- Potom krenu da nađe kapetana. Nije mu trebalo mnogo. Dok se raspitivao rekli su mu da je on u svojoj kabini. Drugim rečima, u svojoj sobi. Nikako nije mogao da se navikne na te izraze. Zbog toga ih uglavnom nije ni koristio. Zar da jednoga dana na Utopidi stalno govori kabina umesto soba? Kako bi glupo zvučalo da svojoj ćerki kaže „idi u svoju kabinu“ umesto „idi u svoju sobu“. Nikada pre nije bio u kapetanovoj kabini tako da je imao malo poteškoća da je nađe. Ali je, ipak, uspeo. Pitao se da li bi mu to prošlo kao izgovor ako zakasni. Da li bi kapetan uvažio „izvinite, ali jedva sam našao vašu kabinu“ kao opravdanje? Ili ne bi? Možda bi se naljutio? Uostalom, šta ako je u pitanju nešto važno? Možda hitno? Ili neodložno? Stajao je pred vratima. Znao je da kod njega ne može tek tako da uđe pa je povukao nadole ručku i svetlo koje se pojavilo na indikatoru iznad nje dalo mu je do znanja da unutra zvoni.

-Uđite.- ču se iz malog zvučnika pored vrata, a koji se nalazio tik iznad konzole.

Mario stade ispred vrata koja se na to otvoriše u stranu i on uđe.

-Rekli su mi da ste hteli da me vidite ako ne grešim?- upita Mario umesto pozdrava pribojavajući se da nije postao žrtva nečije neslane šale.

-Ah, da. Ekolog. Rekao sam Rodionu da vam kaže da dođete. Izvolite sedite.- reče kapetan pokazavši mu rukom na jednu manju fotelju.

I Mario sede. Pitao se šta li je sad po sredi? Kapetan mu nije delovao kao da je ljut ili nečim nezadovoljan. Dakle nije ga zvao da bi ga, zbog nečeg, ukorio.

-Hvala. Mogu li znati šta želite od mene?- upita nastojeći da ne zvuči nepristojno.

Iako je njemu delovalo da je upravo tako zvučalo. Prosto je neverovatno kako čovek želi da uradi jedno, a zapravo uradi nešto drugo. No, da je mogao da čuje samog sebe tuđim ušima shvatio bi da je ipak zvučao sasvim prihvatljivo.

-Hteo sam s vama o nečemu da porazgovaram.- odgovori kapetan.

-Pa izvolite.- reče Mario koga je baš zanimalo o čemu to ovaj hoće da razgovara.

-Vi ste ekolog. Pretpostavljam da se razumete u sisteme za održavanje života?- upita kapetan.

-Nisam tehničar ako to mislite.- odgovori Mario i dalje ne shvatajući šta to hoće od njega.

-To nije bitno.- reče kapetan i odmah potom nastavi -Imamo mali problem. Mašine za sintetizovanje hranljivih materija su se pokvarile. Ne sve. Ali svejedno, po onome što su mi rekli, imamo trenutno upola manji proizvodni kapacitet. A na brodu ima puno ljudi. Zbog toga… Potrebno je da nađemo načina da izdržimo dok tehničari iz održavanja ne poprave mašine. Nažalost, to će potrajati. Do tada ćemo morati da racioniramo hranu i da, u međuvremenu, potražimo neki sistem u kome postoje uslovi za život. Zapravo, neko mesto gde možemo da nađemo nešto što bi mogli da jedemo.-

Mario je već postao malo zabrinut, ali je nastojao da to ne pokaže.

-Pretpostavljam da takvih sistema nema u blizini?- upita očekujući potvrdan odgovor.

-Nismo sigurni. Znamo da u sistemu pred nama nema života, ali… Čim prikupimo dovoljno energije planiramo da krenemo u drugi. Prema dostupnim podacima tamo postoji bar jedna potencijalno nastanjiva planeta. Ili, da se bolje izrazim, planeta u pojasu podesnom za život zemaljskog tipa. Ali dotle…- objasni kapetan što u Mariu izazva olakšanje.

Bar neće biti toliko opasno kao što je mislio.

-I ja bih trebao da ispitam taj sistem kad do njega dođemo?- upita Mario verujući da će odgovor biti potvrdan.

-Pa… Ne baš sasvim.- odgovori kapetan što u Mariu izazva novi talas zbunjenosti.

-Ne baš sasvim?- ponovi kapetanovo pitanje očekujući od njega da to malo pojasni.

-Kao što očigledno znate na brodu imao staklenu baštu. Ili kako god da to zovete. Potrebno je iskoristiti odande ono što se može.- reče kapetan, a odmah potom sa dozom strepnje u glasu i dodade -Može li se išta odatle iskoristiti?-

Mario je ćutao nekoliko trenutaka pokušavajući da se priseti čega sve tamo ima.

-Mislim da može.- odgovori najzad -Ali nažalost, ne mnogo. I da budem iskren, mislim da bi potrajalo tek nekoliko dana. Najviše.-

-I to je nešto.- uzdahnu kapetan, ali sa dozom olakšanja.

-Zar je toliko loše?- zainteresova se Mario.

-Tokom narednih nekoliko meseci moraćemo da prepolovimo sledovanja hrane, a na brodu imamo na hiljade ljudi. Mislite li da nije?- odgovori mu kapetan.

Mario je ponovo napravio pauzu od nekoliko trenutaka. Čuo je svoj dah.

-Pa, rekao bih da je loše. Sigurni ste da je to sve? Valjda se nije pokvario još neki od sistema? Još neki od sistema za održavanje života?- htede da proveri.

-Za sada ne. Ne koliko znam.- odgovori mu kapetan -Ali svejedno bi trebalo proveriti. Reći ću tehničarima da to urade. Mada ionako nemaju vremena.-

-Nemaju vremena?- začudi se Mario -Zbog čega?-

-Pa, popravljaju mašine za sintetizovanje hrane.- odgovori mu kapetan.

-Zar je to tako teško?- Mariu nije bilo jasno.

-Da smo na Zemlji to i ne bi bio baš toliki problem. Ali mi smo u svemiru, daleko od ljudskih naseobina i drugih brodova. Prevozimo na hiljade ljudi. Brod ima izvesne proizvodne kapacitete, ali oni nisu veliki. Pored toga, kada se delovi naprave biće potrebno da to neko i sastavi. Takođe, da budem iskren, imamo još jedan mali problem.- objasni mu kapetan.

-Koji sad?- ponovo se začudi Mario.

Slutio je da možda neće biti dobro.

-Kada su se mašine pokvarile… Ispostavilo se da nemamo njihove nacrte.- priznade kapetan.

-Šta?- zaprepasti se Mario -Pa kako ćete onda…-

-Bez brige, tehničari znaju kako one rade, ali… Trebaće vremena da urade nacrte i pripreme ih za proizvodnju. Bar tako su mi rekli. Zato nam i trebaju meseci da rešimo problem. Pored toga, mašine se pre upotrebe moraju testirati budući da prave hranu koju će ljudi jesti. Ja ne bih jeo bilo šta, pogotovo ako može da bude otrovno, a vi?- umirivaše ga kapetan.

-Ne. Ne bih ni ja.- odgovori Mario.

-Eto.- zaključi kapetan.

-I šta sad?- upita Mario -Mislim, šta ja sad da radim? Po tom pitanju. U ovom trenutku. Mislim, sada?-

-Idite do staklene bašte ili kako se već zove onaj deo sa hidroponikom (gajenje biljaka u vodi, obj. autora). Uradite šta možete. Posle mi javite koliko hrane i kakvog kvaliteta odande možemo da dobijemo. Svaki kilogram će biti važan.-reče kapetan.

-Da gospodine.- odgovori Mario -Videću šta može da se uradi.-

Potom izađe napolje. Seti se da treba da ide na večeru i kroz glavu mu tada prolete misao da će mu to verovatno biti poslednji normalan obrok za narednih nekoliko meseci. Posmatrao je hidroponičke posude. U njima je bilo raznih biljaka. Većina njih gajena je, zapravo, zbog psihološkog efekta, budući da ljudima, kao bićima naviknutim na prirodno okruženje, izuzetno ne prija kada se duže vremena nalaze daleko od biljaka ili životinja. Neke su bile namenjene za pripremanje lekova koje je bilo teže sintetizovati, a ostale su bile namenjene za dezert. Jer, iako je najveći deo hrane bio sintetizovan, ljudima je ipakbila potrebna i prirodna. Naravno, ona je bila korišćena više kao dodatak ishrani pre nego osnovni izvor hrane. Maksimum koji se mogao izvući bio je dvesta grama po osobi. I to dnevno. Pri tome mu je bilo jasno da, ako ikome govori o tome, mora neizostavno naglasiti reč maksimum. U stvarnosti, mogli su izvući između pedeset i osamdeset grama. Otprilike toliko su do tada koristili. Iako je to malo, zapravo nije prestavljalo problem. Bar ne dok nije iskrsnula ova situacija. Nije, jer budući da su se na brodu nalazile čitave porodice, deo putnika su bila deca. A deca unose relativno manju količinu hrane od odraslih. Smanjenjem dostupne količine sintetizovane hrane potrebe za prirodnom su narasle. I to drastično. Bio je svestan da bi sve iznad dvesta grama po osobi u ovim uslovima moglo da se nazove čudom. Naravno, na brodu se moglo gajiti daleko više hrane, ali nije bilo dovoljno biljaka. Da bi one mogle biti uzgojene trebalo bi bar šest meseci i to samo onda kada je reč o onima koje imaju kratak reproduktivni ciklus. Toliko vremena nemaju. Hrana se mora pribaviti gotovo odmah. Ili u roku od mesec dana. Čak i ovako su se našli na ivici gladi. Po proračunima koje je uradio, iako mu to niko nije tražio, tokom sledećih par meseci dnevni unos hranljivih materija će se smanjiti za pedeset posto. Odrasli će to podneti bez problema, ali šta je sa decom? Njima ne treba smanjivati sledovanja, bar ne drastično. Ali u tom slučaju će morati da smanje sledovanja odraslima. Čak i ako se ne budu bunili to će za njih predstavljati znatno opterećenje. Jer onda će oni unositi samo

četrdeset posto od ranijeg obima unosa hrane na dnevnom nivou. Srećna okolnost je da još uvek ima dovoljno vode, što može da ublaži problem. I to višestruko. Prvo, pojačana higijena će smanjiti pritisak mikroorganizama na imuni sistem i time potrebu za dodatnom hranom. Drugo, bar neće biti dehidracije njihovih tela. I na kraju, treće i najvažnije, neka jela se mogu spremati sa dosta vode što povećava količinu hrane koja se unosi u organizam. Ali čak i tako, teško će izgurati dva meseca uz supe, čorbe, sokove i čajeve. Ipak, šta im drugo ostaje?

-Problem?- upita ga Hans.

Mario se okrete. Pogledao ga je. Primetio je da njegove oči očekuju odgovor.

-Mali. U stvari… Pre bih rekao veliki.- priznade.

-Kako to? Koji?- začudi se Hans.

I sada je ponovo očekivao odgovore. A Mario nije bio siguran da li sme da mu odgovori. Kapetan mu nije rekao da li da ovo čuva kao tajnu ili ne. Zato je morao da razmisli pre nego što bilo šta kaže. Na kraju je doneo odluku da mu ipak da iskren odgovor.

-Hrana.- reče nakon kraće pauze.

-Hrana? Misliš, nešto si loše pojeo, je li to u pitanju? Zbog čega onda ne odeš do lekara? Siguran sam da može da ti pomogne.- reče Hans ne shvativši šta je hteo da mu kaže.

-Nije to.- odbrusi mu Mario.

-Pa šta onda?- začudi se Hans.

-Imamo problema sa snabdevanjem.- reče Mario misleći da će ga sada razumeti.

-Sa snabdevanjem? Ne razumem.- Hansu i dalje nije bilo jasno o čemu govori.

-Neke mašine su se pokvarile i imaćemo smanjena sledovanja tokom bar dva meseca. Počev od sutra.- objasni.

-Pa, zar ne mogu da ih poprave?- upita Hans -Tako bi već do doručka rešili problem.-

-Mogu. Ali ne do sutra. Baš to i jeste nezgodan deo.- bi malo precizniji.

-Kako ne mogu? Ne shvatam? Pa to je samo par mašina.- Hans nikako da shvati celu priču.

-Ne baš par. Zapravo, u pitanju je… Poprilično puno njih. Što je najgore, tehičari će morati da čitavu stvar rade na teži način – i pri tom još i sporije. Prilično sporije. Izgleda da su… izgubili nacrte tih mašina. Ili ih nisu uopšte ni poneli. U svakom slučaju, sledovanja hrane će biti smanjena. I sad moramo da nađemo načina da odavde izvučemo dodatnu količinu kako bismo ublažili nestašicu. Eto. Sad znaš.-završi Mario.

-Ah, to je dakle. Baš nezgodno. A koliko će biti smanjene? Deset posto?- interesovaše se Hans.

-Nažalost ne. Bar pedeset.- odgovori Mario.

-Pedeset!- zaprepasti se Hans -Pa da li su oni normalni? Bićemo na ivici gladi.-

-Upravo to i jeste problem. Zato nam i treba hrana odavde.- objasni Mario.-

Vidim.- reče Hans -I kada će to saopštiti ljudima?-.

-E to već ne znam. To je do kapetana. Ništa mi o tome nije rekao. Da budem iskren, nisam siguran ni da li je i tebi trebalo išta da kažem. Zato sam i oklevao malopre. Nisam bio siguran šta smem da kažem, a šta ne. Uostalom, ni ja ne znam kako će ljudi reagovati kad saznaju.- priznade Mario.

-Kako god reagovali to neće promeniti stvar. I dalje neće biti dovoljno namirnica.- Hans iznese svoje mišljenje.

-A šta ako dođe do nereda? Šta onda? Zar ti to nije palo napamet?- podseti ga Mario.

-Nisam zaboravio. Kao što sam već i rekao – to neće promeniti stvar. Pobunili se ne pobunili, neće biti dovoljno za sve. Znam tu situaciju.- reče Hans.

-Znaš?- začudi se Mario.

-Kad sam bio uhapšen… Pokvarilo se vozilo kojim su nas vozili u logor. Bili smo daleko od civilizacije. I nije bilo ničeg za jelo. Ljudi su se bunili, ali uzalud. Štagod da su uradili hranu su dobili tek kroz nekoliko dana. Toliko je pratnji trebalo da osposobe vozilo.- objasni Hans.

Mario klimnu glavom u znak da je razumeo.

Brod je prolazio kroz solarni sistem. U njemu nije bilo nastanjivih planeta. Dva gasna džina, nekoliko stenovitih planeta bez uslova za život i gomila asteroida. Većina stenovitih planeta bila je pokrivena gustom atmosferom i imala površinsku temperaturu dovoljnu da topi metal. Samo je jedna bila podesna za spuštanje, a i ta je bila nalik na Crvenu planetu. Jedino što je bila nešto veća i sa gušćom atmosferom. Ali u celini ipak samo pustinja prekrivena peskom i kamenjem. Bez ikakve sumnje nije bila mesto na koje bi hteli da slete. Nisu se dugo zadržavali. Nastojali su da što pre prođu. Ostali su tek toliko da prikupe dovoljno energije od ovdašnjeg sunca da mogu da se prebace u drugi sistem. U suprotnom bi ostali još kraće. Jednostavno bi dali gas, koristeći obične motore, i protutnjali tuda što bi brže mogli. Za to vreme putnici su nastojali da prežive sa onim što su imali na raspolaganju. Svima su se već nakon par nedelja smučile svakodnevne supe u obilnim količinama. Ali ipak nije bilo pomoći. Morali su nešto da jedu. Mario je stajao u staklenoj bašti i zagledao hidroponičke posude. Pokušavao je da smisli neko rešenje, ali činilo se da ga nije bilo.

-O čemu razmišljaš? O goveđem odresku možda?- obrati mu se Aljoša.

-Ne. Razmišljam o tome kako da izvučem odavde što više hrane. Što se čini nemogućim. I Sergejeve… Cenio bih ako ubuduće ne bi pominjao meso, mleko ili bilo šta od čega mi može poći voda na usta. Bar dok ne prebrodimo ovu krizu.- odgovori Mario.

-Dobro, dobro, kako ti kažeš. Ali ima li nekog napretka? Hoćemo li imati kakvu ukusnu klo… Mislim koliko možeš da izvučeš iz tih akvarijuma?- interesovao se Sergejev koji je, inače, hteo da kaže „klopu“, ali se setio da ne treba to da mu govori.

-Nisu to akvarijumi. Uostalom, nije ni bitno kako se zovu. I ne mnogo. Možda još koji kilogram. Iz čitavog postrojenja.- ispravi ga Mario.

-Šta, samo toliko? Iz čitave ove džungle? Pa to i nije baš mnogo.- razočara se Aljoša.

-Pa to i jeste problem. Samo toliko mogu da izvučem. Pokušao sam sve što mi je palo na pamet. Čak sam nekim biljkama dodao i malo hormona da brže rastu. Time sam smanjio kvalitet plodova, ali bar sam dobio koji gram više. Bolje od toga ne mogu. A da budem iskren, ni to ne bih radio da nismo u krizi. Kao ekolog, ne odobravam takvu zloupotrebu biljaka. Baš kao ni primenu hormona. To nije zdravo za biljke. Pa ni za ljude na duge staze.- objasni Mario otkrivajući pritom i svoje unutrašnje moralne dileme.

-Dobro, dobro. Šta god.- reče Aljoša i udalji se.

Mario se tada vrati svom razmišljanju. Međutim, nakon dobrih pola sata ili više shvati da je besmisleno te se reši da ide u svoju sobu. Izašao je iz hidroponičke bašte i krenuo na sprat sa stambenim prostorijama. Išao je kroz hodnike. Bili su poluprazni. Obično je tu bilo puno više ljudi, ali sada su štedeli energiju pa su smanjili kretanje na minimum. Čitavim putem sreo je tek dve osobe. Metri su promicali pod njegovim nogama dok se nije našao pred poznatim vratima. Ušao je unutra.

-Tata, tata…- začu dečiji glas.

Ćerka mu je krenula u susret.

-Kako je tatina mala devojčica?- upita je, koristeći već otrcanu frazu kakvu roditelji koriste od davnina.

-A kako je tata? Proveo se dobro na poslu? Igrao se sa biljkama i cvetićima?- uzvrati mu devojčica.

-Ne Renata, tata se nije igrao sa biljkama. Tata je radio sa njima. Znaš da postoji razlika.- odgovori Mario nastojeći da detetu ne usađuje u glavu pogrešne predstave o stvarima.

Smatrao je da je najbolje da je ne drži u zabludi po pitanju ma šta bilo u pitanju. Kako će dete postati odgovorna osoba kad odraste ako joj sada rad predstavi kao igru? Svet je surov. Baš i ne oprašta naivnost.

-Šta je tata radio, šta je tata radio?- navali devojčica.

Bila je zainteresovana šta njen tata radi po ceo dan.

-Pokušavao je da od biljaka dobije više hrane.- odgovori iskreno.

-I da li je ubedio biljke da mu daju više? Jesu li biljke bile mnogo tvrdoglave?- upita devojčica sa naivnošću kakva se sreće samo kod dece.

Mario se zapita da li će ostati takva i kada odraste i njegovim telom na trenutak prođe jeza. Valjda je to samo prolazna faza u razvoju? Neće valjda ispasti da je retardirana? Pa ipak, umirivao se time da je već radila test inteligencije i da ga je uspešno prošla.

-Ne, tata nije pričao sa biljkama. Tata je pokušavao da učini da biljke daju više plodova. I većih plodova. I tata nije baš srećan zbog toga.- reče otvoreno, nastojeći pritom da ne bude previše nerazumljiv za malu devojčicu.

-Zašto tata nije srećan?- upita mala Renata.

-Zato što… Kako da ti objasnim šećerlemo…? Zato što je tata morao da daje hormone biljkama. A hormoni su uvek prisutni u onim količinama u kojim treba da budu. I tata ih je dao više nego što treba da ih ima.- trudio se da objasni iako je znao da ga baš i neće naročito dobro razumeti. I bio je u pravu. Nije ga razumela.

-Je li tata uradio nešto loše? Je li tata bio nevaljao?- upita Renata.

Mario oseti krivicu. Nije mogao da kaže da je baš bio toliko nevaljao, ali kako se nije slagao sa onim što je učinio nije mogao da kaže da je to bilo ispravno. Šta sad da kaže svojoj maloj ćerkici? Zar da je slaže? Ili da kaže da je bio nevaljao i time je opet dovede u zabludu? Pomislila bi da je uradio nešto izuzetno loše i sa zlim namerama. Zar tako da ispadne?

-Kako se uzme, srećo. Tata baš i nije zadovoljan onim što je uradio biljkama, ali one će biti dobro. I da znaš srećo, tata je morao. Ljudi ovde imaju manjak hrane. A i moja mala Renata bi imala manjak hrane da tata ne tera biljke da rastu brže nego što bi trebale. Tati je samo žao biljaka.- stade joj objašnjavati iako je znao da to njegova kćerka neće biti u stanju da razume.

Šta je drugo mogao da joj kaže? Uostalom možda on samo ne ume sa decom? Da je Antonia tu možda bi ona umela bolje da joj objasni. Ali Antonije više nema. Poginula je kada su na ulicama izbili neredi. Bila je u kupovini i našla se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. U opštem guranju i bežanju od policije gomila ju je nosila neko vreme poput bujice. Dok na kraju nije pala sa mosta na beton. Povrede su bile teške. Lekari su mu rekli da su mogli da je spasu da je samo ranije dovedena kod njih. Ali ona je ležala onesvešćena bar deset minuta pre nego što je neko pozvao hitnu pomoć. Posle je bilo kasno. Preminula je već sledećeg dana. Bilo mu je teško da objasni Renati da više nikada neće videti majku. Odveo ju je da je vidi poslednji put. Devojčica nije razumela zbog čega je odjednom mama tako bolesna. Prethodnog dana joj je izgledala tako zdrava i puna snage. Pitala ga je da li će se i ona jednom tako naglo razboleti. Nije znao šta na to da joj kaže.

-I meni je žao biljaka.- reče Renata našta se Mario nasmeši.

-Tatina ćerkica. Sva si na mene.- odgovori nasmešivši se, a u sebi dodade“ličiš na majku“.

Proveo je ostatak dana pokušavajući da je zabavi. Igra sa kćerkom bila je dobar način da skrene pažnju sa problema koji su ga mučili.

Vreme je prolazilo. Brod je ostao dovoljno dugo u blizini zvezde da prikupi količinu energije neophodnu za nastavak puta ka drugom sistemu. Još samo da ode na ivicu ovog i može da krene. Prebacivanje se nije moglo obaviti unutar glavnog dela solarnog sistema jer bi to bilo veoma opasno. Pored toga, prisustvo jakog gravitacionog polja, kao što je polje neke zvezde, ometalo je upravljanje brodom tokom čitave operacije. Moglo bi se desiti da umesto na odredište na koje su želeli da odu završe na nekom drugom mestu. Recimo, da udare u neku zvezdu ili planetu. Zbog toga je bilo neophodno da se prebacivanje obavi na obodu solarnog sistema ili u međuzvezdanom prostoru. Unutar sistema se obavljalo samo u slučaju krajnje nužde kada je već izvesno da bi brod u svakom slučaju bio uništen. Ali to je bio čin očajnika.

-Koliko još hrane? Da li će biti dovoljno za još nedelju? Dve?- upita kapetan.

Mario se okrete. Do tada je stajao pred prozorom i gledao napolje. Mada nije imao šta da vidi.

Gledanje kroz prozor bila je navika sa Zemlje. I ovde ga je držala, a nije hteo da je se odrekne jer će kad-tad ponovo biti smislena. Onda kada ponovo bude na nekoj planeti gde će kroz prozor imati šta da se vidi.

-Ne bih bio siguran. Najviše za pet dana. Zar vaši tehničari ne mogu da rade brže?- odgovori Mario postavivši uz to i svoje kontrapitanje.

Ono je u isto vreme zvučalo i kao prigovor iako mu to ni u kom slučaju nije bila namera.

-Rade onoliko brzo koliko mogu. Već su uradili najveći deo nacrta. Nekih devedeset posto.

Otprilike. Za onih preostalih deset posto će im trebati nekoliko dana. Ali tek onda sledi glavni deo posla. Mašine se moraju proizvesti, deo po deo. Potom sklopiti i testirati. Pa ako ne valja… Natrag za crtaću tablu, kako su to nekada imali običaj da kažu.- uputi ga kapetan.

-Tako?- gotovo promrmlja Mario, a onda glasnije nastavi -Dakle, kriza će potrajati, zar ne?-

-Da.- reče kapetan potvrdno klimnuvši glavom.

-Dobro. A ja se uplašio da će sad sve teći kako treba. Glupi ja. Kako mi samo takve stvari padaju na pamet?- reče sarkastično.

-Misim da se to zove optimizam. I toga se treba držati. Nekada pomaže.- našali se kapetan.

-Da.- reče Mario i uzdahnuvši dodade -Nekad možda i pomaže.-

Kapetan je ćutao. Mario nije znao da li to ovaj pokušava da smisli šta će sledeće reči ili jednostavno ne zna više šta da kaže. Trenuci su prolazili ispunjeni tišinom kroz koju se čulo samo disanje dva čoveka.

-Idem na most. Nije dobro da u ovakvoj situaciji prepustim sve osoblju.- reče kapetan i udalji se. Mario je ostao sam. Neko vreme je radio ono što i pre – gledao kroz prozor. A kada mu je to najzad dosadilo odlučio je da ode do brodskih proizvodnih postrojenja. Tamo su bili tehničari koji rade na osposobljavanju mašina za sintetizovanje hrane. Hteo je da vidi dokle su stigli. Dokle su zaista stigli. Takođe ga je obuzimala želja da se uveri da ne zabušavaju. Zamišljao je kako će im, u tom slučaju, malo podviknuti, te da će oni, već koliko do sutra, završiti čitav posao. Zato se uputio tamo. Ušavši unutra osvrnuo se oko sebe. U prvom delu prostorije nalazile su se kabine sa računarskim terminalima. Za njima su sedeli tehničari i naporno radili. To se odmah videlo. Njegova fantazija o malo vike i podsticaja je upravo pala u vodu. U drugom delu prostorije nalazile su se mašine. Bile su relativno velike. Dugačke po dva do tri metra, metar i po do dva visoke. Molekularni sastavljači. Oblik trodimenzionalne štampe. Ređali su molekule i time sastavljali razne predmete. Od tih predmeta su se, nakon toga, mogle sastaviti mašine. Njihovo je sastavljanje bilo teži deo posla i oduzimalo je dosta vremena. Što je još gore, moralo se obaviti ručno. Mašinsko sastavljanje uz upotrebu industrijskih robota primenjivalo se samo kod masovne proizvodnje. Roboti nisu kreativni tako da ne mogu da improvizuju. Oni samo ponavljaju zadate operacije. Ljudi, pak, mogu da nađu rešenje za svaki novi problem prilikom sastavljanja. I upravo zbog toga su bili neophodni na ovakvom mestu. Naravno, novije mašine su bile daleko praktičnije. Mogle su da sastave čitav uređaj odjednom. Ali na brodu su bili samo stariji modeli. Oni to nisu mogli. Osmišljeni su tako da prave deo po deo. Do pre nekoliko decenija pravljenje kompletnih uređaja odjednom bilo je isuviše zahtevna operacija i to su mogle da rade samo specijalne i vrlo složene mašine. Problem je bio u tome što se jako teško moglo postići da delovi ne završe spojeni tamo gde treba da budu razdvojeni. Usled toga bi uređaji mogli biti neupotrebljivi. Ovo je rešeno tek pre desetak godina, bar kad su široko dostupni modeli u pitanju. Kako je njihov brod bio star više decenija nije bio opremljen najnovijom generacijom proizvodne opreme. Mada mu, u teoriji, nije ni trebala. Praksa je, očigledno, dokazala suprotno.

-Koliko brzo ćete to završiti?- upita Dojla, jednog od tehničara.

-Ukoliko nas budeš gnjavio biće jako sporo. Molim te ostavi nas. Imamo posla. Preko glave.- odgovori Dojl i odmahnu rukom dajući mu time znak da ide.

I Mario učini kako mu je rečeno. Nije hteo da ugrozi ne samo sebe već i čitav brod. Nije se usuđivao. Samo je otišao u hidroponičku baštu ili, kako su je mnogi pogrešno nazivali, staklenu baštu. Njegovo radno mesto.

Već su zalazili u periferne delove sistema. Bližio se trenutak kada će konačno moći da se otisnu dalje, u sledeći sistem. Išli su onoliko brzo koliko je bezbednost zahtevala. U suprotnom bi se sudarili sa nekim objektom koji im se mogao naći na putu. I tada bi njihovom putovanju najverovatnije bio kraj. Tamni bezdan okruživao je brod. Svetlost zvezde bila je toliko slaba da se praktično ništa nije moglo videti. Spoljašnji reflektori pomagali su im da otkriju komade stena i leda koji su prolazili svuda unaokolo. Mario je još uvek pokušavao da reši nerešive probleme brodske logistike. Znao je da nema svrhe no svejedno nije prestajao da se trudi. Kao da se nadao nekom čudu koje će nekako iskrsnuti odnekuda kada ga najmanje očekuje. Samo što čuda nije bilo. Umesto toga, samo isti stari problemi koje njegov um nije mogao da reši. Prolazili su sati. Pitao se kada će već jednom krenuti. Znao je da bi svakog trenutka brod mogao da započne pripreme za prebacivanje. Šta li čekaju, prolazilo mu je kroz glavu. Pokušavao je da se koncentriše na rad, ali jednostavno nije uspevao. Iščekivanje ga je sve vreme ometalo. Napokon je, kroz brodski razglas, stigla poruka sa mosta.

-Pažnja. Pažnja. U toku su pripreme za prebacivanje. Neka se svi pripreme. Ponavljam, u toku su pripreme za prebacivanje. Neka se svi pripreme.- odjeknu hodnicima.

Znao je da je vreme. Za koji minut već će se kretati nadsvetlosnom brzinom i biti na putu ka drugom sistemu. Tamo bi trebalo da bude života. Ukoliko su se prevarili to bi mogao da im bude kraj. Doduše, neki bi preživeli, ali bi dobar deo putnika stradao. Možda bi se čak i međusobno poubijali. Pitao se da li bi bio u stanju da ubije nekoga koga poznaje. Možda čak i prijatelja? Pogotovo ako bi Renatin život bio doveden u pitanje. Nije imao odgovor. Samo strepnju da do takvog razvoja događaja ne dođe. Ipak, da možda ne preteruje?

-Pažnja. Isključuju se svi nepotrebni potrošači energije. Imate dva minuta da prekinete njihovo korišćenje.- odjeknu sledeća poruka.

Trenutak se približavao. Znao je da su šanse da se sada desi nešto što bi ih prekinulo jako male. Osetio je blagu nervozu. Zaista će ponovo krenuti. Kao da je osećao kako sekunde prolaze. Za njegove pojmove jako sporo. Zar vreme ne može da teče brže? Pogledao je na monitor računara. Shvativši da mu, u datom trenutku, nije neophodan isključio ga je. Baš u skladu sa uputstvom koje je maločas čuo. Bio je spreman. Ali glavni događaj nikako da stigne. Vreme je nastavilo da protiče.

-Pažnja. Uključeno napajanje omotača. Ponavljam, uključeno napajanje omotača.- ču kako odjekuje nova poruka sa komandnog mosta.

Znao je da je konačno vreme. Svakog trenutka će početi. Pokušavao je da se mentalno pripremi za ono što će uslediti. Mada nije imao šta da se priprema. Brod će krenuti bio on spreman ili ne. I on sa njim. Tu nije bilo ničeg spornog.

-Pažnja. Pažnja. Važno. Pokrenuto obrazovanje omotača. Ponavljam, pokrenuto obrazovanje omotača. Kritična operacija u toku. Uzdržite se od svega što je može ometati.- Mario začu još jednu poruku.

Uhvatio se za stolicu. Znao je da se upravo u tom trenutku oko broda obrazuje omotač koji će ga odvojiti od prostora u ovom svemiru. Početna faza operacije.

-Pažnja. Omotač obrazovan. Ponavljam, omotač obrazovan. Započinjemo prebacivanje. Ponavaljam, omotač obrazovan, započinjemo prebacivanje.- konačno je i to stiglo. I brod više nije bio u sistemu. Nervoza je proticala kroz njegovo telo. U tom trenutku se setio da je Renata sama. Ranije je bio sa njom da je umiri budući da ju je čitava ova stvar u početku plašila. Mada se vremenom navikla. Valjda neće biti problema. Iako ništa nije primećivao brod se kretao daleko brže od svetlosti. Vreme je teklo drugačije od onog u njihovom svemiru. Pitao se koliko vremena je stvarno prošlo. Putovanje je trajalo nekoliko dana. Bar za njihove pojmove. Čitavo to vreme bilo je na snazi racioniranje hrane. I putnici su zbog toga čitavo vreme bili nezadovoljni.

-Tatina mala šećerlemo. Jesi li se uplašila, a?- upita svoju ćerkicu.

-Nisam.- odgovori mala Renata odmahujući glavom.

-Tatina mala devojčica. Baš si hrabra.- reče dajući joj time pohvalu i podstrek da i ubuduće bude takva.

-Baš sam hrabra.- ponovi Renata pomalo se praveći važna.

-Da, hrabra si mala moja Renatice.- odgovori Mario.

Uzeo ju je u naručje. Bilo mu je potrebno da nekome pruži nežnost. I pružio ju je svojoj kćerki. U tom trenutku zapitao se kako će biti kad bude porasla. Znao je da neće više biti ovako detinjasta. Zbog toga mu je bilo drago. Ali znači li to da više neće biti ni ovakvih trenutaka? Shvatio je da će mu oni nedostajati. Zato ju je još jače zagrlio. Želeo je da ovaj trenutak porodične bliskosti potraje malo duže, makar toliko da mu ostane u sećanju. Mada je znao da ne može da traje neograničeno dugo.

-Tata?- obrati mu se iznenada.

-Da, mala moja šećerlemo?- odazva se Mario spreman da čuje šta ima da mu kaže.

-Gladna sam. Možemo li da jedemo?- zatraži devojčica.

E sada se osetio jako neprijatno. Ćerka mu traži nešto i on bi kao roditelj to trebao da joj pruži. To se od njega očekuje. To je normalno. Prirodno. Ali nije u stanju da joj udovolji.

-Ne možemo, srećo. Žao mi je. Hrana se racionira. I biće tako još neko vreme. Zaista mi je žao. Veruj mi.- morao je da je razočara iako je zbog toga osećao stid.

-Tatice?- obrati mu se ponovo Renata.

-Da?- opet se odazva strepeći od njenog sledećeg pitanja.

-Mrzim racioniranje. Tako je ružno.- reče Renata i njemu kao da je spao kamen sa srca. Bar mu nije tražila ništa što nije mogao da joj da.

-I ja srećo. I ja.- odgovori Mario već neko vreme izbegavajući da je zove šećerlemom budući da bi to bila aluzija na hranu.

Na šta je to on spao?

Kroz hodnike su odjekivala obaveštenja. Mario nije mogao da ih ne čuje. I znao je šta ona znače.

-Pažnja. Pažnja. Prebacivanje pri kraju. Brod se zaustavlja. Pažnja, brod se zaustavlja.- čulo se u svakoj prostorji.

-Izgleda da smo tu.- promrmlja Mario pitajući se da li će u ovom sistemu biti hrane ili će pola putnika pocrkati od gladi.

-Pažnja. Brod stoji. Obaranje omotača u toku. Pažnja. Obaranje omotača u toku.- ču sledeće obaveštenje.

Osluškivao je čekajući trenutak kada će čuti i ono konačno. I nije dugo čekao.

-Pažnja. Brod je ponovo u našem svemiru. Prebacivanje obavljeno. Aktivnosti na brodu se mogu vratiti na normalan nivo. Prijatan dan.- završi glas iz zvučnika.

Stigli su. Konačno su stigli. Mario odahnu. Bilo je vreme da započnu pripreme za pretragu sistema. Ukoliko ovde postoji neka planeta na kojoj ima života možda će na njoj naći hranu. To će im biti novi izvor snabdevanja. Bar dok ne poprave sintetizatore. Naravno, pod uslovom da su ovdašnji oblici života kompatibilni sa ljudskom telesnom hemijom. I to ga je takođe brinulo. Jer šta ako nije tako? Pronaći će planetu na kojoj postoji život, na kojoj ima hrane, ali će ta hrana za njih biti otrovna. Ili u najboljem slučaju neprobavljiva. Obuzet ovim mislima krenuo je da potraži kapetana. Pitao se da li je još uvek na mostu. Ukoliko jeste, moraće da zatraži dozvolu da tamo uđe. Ili makar da zakaže sastanak sa kapetanom negde drugde. Znajući da ne može tek tako na komandni most otišao je do najbližeg zidnog terminala i uspostavio kontakt sa oficirom zaduženim za komunikacije.

-Brodski ekolog traži prijem kod kapetana.- reče bez okolišenja.

Ionako nije bilo smisla da traći vreme. Želeo je da što pre završi kako bi, u najkraćem roku, mogao da nastavi sa poslom. Čuo je kako oficir i kapetan razgovaraju, ali nije mogao da razabere njihove reči. Nakon kraćeg vremena oficir mu odgovori: -Za nekoliko minuta. Budite u sali za sastanke.- Potom je prekinuo vezu. Nije se baš upuštao u duge razgovore, primetio je. Nije mu dao ni detalje. No svejedno, više nije ni očekivao. Zapravo, bio je zadovoljan time. Nije hteo da protraći dragoceno vreme na bespotrebne gluposti. Mirno je otišao do sale za sastanke. Ali na njegovo iznenađenje tamo nije zatekao samo kapetana. Još nekoliko ljudi bilo je sa njim.

-Izvolite sedite.- reče kapetan pokazujući mu na jedno upražnjeno mesto za stolom i Mario sede. Kada su se svi prisutni smestili kapetan im se obrati.

-Gospodo. Trenutno se nalazimo na obodu ovog sistema. Podaci kojima raspolažemo ukazuju da se treća planeta nalazi u nastanjivom pojasu što ukazuje da na njoj možda postoje uslovi za život. Možda čak ima i života. Moramo to da proverimo. Možemo da ubrzamo brod do maksimalne bezbedne brzine za spuštanje kroz sistem da bismo do nje stigli za najkraće moguće vreme.- iznese im, ukratko, najvažnije podatke.

Time je otvorio raspravu. I oni su govorili, jedan po jedan. Dok se iznenada nije začuo se zvuk sa razglasa. Ovoga puta poruka je bila usmerena samo u salu za sastanke.

-Kapetane, molim vas dođite na most.- začu se glas prvog oficira.

-Sada nije trenutak gospodine Dejl.- odgovori kapetan čime mu je stavio do znanja da ne može da dođe i da će, šta god da je u pitanju, morati da se snađe sam.

-Kapetane, važno je.- insistirao je.

-Ne mogu sada da dođem, usred sastanka sam. Šta je to tako važno? Recite preko razglasa. Slušam.- zatraži kapetan ne želeći da se posle kaje.

-Uhvatili smo radio signal. Dolazi iz ovog sistema.- saopšti mu Dejl.

Kapetanovo lice poprimi izraz iznenađenja.

-Pokušajte da odredite vrstu signala i odakle dolazi.- naredi kapetan.

Prošlo je nešto manje od pola minuta. Mario je, takođe, bio iznenađen. A, činilo se, i svi ostali u sali. Kao da su stvari iznenada krenule nepredviđenim tokom.

-To je naš signal kapetane. Ljudski.- obavesti ga Dejl.

Zaprepašćenje među prisutnima u sali je poraslo.

-A odakle dolazi?- upita kapetan tražeći dodatne informacije.

-Sa treće planete sistema.- reče Dejl što učini da zaprepašćenje preraste u šok.

-Gospodine Dejl, odmah dolazim.- reče kapetan, a onda se obrati prisutnima -Izvinite me, moram da

idem. Nešto je iskrslo. Već i sami znate šta.-Rekavši to napusti prostoriju. Mario je bio zatečen. Veoma. Uključio se u burne rasprave koje su izbile u sali. Nikome nije bilo jasno šta se to ovde dešava. Odakle ljudski signal u ovom sistemu? Gde su to oni uopšte? I šta znači taj signal? Neko upozorenje? Da li je ovaj sistem naseljen? I ako nije, kako to da nije ubeležen u zvezdane karte? Pitanja su sustizala jedno drugo, ali niotkuda nije bilo odgovora.

Nekoliko sati kasnije kapetan je ponovo sazvao sastanak. Ali ovoga puta mnogo više njih je bilo prisutno. Mario je šetao pogledom po sali. Zagledao je svakoga od njih. Tehničari, glavni brodski inženjer, lekar, drugi oficir, razni stručnjaci koji su se zatekli među putnicima. I svi su bili vidno zainteresovani da čuju šta ima da im kaže. Mada se niko nije usuđivao da pita.

-Gospodo, pre nekoliko sati uhvatili smo signal sa treće planete ovog sistema i to ste već čuli. U međuvremenu, pokušali smo da prikupimo nove i detaljnije podatke. Na osnovu svega do čega smo uspeli da dođemo mogu vam saopštiti sledeće. Signal potiče od ljudske naseobine na trećoj planeti. I pritom nije nikakvo upozorenje, već deo njihovih unutrašnjih komunikacija. Iz ovoga možemo da zaključimo da na planeti ili postoji život podesan za ljudsko prisustvo ili ljudska naseobina koja raspolaže resursima za samoprehranjivanje, što, u oba slučaja, znači da bi mogli da nam pomognu. Ne znamo status kolonije, niti da li smo dobrodošli, ali sam naredio da brod maksimalnom održivom brzinom krene prema planeti. Kad budemo bili dovoljno blizu, pokušaćemo da uspostavimo radio vezu i pregovaramo sa njima uz molbu za pomoć. Pretpostavljam da nas neće odbiti. Ukoliko dobijemo neke nove informacije obavestićemo vas. To je za sada sve. Sada me, molim vas, izvinite. Imam posla.- samo im je saopštio, a onda se podigao sa sedišta i otišao. Prostorijom se i ovoga puta razlegao žamor. Mario je znao da nema ovde više šta da čuje pa je i on izašao napolje. Pitao se da li je njihova kriza najzad rešena? Osećao je olakšanje, ali je u isto vreme bio i zabrinut. Kakva je to ljudska kolonija ovde, u ovom sistemu? Ko ju je i kada uspostavio? Zbog čega nisu znali za njeno postojanje? Da li je to možda, kojim slučajem, Utopida? Ili možda ipak ne? Šta ako je ovde reč o nekakvim svemirskim piratima? Ili o nečijoj tajnoj vojnoj bazi? Možda ne bi toliko brinuo da je samo on u pitanju, ali na brodu je bila i njegova ćerka. Morao je da misli i na Renatinu bezbednost. Verovao je da mu Antonia nikada ne bi oprostila da joj se nešto desi. Neznajući šta drugo da radi uputio se u hidroponičku baštu. Tamo je zatekao Hansa.

-Šta se desilo tamo? Mislim, na sastanku? Po brodu kruže priče da su nešto našli.- krenu ovaj da ga ispituje.

-Izgleda da je ovaj sistem nastanjen.- reče Mario.

-Šta?- zaprepasti se Hans -Kako?-

-Ne znam. Uhvatili smo ljudski signal i sve ukazuje na postojanje nekakve kolonije, ali čini se da nemamo pojma kakve. I ne znamo da li smo dobrodošli ili ne.- pojasni Mario.

Hans je bio zatečen ovim saznanjem.

-Ti se šališ? Zbijaš šale sa mnom, zar ne? To je u pitanju? Šala, je li tako?- krenu da niže pitanja ne verujući u ono što je upravo čuo.

Kao da je želeo da to ne bude tačno.

-Ne. Kažem ti ono što sam čuo. Ono što nam je kapetan svima saopštio na sastanku. Ili šta god da je to bilo. Ukoliko meni ne veruješ idi pitaj nekog drugog. Pitaj lekara, pitaj tehničare. Svi su oni bili prisutni. Mislim da su još u sali.- reče Mario.

-A ti? Ako su oni tamo šta ćeš ti ovde?- začudi se Hans.

-Ja sam izašao. Nemam više šta tamo da tražim. Došao sam ovamo da vidim… Šta ovde mogu da uradim. Ako i ovde imam posla. Do pre nekoliko sati delovalo je kao da sam ludo potreban. I to mi je bio prevelik teret. Sada… Kao da sam odjednom postao potpuno nepotreban. Beskoristan. Suvišan. I ne znam šta da radim.- odgovori Mario iznoseći svoje utiske.

-Ma nemoj da lupaš glavu sa takvim stvarima. Što da te to brine? Pa i ja sam ovde beskoristan. I to sve vreme. Obojica smo suvišni.- reče Hans tešeći ga kroz šalu.

Mada Mariu baš i nije bilo smešno. Samo mu je rekao da ga malo ostavi na miru i da ima posla. I Hans se udaljio. Mario je tada, preko terminala pristupio glavnom računaru i krenuo da ispituje sve dosad prikupljene podatke o ovom sistemu, a naročito o procenama vezanim za njegovu biologiju. Da, nema sumnje, ovde su mogli postojati uslovi za život. Možda čak i slični ili identični zemaljskim. Nije bilo greške. Čak je potražio i snimke onih radio signala koje su uhvatili. Preslušavši ih nekoliko puta zaključio je da je u pitanju nekakav razgovor koji se odnosio na poljoprivredu. Preciznije, na obradu zemlje. Dakle, ovde očigledno postoje uslovi za život. I, po svoj prilici, hrana. Neće biti problena. Spaseni su. Čudo se dogodilo, mada ne onakvo kakvo je očekivao.

Sedeo je u prostoriji za zabavu i igrao karte. Poker. Onaj sa pet karata. Baš mu i nije išlo. Uostalom, misli su mu tog dana dosta lutale. Prosto nije znao kako da se koncentriše.

-Ja sam van.- reče neko.

Mario podiže pogled. Rodion je upravo ispao. Zadržao ga je par trenutaka na njemu. Potom ga je spustio na svoje karte. Sudeći po njima i on će uskoro ispasti. Baš šteta. Možda bi ga pobeda malo razmrdala.

-Ako nas ne oteraju koga mislite da će prvo poslati dole?- upita iznenada.

-Verovatno nekog od oficira sa mosta. Sasvim moguće Dejla.- odgovori Erikson, a odmah potom dodade -A možda i tebe.-

-Što mene?- začudi se Mario.

-Ti si ekolog. Ko će drugi da pogleda tamošnji ekosistem? Uostalom, još uvek ne znamo da li je tamo bezbedno sa biološke strane. Ko zna kakvih mikroba tamo ima?- objasni mu Erikson.

-Možda si u pravu. Vanzemaljski mikrobi zaista mogu da naprave problem. Mi nemamo imunitet na njih. A pitanje je da li uopšte možemo i da ga steknemo. U teoriji, moguće je da postoje mikroskopski sitni organizmi kojima naši leukociti ne mogu ništa. I oni bi mogli…- krenuo je da priča, ali ga Erikson prekide.

-Dobro dosta, ovde igramo karte.- podseti ga i ovaj se ponovo posveti igri.

Nekoliko tura kasnije i on je ispao.

-E dobro, pošto više nemam šta ovde da tražim idem kući. Ćerka me čeka. Sama je u sobi. Mora da je usamljena.- reče Mario ustajući od stola.

-Što joj ne nađeš društvo?- upita Brendon -Pa ovde na brodu ima puno dece. Neka su valjda i njenog uzrasta.-

Mario shvati da mu ovo do sada nije palo na pamet. A uopšte nije bilo ništa komplikovano. Da li je on to glup ili samo rasejan?

-Možda je to dobra ideja? Razmisliću.- odgovori i ode.

Požurio je u svoju sobu. Premišljao se kako da Renati predloži da pronađe društvo svojih vršnjaka. Pitao se kako ih sama nije našla. Ko zna, možda i jeste? Uostalom, pitaće je kad stigne. Otvorio je vrata.

-Tata!- pozdravi ga devojčica oduševljeno.

On je pogladi po kosi.

-Zdravo šećerlemo. Kako si danas?- upita.

-Dobro, mada sam malo gladna.- odgovori devojčica.

Šta, zar već? Ali deca dobijaju veće porcije hrane?!

-Možda ćemo uskoro ponovo imati normalna sledovanja. Možda. Nego, Renata… Da te nešto pitam?- pokuša da započne razgovor.

-Pa već me pitaš tatice.- odgovori devojčica.

-Je l’ tebi ovde dosadno? Mislim, jesi li usamljena?- krenu da je ispituje.

-Pomalo. Ali sam dobro.- odgovori devojčica.

-U redu, to me raduje. To me zaista raduje. Ali… Da li bi volela da se družiš sa decom tvog uzrasta? Ili, možda, malo mlađom ili starijom?- upita Mario pomalo nesiguran u sebe.

-Da, ali gde da ih nađem?- uzvrati devojčica.

-Čuj, na brodu ima i male dece. Mogla bi da se igraš s njima. Ja bih mogao da vidim sa njihovim roditeljima da li možeš da ih upoznaš. Šta misliš?- predloži Mario.

-Jej!- uskliknu devojčica oduševljeno.

Eto, i to je rešeno, pomisli Mario.

-Ovde svemirski brod Behemot. Zovemo planetu pred nama. Molim javite se.- oficir za vezu posla poruku radio vezom.

Svi su nestrpljivo čekali. Da li će ih sada oterati?

-Pažnja Behemotu. Ovde kontrola leta Preriona tri. Odgovorite.- dobili su odgovor.

Pa, bar ih ne ignorišu, pomisli Mario svestan da možda nije jedini kome je to u tom trenutku palo na pamet. Iako nije bio na mostu, pratio je čitav razgovor iz biološke laboratorije gde se tada nalazio.

-Kontrolo leta Preriona tri, ovde Behemot. Tražimo dozvolu za spuštanje jednog od naših šatlova. Molim odgovorite.- reče oficir za vezu.

I sada je bilo pitanje sve ili ništa. Da li će ih primiti ili im reći da se gube? Vreme je prolazilo.

-Behemot, molim vaše poreklo.- zatraži kontola leta.

-Dolazimo sa Zemlje. Putujemo za Utopidu.- odgovori oficir za vezu.

-Behemot, ovde kontrola leta Preriona tri. Vašem šatlu je odobreno sletanje. Šaljemo vam koordinate i sve neophodne podatke. Sledite ih detaljno molim.- saopšti im kontola leta našta na komandnom mostu zavlada odušeljenje.

I Mariu je laknulo. Dakle, nisu ih oterali. Bar ne još uvek. Ali nije kasno da se predomisle. Iznenada, na terminalu se pojavilo obaveštenje da je dobio poziv. Javio se. Na monitoru je prepoznao kapetana. Pomalo iznenađen upita: -Da kapetane? Šta mogu da učinim za vas?-

-Spremite se.- reče kapetan.

-Da se spremim?- u prvi mah ne shvati.

-Da, jer idete dole za desetak minuta.- odgovori kapetan.

-Ali, ali… Niko me ništa nije pitao… Nije me obavestio.- zbuni se Mario.

-Pa sad ste obavešteni. Požurite.Šatl čeka.- reče kapetan i prekide vezu.

Mariu nije ostalo ništa drugo do da ode do prostorije u kojoj su se čuvali skafandri i obuče se što je brže mogao. Potom se, onako obučen, nekako odvukao do hangara u kojem su bili šatlovi.

-Ovaj ovde.- reče mu jedan od mehaničara bez pozdrava.

E pa zdravo i tebi, pomisli Mario pomalo uvređen njegovim nedostatkom manira. Brže bolje ušao je unutra. Tamo su se već nalazili prvi oficir Dejl i još njih nekolicina.

-Upadaj.- reče Dejl umesto pozdrava.

Šta je s ovim ljudima, pomisli Mario. Niko ne obraća pažnju na lepo ponašanje. Ili on mari za takve detalje samo zato što vaspitava malo dete?

-Pripremite se, uskoro polećemo.- obavesti ih pilot i oni se vezaše sigurnosnim pojasevima.

Oni su bili tu kako se ne bi prevrtali po unutrašnjosti šatla tokom leta. Pola minuta kasnije šatl je već bio napolju. Kretao se prema planeti. Prolazak kroz atmosferu bio je neugodan no ipak su nekako uspeli da stignu u jednom komadu. Šatl je usporavajući sa svakim metrom konačno dotakao pistu, a dvadesetak sekundi kasnije potpuno se zaustavio.

-Stigli smo.- saopšti im pilot.

Potom je pritisnuo dugme na konzoli i vrata su se otvorila. Unutra je pokuljao svež vazduh.

-Idemo.- reče Dejl i svi polako, jedan po jedan, krenuše za njim.

Spustili su se niz vrata na kojima su bile stepenice. Kada su mu noge ponovo, nakon toliko vremena, dotakle čvsto tlo Mario se oseti nekako neobično. Poznat, a gotovo zaboravljen osećaj. Zar je tako dugo bio u svemiru? Skinuo je kacigu. I tada je osetio vetar na svom licu. Da, bilo je odavno. Odavno ga nije osetio kako prolazi preko njega, podiže mu kosu. A onda se seti da ovde možda ima nepoznatih mikroba pa zažali zbog toga što ju je prerano skinuo. No, sada je bilo već kasno. Osvrnuo se oko sebe. Da, nalazili su se na pisti astrodroma. Svuda su bili vidljivi tragovi civilizacije. Ovde, po svoj prilici, zaista ima ljudi.

Posetioci sa Behemota sedeli su na ugaonoj garnituri u dobro uređenoj kancelariji. Mario je diskretno razgledao okolinu. Tepih, radni sto, ormani, police, ukrašeni zidovi, računar na stolu, prozor sa zavesama. Prilično dobro uređena prostorija. Pomalo starinski, ali dobro uređena. Vrata su se otvorila i unutra je ušao nepoznati čovek. Prilično doteran. Videlo se da drži do svog izgleda. Seo je za radni sto. Potom je ukrstio prste i podigao pogled prema njima.

-Dobar dan gospodo. Ja sam Rikardo Aroča, upravnik carnine. A vi ste?- obrati im se birokrata.

-Ernest Dejl, prvi oficir na svemirskom brodu Behemot.- predstavi se Dejl nastojeći da ostavi makar koliko toliko pristojan utisak.

Ipak će morati da traže pomoć u hrani ili popravci sintetizatora iste.

-Marvin de la Kosta, naučnik.- predstavi se sledeći po redu.

I tako dok svaki od njih nije rekao ko je.

-U redu. Da pređemo na formalnosti. Koji je razlog vašeg dolaska ovamo?- upita upravnik Aroča.

Prvi oficir je smatrao da je njegova dužnost da odgovori.

-Pretrpeli smo mali kvar pa nam je neohodna pomoć.- iznese mu njihovu situaciju.

-Kvar? Kakav kvar? Nešto opasno?- upita Aroča sa dozom opreznosti.

-Ne. Pokvarili su nam se sintetizatori hrane. Možemo da ih popravimo i sami, ali nam treba previše vremena. Zbog toga bismo hteli da, ako je moguće, nabavimo ovde nešto hrane i možda nove sintetizatore. Ako nije problem.- pojasni Dejl.

-Ne vidim zašto bi bio. Osim ako ne prevozite neku… Zabranjenu robu možda?- krenu da ih proverava.

-Ne, samo putnike.- odgovori Dejl kratko.

Nije hteo da brblja budući da je mogao da napravi problem, a i osećao se pomalo nesigurno.

-Dobro. To bi onda bilo to.- zaključi Aroča.

-Trenutak.- reče Dejl -Možemo li znati kakvo je ovo mesto? Mislim, ova kolonija nije ucrtana na zvezdanim kartama.-

-Naravno. Pretpostavljam da je logično da vi pitate, a mi da damo odgovor. U redu. Ovo je Prerion tri. Pre nekoliko generacija ovde je sleteo kolonizacioni brod Hadson bej. Današnje stanovništvo potiče od tih prvih kolonista. Nikada nismo uspostavili kontakt sa drugim ljudskim planetama pa nisu ni mogli da nas ucrtaju na njihove zvezdane karte. Još nešto?- Aroča im održa malo predavanje.

-Da. Ako nije problem, možete li nam reći kako je planeta dobila ime? Zvuči mi nekako poznato, ali nikako ne mogu da se setim odakle.- zainteresova se Dejl.

-Problem? Ne vidim zašto bi bio. A što se imena tiče, ne možete sami da pogodite?- upita Aroča.

-Ne. Ne ide mi.- reče Dejl predajući se.

-Pa po prerijama naravno. Prerion kao prerija. Valjda ste iz orbite primetili da je ova planeta prekrivena prerijama. Ovde je sve ravnica. Nema nijedne planine.- objasni Aroča odgovarajući mu na pitanje.

-Nijedne? Kako to?- začudi se Dejl.

-Da vam uštedim trud i odgovorim unapred na pitanja koja ćete verovatno postaviti. Naši geolozi misle da je čitava površina planete ranije bila pod vodom. Tokom vremena kopno se izdiglo, a voda se postepeno povlačila. Kako ovde nema podvlačenja kontinentalnih ploča jedne pod drugu površina reljefa je ravna. Imamo veoma razvijenu poljoprivredu, na planeti živi oko tri miliona stanovnika i teško dozvoljavamo imigraciju. I da, prostitucija, alkohol i narkotici su zabranjeni.

Zadovoljni?- reče Aroča.

-Da.- promrmlja Dejl klimnuvši potvrdno glavom.

-Trenutak.- upade Mario -Kao ekolog moram da pitam… Zbog naše bezbednosti… Da li ovde ima opasnih mikrorganizama?-

-Pretpostavljam da je i to logično pitanje, ali ovde žive milioni ljudi i… Do sada nismo imali nijednu epidemiju. Bar ne od nečeg ovdašnjeg. Naši biolozi kažu da nema… opasnosti.- odgovori Aroča.

-Hvala. Samo sam to hteo da čujem.- reče Mario.

-Dakle, ovo je samo još jedna obična planeta i to je sve.- konstatova Marvin.

-Izgleda da nismo morali da brinemo.- složi se Dejl.

Mario ipak nije bio baš toliko optimističan kao oni.

-Mene ipak brinu ovdašnji mikrobi.- reče.

-Ma daj, čovek ti je lepo rekao – ovde je sve u redu. Svi žive mirno i zdravo. Poneka boljka doneta sa Zemlje i to je.- Dejl htede da ga umiri.

-Da, to sve zvuči sjajno u teoriji. Ali, kao ekolog, smatram da je to pomalo čudno.- i dalje je brinuo.

-Kako čudno?- upita Dejl ne shvatajući šta je to njemu ovde čudno kad ničeg neobičnog nema.

-Ukoliko ovde postoje mikrobi trebalo bi da dođe do izbijanja makar male epidemije. To što se ništa nije dogodilo… To je čudno. I potencijalno opasno. Čak i da nema opasnosti to bi bio neobičan fenomen koji bi bilo vredno ispitati. Bar meni, kao ekologu.- objasni Mario iznoseći svoje brige.

-Gluposti. Čovek ti je rekao… Ovdašnji naučnici su to odavno ispitali. Seti se šta je rekao. Žive ovde već generacijama. Imali su prilike da proučavaju ovdašnje prilike koliko im volja…- reče Dejl skeptično.

-Da budem iskren, mislim da bi se svaki ekolog na Zemlji složio sa mnom. Ovo je čudno.- nastavi Mario.

-Ma prekini više. Ako te toliko brine pitaćemo lekara kada se vratimo na brod i to je. Završili smo. A sada da potražimo gde ovde možemo da kupimo sintetizatore.- reče Dejl i zatvori raspravu na tu temu.

Pa ipak, Mario nije prestajao da brine.U jednom trenutku se seti da ima ćerku gore na brodu što samo poveća njegovu zabrinutost. Šta ako se ovde još nešto krije? Nešto što je ovdašnjima promaklo? Što, ako se proširi, može da ugrozi čitavu ljudsku vrstu? Crne misli mučile su ga i dok su kupovali mašine. Ali upravo tada primetio je nešto neobično. Način na koji ih ljudi gledaju. Nije mogao da ga shvati. Pitao se da li se to oni čude što na svojoj izolovanoj planeti vide strance ili jednostavno ne vole strance? Ili obe stvari u isto vreme? Uostalom, nije li onaj Aroča rekao da ovde teško daju dozvole za imigraciju? Nije li to znak ksenofobije? Nakon što su ukrcali mašine u šatl poslali su poruku natrag na brod sa detaljnim izveštajem. Kako je sa tovarom sintetizatora šatl bio pretežak da poveze i njih odlučili su da odsednu u nekom ovdašnjem hotelu. Iznajmili su sobe kako bi mogli da prenoće. Ipak, ušavši u svoju Mario je shvatio da ni ovde nešto nije u redu. U prvom trenutku nije mogao da shvati šta, a onda je hteo da pogleda ovdašnje vesti. Tek tada je primetio da u sobi nema kompjutera. Osmotrio je njenu unutrašnjost. Prisetio se detalja koje je video na putu ovamo. I konačno mu je sinulo. Ovdašnja tehnologija je zastarela. Većina onoga što je video nije suštinski naprednije od onoga što je na Zemlji korišćeno pre dva veka. Možda je to posledica izolacije? Pa ipak, kako bi neka ljudska kolonija mogla sebi da dopusti da tako zaostane? Još ako su zaostali i u vojnom pogledu to bi bilo veoma opasno. Ko zna ko ili šta može da ih napadne? Uprkos svemu odlučio je da se mnogo ne zamara ovim pitanjima. Mada mu je palo na pamet da ovdašnji naučnici nisu pronašli potencijalno opasne mikrobe zato što su tehnološki zaostali. Možda je njihova nazadnost uticala na kvalitet njihovog rada? Odlučio je da iskoristi vreme dok je ovde da malo ispita okruženje. Zatražiće da mu pošalju opremu sa broda kako bi prikupio uzorke i na licu mesta ih proučio. Tako neće morati da ih nosi na brod i izloži opasnosti ljude na njemu. Jer možda su ovdašnji stanovnici, na neki njemu nejasan način, stekli prirodni imunitet na mikrobe na njihovoj planeti, ali putnike na njegovom brodu bi oni mogli ubiti bez problema. Zbog toga je morao biti izuzetno oprezan. Mada je morao priznati da je šteta već učinjena onoga trenutka kada se njihov šatl vratio na brod sa tovarom sintetizatora hrane. Kako je mogao da dozvoli da tek tako uzleti, a da nije proverio koje mikrobe je poneo sa sobom? Još ako ih ima u onim sintetizatorima… Te noći je jedva uspeo da zaspi. Ali sutra ujutru je odmah hteo da stupi u kontakt sa brodom. Osim što je zaboravio jedan važan detalj. Šatl je odleteo, a nije bio siguran kako da koristi ovdašnju komunikacionu tehnologiju. Znao je da je zastarela. Ali ipak, setio se da Dejl kod sebe ima dalekometni komunikator. Zamolio ga je da mu dozvoli da njime nazove brod. Jedva ga je ubedio.

-Behemot, ovde Mario iz ekipe na planeti. Možete li me povezati sa biološkom laboratorijom?- zamoli oficira za vezu na komandom mostu.

-U redu, ali skratite priču. Možda nam zatreba taj uređaj. Kapetan bi mogao da vas nazove.- prihvati oficir za vezu kome, uzgred, Mario nije zapamtio ime.

Čuo ga je ranije, jednom ili dvaput, ali nikako da ga zapamti. Desetak sekundi kasnije uspeo je da dobije biološku laboratoriju.

-Da.- javi se jedan od naučnika koji su tamo radili.

-Hej Joakime, daj mi Vaclava.- zatraži.

-Dobro, dobro.- reče Joakim mrzovoljno, a onda se okrete i povisi glas -Vaclave. Traži te onaj ekolog. Vidi šta hoće.-

-Hej Mario, kako je dole na planeti?- pozdravi ga pitanjem.

-I lepo i čudno. Kako je Renata?- stade da se raspituje.

-Renata? Ne znam. Dobro je valjda. Video sam je pre pola sata sa decom Kobajašijevih. Činilo mi se da se dobro zabavljaju.- odgovori Vaclav.

-U redu, to je dobro. Čuj Vaclave…- krenu direktnije.

-Da?- Vaclav je očekivao da čuje šta hoće da mu zatraži, budući da mu je bilo jasno da se nešto tako sprema.

-Pošalji mi dole neke stvari.- reče najzad.

-Šta? Donji veš, neke beleške možda?- iznese nekoliko pretpostavki.

-Ne, ne. Ništa slično. Treba mi nešto iz laboratorije. Komplet za uzimanje uzoraka sa terena.-ispravi ga Mario.

-Šta će ti to uopšte?- začudi se Vaclav.

-Hoću nešto da proverim dok sam ovde dole. Da uzmem neke uzorke.- pojasni.

-Okej. Šaljem ti šatlom čim sledeći put krene dole.- prihvati Vaclav ne uzbuđujući se mnogo.

-Hvala. Dugujem ti jednu.- odgovori Mario i prekide vezu.

Valjda ih kapetan nije zvao dok je razgovarao sa laboratorijom?

-Evo ti natrag tvoj radio.- reče Dejlu pružajući mu uređaj.

-Morao si da tražiš neke gluposti zar ne?- prokomentarisa Dejl nezadovoljno.

-Ti radiš svoj posao, ja radim svoj.- odgovori Mario.

Šatl je sleteo već koliko te večeri. Morao je da preuzme i tovar hrane koji su u međuvremenu nabavili. Jer tehničarima je bilo potrebno par dana dok ne prouče, instaliraju i provere nove sintetizatore. Do tada su morali nečim da popune zalihe. Takođe ljudi na brodu su postali željni prave hrane. Višenedeljno gladovanje im je otvorilo apetit.

-Drangulije koje ti šalje Vaclav iz laboratorije.- reče pilot prosto mu uguravši kutiju u ruke.

-Koliko još ostajemo?- upita ga Mario.

-Mene pitaš?- uzvrati mu pilot.

-Pa valjda znaš?- zbuni se Mario.

-Ništa mi nisu rekli.- odgovori pilot nezainteresovano.

On je očigledno ovde bio samo da leti i drugo kao da ga se nije ticalo.

-Hvala u svakom slučaju.- reče Mario misleći u sebi „hvala ni za šta“.

-Nema na čemu. U svako doba.- odgovori pilot, očigledno nesvestan šta se dešavalo u njegovoj glavi.

Mario je odlučio da iskoristi vreme i, ako je moguće, odmah ode van grada da uzme uzorke tla. Jedino nije bio siguran kada će morati da se vrati. Pa ipak, računao je da brod neće otići bez njega. Zbog toga je odlučio da se pripremi za svoj mali izlet na teren. Nabavio je mapu, raspitao se o ovdašnjem prevozu, što nije bilo lako, i na kraju kupio kartu do stanice van grada. To je, izgleda, bilo neko mesto gde su ovdašnji meštani povremeno išli u šetnje po prirodi. Kada se našao na ogromnoj travnatoj površini shvatio je da onaj Aroča nimalo nije preterivao kada je rekao da je čitava planeta prekrivena ravnicama. Ovde nije bilo ni najmanjeg brežuljka. Pitao se gde da počne sa uzimanjem uzoraka. I odlučio je da to bude upravo tu gde stoji. Uzeo je mali komadić zemlje, zatvorio ga u posudicu, a potom stavio u analizatorski mikroskop, koji je bio deo kompleta. Posmatrao je maleni monitor na uređaju. Bio je pomalo iznenađen kada je primetio da su ovdašnji mikororganizmi prilično neaktivni. Čak neobično neaktivni. Otišao je stotinak metara dalje i uzeo drugi uzorak. Bio je još više iznenađen kada je shvatio da ni ovde nema nekih naročito velikih odstupanja. Ovdašnja mikroflora bila je nešto krupnija od zemaljske, ali i dosta tromija. Zapazio je i prisustvo zemaljskih mikroba, mada ne u prevelikoj koncentraciji. I to ga je još više zbunilo. Ovdašnje mikrobe nije poznavao, ali je zato odlično poznavao one sa Zemlje. Kad se nađu u podesnom okruženju razmnožavaju se kao ludi. A ovde kao da im baš ne ide tako dobro. Nije baš da ih nema, ali koncentracija je daleko ispod jednog procenta onoga što bi se našlo u uzorcima na Zemlji. Baš čudno.

-Kakvu li tajnu krijete male kreaturice?- promrmlja naglas.

Potom je nastavio dalje. Išao je po travi i na svakih nekoliko stotina metara uzimao uzorke. Rezultati su bili čudni. I sa svakih nekoliko pregledanih uzoraka bivali su sve čudniji. Raznovrsnost ovdašnjih mikoorganizama bila je velika. Ništa manja od one na Zemlji. Iz nekog razloga nisu bili baš mnogo vredni. Osim nekoliko vrsta koje su bile baš aktivne. Uzimao je uzorke i iz potoka na koje bi naišao. Voda je bila još uvrnutija. Tu je našao male životinjice, par stotina puta veće od bakterija. Za razliku od ovdašnjih bacila bile su veoma aktivne. Pokretljive kao metak. Morao je da ih pažljivije analizira. Trebala mu je njihova anatomija, ali nije znao kako ovde na terenu da ih prouči. Kada je prikupio koliko je za taj dan mogao, odlučio je da se vrati u grad. Sačekao je prevoz, kupio kartu i odvezao se njime natrag. Primetio je kako ga ljudi unutra neobično gledaju. Mada su se trudili da ih on ne primeti. Po čemu su znali da je on stranac? Po odeći? Ili po opremi koju je nosio? Bio je u iskušenju da ih pita u čemu je njihov problem. Pa ipak, odlučio je da se kloni nevolja. Tome ga je podučilo iskustvo iz zatvora. Po povratku u hotelsku sobu još jednom je pregledao uzorke. Zapazio je nešto što do tada nije mogao. Gotovo svi ovdašnji mikroorganizmi postali su prilično neaktivni u mraku. Uradio je mali eksperiment. Izložio ih je veštačkoj svetlosti i oni su odmah živnuli.

-Smeta im mrak.- zaključi naglas.

Palo mu je napamet da bi mogao da prouči ovdašnje radove na temu mikroorganizama. Ksenobiolozi bi bili oduševljeni da ovde dođu ili da makar dobiju ove uzorke. Ali to je moralo da pričeka do sutra. Otišao je pod tuš i sprao sa sebe svo blato koje se na njega nakačilo tokom njegove male istraživačke ekspedicije. Potom je otišao u krevet i skoro odmah zaspao.

Ovdašnji stanovnici baš nisu bili naročito govorljivi kada je reč o davanju informacija o tome gde se šta nalazi. Usled toga Mario je imao puno teškoća da sazna gde se ovde nalaze biblioteke. Posebno kada se uzme u obzir da je odustao od pokušaja da sazna kako da nađe računare priključene na njihovu mrežu, a javno dostupne. Računao je da će sa knjigama ići lakše. Video je ovdašnje ljude kako ih čitaju tako da je bio siguran da znaju šta je to. Proveo je celo popodne raspitujući se da bi tek posle ručka saznao da ima jedna biblioteka u centru grada. Uspeo je da je nađe. Tamo je saznao da korišćenje knjiga i nije baš toliko jeftino. Ali je svejedno bilo u granicama prihvatljivog. Potražio je knjige iz oblasti biologije i na svoje iznenađenje saznao da je ovdašnji svet mikroorganizama prilično dobro proučen. Čak i više no što bi se to očekivalo za nekoliko generacija. Prema njihovim naučnicima, većina mikroorganizama na ovoj planeti spadaju u kategoriju koju su oni nazvali mikrotravama. Razmnožavaju se kada se za to steknu povoljni uslovi. Pod povoljnim uslovima se podrazumevaju toplota, prisustvo svetlosti i dostupnost hranljivih materija u okruženju. Inače su veoma malo aktivne. Nikada ne oslobađaju toksine, za razliku od zemaljskih bakterija, ali su zato otporne na većinu, po ljude, otrovnih supstanci. Stoga i potpuno imune na otrove bakterija koje su ovde doneli ljudi. Međutim, veoma su efikasne kada je reč o proždiranju hrane tako da u svom okruženju ostavljaju malo ili nimalo hranljivih materija. Usled toga otežavaju razvoj tuđinskim mikroorganizmima donetim sa Zemlje. Za razliku od njih, postoji bar još deset vrsta mikroorganizma koji se teže mogu naći u okruženju, ali pokazuju znatno drugačije osobine. Kao najopasnije od njih ovdašnji naučnici smatraju nekrite, kako su ih nazvali. Oni se hrane mrtvim organskim materijama, u prvom redu, lešinama uginulih biljaka i životinja. Ispuštaju veoma opasne hemikalije koje oštećuju tkivo, a koje im, zapravo, služe da razgrade ćelije mrtvih organizama.

Kada se oslobode unutar živih tela nanose ozbiljne štete. Pa ipak, do toga dolazi tek kada temperatura njihovog neposrednog okruženja padne ispod trideset i četiri stepena celzijusa. Na višim temperaturama su neaktivne pa ne ispuštaju toksine. U stvari, njihovi toksini su pre enzimi za varenje nego toksini u konvencionalnom smislu. Među ekstremno opasne spadaju i ksenoviralni entiteti koji su, ipak, opasni samo za domorodačke oblike života dok za ljude ne predstavlju nikakvu pretnju. Ovo usled toga što je ćelijska struktura ovdašnjih organizama drugačija od strukture zemaljskih. Isto tako, virusi sa Zemlje uopšte ne deluju na bića sa ove planete. Štaviše, primećeno je da ih neki koriste i kao hranu. Dakle, kada je reč o jednoćelijskim organizmima nije bilo nikakve opasnosti. Kao da ih onaj Aroča nije lagao. Međutim, stvari su se pokazale dalekim od idealnih. Jer, za razliku od jednoćelijskih, oni višećelijskih su bili mnogo veća pretnja.

Protogrozdovi, kako su ih ovde zvali, napadaju druge organizme bilo neposredno fizički, odgrizanjem delova njihovih struktura, bilo hemijski, oslobađanjem otrova. Što je najgore, imuni sistemi organizama sa Zemlje pred njima nemaju apsolutno nikakvu odbranu. Maria je ovo veoma zabrinulo. Zbog toga je potražio dodatne informacije. U jednoj knjizi iz medicine saznao je da je ovo usled toga što su ti organizmi, uglavnom, veći od leukocita i što, pored toga, ne izazivaju imuni odgovor, budući da ih ljudski imuni sistem najčešće ne primećuje. Razlog toga je njihova hemijska inertnost. Postaju uočljivi tek kad počnu da ispuštaju toksine. Pa i pored toga, broj smrtnih slučajeva kod ljudi izazvanih ovakvim infekcijama je mali. Prema knjizi koju je čitao razloga za to ima više.

Prvi je to što ovdašnji ljudi često u ishrani koriste sok biljke po imenu gorka paprat koji kod ovdašnjih životinja sprečava ćelijsku deobu. Za njih je ta biljka štetna, ali je po ljude potpuno bezopasna. Drugi razlog je to što ovi mali, višećelijski, organizmi ne podnose okruženje čija je temperatura iznad trideset i pet stepeni celzijusa tako da ljude, u praksi, napadu kada dođe do hipotermije. Usled toga najveći broj smrtnih slučajeva dogodio se zimi. Upravo zato većina stanovništva živi u toplijim klimatskim pojasevima gde temperatura nikada ne pada ispod pet stepeni celzijusa. Treći razlog je činjenica da su protogrozdovi izrazito alergični na neke materije koje ljudi koriste. Uglavnom se radi o nekim parfemima i alkoholu, pri čemu se misli na medicinski alkohol. Čist alkohol kod njih izaziva veoma opasne reakcije tako da je, ponekad, preventiva protiv infekcije prosto pranje tela etanolom. Četvrti je postojanje organizama koji su prema ljudima ispoljili simbiotske osobine. U tu kategoriju spadaju neke vrste mikroživotinjica koje neki naučnici svrstavaju u protogrozdove dok se drugi sa time ne slažu jer smatraju da ih treba smatrati posebnom kategorijom. Najčešći organizam u ovakvom odnosu prema ljudima je policelularni vuk, kako su ga nazvali. Ima obično od dve do pet stotina ćelija i proždire protogrozdove. Za razliku od njih odlično podnosi više temperature i može da opstane čak i u okruženju od osamdeset stepeni celzijusa.

Policelularni vuk pri povoljnim uslovima ima jako veliku sposobnost razmnožavanja tako da od samo jedne jedinke za dvadeset i četiri sata, po zemaljskom računanju vremena, nastaje populacija sa masom od preko sto pedeset grama. Pročitavši ovo Mario se zabrinuo. Ovdašnjim stanovnicima ti mikroorganizmi zaista ne predstavljaju pretnju, ali šta bi se dogodilo ako budu dospeli na Behemot? Brdo je u svemiru. Tamo su temperature jako niske. A kako niko na Behemotu nema u sebi simbiote kao što je policelularni vuk to bi bilo veoma opasno. Mogli bi svi izginuti. A ako se zaraza prenese i na druge planete to bi bila katastrofa. Ovo je morao detaljnije da ispita. I još važnije, mora o ovome da obavesti one na brodu. Pre svega kapetana. Neophodno je preduzeti preventivne mere kako bi se izbeglo izbijanje epidemije na brodu. Napustio je biblioteku i vratio se u hotel sa namerom da potraži Dejla, budući da je kod njega komunikacioni uređaj. Ali Dejl nije bio tamo. I nije ostavio nikakvu poruku o tome gde je otišao. Zbog toga je morao da čeka. Činilo mu se da će izludeti od toga. Važna informacija mora biti preneta kapetanu, kod Dejla je jedini radio koji može da upotrebi, a Dejl je otišao ko zna gde i sad još mora da ga čeka. Posle toga sledi natezanje oko njegove dozvole da koristi njegov radio i tek onda će moći da stupi u kontakt sa brodom. A znajući ih, postoji velika verovatnoća da će i sa njima morati da se nateže. Po svoj prilici mu neko neće verovati pa će morati da traži da pozovu kapetana. Razmišljao je o tome. Možda bi najbolje rešenje bilo da odmah potraži kapetana? Da, upravo to će i da uradi. Tražiće da razgovara s kapetanom. Njemu će sve reći direktno. Valjda neće i on biti toliko neozbiljan da se igra bezbednošću svih na brodu. U suprotnom, naći će se u još goroj situaciji od ove sa nestašicom hrane. Vreme je prolazilo i jelo mu nerve. Prošla su čitava tri sata pre nego što se Dejl vratio.

-Gde si bio do sad?- upita ga uzrujano.

-Hej, šta je to tebe briga?- odbrusi mu Dejl ne shvatajući prirodu njegovog ponašanja.

Smatrao je da ga se ne tiče gde on ide i šta radi pa je time hteo da mu poruči da ne gura nos u tuđa posla.

-Čuj, nemam vremena za raspravu, okej? Moram smesta da zovem brod.- reče Mario nastojeći da bude što direktniji kako ne bi gubili vreme na ubeđivanje.

-Već si ga jednom zvao. Trebalo je da poneseš i jedan komunikator za sebe.- odgovori Dejl odbivši da mu udovolji.

-Moram nešto da javim kapetanu. Važno je.- pokuša da bude još direktniji kako bi ovaj shvatio da je reč o ozbiljnim stvarima.

-Zar ne može to da sačeka? Na primer do sutra ujutru? Umoran sam. Hoću da legnem ranije i da se dobro ispavam.- odgovori Dejl i dalje ne shvatajući ozbiljnost situacije.

-Hitno je.- reče Mario i zbunjeni Dejl mu bez reči pruži radio.

-Behemot, javite se. Ovde Mario, sa planete. Javite se.- pozva ih.

-Ovde Behemot. Šta je sad?- upita oficir za vezu misleći da je opet u pitanju neki od njegovih, kako je mislio, privatnih poziva.

-Moram smesta da razgovaram sa kapetanom.- reče pokušavajući da ne gubi još više vremena natežući se sa ovim čovekom.

-Kapetan trenutno nije na mostu.- odgovori vezista.

-Pozovite ga. Važno je.- reče Mario spreman da insistira koliko god bude potrebno.

Vezista je hteo da ga odbije, ali mu pade na pamet da bi ipak bilo mudrije da makar obavesti kapetana o ovome. Uostalom, šta god da je neka kapetan odluči, mislio je.

-U redu, pokušaću da ga potražim. Ali ako je nešto nevažno ti se posle objasni sa njim.- odgovori vezista nakon čega nasta pauza od nekoliko minuta.

Potom se začu kapetanov glas: -Ovde kapetan. Čuo sam da je nešto važno. Da li je neko od vas u nevolji? Je li neko povređen?-

-Ne, ali ovo je veoma važno. Otkrio sam nešto što može predstavljati ozbiljan zdravstveni rizik.

Potencijalno opasno po putnike na Behemotu.- pokuša da zvuči dovoljno ozbiljno, ali je čak i samom sebi delovao krajnje blesavo.

Zar nije mogao bolje da se potrudi? Uostalom, zbog čega ljudi u kritičnim trenucima ne umeju da nađu prave reči i pravi ton već sve ispadne nekako tragikomično?

-Šta je po sredi?- upita kapetan već pomalo zabrinuto.

-Hteo sam da iskoristim vreme dok smo ovde i, za svaki slučaj, ispitam ovdašnji ekosistem.Zato sam tražio da mi, sa broda, pošalju opremu. Juče sam uzimao neke uzorke i, kako mi neke stvari nisu bile jasne, potražio sam dodatne podatke u ovdašnjoj biblioteci. Našao sam neke vrlo zabrinjavajuće stvari. Na ovoj planeti postoje mikroorganizmi koji su za stanovnike manje-više bezopasni, ali za nas bi mogli da budu smrtonosni. Bitan faktor je hladnoća. Zapravo, temperatura.

Ukoliko telesna temperatura ili temperatura u okruženju padne ispod trideset i četiri ili, u nekim slučajevima, trideset i pet stepeni, mogu nastati ozbiljni problemi. Epidemija. Zbog toga ovde izbegavaju hladne krajeve. Uglavnom žive u oblastima gde je klima topla.- objasni Mario trudeći se da ne ispusti bilo šta što je smatrao za važno.

To je doprinelo tome da zvuči još gluplje što ni njemu samom nije promaklo.

-Ja to baš i ne razumem najbolje. Koliko shvatam, postoji neka opasnost, neki rizik od epidemije, nešto. Nisam stručnjak za te stvari. Reci to brodskom lekaru, to je njegov… Njegova… Kako god. On se u to razume, ne ja.- odgovori kapetan i Mario je morao da zatraži od oficira za vezu da ga poveže sa brodskom ambulantom.

Ispričao je brodskom lekaru sve čega se setio, a da je bilo u vezi sa ovim slučajem i on ga je veoma pažljivo saslušao.

-Čuj,- reče mu lekar nakon što je završio sa izlaganjem -Ne znam tačno kako ti mikrobi deluju. Moram da imam više informacija. Pokušaću da stupim u kontakt sa ovdašnjim vlastima i da ih zamolim da mi pošalju detalje u vezi zdravstvene i epidemiološke situacije na njihovoj planeti. Uostalom, čak i ako je to tačno ja to ne umem da lečim.-

-Upravo to je problem.- naglasi Mario razlog svoje zabrinutosti.

-Mislim da shvatam.- odgovori lekar.

Mario je odlučio da još jednom izađe na teren. Zbog toga je opet morao da koristi javni prevoz. Kupio je kartu i odvezao se ponovo van grada. I to na isto ono mesto kao i prethodnog puta. Primetio je da ga ljudi i dalje gledaju na isti onaj neobičan način kao i ranije. Naravno, i on se osećao glupo zbog toga, baš kao i ranije. Pitao se šta nije u redu sa tim ljudima? Ili sa njim? Šta je to kod njega, ili kod njih sa Behemota, što ovi ovde ne vole? Možda to što nisu sa Preriona tri? Što imaju, možda, drugačiju kulturu? Drugačiju modu? Ili što su, možda, malo tehnološki napredniji od njih? Mada mu se učinilo da ovo poslednje ne može biti razlog. Jer otkud bi oni znali da je njihova tehnologija naprednija? Pa on kod sebe nije imao ništa što bi vidno pokazalo tehnološku razliku koje je on bio svestan. Uostalom, i on sam je tu razliku primetio tek u hotelu. Zar su ovde moći opažanja toliko veće? Izašao je na istoj onoj stanici kao i preključe. Čuo je iza sebe kako se vozilo udaljava. A sa njime i pogledi putnika. Šta li im je učinio da ga tako podozrivo gledaju? Ipak, nije hteo da se time opterećuje. Osvrnuo se oko sebe. Isto ono područje kakvo je i zapamtio kada je prethodni put bio ovde. Budući da nije bilo smisla da uzima uzorke na istim mestima kao i pre pošao je malo dalje. Došavši do jednog mesta koje mu se učinilo podesnim, čučnuo je i iz kutije uzeo malu posudu, kakvu je i do tada koristio. Uzeo je uzorak tla i ispitao ga na opremi koju je imao kod sebe. Pade mu na pamet da bi bilo veoma korisno da podatke pošalje laboratoriji na brodu, ali se setio da kod sebe nema predajnik, zbog čega mu se ote jedan dubok uzdah. Trebao je da traži od Vaclava da mu i njega pošalje. A ako ga nije tražio onda mogao je da ga zatraži kasnije, kada je zvao brodskog lekara. Tada bi mu ga zasigurno poslali. Sada je kasno. Možda kasnije može da nazove brod i kaže Vaclavu ili nekom drugom da mu ga pošalju šatlom. Sada ne. Ne može da prekida posao i da se vraća u grad neobavljena posla. Ustao je i krenuo dalje. Nekih tri do četiri stotine metara dalje uzeo je sledeći uzorak. Ni ovoga puta nije bilo većih odstupanja. Mada je već i sam počeo da se pita šta to uopšte traži. Već je uzeo dovoljno da se upozna sa okruženjem, a ostalo je našao u knjigama. Ako mu treba nešto više mogao bi da dodatno prouči ovdašnju stručnu literaturu. Možda neće naći mnogo, ali pitanje je šta i ovako može da nađe? Šta će on to otkriti što je promaklo generacijama naučnika? Pa i pored toga odlučio je da nastavi. Prelazio je sve veća rastojanja i uzimao uzorke sa raznih mesta. Dok je čučao i analizirao podatke o uzorku koji je

upravo uzeo iz jedne male barice na zemlji iznenada je primetio da neko stoji iza njega.

-Pođite sa nama.- začu nečiji glas i, još uvek čučeći, pogleda u pravcu odakle je došao.

Ugledao je dvojicu ljudi.

-Molim?- upita ne shvatajući o čemu se ovde radi.

-Pođite bez opiranja. Uhapšeni ste. Ukoliko pružite otpor bićete proglašeni za begunca i to će vam biti uračunato kao otežavajuća okolnost na sudu.- reče jedan od one dvojice.

Isti onaj koji mu se maločas obratio. Polako je ustao.

-Izvinite, ali ovde mora da je došlo do nesporazuma. Ja… Ja sam stranac. Ništa nisam uradio. Ništa loše. Nezakonito. Barem ne koliko znam.- zbuni se Mario kome ovo nije bilo prijatno iskustvo, budući da je ranije već prošao kroz hapšenje i zatočeništvo.

-Bez priče. Pođite sa nama.- ponovi čovek i izvuče palicu iz unutrašnjeg džepa.

Palica nije bila dugačka, ali po njenom izgledu Mario shvati da je unutra najverovatnije neka baterija. Dakle, elekrična palica. Bude li nešto pokušao po svoj prilici će ga njome onesposobiti. Ili će čak dobiti i prilično bolan elektrošok. Procenio je da će biti najbolje da se ne opire.

-U redu, u redu. Poći ću.- odgovori Mario prihvatajući činjenicu da ga lišavaju slobode. Kako li će ovo da objasni na brodu? Nepoznati ljudi su ga sproveli do vozila koje se nalazilo na nekakvom putu, jedno pet stotina metara dalje. Zadnje sedište je bilo odvojeno od prednjih staklenom pregradom u kojoj je bila žičana mreža kao armatura. Po zvuku koji je čuo nakon što su se za njim zatvorila shvatio je da su vrata zaključana. Deo namenjen pritvorenicima je, očigledno, bio napravljen tako da se iz njega ne može pobeći. Ovo mora da su neki policajci, shvatio je. Vozilo je krenulo. Nekoliko minuta kasnije ušli su u neku zgradu. Tamo su ga uz pratnju još nekoliko njih zatvorili u, kako je zaključio, nekakvu ćeliju.

-Zaista nam je žao.- reče Dejl izvinjavajući se policajcu koji je sedeo za stolom.

-Posmatraćemo to kao nesporazum.- odgovori policajac.

-Izvinite, ali ja još uvek ne znam zbog čega sam uhapšen. Šta sam to uradio? Molim vas, recite mi da znam za ubuduće.- upade Mario koji je sa lisicama na rukama sedeo na stolici.

-Privedeni ste pod sumnjom za špijunažu ili moguće vršenje krivičnog dela. Prosto rečeno, uhapšeni ste jer ste se ponašali sumnjivo. Radili ste nešto sa opremom koju smo pronašli kod vas.- reče policajac mirno.

-Ali samo sam uzimao uzorke. Ja sam ekolog.- stade se braniti Mario.

-Mi ne možemo znati da li vi tamo nešto ispitujete ili zakopavate nekakve dokaze. Ili nešto još gore. Uostalom, vi ste stranac. Vaše kretanje ovde je ograničeno. Pretpostavljam da se stvari nisu toliko promenile od kad smo zadnji put bili u kontaktu sa spoljašnjim svetom?- uzvrati mu policajac ne gubeći mir.

-Pretpostavljam da nisu.- odgovori Mario blago oborivši glavu.

-Eto.- zaključi policajac.

-I šta sad?- upita Dejl -Podići ćete optužnicu?-

-Ne. Odlučili smo da ovoga puta ne preduzimamo mere krivičnog gonjenja. Kao što sam malopre već rekao: posmatraćemo to kao nesporazum.- odgovori policajac.

-Dakle, može da ide?- upita Dejl pomalo začuđeno.

-Da, ali ne sme da napušta planetu.- reče policajac.

-Šta? Ali… Ali… Pa, on… Pa, kako će… Čekajte, on mora da se vrati na brod.- pokuša da objasni Dejl, ne shvatajući kako je došlo do ovakve situacije.

-Naravno, ali ne još. Moraće da ostane ovde narednih nekoliko nedelja.- odgovori policajac.

-Ne razumem. Zbog čega? Zar niste rekli… Mislim, zar niste upravo rekli da nećete podizati optužnicu i da je sve ovo samo nesporazum?- upita Dejl zbunjeno.

-Nisam to rekao. Zapravo, rekao sam da ćemo ovo „posmatrati“ kao nesporazum.- ispravi ga policajac.

-Dobro, ali ja još uvek ne razumem zašto mora da ostane ovde narednih nekoliko nedelja?- začudi se Dejl.

-Birokratske stvari. Ništa važno.- odgovori policajac.

-Birokratske stvari?- ponovi Dejl iznenađen ovakvim razvojem događaja.

-Da, birokratske začkoljice.- reče policajac.

-I da li on sad može da ide? Mislim sada? Ovog trenutka?- upita Dejl proveravajući, budući da ga je ovo toliko zbunilo da više nije bio siguran.

-Naravno. Ali kao što sam rekao – neka ne napušta planetu narednih nekoliko nedelja. Da budem precizniji, tri.- odgovori policajac pokazujući rukom tri prsta. -U redu, tri nedelje. Tri nedelje.- promrmlja Dejl i ustade.

Mario takođe ustade i pođe prema njemu. Bez reči se uputiše prema vratima. Kada su se našli van kancelarije Dejl mu reče: -Šta si to uopšte radio? Izazvao si pravu zabunu gore na brodu. Mislili su da si uradio ko za šta. U stvari mislili smo. I ja sam mislio da si… Šta god da si uradio.-

-Šta god da sam uradio? Baš ti hvala na poverenju.- odgovori Mario.

-Ma ćuti. Ovo je sve tvoja krivica.- reče Dejl.

Nakon toga nisu više razgovarali dok se nisu našli van zgrade.

-Zaboravio sam nešto da pitam dok smo bili unutra.- seti se Mario.

-Bolje je što si zaboravio. Mogao si tamo da ostaneš jako, jako dugo. Budi zadovoljan što su te pustili.- reče Dejl podsećajući ga.

-Ali sad ću morati ponovo da se vraćam. Ili da tražim gde ovde mogu da pitam.- odgovori Mario. Dejl nije shvatio o čemu mu ovaj to govori. Činilo mu se kao da mu je neki deo razgovora promakao. Pitao se šta sad hoće.

-Gde da se vraćaš?- upita namršteno.

-Unutra. Treba da pitam nešto onog policajca.- odgovori Mario ne shvatajući koliko zaprepašćenje će kod njega izazvati.

-Da ga pitaš? Šta?- gotovo viknu Dejl.

-Moram da tražim dozvolu za rad.- pojasni Mario.

-Kakvu dozvolu za rad? Zar si poludeo? Šta uopšte hoćeš? Da se zaposliš ovde?- razdra se Dejl koji je već izgubio stpljenje.

-Hoću da nastavim tamo gde sam stao.- reče Mario.

-Da nastaviš? Sa čime?- Dejl nije snižavao svoj povišeni ton.

-Sa uzimanjem uzoraka.- odgovori Mario.

-Kakvi uzorci? Zbog tih uzoraka si zamalo završio u zatvoru. Zar hoćeš da te ovde zatvore i bace ključ?- Dejl nije mogao da veruje šta je upravo čuo.

-Moram da ih prikupim. Inače može da mi promakne nešto važno. A onda bi životi svih nas na Behemotu bili ugroženi. I Renatin život.- objasni Mario.

-Ko ti je uopšte ta Renata?- upita Dejl neznatno sniživši glas.

-Moja ćerka. Otkako joj je majka stradala ja sam joj jedini preostali roditelj. I ne želim da i ona strada zbog toga što nisam bio dovoljno oprezan.- odgovori Mario.

-A, o tome je reč. Čuo sam da imaš dete. Samo nisam znao kako se zove.- priseti se Dejl sada već bez ljutine u glasu.

-Da li sad shvataš? Ne želim da izgubim i ćerku. Kao što sam izgubio Antoniu.- objasni Mario.

-Radiš upravo u korist njene štete.- reče Dejl -Zar hoćeš da i tebe izgubi? Tada će ostati potpuno sama. Ko će onda da se brine o njoj? Ko? Ti ćeš biti u zatvoru. Zar misliš da će ona onda moći da ostane ovde sama? I sve i da kojim slučajem ostane, da je puste da ostane, zar neće biti okružena potpunim strancima? Na njoj potpuno nepoznatoj planeti?-

-Zar želiš da umre?- uzvrati mu Mario, a potom dodade -Zar i ti želiš da umreš? Shvataš li šta će se sve desiti kad izbije epidemija? Umiraćemo polako i u mukama, bez ikakve šanse da se izvučemo. Potpuno bespomoćni. U strahu i očaju. Očiju oblivenih suzama.-

-Da nisi malo požurio sa donošenjem zaključaka?- opomenu ga Dejl -Nije “kad“ izbije, već „ako“ izbije epidemija.-

-U ovakvim situacijama „ako“ se vrlo brzo pretvori u „kad“.- odgovori mu Mario.

-Ma u redu. U redu, kad si tako tvrdoglav. Pitaj. Ali ne ovde. I ne sada. Pitaj… Ne znam. Potraži neke birokrate ovde. Pitaj te… Uglavnom… Znaš.- Dejlu je već bilo dosta rasprave i odlučio je da popusti.

A i Mariova priča o neizbežnosti epidemije ga je malo uznemirila. Čak i uplašila mada to nije hteo da prizna ne samo njemu već ni sebi.

Već istog dana Mario je otišao u jednu od administrativnih zgrada. Prethodno je morao dosta da se raspituje. Ali kako je bio uporan uspeo je da dobije odgovore. Nakon kraćeg vremena uspeo je i da zakaže prijem kod nekog od nadležnih. Čak nije ni bio siguran da li je on taj kome treba da se obrati. Sve i da nije nikako neće odustati. Nastaviće da traži dok ne nađe pravog. Onog koji će moći da mu da odgovore. I potrebna odobrenja.

-Vi ste?- upita ga sekretarica.

-Dolazim sa Zemlje. Ja sam sa Behemota, broda u orbiti. Imam zakazano. Mario…- odgovori.

-Ah da, da. Piše ovde.- reče sekretarica proverivši u računaru -Očekuje vas.-

Potom mu rukom pokaza na vrata. Mario uđe. Unutra je ugledao čoveka u ranim četrdesetim kako sedi za radnim stolom i nešto radi. Nije obraćao pažnju na ostale detalje mada je primetio da se sa obe strane prostorije, i levo i desno od stola, nalaze ormani i police.

-Izvinjavam se, ali ja sam sa Behemota. Tražio sam da me primite.- obrati mu se Mario.

Naravno, poprilično traljavo. Po ko zna koji put u životu pošlo mu je za rukom da se spetlja.

-Da, piše mi u rasporedu. Prilično ste požurili. Nisam vas očekivao do sutra.- odgovori čovek za radnim stolom.

-U redu, da pređemo onda na stvar. Ja sam ekolog i želim da obavim neka ispitivanja. Ali vaši policajci su me priveli. Nisam znao da moram da pitam za odobrenje. I zato ovoga puta… Da sve bude po pravilima… Došao sam da tražim dozvolu da mogu da nastavim s radom.- reče sve odjednom, ne želeći da ulazi u duge rasprave, budući da nije bio siguran da li će uspeti da zadrži pribranost ako se razgovor otegne.

-Dozvolu, je li? A šta to planirate da radite?- upita čovek mirno.

-Hteo bih da uzmem neke uzorke. I da ih ispitam, naravno.- pojasni Mario mada mu se činilo da bi bilo mnogo pametnije da je uneo više detalja.

-Uzorke?- ponovi birokrata namrštivši se na jedno oko.

-Uzorke tla i ovdašnjih oblika života. Mikroorganizmi i to.- dodatno pojasni Mario.

Mada je shvatao da sve vreme zvuči pomalo tunjavo.

-Može, ali samo uz pratnju.- reče birokrata hladno.

-Pratnju? Kakvu pratnju?- začudi se Mario.

-Najmanje jedan policajac će morati da bude sa vama. I da vas nadzire. To ili ništa.- odgovori birokrata.

Njegova hladnokrvnost delovala je pomalo zbunjujuće na Maria. Nije znao kako da je protumači.

Kao da razgovara sa nekim trgovcem koji ne želi da se pogađa već naprosto navede cenu i kaže:

plati ili se gubi.

-U redu. Ali hteo bih da krenem odmah ako to nije problem. Da li ćete moći da nađete slobodnog policajca za kratko vreme?- pristade Mario.

Nipošto nije hteo da odustane. Činilo mu se da bi bilo isuviše opasno. Bolje je da nastrada od ovdašnje birokratije nego od zaraze na brodu.

-Nije problem. Odmah ću vam obezbediti jednog.- reče birokrata i potom, preko računara za svojim stolom, nazva sekretaricu -Neka mi pošalju ovamo jednog policajca u civilu.-

Mario se čudio kako su tako spremni. Očekivao je da će morati da čeka. Ili bar da se nateže sa njima. Umesto toga, ovaj mu je momentalno našao policajca da ga prati.

-I kada mogu da očekujem svoju pratnju?- upita Mario još uvek očekujući da će ipak morati da čeka.

-Čim stigne.- odgovori birokrata ravnodušnim tonom.

I zaista, nekoliko minuta kasnije u kancelariju je ušao policajac.

-Zvali ste me?- reče policajac očekujući uputstva.

-Pratićete ovog gospodina, stranca. Dok god je van grada gde on tu i vi. Pazićete da ne upadne u neke neprimerene situacije. -odgovori mu birokrata.

Mario prosto nije mogao da veruje. Tek tako? Pa na Zemlji bi sve trajalo danima. Šta se ovde dešava? Policajac ga pogleda.

-Idemo.- reče ne gubeći vreme.

Čak ni na predstavljanje.

Nepunih pola sata kasnije ponovo je bio na putu ka izlazu iz grada. Policajac je bio sa njim. Primetio je da ga ljudi ovoga puta gledaju malo drugačije. I dalje sa podozrenjem, ali ovoga puta kao da su nekako oprezniji. Kao da ne žele da se to primeti. Pitao se o čemu se radi. Možda zbog policajca koji ga prati? Možda misle da je nešto skrivio? Ili se iz nekog razloga boje policije?

Čitavo putovanje proteklo je bez reči. Policajac kao da je bio nem. Ili kao da je to iznenada postao. Izašli su na istoj onoj stanici kao i pre. Možda je ovoga puta trebao da potraži novo mesto za ispitivanje? Uostalom, ionako će morati pre ili kasnije. Ne može da dobije dovoljno tačne podatake sa tako uskog područja ispitivanja.

-Idemo ovuda.- reče policajcu, ali mu ovaj ne odgovori.

Samo je išao za njim i ćutao. Kakva publika, pomisli Mario.

Čim je pronašao podesno mesto na kome prethodno nije bio, sagnuo se i uzevši iz kutije potrebne stvari, uzeo uzorak tla. Proverio je. Ništa neobično. Ustao je i krenuo dalje. I tako čitavog dana.

Uveče su se vratili u grad. Policajac ga je dopratio do hotela nakon čega se udaljio bez reči.

Zapravo, od kako su izašli iz one kancelarije nijednom nije otvorio usta. Gotovo kao da ih i nema.

Ili kao da su mu zašivena. Mario je potražio ostale.

-Jesu li ti dali dozvolu? Pretpostavljam da ne?- upita Dejl očekujući da će sad moći da mu to natrlja na nos uz: mogao sam da ti to kažem, ali ti me ne bi slušao.

-Da.Upravo sam se vratio sa terena.- odgovori Mario pomalo nezainteresovano.

-Šta?- zaprepasti se Dejl -Dali su ti? Tek tako?-

-Da. Ali uz pratnju.- odgovori mu Mario.

-Kakvu sad pratnju?- Dejl se još jednom nađe zbunjen.

-Proveo sam dan skupljajući uzorke dok mi je nad glavom stajao policajac.- reče Mario.

-Pretpostavljam derući se na tebe sve vreme?- uzvrati Dejl.

-Ne, već sve vreme nije rekao ni reč. Ni jednu jedinu. Samo je ćutao. Bilo je na neki način čak i pomalo jezivo.- odgovori Mario.

-Ništa nije rekao? Baš čudno.- reče Dejl.

Mario sleže ramenima. Potom je razgovor skrenuo ka drugim stvarima. Nakon što su se dobro izmorili pričom shvatili su da im je vreme za počinak pa je svako otišao u svoju sobu. Sutradan, Mario se prilično iznenadio kada je pred hotelom zatekao policajca. Onog istog od juče. Nije ga pozvao niti je ikome rekao da će ići van grada. U svakom slučaju, iako je prethodno planirao da radi nešto drugo uputio se ka stanici. I ponovo su otišli na teren. Ni ovoga puta policajac nije prozborio ni reči. Prolazeći ogromnim poljem naišli su na nekog dečaka. Dečak ga je pogledao i produžio dalje. Verovatno ni on ne voli strance, pomisli Mario. Vrlo brzo ga je zaboravio. Pažnju je usmerio na traženje podesnog mesta za uzimanje još jednog uzorka. Pa ipak, neka dva sata kasnije ponovo ga je ugledao. Dečak je sedeo u travi nekih pedeset ili sto metara dalje i gledao u njih. Kao da je radoznao, razmišljao je Mario u sebi. Pitao se da li zaista privlači toliko puno pažnje. Kada je i ovde uzeo uzorak tla produžio je dalje. Iznenada, policajac ga je zaustavio stavivši mu ruku na rame.

-Čekaj ovde. Moram nešto da uradim. Fiziološke potrebe.- reče kratko i udalji se.

Pa ipak nije otišao daleko. Svega dvadesetak metara. Mario uzdahnu. Da ga nije poteralo ćutao bi ceo dan. Kakav smor. Neočekivano, pored njega je prošao onaj isti dečak kojeg je tog dana već dva puta video. Bez reči mu je jednom rukom stavio nešto u nedra i mirno se udaljio, ne menjajući izraz lica. Mario bez razmišljanja posegnu da proveri šta je to i napipa parče papira. Ili nečeg sličnog. Izvuče ga i na njemu ugleda rukom napisanu poruku. Oslušnuo je. Iza sebe je još uvek čuo zvuk tečnosti kako pada na travu. Ali je znao da će se ovaj svakog časa vratiti pa je požurio da je pročita pre nego što ga njegov pratilac vidi.

-Beži.- pisalo je.

Mario se već pomalo uplašio. Šta ovo treba da znači? Upozorenje na opasnost? Ili neka šala? Možda ovaj policajac treba da ga ubije? Ili ga dečak upozorava da će neko odavde možda pokušati da ubije policajca? I tada mu je palo na pamet da ova situacija u kojoj se nalazi možda nema veze sa njim. Pa ni sa tim što je stranac. Možda ovde postoje neki unutrašnji politički problemi? Uostalom, zar je na Zemlji drugačije? Zbog čega je uostalom ovde? Dakle, znači li to da i na Prerionu tri postoje uobičajeni ljudski problemi vezani za politiku? Kada se policajac vratio Mario je samo stajao čekajući da vidi šta će se sad dogoditi. Čekao je dok mu policajac nije rukom dao znak da krene. Od tada je neprekidno bio na oprezu. Očekivao je da će se svakog časa desiti nešto, da će ih neko zaskočiti, eksplodirati bomba ili da će policajac naprosto pasti mrtav pogođen metkom. Ali ništa se nije dogodilo. Ništa se nije dogodilo ni u povratku. Policajac ga je i ovoga puta dopratio do hotela. Mario ništa nije rekao ostalima o onome što mu se tog dana dogodilo. Nije bio siguran da li možda time pravi grešku. Možda je trebalo da im kaže? Tražio bi da obaveste kapetana pa da on proveri kako god može. Ležeću u krevetu proveo je dobar deo noći razmišljajući o tom dečaku, njegovom ponašanju i o poruci koju mu je krišom dao. Možda se dete samo šalilo? Opak neki deran u tom slučaju. A možda samo ne voli stance? Možda je to bila pretnja? Pa ipak, koliko god razmišljao nije uspevao da nađe odgovor. I tako dok nije utonuo u san. Sledećeg dana ponovo je zatekao policajca pred hotelom. Opet se ponavljala dnevna rutina. Stanica, put, cilj, teren, on radi svoje, policajac ćuti i to je to. Iznenada, Mario je u daljini ugledao neku šumu. To je bio prvi put da na ovom mestu vidi tako nešto. Pošao je ka njoj. Morao je da uzme uzorke i iz takvog mikroekosistema. Jer različita okruženja, bilo da su na Zemlji ili nekoj drugoj planeti, imaju različite oblike života. I nije pogrešio. Pronašao je male razlike u vrstama mikroba koje je otkrio u ovdašnjem uzorku. Odlučio je da zađe dublje u šumu. Policajac je neko vreme išao za njim, a onda je iznenada rekao: -Sačekaću na obodu šume. Kad budeš hteo da izađeš ili se izgubiš zovi me.- Baš čudno, pomisli Mario. Do sada ga je neprekidno pratio u stopu. Bio mu je kao neka senka, a sad… Sad ga čeka na obodu šume. I još je i progovorio. Mario nastavi dalje sam. Uzimao je uzorke sa tla, sa površine stabala, čak je analizirao i lišće. U jednom trenutku mu se učinilo da nije sam. Okrenuo se i ugledao onog istog dečaka od juče kako sedi na zemlji pored drveta i gleda u njega.

-Ti si onaj ludi stranac što ne sluša upozorenja.- reče dečak umesto pozdrava.

Mario nije znao šta da mu odgovori. Bio je zbunjen.

-Da li je to neka šala? Da li sva deca na ovoj planeti tako zezaju strance?- upita Mario još uvek računajući da će dečak sada priznati kako je zaista jedino to ovde u pitanju. -Ne vidim šta je ovde smešno.- odgovori dečak.

-Čuj, ne znam o čemu se ovde radi, ali ako je nešto u vezi sa politikom mene ne mešajte. Ja sam ovde samo u prolazu. Ako imate nešto među vama to je vaša stvar.- reče Mario koga je već obuzeo strah, ali se svojski trudio da to ne pokaže. Pored toga, čudila ga je dečakova hladnokrvnost.

-Zapravo ima veze sa vama. Rekao sam vam da bežite. Ali vi baš ne umete da slušate.- dečak bi sve misteriozniji.

-O čemu se ovde radi, mali? Ne shvatam. Imate nešto protiv stranaca? Ionako ćemo uskoro otići.-

Mario je već tražio načina da izgladi stvar.

-Da imam ne bih te upozoravao. A što se odlaska tiče… Ako uskoro ne odete nećete ni otići.-uzvrati mu dečak.

Mario je tek sad bio zbunjen. Šta li je pod tim mislio? Da li to ovdašnje vlasti planiraju da ih pohapse? Pobiju? Porobe? Ili možda nekakva gerila? Šta?

-Mislim da te nisam najbolje razumeo. Šta se to ovde dešava?- upita Mario strepeći pritom da li će mu ovaj dečak uopšte dati odgovor.

-Vidim da su ti dodelili vodiča.- reče dečak.

-To je policajac. Došlo je do malog nesporazuma. Bio sam sumnjiv pa su me uhapsili i sada on mora da me prati. Bar dok sam van gra…- Mario poče da objašanjava, ali ga dečak prekide upavši mu u reč.

-Sumnjiv? Ma nisi ti bio sumnjiv.- tek sada unese novu zbrku.

-Molim? Ne shvatam?- upita Mario koji nikako nije mogao da poveže ono što mu ovo dete govori u neku smislenu celinu.

-Zar još uvek nisi pogodio? Ti sumnjiv? Misliš da su te zbog toga uhapsili? Misliš li da je zbog toga?- nastavi dečak da postavlja zagonetna pitanja.

-Pa zbog čega onda?- upita Mario koji je želeo da najzad čuje objašnjenje.

Žudeo je za time da što pre razjasni ovu užasnu zbrku.

-Zato što si bio preblizu.- odgovori dečak.

-Preblizu čega?- upita Mario.

-To i jeste pravo pitanje.- odgovori dečak.

-Misliš nečega važnog?- nastavi Mario sa pitanjima.

-Mogao si da otkriješ. A onda bi to postalo problem. Morali bi da te nekako sklone. Da te ućutkaju. Zato su te i priveli. Morali su da vide koliko znaš.- reče dečak i Mario se tada seti da su ga u pritvoru dosta ispitivali.

Ali kao da ih nije bilo mnogo briga ko je on, ili odakle je, već šta je radio tamo gde su ga zatekli.

Možda se našao negde gde ne treba? Blizu nekog tajnog postrojenja? Možda vojne baze?

-Mislili su da sam špijun?- izusti Mario kome se činilo da stvari počinju da dobijaju smisao.

Ali mali je na to samo podigao oči naviše kao da će svakog časa početi da koluta njima.

-Ti još ne razumeš?- uzvrati dečak tajanstveno.

Mariu je ovoga već bilo dosta. Nije došao ovde da bi igrao igru pogađanja sa nekim klincem. I to nepoznatim.

-Da, ja ne razumem. Objasni mi. Šta se ovde dešava? Šta sam ja to uradio pa su mi dodelili pratioca… Tog, kako si ga nazvao, vodiča?- zatraži jasno objašnjenje.

-Mislili su da ćeš otkriti ulaz. Eto to. I uvalili su ti onog pratioca da te drži na oku kako bi te sprečio da ga, kojim slučajem, nađeš.- reče dečak.

-Ulaz? Ali ja ne tražim nikakav ulaz. Ja sam ovde samo u prolazu. Neću se dugo zadržati.- Mario nije znao šta više da kaže pa se pravdao iako pred ovim dečakom nije imao potrebe da se pravda.

-To ti misliš. I zato idi dok ne bude kasno. Reci tvojima neka idu. Inače nikada neće otići odavde.

Baš kao što ne možemo ni mi.- završi dečak pa ustade i ode.

Mario je stajao na onom istom mestu poprilično zbunjen. Ostaće ovde kao i oni? Izašao je iz šume i potražio pratioca.

-Mislim da ću danas ranije natrag. Imam neka posla u gradu. Treba da proverim neke podatke. U vezi nalaza. Imate li ovde dobre naučnike?- obrati se policajcu, ali mu ovaj ne odgovori.

Samo je i dalje ćutao. Videvši da ovaj priča samo kad mora Mario se zaputi ka stanici. Znao je da će ovaj nastaviti da ide za njim. Mada mu nije bilo važno. Više nije.

Policajac ga je, kao i pre, dopratio do hotela. Potom je otišao. Samo što se ovoga puta Mario nije zadržao u hotelu. Potražio je Dejla. Njegov radio mu je ponovo bio potreban. I postao je svestan da će morati da traži da mu sa broda pošalju i jedan za njega. Krajnje je vreme.

-Kapetana, brzo.- reče vezisti čim se domogao uređaja.

-Ovde je.- odgovori mu vezista.

Ne čekajući da se kapetan javi odmaj je počeo da priča.

-Kapetane važno je. Ovde se nešto dešava. Nešto što se možda tiče svih nas. Ne mogu da govorim otvoreno. Možda prisluškuju. Možda je čak i ovo sada previše.- govorio je pomalo uzrujano.

-Da li je tebi dobro? Siguran si da nisi poludeo?- upita kapetan pomalo zabrinuto.

Razvoj događaja je bio takav da nije mogao da isključi i takvu mogućnost. Priče o opasnosti od epidemije, njegovo hapšenje zbog ko zna čega i sada ovo. Dovoljan razlog da počne da se pita.

-Kapetane, važno je. Naleteo sam danas na jednog meštanina. Rekao mi je neke stvari, prilično neodređeno. I dao mi je parče papira na kome piše da bežim. Nisam siguran šta je hteo da mi kaže, ali mislim da govori o nekoj opasnosti.- objašnjao je Mario trudeći se da indirektno uveri kapetana kako nije lud.

-Siguran si?- upita kapetan.

-Evo, pismo je kod mene. Neka Dejl potvrdi.- reče Mario pružajući Dejlu parče papira.

Dejl ga prihvati, pročita, pa reče u mikrofon: -Da, ovde je nekakva poruka. Neke škrabotine. Kao da je dečiji rukopis.-

Mario se na te reči prosto preledi. Šta ako ih prisluškuju? Šta ako su ga čuli? Mogli bi da shvate da mu je tu poruku dao dečak. Mogli bi da ga pronađu. Tada bi to dete verovatno bilo u nevolji.

-Kapetane, budite oprezni. Ovde se nešto čudno dešava. Mislim da sam možda nenamerno nabasao na nešto što nisam trebao. Nešto opasno. Budite oprezni. Za dobro svih nas. Za dobro moje kćerke. Za dobro vaše posade. Za vaše sopstveno dobro.- potrudi se da ga što uverljivije opomene.

Kapetan je razmišljao.

-Nisam siguran šta da uradim. Ali ću razmisliti. U svakom slučaju malo opreznosti ne škodi.- reče nakon izvesnog vremena.

-Uzgred kapetane…- seti se Mario.

-Da?- kapetan je očekivao da će ovaj sada reći nešto važno.

-Pošaljite mi jedan komunikator, isti kao ovaj. Dejlu smeta da ga stalno tražim od njega.- zatraži.

Dejl se na to namršti jer je izgledalo kao da je on nekakva stipsa koja ne voli da deli stvari sa drugima. A to mu se, naravno, nikako nije svidelo. Uostalom, do sada je, iako prvi oficir, delovao kao neko ko je glup.

-Reći ću da vam pošalju šatlom. Gledaću da bude do sutra. Danas ne može. Šatl je na održavanju.-odgovori kapetan uzdahnuvši.

-Hvala kapetane. Pozdravite mi Renatu. Uzgred kako je ona?- upita.

-Ne znam, ali ću joj reći… Mislim, preneću joj tvoje pozdrave. Dovoljno?- odgovori kapetan našavši se u glupoj situaciji.

Uostalom, on nije ni imao pojma šta radi Mariova ćerka. Jedva da ju je uopšte i video. Štaviše, nije bio siguran ni da li bi je prepoznao sve i da naiđe na nju. A budući da će sada morati da izigrava poštara situacija je bila još gora. Plus što će morati da vodi računa o tome da je ne pomeša sa nekom drugom devojčicom na brodu. Kako bi ispalo glupo da poruku prenese pogrešnom detetu. Ne samo da bi izgubio poštovanje posade, a time i deo autoriteta, već i znatan deo samopoštovanja. Stideo bi se i da se pogleda u ogledalu.

-Hvala kapetane. Vi ste dobar čovek.- završi Mario i prekide vezu.

Ostali, koji su bili u blizini i slušali razgovor ga pogledaše.

-I šta ćeš sad?- upita Marvin.

Mario je neko vreme ćutao. Zapravo nije ni bio siguran šta da mu odgovori.

-Iskreno? Ne znam. Nisam očekivao da se nađem u ovakvoj situaciji. Uostalom, ja sa ekolog, ne tajni agent. Ovde sam samo zato što sam na Zemlji, iz ko zna kog razloga, nepoželjan. Priča mog života. Kriv sam, a da ne znam za šta i kome.- progovori najzad.

-Ne pričaj gluposti.- reče Marvin -Misliš da si ti jedini koji je morao da napusti Zemlju? Šta misliš da mi ostali radimo ovde, svetlosnim godinama daleko od kuće? Misliš da ja volim da putujem po svemiru? Mog brata su osumnjičili da je Proleterista i uhapsili ga. A onda su uhapsili i mene. Izgubio sam posao, žena me napustila. Potom su me ponovo uhapsili. Pa pustili. Tražio sam progonstvo jer ne mogu da podnesem da me i po treći put uhapse. Dosta mi je hapšenja bez pravog razloga i krivice, znaš?-

Mario duboku uzdahnu i obori pogled.

-Izvini. Upadam u stvari koje ne želim da upadnem. Jednostavno se dešava.- Mario pokuša da se pravda istovremeno nastavljajući da se jada.

-Ma zaboravi. Ionako nema smisla govoriti o tome. Čitavo vreme sam im pričao da sam nevin, ali njih nije bilo briga. Tukli su me iako ništa nisam uradio. Priča tu nije mnogo pomogla.- odgovori Marvin, a onda dodade -Uostalom trenutno je najvažnije da saznamo šta je taj tvoj izvor hteo da kaže. Ko je to bio? Onaj policajac što te je pratio?-

Mario nije znao kako da mu kaže. Bilo mu je jasno kako će svi reagovati i šta će misliti ako saznaju odakle mu informacije. Zato se premišljao da li da im uopšte i kaže. Ali nešto je morao da odgovori. Nije mogao da ćuti. Ne sad, kad su mu postavili direktno pitanje.

-Ne. Neko drugi.- odgovori nastojeći da pritom ne otkrije previše.

Zapravo, da ne otkrije da mu je to reklo dete.

-Ko? Neki od ovdašnjih državnih službenika?- nastavi Marvin da ga pritiska.

Šta sad, pitao se. Kako da se izvuče? Kako da ne kaže? Kako da izbegne glupo objašnjavanje i nepoverljive poglede za koje je znao da će neminovno uslediti?

-Pojavio se u šumi. Pratio nas je.- reče Mario pokušavajući da izvrda.

-Nas?- Marvin ga nije razumeo.

-Mene i onog policajca što je bio samnom.- pojasni Mario.

-I?- upita Marvin dalje -Kako je izgledao?-

-Hladnokrvan kao i većina ovdašnjih.- reče Mario i sam iznenađen kako mu je i ovoga puta uspelo da izvuče zeca iz šešira i izbegne direktan odgovor.

Pitao se samo dokle će moći tako. A i imao je razloga, budući da Marvin nije imao nameru da odustane.

-Opiši mi ga. Visok, nizak, debeo, mršav, kakav?- navali da ga pritiska.

-Nizak i to je sve što ću za sada reći. Možda nas neko prisluškuje. Ako je ono što je rekao tačno, ne želim da ga uvalim u nevolju, okej?- odbrusi mu Mario nastojeći da se izvuče.

-U redu, u redu, ali bih više voleo da znam detalje.- odstupi Marvin nezadovoljeno.

Nije mu se sviđalo to što ih drži u neznanju, a i bilo mu je sumnjivo. Veoma sumnjivo. Te noći mu je bilo teško da zaspi. Znao je da su se upleli u nešto opasno, a tajnovitost je samo dodatno podgrevala celu stvar. Čovek se plaši mnogih stvari, a naročito nepoznatog. Kada je svestan šta je pretnja može da pokuša da se sa njom izbori. Kako da se izbori sa nečim za šta ne zna šta je? Moglo bi da bude bilo šta. Mogao bi da očekuje najgore. Neznanje ume da bude opasno. Baš kao i znanje. Nije dobro kad znaš, nije dobro kad ne znaš. Šta je uopšte u životu dobro? Možda je dobro da čovek uopšte uspe da se rodi? Okrenuo se na drugu stranu. Otvorio je oči. Ugledao je prozor na koji su bile navučene zavese. Bile su tamnijih boja, ali ipak dovoljno prozirne da se kroz njih probije kakva takva svetlost. Inače bi u sobi bio potpuni mrak. Zapitao se koliko dugo će im novac potrajati. Po dolasku ovamo razmenili su nešto sredstava za ovdašnju valutu. Nije bilo previše, ali su smatrali da će im biti dovoljno za kratkotrajan boravak. A sada se boravak odužio.

Doduše, brod će sada moći da se poprilično napuni solarnom energijom. Kolektori su bili rašireni i prikupljali su je koliko god su mogli. To što je Behemot bio u orbiti, unutar magnetosfere, umanjivalo je količinu energije koja je do njega stizala. Pa i pored toga, pristizala je u dovoljnim količinama. Jedino što će punjenje potrajati možda koji dan duže. Prisećao se prošlosti. Ovde, u mraku, uspomene su počele da naviru. Video je zgrade, prirodu, ljude. Zemlju. Sećao se kako je jednom izašao sa Antoniom. Vodio ju je u cirkus. Pričala mu je kako nikada u životu nije bila u jednom pa mu je palo napamet da bi bila dobra ideja da baš tamo odu. I pokazalo se da je bio u pravu. Možda se ne bi ni odvažio da ide da, za razliku od nje, već nije bio na takvim mestima. Bar nekoliko puta. Antoniji se cirkus baš i nije previše dopao, ali je bila oduševljena slonovima koji su učestvovali u predstavi. I sporednim atrakcijama koje su postojale u okviru njega. Recimo, gađanje mete praznom konzervom. Ako pogodi centar, dobija plišanu igračku. A Antonija je volela da baca stvari. Što je još smešnije, uspela je da osvoji plišanog zeku. Smešno je i to što je mislio da će on biti taj koji će za nju osvojiti nagradu, ali mu ova nije dala ni da priđe. Daleko od uobičajenih klišea u kojima muškarci pokazuju svoje sposobnosti osvajajući damama ovakve nagrade. Zapravo, to je, najverovatnije, dokaz suprotnom polu da su sposobni da ih izdržavaju. Muškarac time pokazuje da može da dođe do nečega što dama želi ili joj je potrebno i da je spreman da joj to da. Dokazuje kako je podesan da joj bude partner. Bar je on to tako video. Prisetio se Renatinog rođenja. Javili su mu da je Antoniji pukao vodenjak te da su je odveli u bolnicu. Odjurio je tamo što je brže mogao.

Plašio se da neće uspeti da stigne. Ali stigao je taman na vreme da, kroz prozor sale, vidi kako njegova ćerka izlazi iz svoje majke. Čak iako je bio sav zadihan. Potom se setio Renatinog trećeg rođendana. Nastojao je da joj bude nezaboravan. Nije štedeo na kvalitetu kolača koje je nabavio, ni na ukrasima, ni na poklonima. Antonia mu je prigovorila zbog toga što je zbog njega ona ispala loša kuvarica, budući da je torta koju je spremila bila najgora od svih kolača koji su tog dana bili na stolu. Mada je ona umela baš dobro da kuva. Prisetio se i svog detinjstva. Jednog dana video je kornjaču kako puže kroz blato. Tako se i zainteresovao za okruženje u kojem živi. Zanimalo ga je kako funkcioniše. Zbog toga je postao ekolog. Njegov prvi posao bilo je učešće u projektovanju gradskih parkova. Morali su da budu usklađeni sa potrebama biljaka i životinja, ali takođe i uklopljeni u gradsko okruženje. Naizgled nerešiv problem, ali samo nekome ko je potpuno neupućen. Vremenom je počeo da radi u poljoprivredi. Imanja su morala biti usklađena sa prirodnim tokovima. Propisi su, po tom pitanju, bili strogi. Potom je radio na planiranju industrijskih zona. Morale su biti bezopasne po ekosistem. Zbog toga je bilo neophodno da predvidi svaki problem koji je mogao da iskrsne. Za prvi projekat trebalo mu je šest meseci. Ulagači su bili ljuti. Vreme je novac. Svaki dan odlaganja koštao ih je puno. Međutim, kasnije je postao iskusniji i isti ili čak veći posao uspevao je da obavi za manje od dva meseca. Još je uz to posao bio bolje odrađen. Prebirući po davnim sećanjima utonuo je u san. Kada se probudio i ponovo postao svestan svog postojanja nije isprva znao gde se nalazi. Tek nakon nekoliko minuta polubudnog ležanja u krevetu došlo mu je u glavu da je u hotelskoj sobi. Pa šta, pomislio je, još uvek delom u carstvu snova. A onda se setio da nije ni na Zemlji i to ga je razbudilo. Otvorio je oči. Gledao je po sobi.

Uprkos navučenim zavesama jasno je mogao videti da je već dan. Udahnuo je duboko kako bi do njegovih ćelija došlo više kiseonika. Zagrevanje tela pre napora. Ponovio je to još jednom. Tek tada se uspravio u krevetu. Osetio je hladnoću. Ne veliku, ali je svejedno bilo hladnije nego ispod pokrivača. Ustao je. U sećanje mu se vrati onaj događaj od juče. Da li će i danas ponovo sresti onog dečaka? I ako ga sretne, šta će mu to ovaj reći? Uostalom, o kakvoj mu je to tajni govorio? Šta je bilo to što su se ovdašnji plašili da može da otkrije? Možda neka vojna baza? Tajna laboratorija u kojoj vrše jezive eksperimente? Dobro čuvani zatvor za političke zatvorenike? Šta? Primoravao je svoju maštu do krajnjih granica. Možda tamo čuvaju ili grade neko tajno oružje? Sa kakvim namerama? Prepustio se maštarenju. Ukoliko je reč o vojnoj bazi onda je bezopasno. Šta se njih tiče što oni kriju svoju odbranu? Mudar potez. Ovako odsečeni od sveta i verovatno tehnološki zaostali bili bi u velikoj opasnosti da napadači znaju za njihovu odbranu. Pa ipak, šta ako je u pitanju nekakva jeziva tajna laboratorija? Dečak mu je rekao da idu ili nikada neće otići. Baš kao ni oni. Šta li je time hteo da kaže? Možda ovdašnje vlasti planiraju da ih otmu i zatvore u neku tajnu laboratoriju kako bi na njima vršili ko zna kakve eksperimente? Čak i na njihovoj deci? To ga je uznemirilo upravo zbog Renate. Ko zna šta bi joj učinili na takvom mestu? Zamišljao je da na njoj vrše svakakve jezive eksperimente i kako ona bespomoćno vrišti: tata, pomozi mi tatice. Počeo je da ga hvata gnev od takve slike u njegovoj glavi. Možda ovde vrše eksperimente i na sopstvenom stanovništvu? Ili su mnogi ljudi odavde samo putnici sa svemirskih brodova koji su se ovde zaustavili i bili uhvaćeni kao što i njima, po svoj prilici, spremaju? Možda je to onaj dečak hteo da kaže? Možda zbog toga ova planeta nije ucrtana u zvezdane karte? Zbog toga što se kriju kako bi vršili ko zna kakve jezive eksperimente na nesrećnicima poput njih koji ništa ne sumnjaju? Ali šta ako ipak nije laboratorija? Možda je, ipak, u pitanju neki tajni zatvor? Možda je njihovo društvo nedemokratsko ili ovde vlada neki tiranin? Policijska država? Verovatno tamo, van grada, kriju neki tajni zatvor u kojem drže političke zatvorenike. Možda ih i muče. Možda su im oni nekakva pretnja pa nameravaju da ih pohvataju i tamo zatvore? Ni to ne bi želeo. Otišao je sa Zemlje da ga ne bi ponovo zatvorili na nekom takvom mestu. Zar da ponovo tamnuje i to daleko do kuće? Zar je zato otišao odande? Da je hteo da provodi život u zatvoru mogao je odabrati da ostane na Zemlji. Da li će ih neki lokalni diktator zatvoriti zbog toga što ne dopušta da ostatak čovečanstva sazna za njegovu malu diktatorsku planetu? Možda se plaši da će straci doći i svrgnuti ga? Ili da će kontakt sa strancima probuditi u njegovim potlačenim podanicima želju za pobunom? Ko zna šta je u pitanju? Trgnuo se. Glupo je ovako razmišljati. Uopšte ne zna šta je po sredi. Samo nagađa. Jedino mu onaj dečak može reći nešto više. Zbog toga mora da ga potraži. Obukao se i otišao do obližnjeg restorana. Naručio je nešto lokalne hrane. Uostalom, to je uglavnom i jeo ovih dana. Mada je na jelovniku bilo i dosta hrane kakva se koristi na Zemlji. Navike se ovde i nisu baš toliko promenile, mogao je da zaključi. Platio je i izašao napolje. Kao i uvek do tad, pred hotelom je zatekao policajca. Umesto pozdrava samo je krenuo prema stanici. Policajac je krenuo za njim. Njegova dnevna senka, pomisli Mario. Morali su da sačekaju da vozilo stigne. Za to vreme osećao je na sebi poglede običnih ljudi koji su, kao i on, čekali prevoz. Što se vreme dolaska primicalo to ih je bilo više. Očigledno su se bolje organizovali od njega. Znaju kada vozilo stiže u stanicu pa su prema tome i planirali trenutak kada će da krenu prema njoj. Jedino što uvek postoji rizik da će da zakasne.

Pitao se o čemu li razmišljaju dok ga tako gledaju. Diskretno, ali je ipak osećao njihove poglede na sebi. Ili se to njemu samo čini? Možda je kapetan bio u pravu? Možda je zaista poludeo? Paranoja? Ne, onda bi čuo glasove. Uostalom, da li se bolest može razviti tako brzo? Pa pre nekoliko meseci je bio kod lekara. Detaljan pregled. Na brodu se izrazito vodi računa o svemu što je vezano za zdravlje. Ne može se priuštiti da nešto pođe naopako. Ipak su izolovani u bezdanu svemira. Dakle, nije lud. Nije, zar ne? To bi značilo da ga ovi ljudi zaista čudno gledaju. Mada, možda oni uvek tako izgledaju. Ne poznaje njihovu kulturu. Ne poznaje ni njihov mentalitet. Pa ipak, ljudi su zar ne? Valjda nisu toliko drukčiji? Koliko su mogli da se promene za nekoliko generacija odsečenosti od Zemlje? Kako li im on izgleda? Kao neki zli stranac koji nije kao oni? Misle li da je uobražen? Da je ko zna kako nemoralan? Ili da im sprema kakvo zlo? Možda samo misle da su bolji od njega? Ili da je došao da se meša u njihove živote? Nije mogao da dokuči. Ubrzo je ugledao vozilo kako se približava. Onda je stalo. Vrata su se otvorila i putnici su počeli da ulaze. Ušao je i on. Za njim i njegova senka. Seli su. Posmatrao je kako se unutrašnjost puni ljudima. Svi su mirno, bez reči sedali na svoja mesta. Vrata su se zatvorila. Par sekundi potom vozilo je krenulo. Gledao je kroz prozor.

Pored njih je prolazio urbani pejzaž. Zgrade, ulice, ljudi, poneko vozilo. Ovde je vozila, u osnovi, bilo malo. Mada, morao je priznati, ni na Zemlji ih nije bilo previše. Znao je da su, nekada davno, ulice bile preplavljene automobilima. Kažu, čak, rekama automobila. Ali onda je njihov broj počeo da opada. Posle nekoliko vekova izašli su iz mode. Pored toga, došlo je do promena u pogledu goriva. Nafta, koja je u početnom periodu njihovog razvoja korišćena za dobijanje pogonskih hemikalija, znatno se proredila. Cene su porasle. Ljudi su potražili alternative. Pa i pored toga, nakon više od dve stotine godina njihova prodaja je opala. Istoričari tvrde da je jedan od razloga bila i njihova praktičnost. U početku, kada su se tek razvijali bilo ih je malo. Tada je svako mogao brzo i relativno lako preći njima od tačke A do tačke B. Isto tako i cene goriva su bile niske, budući da ga je bilo u izobilju, a tražnja relativno niska. Kako je vreme prolazilo stvari su se promenile.

Cene goriva su rasle, rezerve nafte se tanjile, a broj automobila rastao. Pojavile su se saobraćajne gužve. U to vreme bilo je sve teže stići od A do B za razumno vreme. A automobili su postali i malo skuplji jer su i zahtevi kupaca postali veći. Dok se nije došlo do tačke gubitka njihove praktičnosti. Putovati do odredišta sporije nego svojim nogama, u skupom vozilu koje troši skupo gorivo i pritom kao nusproizvod ispušta otrovne gasove nije imalo smisla. Dodatna komplikacija bilo je i pooštravanje kriterijuma za polaganje vozačkih ispita koji su nametnuti zbog isuviše velikog broja nastradalih u saobraćaju. Vlasti su time htele da odstrane opasne, trapave i neodgovorne vozače. Ali time je i prolaznost na ispitima drastično opala. Od kako zna za sebe jedva deset posto stanovništva poseduje automobile. Pred njegovim očima urbani pejzaž počeo je da zamenjuje ruralni. Ili bolje reći, nekakva poludivljina, budući da zemljište koje je video očigledno nije bilo poljoprivredno.

Tako su došli i do njihove stanice. Ranije je planirao da uzorke prikuplja negde drugde zbog raznovrsnosti, ali sada ga uzorci nisu zanimali. Tražio je onog dečaka. Izašao je iz vozila. U tom trenutku je shvatio da su on i njegov pratilac bili jedini putnici koji su napustili vozilo na ovoj stanici. Da li su ga zato tako čudno gledali? Zbog toga što izlazi na stanici na kojoj niko drugi nije? Ne, to ne može biti to. Produžio je dalje kroz ravnicu. Usput je pokupio par uzoraka. Nigde nije video onog dečaka. Razmišljao je pitajući se zbog čega ga nema. Da ga nisu uhvatili? Ili ne želi da se pojavi? Možda ga je ipak samo zavlačio? Ili je iz nekog razloga onoga dana bio tamo i iskoristio priliku da ga upozori? Možda ga je neko poslao da ga kontaktira? A onda se setio da je sa njim prethodnog puta pričao u šumi. Pratilac ga tamo nije video. Pratilac. Mora ga se nekako otresti.

Kroz glavu mu je proletelo jedno pitanje. Kako? Pa ipak ubrzo je shvatio da ne može. Čak i da ga ubije samo bi osudio samog sebe. Palo mu je na pamet da ponovo ode u šumu. Kao i prošlog puta njegov pratilac nije hteo da uđe unutra. Da nije nešto loše tamo? Opasno možda? Šta ako se ljudi razboljevaju u šumama? Imalo bi smisla. Ali onaj dečak? On je bio u šumi. Šta li je po sredi? Dolazak u šumu na kraju se pokazao kao ispravna odluka. Jer nakon izvesnog vremena je ponovo osetio da u blizini nekog ima.

-Vidi, vidi. Stranac koji ne sluša.- reče dečak.

-Zbog čega onaj policajac neće da ulazi u šumu?- upita ga Mario budući da je očajnički želeo da zna odgovor na tu misteriju.

-Čovek je iz grada. Oni ne vole selo. Ne vole ni divljinu. Lako se isprlja na takvim mestima. Pored toga, u nekim šumama ima knomara. Ne u ovoj.- odgovori dečak dok mu je na licu bio nekakav gotovo podsmešljiv osmeh.

-Knomara?- nije razumeo.

-Ovdašnje živuljke. Prilično gadne. Odgrizaju ruke i noge. Ironično, nikad ne ubijaju plen. To zapravo ima smisla. Njihova prirodna lovina su ovdašnji biljojedi kojima delovi tela tek tako izrastu. Ako im odgrizu ponešto ne smanjuju sebi izvore hrane.- objasni dečak.

-Ah. Tako. Dakle, uplašio se gnomara.- odahnu Mario.

-Knomara.- ispravi ga dečak -Zovu se knomari.-

-Zbog čega mi ne kažeš sve? I zbog čega se pojavljuješ ovako? U šumi?- upita mada je pretpostavio da je zbog bezbednosti.

-Ni moji ne znaju da ti ovo govorim. Ne bi se usudili da išta kažu. Boje se. Kao i svi ostali.-odgovori dečak nekako isuviše nezabrinuto.

Delovao je kao da hoće da kaže: ma nije to ništa.

-Zar se ti ne bojiš?- upita Mario želeći da malo bolje razume motive ovog, za njegove pojmove, čudnog deteta.

-Živim sa strahom otkad znam za sebe. Ne želim da umrem, ali… Valjda me neće uhvatiti.

Uostalom, jednom se umire. Bar ja tako mislim.- dobi prilično neobičan odgovor.

-Rekao si da sam bio blizu da otkrijem nešto? Šta je u pitanju? Vojna baza?- krenu od najbezazlenije pretpostavke iako mu se, nakon onoga što je malopre čuo, činilo da je to namanje verovatna mogućnost.

Dečak je počeo da se smeje.

-Šta je to toliko smešno? Pa lepo sam pitao?- zbuni se Mario.

-Vojna baza? Ta ti je dobra. Pa je l’ si video negde ovde vojsku?- upita dečak i dalje se pomalo kikoćući.

-Ne.- odgovori Mario prisećajući se -Ali vojska može i da se krije. Nije to ništa neobično.-

-Da se bar krije.- uzdahnu dečak -Nema tamo vojne baze. Voleo bih da ima.-

Ova izjava je bila jako čudna. Možda čudnija od bilo čega što je rekao od kako ga je tog dana sreo.

-Pa šta je onda? Nekakva tajna laboratorija u kojoj vrše jezive eksperimente? Na ljudima možda? Je l’ ti to pokušavaš da mi kažeš da žele da nas sa broda odvedu tamo zbog… Eksperimenata?- krenu da ispipava sledeću, najgoru mogućnost.

-Matori, ti baš imaš mašte. Ali ne možeš da zamisliš… – htede nešto da kaže, ali kao da se predomisli pa umesto toga promeni temu -Ne trebate im vi. Brod im treba.-

-Brod?- začudi se Mario -Šta će im naš brod?-

-Rekao sam ti dovoljno. Kad znaš, beži. I ti, i brod, i tvoji. Bežite. Bolje za vas, bolje za nas.-odgovori dečak.

-Bolje za sve.- prokomentarisa Mario.

-Ne. Ne za sve.- ispravi ga dečak -Za njih nije.-

-Za njih?- upita Mario nikako ne mogavši da razume o kome mu to ovaj dečak govori.

-Nije bitno. Ionako ne možete ništa da učinite. Baš kao ni mi.- odgovori dečak i okrete se da pođe.

-Čekaj. Hoću da znam još. Molim te, objasni mi. Hoću da znam. Moram da znam detalje.- zamoli

Mario.

Zapravo nije znao šta drugo da kaže. Sa tim što mu je rekao kapetan i ostali teško da će mu verovati. Iako bi on lično odmah krenuo brodom odavde nije bio jedini koji se pitao oko tih stvari. Morao je prvo da ubedi druge. One na brodu. Za to mu je trebalo više. Mnogo više. -Ne mogu sada. Moram kući.- odgovori dečak.

-Kada? Gde? Gde mogu da te ponovo vidim? Ovde?- upita Mario pokušavajući da ugovori novi susret.

Dečak stade. Izgledao je kao da se premišlja.

-Kad bude vreme ručka reci policajcu da ćeš ovde potražiti neko mesto da jedeš. Poći će za tobom.

Kreni onim putem tamo. Naići ćeš na jedno imanje. Tu živim. Pitaj da kupiš hranu. Posle ćemo videti.- reče na kraju i ode kao i uvek, bez pozdrava.

Mario je gledao za njim. Pokušao je da se seti koliko je sati. I tada je shvatio da ne mora da razmišlja o tome. Zaboravio je da na ruci ima sat. Proverio je. Još tri i po sata. Mogao bi da prikuplja uzorke po šumi. Ne treba mu toliko, ali onaj policajac što ga prati u stopu kao senka to ne zna. I može to da iskoristi. Tako je tri sata kasnije izašao iz šume i stao pred već smorenog policajca kome je, očigledno, dosadilo ovo silno čekanje.

-Gladan sam. Potražiću da li ovde ima neko mesto gde može nešto da se pojede.- obrati mu se Mario, a onda se zaputi prema mestu koje mu je pomenuo dečak. Bojao se da ne pogreši negde, da se kojim slučajem ne izgubi. Nije baš vešt u orijentaciji po prirodi. Posebno ne na drugoj planeti. Pa ipak, nakon nekoliko minuta zaista su naišli na nekakvu ogradu. Brzo je pronašao ulaznu kapiju. Primetio je da postoji zvono. Pritisnuo je taster i čekao. Nakon izvesnog vremena pojavio se neki čovek.

-Da?- obrati mu se neznanac očekujući da čuje objašnjenje zbog čega je došao.

-Izvinite, bio sam u blizini, a bliži se vreme ručka. Da li bih možda mogao da kupim od vas nešto hrane? Daleko mi je da se vraćam u grad.- reče Mario trudeći se svojski da prikrije koliko mu je neprijatno.

Kada je krenuo ovamo nije ni slutio koliko glupo će se osećati. Nije ni pomislio kako će izgledati kada potpunog neznanca bude pitao ovako nešto. Delovao je sebi kao potpuni idiot.

-Možete jesti kod nas. Ali koštaće vas. Imate novac?- odgovori čovek proveravajući za svaki slučaj. Očigledno ne veruje nepoznatima. Mario pokaza novac.

-Hoće li ovo biti dovoljno?- upita.

-Hoće.- odgovori čovek i otvori kapiju.

Mario uđe, a za njim i njegova dnevna senka. Po načinu na koji ga je gledao Mariu je bilo jasno da ovaj čovek shvata da je to policajac. Mada nije rekao ni reči. Ćutljiv neki narod, pomisli.

-Ovuda.- pokaza im čovek.

Mario je pogledao oko sebe. Imanje je imalo relativno puno zgrada, ali su one bile uglavnom male. Iznenada je ugledao onog dečaka. Da, izgleda da je to zaista njegova kuća. Seli su za sto pred kućom. Neka žena im je poslužila ručak.

-Hvala.- reče Mario i prihvati se jela.

Pritom je samo mislio o tome kako da uvreba priliku da priča sa onim dečakom. Čim je završio sa ručkom platio je onom čoveku i upitao ima li u blizini mesta gde se mogu naći bare.

-Ne bih znao.- odgovori čovek.

-Šteta.- promrmlja Mario.

Iznenada naiđe dečak noseći veliku posudu sa vodom. Mario se zapita šta je sad naumio. Praveći se da ne gleda kuda ide on nalete na policajca i voda se prosu po njemu.

-Hej!- reče policajac.

-Izvinite.-na to će dečak -Krenuo sam da napojim stoku. Našli ste mi se na putu.-

-I šta sad ja da radim?- policajac krenu da se buni.

-Pa skinite to da se osuši.- odgovori dečak.

-Nemam vremena. Na dužnosti sam.- uzvrati policajac iznervirano.

-Možete da ostanete malo ovde. Ja sam spreman da… Pričekam. Ako gospodin kod kog smo došli nema ništa protiv.- reče Mario pružajući dečaku priliku da sprovede svoj plan.

I policajac pristade. Dok se njegova odeća sušila Mario je iskoristio priliku da prošeta imanjem.

Tada ugleda dečaka u jednoj štali.

-Ovde si.- obrati mu se.

-Da.- odgovori dečak koji je ležao na senu.

-I? O čemu se ovde radi? Pretpostavljam da ćeš mi ispričati?- očekivao je nastavak priče od pre nekoliko sati.

-Šta želiš da znaš?- upita dečak.

-Rekao si da žele brod? Zbog čega bi ovdašnje vlasti želele naš brod?- postavi prvo pitanje.

-A ko je rekao da vlasti žele brod?- umesto odgovora dobi kontrapitanje.

-Pa šta onda žele? Prvo si rekao da vlasti žele brod. Sad kažeš da ne žele.- Mario je sad postajao sve zbunjeniji.

-Vlasti? One se ovde ne pitaju mnogo. Rade šta im se kaže. Kao i svi mi ostali.- odgovori dečak.

Mario se tek sad nađe u čudu.

-Vlasti… se ne pitaju… mnogo?- ponovi očekujući pojašnjenje ove besmislice.

-Niko od nas ovde se ne pita. I u tome jeste stvar. Rade šta im se kaže i žive u strahu.- reče dečak.

-Šta rade? I za koga?- upita Mario već izmučen ovim zagonetnim razgovorima.

-Bolje nek’ ti objasni…- zausti da kaže, ali se iznenada predomisli -Čekaj. Napisaću ti.-

-Tada iz džepa izvuče nekakav blok, potom i olovku, a onda na njemu zapisa nešto. Dovršivši, otcepi parče papira i pruži ga Mariu.

-Potraži ga na ovoj adresi. On će ti objasniti mnogo bolje.- reče.

-Ko je on?- upita Mario i pročitavši papir dodade -Ovde nema imena.-

-Moj… – zausti da kaže, a onda prošapta -Brat.-

Mario se tada udalji. U međuvremenu policajčeva odeća se sušila. U nameri da malo ubije vreme upustio se u razgovor sa čovekom od kog su kupili hranu. -Kako idu poslovi?- upita ga tek da probije led.

-Žetva je dobro prošla.- odgovori čovek kratko.

-Onaj dečak je baš dobro okupao policajca. Vaš sin pretpostavljam?- nastavi Mario tek da proveri.

-Da. Mlađi.- odgovori čovek.

-Mlađi?- Mario se napravi kao da je iznenađen -Imate i starijeg? Nisam ga video ovde.-

-U gradu je.- odgovori čovek hladno.

-Dakle, imate dva sina?- upita više reda radi.

-Dva sina i dve kćerke.- reče čovek.

-I dve kćerke?- sada je zaista bio iznenađen.

To nije očekivao.

-Da. Ali nisu ovde. Žive kod rođaka. U drugom gradu.- dodade čovek.

-Baš zanimljivo, gospodine. Porodica nije na okupu.- primeti Mario.

-Tako je bolje. Za svaki slučaj.- reče čovek što Maria po ko zna koji put zbuni.

Šta je ovim ljudima? Kao da stalno govore u rebusima.

-Za svaki… Slučaj?- ponovi.

-Ne znate. I dobro je što ne znate. Nije dobro da svi budu na istom mestu.- zagonetno će čovek i dodade -Previše sam rekao.-

-Dobro gospodine…- htede Mario da upita, ali ne stiže.

-Jan.- prekide ga sagovornik predstavivši se.

-Jan?- Mario u prvom trenutku nije razumeo.

-Tako se zovem.- reče čovek.

-Mario.- predstavi se i on.

-Ovde živimo samo ja, moja žena Patriša i Vernon. Njega ste videli.- dodade Jan.

-A kako se zove vaš stariji sin? Ako smem da pitam?- Mario se pravio da je samo radoznao jer nije hteo da mu otkriva pravi razlog svog interesovanja.

-Brajan.- odgovori Jan.

Popričali su još neko vreme, a do tada je odeća već bila suva. Mario i njegova dosadna dnevna senka produžili su dalje.

Pitao se da li da kaže svojima šta se desilo. Da li bi oni uopšte čitavu tu stvar uzeli za ozbiljno?

Možda bi ga samo ismejali? Ili bi rekli da se to neko dete sa njim poigrava? Gledao je u njih i razmišljao šta bi bilo najbolje da uradi.

-I znate šta? Video sam ovde neke baš zanimljive stvari. Ima jedna zgrada. Baš izgleda neobično. Nikada pre nisam video tako zanimljiv primerak arhitekture.- ču Marvina kako priča ostalima o nekoj građevini koju je video dok je šetao gradom.

Pa šta? Jedna građevina među gomilom običnih. Šta je tu toliko važno? Uostalom možda bi ga i interesovalo da nije bio svestan problema koji se obrušio na njih. Za razliku od njega oni nisu bili. Ili bar nisu verovali da postoji. Sa njihove tačke gledišta sve bi još uvek mogla biti samo njegova uobrazilja.

-Jesi li siguran?- reče neko -Ja sam svojevremeno putovao po Zemlji i video sam mnoge neobične građevine. Teško mi je da poverujem da je ta o kojoj pričaš baš toliko neobična.-

Mario je neko vreme slušao njihov razgovor i shvatio da je besmisleno da samo sedi tu i ne radi ništa. Možda su im životi u opasnosti? Ustao je.

-Idem u šetnju.- reče i uputi se prema izlazu.

-Pazi da se ne uvališ u neku nevolju.- dobaci mu Dejl, ali mu Mario ne odgovori. Umesto toga samo je ćutke napustio prostoriju. Bez reči. Bez pozdrava. A i zašto bi se raspravljao sa njima? Imao je nešto što je morao da obavi i uprkos tome što ih se cela stvar veoma ticala teško da je mogao da im išta o tome kaže. Možda bi mu smetali. Rekli bi: nemoj, ne idi. Ili nešto slično. Pa ipak, ni on sam nije bio siguran da li da ide tamo ili ne. Pitao se da li je onaj mali obavestio svog brata o njegovom dolasku? Mora da jeste. Ali šta ako nije? Biće jako glupo da se pojavi tom čoveku na vratima i traži mu da priča o nečemu za šta nije siguran da li uopšte zna. Sećao se koliko mu je neprijatno bilo kada se našao oči u oči sa Janom, dečakovim ocem. I tom prilikom čak nije bio sam. Još je ono što je rekao bar imalo nekog smisla. Šta je sa ovim sada? Kako to da izvede? Šetao je ulicama. Pored njega su prolazili ljudi. Činilo mu se kao da primećuju da je stranac. Da li je zaista tako ili mu se ipak samo čini? Oni u vozilu su očigledno primećivali. Zbog čega bi sa ovima bilo drugačije? Izvukao iz džepa komad papira koji mu je dao onaj dečak. Kako se ono beše zvao? Vernon? Još jednom je pročitao adresu. Nije poznavao ovdašnje ulice, ali su sve bile vidljivo označene. Pitao se da li negde ovde postoji plan grada. Pažljivije je osmatrao okolinu. A onda je primetio da je na nekim zgradama postavljeno nešto. Prišao je i pogledao. Da. Plan grada. To je to. Potražio je ulicu sa papira. Onda je krenuo tamo. Nakon desetak minuta našao se pred zgradom koja je odgovarala naznačenoj adresi. Premišljao se. Nervoza mu je prolazila kroz telo. Pa i strah. Ušao je u zgradu i krenuo uz stepenice. Stao je pred vratima. Pošao je rukom prema tasteru zvona, ali se iznenada zaustavio. Nervoza je uzimala svoj danak. Premišljao se. Ruka se polako spuštala. Okrenuo se i krenuo natrag niz stepenice. I onda je zastao. Ponovo se premišljao. Hteo je da krene dole, niz stepenice, ali je u isto vreme hteo i da se vrati. Kidao se iznutra. Prosto se kidao. Vratio se natrag. Opet se našao pred vratima. Zurio je u broj na njima i pločicu sa prezimenom osobe koja tu živi. Pokušao je da podigne ruku, ali ju je odmah brzo trgnuo natrag. Pokušao je ponovo, sa istim ishodom. Udahnuo je duboko, prvo jednom pa drugi put. Ruka je polako išla ka tasteru dok mu je srce radilo ubrzano. Disao je duboko pokušavajući da se smiri. Prst mu se već našao tik iznad tastera. Polako ga je spuštao prema njemu. Dodirnuo je površinu i hteo je da pritisne. Ali uzbuđenje je naraslo gotovo do neizdržljivosti. Borio se sa svojim strahom. Borio se, ali je izgubio. U jednom trenutku strah je prevladao i on trže ruku natrag. Potom se sjuri niz stepenice. Našavši se napolju, pred zgradom, disao je duboko pokušavajući da se smiri. I zaista, čim se našao na ulici uzbuđenje je počelo da splašnjava. Podigao je pogled i okrenuo ga ka prozorima na zgradi. Pokušavao je da pogodi koji je njegov prozor. Osvrnuo se oko sebe. Ulicom su prolazili ljudi. Ne mnogo njih no svejedno bi ga bar poneki zagledao. Kao da im je delovao čudno onako uzrujan. Bio bi čudan sve i da je bio na Zemlji. Nije imao hrabrosti. Udaljio se. Krenuo je natrag ka hotelu.

Večera je bila u zemaljskom stilu. Naručio je iz jelovnika čim je prepoznao ime jela. Pa ipak njegov apetit je opao. Još uvek je mislio o onome što se tog dana desilo i pitao se da li je napravio grešku. Mora da je napravio veliku grešku. Onaj čovek bi mu verovatno sve rekao. Ili bi, ipak, bio isti kao i njegov brat? Pričao bi neodređeno i u zagonetkama. Kako bi ga, onda, razumeo? I zbog čega se tako ponašaju? Zbog čega tako govore? Kakvo je ovo, uopšte, mesto? Nekako je završio sa svojom narudžbinom, platio i krenuo natrag. Prolazeći ulicom razmišljao je šta sada da radi? Da li da kaže Dejlu i ostalima šta se desilo? Sme li više da krije od njih? Primetio je da se već smrklo. Grad je utonuo u noć. Ulična rasveta je već počela da se pali. Kako neobičan prizor. Stoji nasred ulice negde na drugoj planeti i posmatra zamračeni grad. Iako se ne razlikuje previše od Zemlje, ipak, na neki način je drugačije. Pogledao je naviše. Na nebu nema meseca. Kada je došao ovamo nije proverio da li ga ova planeta ima. Pa da li ga ima, pitao se. Produžio je prema hotelu. Video je da su unutra upaljena svetla. Baš kao i u većini zgrada ovde. Ušao je i potražio ostale. Zatekao ih je kako razgovaraju.

-Evo.- reče Dejl pruživši mu nešto.

-Šta je to?- upita, a onda se, prepoznavši predmet, oseti jako glupo što je uopšte pitao.

-Pa komunikator koji si tražio. Stigao je sa broda. Pilot je čekao da ga preuzmeš, ali se nisi pojavio.-odgovori Dejl.

-Zaboravio sam. Izvini.- pokunji se Mario.

-Meni ne treba da se izvinjavaš. Izvnjenje duguješ pilotu. Mada moram priznati da je bar imao priliku da malo prošeta i protegne noge. Svež vazduh mu je zasigurno koristio.- reče Dejl pomerajući ruku tako da ovaj jasno može da shvati da treba da uzmeo ono što u njoj drži. Primetivši to, Mario prihvati uređaj.

-Hvala.- reče -Sad neću morati da te gnjavim kad mi bude bilo neophodno da zovem brod.-

-Ništa zato. Gnjavićeš one na brodu. Dok ne prestanu da ti se javljaju.- odgovori mu Dejl.

Mario se oseti pomalo neugodno. Zaista deluje kao da je gnajvator. Šta ako ga jednostavno ostave ovde na ovoj planeti? Ne, ne bi mu to uradili.

-Mislim da ću večeras ranije da legnem. Imao sam naporan dan.- reče i udalji se.

Dobro je da ga nisu pitali kakav. Ni zbog čega. Ne bi znao kako da im odgovori. Ušao je u svoju sobu. Zaključao vrata za sobom. Plašio se da bi neko mogao ući. Ne neko od njegovih. Neko koga ne poznaje. Čitava ta tajnovita stvar u koju se upleo sve više ga je plašila. Možda čak i činila pomalo paranoičnim. Skinuo se i legao u krevet. Presabirao je utiske. Pitao se šta li će ispasti ako ne ode. Možda isto ono što bi se desilo da ga onaj dečak uopšte nije kontaktirao. Šta god to bilo. Da li će ih neko ubiti? Oteti sa broda i zatočiti negde? Ili će biti primorani da žive ovde ostatak svojih života kao prisilni stanovnici ove čudne planete? Prisetio se onoga što mu je onaj mali, Vernon, rekao. Pomenuo je da ovdašnje vlasti rade šta im se kaže. Da li to znači da ovde postoji neki diktator koji kontroliše svaki aspekt društva? Ili ih sve kontroliše neka kriminalna organizacija?

Ili… Da nije možda sekta? To bi imalo smisla. Totalitarna sekta koja je preuzla kontrolu nad čitavom planetom. Imalo bi smisla. Pokušavao je da zamisli kako izgleda živeti pod planetarnom vlašću totalitarne sekte. Da li ubijaju ljude pravdajući to žrtvovanjem? Ili ih muče? Možda ih odvode u neki centar za prevaspitavanje gde im ispiru mozak? Možda je to bilo ono na šta je umalo naišao? Dečak mu je rekao da nije vojna baza. Nije ni zatvor. Ni laboratorija. A šta onda može da bude? Nekakav hram? Verski objekat? Verski kamp? Centar za prevaspitavanje? Dečak je u pravu, pomisli. Zaista ima bujnu maštu. Odlučio je da razmišlja o nečem drugom. Da malo oslobodi mozak. Prisetio se broda. Čitavo vreme je u osnovi dangubio tamo. Pa ipak, imao je nekakav život.

Produktivan život, mogao je reći. Kako je to čudno.Čovek ponekad i onda kad ne radi ipak radi. A nekad i kad ne radi – radi. Baš je ovo čudan svet. I baš su ljudi neka čudna vrsta. Radio je u laboratoriji nekakav bezvezan posao koji bi pre ili kasnije postao važan, čak životno važan, a onda… Onda bi malo dangubio igrajući društvene igre sa ljudima koji su, koliko do pre dve godine, bili za njega potpuni stranci. Potom je svojoj maloj devojčici izigravao i oca i majku. Morao je da igra obe uloge i to što je bolje mogao. Uloge? Kakve uloge? Igra samo jednu. Ulogu majke. Jer on Renati jeste otac. Pravi biološki otac. A teško da se igra i majke. Kada je on podražavao Antoniju? Pre bi se reklo da pokušava da je nadomesti dvostrukim očinstvom. Pokušava da Renati bude otac dvostruko više nego što bi to inače bio. Ili mu se samo čini da je tako? Možda je sve u njegovoj glavi? Renata? Da li se dobro razvija? Hoće li ispasti dobra osoba? Ostavio ju je tamo na brodu, sa strancima. Da li će sve biti dobro? Šta ako joj se nešto desi? Šta ako je ona deca, sa kojima se igra, povrede? Mada to ne bi očekivao od Kobajašijevih. Bliznakinje mu nisu izgledale kao da su zle.

Mada ih je samo jednom video, i to u prolazu. Ali Akira? Hoće li se on ponašati pristojno prema njegovoj Renati? Ili opet preteruje? Pa dečak ima jedva desetak godina. Mada deca umeju da budu baš zla jedna prema drugoj. Previše brine, zar ne? Pa ipak, ni to mu nije smetalo da i ovoga puta utone u san.

Shvatio je da više ne može da ide stalno na isto mesto. Stoga je ovoga puta kupio kartu za drugu stanicu. I to još dalju od prethodne. Prilično dalju. Dobrih osamdeset kilometara od grada. Krajolik je ovde bio drugačiji mada u načelu još uvek sličan onom koji je prethodno video. Ovde je bilo znatno više šuma. Izašao je iz vozila na svojoj stanici. Krišom je osmotrio svoju dnevnu senku. Nije hteo da ovaj primeti kako ga gleda. Policajac se i dalje nije uzbuđivao. Bio je hladnokrvan.

Očigledno je bio ovde samo da motri na njega. Krenuo je kroz rastinje. Čudilo ga je da trava nije previše visoka. Pomislio je kako bi bilo korisno da uzme primerak tih biljaka za laboratoriju. Nije naodmet i njih proučiti. Prešao je bar dve stotine metara pre nego što se po prvi put sagnuo i uzeo komad zemlje kao uzorak. Dok je gledao rezultate analize palo mu je na pamet da do sada nije obraćao pažnju na samo zemljište. Kakav li je sastav ovdašnjeg tla? Po boji deluje slično onom na Zemlji. Onom koje se sreće u severnim područjima. Ali ovo je valjda koji? Suptropski pojas? Mada nije baš previše toplo. Mora jednom da pogleda geografsku kartu ovog mesta. Baš mu je zapelo da vidi gde se to nalazi, na kom delu planete. Iako je znao da je daleko od mesta gde ga je sreo ipak je, duboko u sebi, mislio da će i ovde naleteti na onog dečaka, Vernona. Ili makar na nekog sličnog. Ali to se naravno nije desilo. Baš kao što je mogao i da očekuje. Negde u vreme ručka rešio je da se vrati u grad. Policajac sve vreme nije izustio ni reči. Govori kad mora, pomisli. Dobrih pola sata, ili možda čak i više od toga, proveli su na stanici čekajući sledeće vozilo. Putujući natrag u grad iskoristio je priliku da razgleda krajolik. Na ovoj dužoj relaciji mogao je da primeti kako je izgled okoline znatno raznovrsniji no što mu se u prvom trenutku činilo. Bilo je tu i poljoprivrednih područja.

Čitava polja pod različitim biljkama. Prepoznao je pšenicu koja se zelenela na njivi. Ali zar ona nije žuta? I onda se setio da mu je Jan rekao kako je prethodna žetva prošla dobro. Da, mora da ovde još uvek nije vreme žetve. Pšenica nije sazrela. Verovatno bi malo kome na brodu ovo bilo zanimljivo, ali on je bio ekolog. Takav detalj mu je privukao pažnju. Pitao se da li ovde postoje prirodni paraziti koji napadaju pšenicu? Ipak je ovo tuđinski ekosistem. U tom trenutku, poželeo je da zna kako su se ljudi i oblici života koje su doneli sa sobom uklopili u ovdašnje prilike. Kakav je uticaj na ekosistem Preriona tri i obrnuto? Prizori koje je video kroz prozor su se menjali. Na kraju je ponovo ugledao građevine velikog naselja. Shvatio je da su već ušli u grad. Izašavši iz vozila otišao je u najbliži restoran. Njegov čuvar ga je i tu pratio, verovatno očekujući da će se ovaj posle ručka vratiti na teren, ali kako se to nije desilo jednostavno je otišao. Bez pozdrava. Bez reči. Mario je nastavio da šeta po gradu. Potpuno sam. Pod njegovim nogama prolazili su kilometri betoniranog puta. Razgledao je svoje okruženje. Tipično ljudsko, pa ipak, nekako drugačije od onoga što je video na Zemlji. Gotovo na svakom koraku su se mogle uočiti zastarele stvari. Ovde je, izgleda, moda zadržala dosta elemenata perioda u kojem je ova planeta kolonizovana. Možda to i nije čudno. Zapravo, nije uopšte. Mada je bilo za očekivati da će ovdašnji ljudi ipak pustiti mašti na volju i biti malo kreativniji. Palo mu je na pamet da ponovo pokuša da ode kod onog čoveka, Vernonovog brata. Ali već pri pomisli na to osetio je nesigurnost. Ne, neće otići. Ne danas. Možda jednom. Možda sutra? Ne danas. Mada se kidao iznutra. Obuzimao ga je strah kad bi pomislio da se nešto može dogoditi Renati, ali se takođe bojao da ode kod onog čoveka. I da pita. Da dobije odgovore. Iako je očajnički žudeo za njima. Preispitivao je svoje emocije. Da li se to on plaši nepoznatog? Ili se plaši da otkrije opasnost koja im se svima nadvila nad glavama? Ili je ipak reč o nekom bezveznom strahu? Zar ga neka besmislica dovodi u poziciju da ih sve izloži opasnosti?

Jedina pošast koje se ovde mora bojati je strah, zaključi. Da, sam strah.

Okruživala su ga lica. Vernon, Jan, kapetan, Aroča, Dejl, Renata. Svi su mu nešto govorili, ali on ih nije mogao razumeti. Pokušavao je da razabere šta mu govore pa ipak nije mogao. Dok se Vernonovo lice nije primaklo sasvim blizu.

-Svi ćete izginuti.- rekao je nekim mirnim i jezivim glasom.

U tom trenutku je čuo i Renatin glas.

-Tata, pomozi mi!- zapomagala je.

Trgnuo se preplašen. Pogledao je oko sebe. Sedeo je u krevetu, u hotelskoj sobi. San. Ipak je sve ovo bio samo san. Ružan san. Disao je duboko i pokušavao da dođe do daha dok mu se puls polako vraćao u normalu. Ustao je i otišao do prozora. Malo je pomerio zavesu i pogledao iza nje. Napolju se videla ulica. I ljudi na njoj. Dan. Razmislio je. Njegovi strahovi više ne smeju da ih sve dovode u opasnost. Mora ih prevladati. Za opšte dobro. I za Renatino dobro. Ne bi sebi oprostio da joj se nešto desi. Pogotovo ako je to njegova krivica. Ne bi ni Antonia. Smesta se obukao. Hteo je odmah da ode kod Vernonovog brata, ali kada je pred hotelom ugledao policajca shvatio je da bi bilo vrlo sumnjivo da danas ne ode na teren. Mada je, možda, već sumnjiv što tako često ide van grada.

Otišao je najpre do obližnjeg restorana da nešto pojede. Na brzinu. Potom je brzim korakom otišao na stanicu. Najbližu koju je našao. Policajac ga je jedva pratio. Ko zna šta li je pomislio? Verovatno da mu je tog dana izlazak na teren jako važan. Da je zasigurno našao nešto pa želi da pronađe još?

U svakom slučaju to mu ide u prilog. Dovodi ih u zabludu. I time prikriva svoje prave planove za taj dan. Otišao je na isto mesto kao i juče. Proveo je dobar deo prepodneva uzimajući uzorke i proučavajući okolinu. Ukoliko je policajac očekivao da će danas učiniti nešto spektakularno verovatno se opasno razočarao. Već oko deset ujutru krenuo je natrag u grad. Mora da je i policajac ispod te hladne ljušture bio zadovoljan. Neće morati da provede još jedan dan tamo negde u divljini prateći tamo nekog stranca sa daleke Zemlje. Čim je Mario ušao u prvi restoran pratilac je otišao.

Iako svestan da ga više ne prati Mario je morao da bude siguran da će tako i ostati. Kad bi odmah izašao napolje policajac bi ga po svoj prilici video, nanjušio da nešto nije u redu i istog momenta pošao za njim. To mu ne treba. Zbog te okolnosti pokušavao je da se suzdrži uprkos tome što je deo njega veoma želeo da smesta krene. Mešavina nestrpljenja i straha. Upravo to se dešavalo u njemu. Pet ili deset minuta kasnije, nije mogao reći budući da nije gledao na sat, izleteo je na ulicu. Zaputio se ka onoj zgradi iz koje je prekljuće pobegao. Bilo mu je, pomalo, teško da je ponovo nađe. Pa ipak, bilo je tek rano popodne kada se ponovo našao pred njom. Opet ga je obuzeo strah. Pokušavao je da ga natera da i sad pobegne, da ode, da sve zaboravi. Ne, neću ti dozvoliti, rekao je u sebi. Ne ovog puta. Popeo se uz stepenice dok je strah rastao. Podigao je ruku prema tasteru zvona. Strah ga je preplavljivao. Spustio je ruku. Bio je u iskušenju da ponovo odustane. Ne. Naglo je podigao ruku i munjevito pritisnuo taster. Čuo je kako unutra zvoni. Eto. Sad je kasno. Više odustajanja nema, rekao je sebi. I svom strahu takođe. Što mu strah nije ni zaboravio, ni oprostio, budući da ga je još jače preplavio napadajući ga kao besna neman. Čuo je korake kako idu kroz stan prema njemu. Bio je veoma uznemiren. Čuo je kako neko sa druge strane otključava. Činilo mu se da će se srušiti na pod. Vrata su se otvorila i na njima se pojavio mladić. Imao je otprilike oko osamnaest ili dvadeset godina. Ne više.

-Da?- obrati mu se mladić.

-Brajan?- upita Mario pokušavajući da nadvlada ogromnu nervozu koja je pretila da ga obori na kolena.

-Da?- odgovori mladić.

Mario tada izvuče iz džepa cedulju i pruži je Brajanu.

-Jedan dečak mi je dao ovu adresu i rekao mi… Da ćete mi vi dati neke odgovore. Valjda nisam pogrešio što sam došao?- reče Mario još uvek držeći papir u rukama.

Brajan ga pažljivo osmotri. Potom uze cedulju i pročita šta je pisalo na njoj.

-Uđite.- reče kratko i Mario uđe unutra.

Strah ga nije napuštao iako je malo splasnuo. Stan nije bio baš veliki. Mogao je da zaključi kako je bar upola manji od bilo kog stana u kojem je on živeo na Zemlji. Potpuna suprotnost prostranom seoskom imanju Brajanovog oca. Da li je ovaj mladić ovde zato što voli da je na malom prostoru u velikom gradu ili postoji neki drugi razlog?

-Sedite.- reče Brajan i pokaza mu rukom na dvosed.

-Hvala.- odgovori Mario i učini kako mu je rečeno.

Straha je postepeno nestajalo.

-Dakle… Vi ste jedan od onih stranaca koji su pre nekoliko dana došli ovamo?- reče Brajan, a Mario nije znao da li da to shvati kao pitanje ili kao konstataciju.

-Pretpostavljam da jesam. Da. Jesam. Vi ovde kao da ne volite strance?- primeti Mario.

-Ne volimo? Ovde ih i nema.- odgovori Brajan.

-Ali primetio sam da me nekako čudno gledaju gde god da pođem. Kao da baš i nisu oduševljeni što me vide.- iznese Mario svoja zapažanja.

-Nisam iznenađen.- reče Brajan -Ne kada se sve uzme u obzir.-

-Kada se sve uzme u obzir?- ponovi Mario ne shvatajući šta je ovaj hteo time da kaže.

-Da. Moj brat vam ništa nije rekao?- upita Brajan koji je očigledno shvatio da je dečak o kome mu je Mario govorio zapravo njegov mlađi brat.

-Vernon mi je pričao neke stvari, ali ga ja nekako nisam najbolje razumeo. Kad sam tražio da mi pojasni uputio me je na vas. Dao mi je ovu adresu i rekao da ćete mi vi bolje objasniti. Bio je prilično neodređen. Kao da je govorio u zagonetkama.- pojasni Mario situaciju u kojoj se našao.

-Da, sasvim razumljivo.- odgovori Brajan.

Mariu još uvek nije bilo jasno šta se ovde dešava i čemu tolika tajnovitost. Zbog čega ni brat onog dečaka nije ništa otvoreniji od njega?

-Izvinjavam se ako sam glup, ali meni i dalje ništa ovde nije jasno.- Mario pokuša da mu skrene pažnju da ne razume o čemu mu govori i da bi voleo da bude malo određeniji.

-Znate šta? Ispričajte vi meni šta vam se sve dogodilo od kako ste ovde. Važno je.- reče Brajan i Mariu ne osta ništa drugo do da tako i učini.

Nije mogao tek tako da ode. Bilo bi nepristojno, osećao bi se glupo, a i strah ga je sprečavao da to i učini. Na neki način strah je ovoga puta radio u njegovu korist. Mada ne namerno.

-U redu- složi se Mario -Kada smo sleteli odveli su nas kod nekog birokrate iz carine. Nekog… Aroče, mislim. Potom nam je on tražio da objasnimo zbog čega smo ovde, rekao nekoliko osnovnih pravila i pustio nas da odemo. Mi smo posle toga nabavili ovde neke stvari, a ja sam hteo da uzmem uzorke da nešto proverim. Ja sam ekolog. Otišao sam van grada i uzmao uzorke tla. Za analizu. I to sam radio neko vreme. A onda su me uhapsili. Pojma nisam imao zbog čega. Posle su me pustili, ali su mi dodelili pratnju za svaki put kad odem van grada. Dok sam išao da prikupljam uzorke naišao sam na vašeg brata. Mislim da nas je pratio. Mislim, mene i policajca koji je bio sa mnom. Dok je policajac u jednom trenutku bio zauzet… Određenim detaljima koji nisu bitni… Vaš brat mi je prišao i dao mi neku poruku. U njoj je pisalo da bežim. Nisam znao šta se dešava. Priznajem da sam se malo zabrinuo. Drugom prilikom mi je prišao u nekoj šumi kada policajac nije bio u blizini i pričao sa mnom. Rekao mi je neke stvari, ali neodređeno. Zbunio me, da budem iskren. Kasnije sam mu tražio da mi sve detaljnije objasni i on mi je dao uputstvo kako da stignem do njegove kuće.

Odnosno vaše kuće. Hoću reći, kuće vašeg oca. Mislim, znate šta hoću da kažem. Uspeo sam da odem tamo uprkos tome što me onaj uporni policajac pratio u stopu. Kada sam uspeo da ostanem nasamo sa vašim bratom on mi je opet pričao neke stvari, ali ga ja ni ovoga puta nisam najbolje razumeo. Pa mi je dao tu cedulju i rekao da ćete mi vi bolje objasniti. Pričao mi je da smo ja i putnici na mom brodu u opasnosti, pomenuo je da neko hoće naš brod, pomenuo je da ovde vlasti rade za nekoga, da svi žive u strahu ili tako nešto. Ali nije bio baš jasan. Ne znam ni ko ni zašto. Ni šta se dešava. Samo mi je rekao da za naše i vaše dobro treba da odemo odavde. I nisam baš razumeo. Za naše i vaše dobro, ali ne i njihovo kako je rekao. I ja to, priznajem… Ne shvatam. Eto. To mi je ispričao. Možete li mi objasniti šta se to ovde dešava i šta je to hteo da mi kaže?-

Brajan ga je pažljivo saslušao ne menjajući hladan izraz sa lica.

-Pa rekao vam je da odete, zar ne? Zbog čega ga niste poslušali?- upita Brajan bez promene u držanju.

Kao da im hladnoća ide uz porodične osobine.

-Pa ja nisam jedini koji se pita o tome. Moram da ubedim i ostale. Mislim, i ostale na brodu. Ja sam samo ekolog. Nisam kapetan.- objasni Mario.

Brajan je nekoliko trenutaka razmišljao.

-Znate šta? Mogao bih da vam kažem, ali ne znam da li biste mi poverovali. Zato… Recimo da želim da nešto vidite.- reče nakon izvesnog vremena.

-Pa… Izvolite. Možete mi pokazati.- odgovori Mario misleći da će mu sad pokazati nekakvu stvar.

-Nije ovde. Daću vam mapu. Naći ćete je. Ja ne mogu sa vama.- reče Brajan.

-Hoćete da nešto vidim, a nećete da idete sa mnom? Zar to nije malo previše? Mislim, ne očekujete li previše od nekoga ko je tek došao ovde?- podseti ga Mario kome se ovakav razvoj događaja baš i nije sviđao.

-Razumljivo je, ali ja ne mogu sa vama. To je zabranjena zona.- mirno objasni Brajan.

-Čekajte, ja ne želim nevolje. Već su me jednom ovde hapsili… Ne želim da ih provociram.- Mario se već bunio želeći da odbije.

Ovakav razvoj događaja mu se još manje sviđao.

-Vi ste već u nevolji. Ja vam samo pokušavam pokazati izlaz iz nje. Idete ili tonete još dublje u nevolju?- upita Brajan držeći u rukama geografsku kartu.

Mario je ćutao. Nije znao šta da odgovori. Morao je da razmisli. A vreme je prolazilo. Bilo mu je jako neprijatno. Pa ipak, znao je da ne može doveka da ćuti. Čovek je čekao odgovor. Samo šta da mu kaže?

-U redu.- popusti Mario -Ali moram da napomenem da mi se to nimalo ne sviđa. Baš nimalo.-

Brajan otvori kartu.

-Vidite ovo mesto ovde? Tu treba da odete. Do tamo nema prevoza. To je zabranjena zona.- pokaza mu neko područje na karti.

-Ali kako da odem tamo kad kažete da do tamo nema prevoza?- podseti ga Mario.

-Imate neko prevozno sredstvo na brodu valjda? Čime ste došli ovde?- Brajan mu skrenu pažnju na tu okolnost.

-Šatlom. Ali vi hoćete da idem u zabranjenu zonu. Šta ako me uhvate tamo?- upita još uvek nesiguran u čitavu tu stvar.

-Mala verovatnoća za tako nešto. Kao što sam rekao, to je zabranjena zona. Tamo nema nikoga. Čak ni policija tamo ne ide. Niko.- odgovori Brajan uveravajući ga.

-Policija možda ne, ali vojska? Mogli bi da zapucaju. Šta onda? Vi nećete biti tamo da poginete sa mnom. Vama je to, priznaćete, lako?- napomenu Mario.

-Da li ste vi ovde videli negde vojsku?- upita Brajan i Mario se odmah seti da mu je i njegov brat pominjao nešto slično.

-Ne.- odgovori Mario pitajući se kakve veze ima to da li je video vojsku ili ne. Pa vojska ne paradira uvek ulicama.

-E pa nećete je ni videti. Kada se vratite odande objasniću vam. I još nešto.- reče Brajan.

-Šta?- upita Mario očekujući da će sada da kaže ko zna kakvu glupost.

-Ponesite kameru. Obavezno. I pokažite snimak vašima na brodu. To će vam biti dokaz.- odgovori Brajan.

Maria ovo iznenadi. Zbog čega mu ovo govori? Šta to treba da snimi? Možda neko tajno postrojenje? Oružje? Masovnu grobnicu? Radni logor? Šta?

-A šta ću tamo zateći?- upita Mario očekujući da će mu ovaj dati i detalje.

-Videćeš.- reče Brajan izbegavši da mu da direktan odgovor -A sada idi. Ne zaboravi. Pokaži tvojima pa se vrati ovamo. Tek tada ću moći da ti objasnim. Tek tada ćeš moći da razumeš.-

-U redu. Možda sam i budala, ali u redu. Doviđenja.- odgovori Mario i ustade da pođe.

-Budi oprezan.- reče Brajan i pođe da ga isprati do vrata.

Još uvek je bio dan, ali je Mario ipak sedeo u hotelskoj sobi i razmišljao. Bio je na krevetu. Pored njega je na posteljini stajao komunikator. Povremeno bi pogledao na njega. Oklevao je. Kako sad da zove brod i traži od kapetana šatl? Šta da mu kaže? Kako? Šta ako ga odbije? Ukoliko kaže šta se desilo kapetan će ga sasvim verovatno odbiti. Da laže? Ne. Neće zloupotrebiti kapetanovo poverenje? Pogotovo ako se na kraju pokaže da su ga ona dva brata prevarila. Morao je da nekako nađe rešenje. Voleo bi da može nekoga da pita. Ali koga? Nema kome da se obrati. Čak i da nazove nekoga na brodu kako bi ovaj mogao da mu pomogne? Pitanja, pitanja. Još jednom je pogledao u komunikator. Zamišljao je kapetanovo lice kada mu kaže. I obuzela ga je zebnja. Šta sad? Jao, šta sad? Zurio je u uređaj. U jednom trenutku ruka mu je pošla prema njemu. Zaustavio se. Da li? Udahnuo je duboko. Ma nek bude šta bude, pomisli. Uzeo je komunikator i nazvao brod. Javio se vezista. Tražio je da razgovara sa kapetanom.

-Kapetan je trenutno u mašinskom odeljenju.- odgovori mu vezista.

Mario uzdahnu. Mogao je pretpostaviti da stvari neće ići baš kao podmazane. Kao da nikada ne idu. Bar ne njemu. Mada je morao priznati sebi da nije baš sasvim u pravu. Mnogo puta su išle baš kako treba. Dakle stvari idu kako treba dok ne pođu naopako. A kad pođu naopako – pošle su.

-Dobro. Reci mu da sam ga zvao. Treba mi nešto. Ili još bolje, obavesti me kad se kapetan vrati.-reče.

-U redu, reći ću mu. Kad se bude vratio videćemo. Ako bude hteo da razgovara sa tobom javiću ti.-odgovori mu vezista.

Mario spusti komunikator natrag na posteljinu. Trebalo je da zna. I šta sad? Da čeka da mu jave hoće li kapetan hteti da razgovara sa njim? Ko zna šta se na ovoj planeti dešava? Došao je ovde da nabavi sintetizatore hrane i nešto zaliha za već izgladneli brod, a našao se u ulozi nekakvog tajnog agenta, iako on, niti je tajni agent niti je to ikada želeo da bude. Čak nije ni maštao o tome dok je bio dete. Štaviše, mrzeo je tajne agente. Mrzeo je i političare. Proveo je isuviše vremena u zatvoru zbog njih. I još je bio nevin. Razmišljao je šta sad da uradi. Da sedi ovde i čeka? Ili da izađe napolje i prošeta? Ali ako izađe možda ga pozovu sa broda? Šta onda? Premišljao se kako da postupi. I onda se dosetio. Kako je glup. Poneće komunikator sa sobom. Tako je krenuo u šetnju. Išao je ulicama i razgledao. A onda mu je palo na pamet da posmatra i ovdašnje stanovnike. Diskretno naravno. Muškarci su izgledali sasvim obično. Ne mnogo drugačije nego oni na Zemlji. Žene su uglavnom bile lepe. Ne sve, ali uglavnom. Naročito devojke. Mada je primetio da su ženske osobe ovde, izgleda, uglavnom devojke. Videlo se da su jako mlade, retko za koju bi mogao da tvrdi da ima više od dvadeset i pet. Bilo mu je teško da poveruje da su sve one već udate. Dakle, moraju biti devojke. I to do tada nije primetio. Razmislio je. Ovde ima jako puno mladih ljudi. Daleko više nego na Zemlji. Jeste da je ova kolonija relativno nova, ali kako to da ima baš toliko mladog sveta ovde? Čudno. Baš čudno. Nastavio je sa šetnjom. Primetio je još jednu stvar. Ovde nema kućnih ljubimaca. A već je znao da na ovoj planeti postoje životinje. Kako je bio i na selu imao je prilike da vidi da ljudi tamo drže životinje. Ali ovde u gradu? Išao je ulicom i nije video nijednog psa, mačku ili makar kanarinca u kavezu da ga ljudi vode, teraju ili nose unaokolo. Upitao se zbog čega je tako? Možda ovde ljudi ne vole životinje? Pade mu na pamet da to pita nekog kada mu se sledeći put ukaže prilika. Iznenada, iz razmišljanja ga prekide zvuk komunikatora i on se javi.

-Da?- upita očekujući da čuje ko ga zove.

-Govori kapetan. Rekli su mi da ste me zvali i da vam nešto treba. Da čujem? Šta je u pitanju?- dobi odgovor.

I sada je morao pažljivo da smisli šta će da kaže. Jer od toga je sve zavisilo. Bar se njemu tako činilo.

-Treba mi prevoz šatlom.- reče kratko očekujući da će to biti dovoljno.

Ne otkriva previše, a nije im dao povoda da ga odbiju.

-Zar vam nisu zabranili da napuštate planetu? Zabrana, koliko sam shvatio, još nije istekla? U kakvoj ste to nevolji kad planirate da bežite?- upita kapetan koji je već postao pomalo sumnjičav. Mario uzdahnu. Opet je uprskao. Mora nekako da izgladi ovaj nesporazum. I da i pored toga dobije šatl na korišćenje. Samo kako? Šta sad da kaže? Mora brzo da smisli.

-Ne, ne. Pogrešno ste me razumeli. Ne tražim da me prebacite natrag na brod.- reče Mario.

-Nego gde?- začudi se kapetan.

-Potreban mi je prevoz ovde, na planeti.- reče Mario svestan da će morati da objašnjava.

Poteze je smišljao u hodu. Zato je morao da odabere prave reči.

-Pa zar tamo dole nema prevoznih sredstava?- upita kapetan.

-Ima, ali nijedno ne ide do tamo gde moram da idem.- odgovori Mario pažljivo izbegavajući izraze kao što su „zabranjena zona“ i „opasno“.

-O čemu se ovde radi. Recite mi. Otvoreno. Šta to krijete?- kapetan zatraži direktan i iskren odgovor. I sad je bio u problemu. Čak i da odabere da ga slaže, što ne želi, kapetan će ga uhvatiti u tome. Ako kaže šta se dešava kapetan može da odbije da mu da prevoz. Šta sad?

-Ne mogu da govorim otvoreno. Dobio sam neku dojavu i moram da je proverim. Samo to mogu da kažem.- reče Mario pripremajući odgovor na eventualno sledeće pitanje za koje je morao da nagađa kakvo će biti.

-Šta se to tamo dešava? Kakva dojava?- upita kapetan.

-Kapetane, možda nas prisluškuju. Čuo sam od nekih ovde, nekih lokalaca, nešto i to mi se ne sviđa. Mislim da smo u nekakvoj opasnosti, ali ne znam kakvoj. Neće da mi kažu. Bar ne otvoreno. Uputili su me nekuda, ali to je daleko odavde. Shvatate? I još moram tamo bez… Znanja… Znate već koga.- pokuša da objasni, a da pritom ne otkriva previše. Mada mu se činilo da će ga svakog časa policija oboriti na zemlju i staviti mu lisice.

-O čemu ti to pričaš, čoveče?- upita kapetan koga je ova glupa situacija već nervirala.

-Čujte, jedan čovek mi je rekao da postoji nekakva opasnost po nas. Ne znam koliko mogu da mu verujem, ali sam stekao utisak da nam ovdašnje vlasti nešto ne veruju. Možda nas i prate. Čovek mi je nešto rekao, ali to nešto moram i da proverim. Dovoljno?- reče onoliko koliko god je smeo.

Više od toga se nije usuđivao. Bilo bi kao da radi protiv sebe.

-Dobro.- reče kapetan mnogo tišim glasom -Gde treba da ideš šatlom?-

-Daleko je odavde. Više stotina kilometara. Ne umem napamet da objasnim. Moram da pokažem.-odgovori Mario pokušavajući time da izbegne otvoreno pominjanje odredišta.

Jer on je, u stvari, hteo da dobije šatl, a da ne kaže za gde. Ukoliko kaže gde namerava da ide ovi ovde bi, ukoliko prisluškuju, preduzeli mere da ih pohapse. Zbog toga je rekao da ne ume da objasni što je delom bilo i tačno. Uopšte nije poznavao geografiju ove planete. Pojma nije imao kako se to mesto zove. Posebno kada se uzme u obzir da nije bilo obeleženo nazivima čak ni na karti.

-Dobro, dobro.- uzdahnu kapetan -Poslaću ti šatl. Ali nemoj da se pokajem zbog toga. Jer ćeš zažaliti.-

-I još nešto kapetane. Veoma je važno.- dodade Mario.

-Šta je sad?- upita kapetan prilično nezadovoljan prispećem novih zahteva.

-Pošaljite mi i kameru. Neophodno je.- zatraži Mario strepeći pritom da će mu kapetan reći da ne može.

-Dobro, dobro i opet dobro. Valjda nećeš tražiti još nešto?- odgovori kapetan sa vidnim nezadovoljstvom što se moglo osetiti u njegovom glasu.

-Ne, za sada ništa.- reče Mario znajući pritom da ne sme više da traži jer može da se desi da ne dobije ništa.

-Utoliko bolje.- reče kapetan i dodade -Za kad ti treba šatl?-

-Ako je moguće odmah. Ako ne, onda u najkraćem mogućem roku.- odgovori Mario plašeći se pritom da ga kapetan ovog puta ne odbije.

Neko vreme je vladala tišina. Kao da se kapetan premišlja.

-U redu. Poslaću ti šatl čim bude spreman. Pretpostavljam da će to biti za možda pola sata ili sat. Možda i dva.- odgovori najzad i Mario odahnu.

Dvadesetak minuta kasnije Mario je dobio obaveštenje da je šatl već krenuo i on se uputi prema astrodromu. Žurio je bojeći se da će se pilot naljutiti ako ga bude predugo čekao. Pored toga, bojao se da su ovde presreli radio poruku i već poslali policiju da ih pohapsi. Ipak, kada je stigao nije video nikakvu policiju oko šatla. Samo pilota koji je čekao ispred njega.

-Kuda?- upita pilot kome se nije dopadalo to što mora da ga vozika unaokolo.

Mada mu se verovatno svidelo to što bar ima priliku da leti. Bilo gde.

-Evo. Ovo mesto na mapi.- reče Mario i pokaza mu geografsku kartu koju mu je Brajan dao.

-Upadaj.- reče pilot.

Pa ipak iskrsao je mali problem. Kontrola leta im nije dala dozvolu za poletanje. Mario je počeo da brine. Pitao se da li su presreli njegovu poruku i sad pokušavaju da ih spreče.

-Reci im da moraš da proveriš manevarske sposobnosti šatla. Smisli nešto. Probaj da zvuči uverljivo.- Mario došapnu pilotu i ovaj klimnu glavom u znak potvrde.

-Kontrolo leta ovde šatl pet sa Behemota. Šatl je pre izvesnog vremena bio na remontu i hteli bismo da proverimo kako radi. Tražimo dozvolu za uzletanje.- reče pilot koji pritom i nije baš lagao. Šatl jeste bio na popravci i to pre par dana, a pilot je upravo tada odlučio da mu se ide na probni let. Jedino što o tome nije obavestio nikog na brodu. I na Mariovo iznenađenje dobili su dozvolu za uzletanje.

-Drži se.- reče pilot -Ovo nije namenjeno za vozikanje po atmosferi.-

Šatl je uzleteo i ubrzo se uputio ka naznačenom mestu na karti. Čitav let je trajao kratko. Svega nekoliko minuta. Za zemaljske letelice to je bilo poprilično brzo, ali kako je u pitanju bio šatl takva brzina je, zapravo, bila veoma mala. Dvaput veća od minimalne izuzimajući fazu poletanja.

-Približavamo se odredištu.- saopšti pilot i upita -Gde da sletim?-

Mario je posmatrao teren. Iznenada ugleda nešto i to baš u naznačenom području.

-Tamo.- reče i pokaza prstom.

Pilot se zaputi tamo gde mu je rečeno. Nepuna dva minuta kasnije šatl dodirnu tlo. Mario je izašao napolje i poneo sa sobom kameru. Gledao je oko sebe. Začudilo ga je to što je ovde konfoguracija terena malo drugačija. Planeta je uglavnom ravnica, a ovde ima nekih udubljenja. Mada ne velikih. Uključio je kameru i počeo da snima. U krupnom planu se nađe nekakav krš. Pitao se šta li je to. A onda je primetio da takvog krša ima mnogo više. Osvrnuo se oko sebe. Iz zemlje su virili komadi veštačkih struktura. Možda je o tome govorio Brajan. Prišao im je. Primetio je da su mnogi od njih nagoreli. U svakom slučaju, po stanju u kome su se nalazili, ovi objekti su ovde ležali vekovima. Kakve veze bi oni mogli imati sa njima? Odlučio je da ih malo bolje osmotri. Išao je od jednog do drugog, a onda ih je snimao kamerom. Popeo se na jedno malo uzvišenje i odatle pogledao na čitavo područje. Dole, ispod njega se nalazio nekakav krater i u njemu je bilo puno delova koji su virili iz zemlje. Vegetacija je u čitavom području bila nešto ređa nego što je to video u drugom delu planete. Nije znao u šta gleda, ali je svejedno snimao. Proveo je dva sata obilazeći ovo čudno mesto i praveći snimke kamerom. Nikako nije mogao da shvati šta je to ovde tajna. Zbog čega bi ovo bila zabranjena zona? Vratio se do šatla i zatražio od pilota da proveri radijaciju. Ovaj mu je odmah rekao da je normalna jer uređaji u njemu odmah daju upozorenje na svaku ozbiljniju promenu u okruženju bilo da je reč o nagloj promeni temperature, vlažnosti ili radijacije. Dakle normalna je, pomisli. Ali šta se onda ovde dešava? Šta je u pitanju? Šta? Brajan će mu morati objasniti mnogo toga. Ušao je u šatl i rekao pilotu da uzleti. Potom je napravio i nekoliko snimaka dok su se peli na veću visinu. Dvadesetak minuta kasnije bili su ponovo na astrodromu.

-Odnesi ovo natrag na brod.- reče Mario pilotu -Neka naprave kopiju i onda sve pregledaju. Valjda je to ono o čemu mi je govorio.-

-Ko?- upita pilot i Mario tada shvati da je ovaj neupućen u detalje.

-Nije bitno. Samo uradi kako sam ti rekao.- odgovori Mario i napustio šatl.

Uputio se pravo kod Brajana.

-I dobro, zbog čega si me poslao tamo?- upita Mario prilično nezadovoljan time što ništa nije našao.

-Da bi video.- odgovori Brajan.

-Prestani da me zavlačiš. Tamo nema ničega. Obična pustara. Krater. Rupčaga.- reče Mario.

-A šta si tamo video? U toj rupi?- upita Brajan.

-Nekakav krš.- odgovori Mario još uvek ne shvatajući.

-I šta misliš da je taj krš?- upita Brajan.

Mario nije shvatao šta bi to trebalo da znači. Da li ga je poslao tamo da bi video neki krš?

-Otkud znam? Nekakav otpad valjda?- odbrusi Mario ne shvatajući vezu.

-Otpad? Možda bi se to moglo i tako nazvati. Ali od čega je taj krš?- upita Brajan.

-Kako to misliš od čega? Pa odakle to ja mogu da znam?- odgovori Mario.

-Pa… Šta je to dovoljno veliko da od njega nastane takav krš?- nastavi Brajan sa čudnim pitanjima.

-Šta znam? Neka zgrada?- pokuša da pogodi.

Bio je pomalo nabusit.

-Ne. Hladno. Pogađaj ponovo.- reče Brajan.

Maria je ovo već odavno nerviralo, ali odluči da se kontroliše. Pristao je da igra po njegovim pravilima. Bar za sada.

-Ne znam. Neka velika građevinska mašina možda.- još jednom pokuša da pogodi.

-Hladno, hladno, hladno, prosto da se smrzneš.- reče Brajan, a onda odmah potom dodade -Daću ti nagoveštaj. Čega ovde nema? Šta nisi video ovde, a čega ima gore? Veliko, veliko, mnogo veliko?-

Mario se zamisli.

-Čuj, ne mogu više da sedim ovde i igram se sa tobom pogađanja. Svemirski brod me čeka da…- htede nešto da kaže, ali mu Brajan glasno upade u reč.

-Pogodak.- reče.

-Šta?- zbuni se Mario još uvek ne shvatajući šta se dešava.

-Vruće, vruće, opeče se. Šta je to veliko, veštačko, a nema ga na ovoj planeti?- upita Brajan postavljajući mu zagonetku.

-Brod?- promrmlja Mario pomalo zbunjeno.

-Eto.- zaključi Brajan.

-Čekaj, hoćeš da kažeš da je ono tamo bio brod?- upita Mario još uvek ne shvatajući šta se ovde uopšte dešava.

Zbunjenost mu je u poslednje vreme postala gotovo konstanta.

-Upravo tako.-odgovori Brajan pokazujući rukama gest da je pogodio, a odmah potom dodade.

-Zapravo to je olupina broda. Ono što je ostalo od njega.- Mario nije razumeo šta je to tako važno u tamo nekoj olupini da bi se ticalo njega i putnika na Behemotu.

-Ja… Ja ne vidim vezu. To je samo neka olupina napuštenog starog broda. Otpad.- stade se čuditi.

-A šta vi imate, a da niste videli ovde? B… B… B…?- nagovesti Brajan.

-Brod!- sinu Mariu, a onda mu proradi mašta -Hoćeš da kažeš da je taj brod oboren na planetu i da će tu uraditi i sa Behemotom?-

Brajan se uhvati rukom za glavu.

-Pa šta je onda?- upita Mario sad već ponovo zbunjen.

-To je mesto na kojem je brod udario u tlo. Mesto gde je slupan. Shvataš?- reče Brajan direktno. Mario je nekoliko trenutaka razmišljao.

-Misliš mesto nesreće? Čekaj. Hoćeš da kažeš da ste vi brodolomnici i da vam treba brod da vas vrati kući je li tako? I da vam treba Behemot pa nameravate da nam ga otmete, a nas ostavite ovde da trunemo na ovoj planeti? Je li to?- Mario pomisli da su sve kockice počele da se slažu.

-Ti baš imaš bujnu maštu.- reče Brajan pomalo smrknuto -To nije bila nesreća. Brod je namerno uništen. Slupan. Shvataš?-

Mario ga pogleda sa zbunjenim izrazom na licu.

-Ne.- reče.

Brajan uzdahnu.

-Pre nekoliko generacija… Naši preci su došli ovde… I osnovali koloniju. To je bio njihov brod. U početku je sve išlo kako treba. Naizgled. Dok se nije pojavilo neprijatno iznenađenje. A onda je bilo kasno. U očajanju, uništili su brod. Pritom su mnogi od njih poginuli. Shvataš makar to? I mi nemamo šta? Nemamo svemirske brodove. Bar ne one koji mogu da napuste ovaj sistem.- krenu Brajan da pripoveda uz izvesnu dozu nezadovoljstva.

Mariova glupost mu je pomalo išla na nerve. Sve vreme mu je govorio između redova, ali ovaj nikako da shvati.

-Čekaj. Vi nemate svemirske brodove? I zato hoćete da otmete naš?- upita Mario ne shvatajući da ponovo iznosi promašene teorije.

-Mi ne. Mi smo još uvek ovde samo zbog toga. Razumeš? Samo zbog toga. I ako ga se oni domognu… Loše po nas, loše po nas, loše po ljude tamo gore u svemiru. Loše i po Zemlju. Shvataš? Loše, loše, jako loše.- pokuša da mu objasni, ali je njegova tajnovitost samo unosila još više zabune.

-Vi imate nekog diktatora koji hoće u svemir? Hoće da bude nekakav svemirski pirat?- nastavi Mario da nagađa, a Brajan se opet uhvati za glavu.

-Nije čudo da te Vernon meni poslao. Nisi baš bistar. Baš mu hvala.- reče nezadovoljno, a onda nastavi -Čuj, oni nas kontrolišu. Drže nas u životu jer hoće brod. Mi treba da im napravimo brod. Tačnije, brod koji može da izvede prebacivanje. Shvataš? Mi to, naravno, ne znamo. Sva znanja o tome su izgubljena. Uništena zajedno sa našim brodom. I mi radimo za njih. U suprotnom bi nas pobili. Ovako nas gaje ovde. Možda to nije prava reč, ali… Kako god.-

-Oni? Koji oni? Misliš na vaše vođe? Političare?- Mario ponovo dade sebi za pravo da besmisleno nagađa na što se Brajan još više smrknu.

-Zovu se Ingneg. Kontrolišu nas i mi živimo u strahu. U strahu od njih.- reče Brajan.

-Ingeg?- upita Mario nesvestan da je omašio reč.

-Ingneg. Tako se zovu. Ukoliko pravimo probleme dođu po nas. Zbog toga mi često ne živimo svi na istom mestu. Porodice, mislim. Zbog čega ti misliš da ja živim ovde, a moji tamo na selu? Možda nisi znao, ali imam i sestre. Obe su kod različitih rođaka. Za svaki slučaj. Ako dođu po nas… Bar ne vode celu porodicu. Shvataš?- ispriča Brajan trudeći se da mu objasni.

-Oni su neka sekta?- upita Mario nesvestan da ovog mladića neće impresionirati svojom glupošću. Brajan je neko vreme ćutao držeći se za glavu.

-Nisu sekta?- upita Mario kome je Brajanovo držanje reklo dovoljno.

Brajan uzdahnu. Rešio je da nastavi dalje sa pričom.

-Da li si igde ovde, makar i jednog trenutka video bilo kakvu vojsku?- upita.

-Ne.- odgovori Mario.

-E pa to je zato što je nema. Policija te je privela. Da li si kod njih video bilo kakvo oružje osim palica i eletrošokera?- upita dalje.

Mario se zamisli. Pokušavao je da se seti.

-Ne.- reče nakon izvesnog vremena.

-To je zato što ga nemaju. Shvataš? Mi nemamo oružje. Nemamo vojsku. Nenaoružani smo. Ali oni ga imaju. I oni nas kontrolišu. Tri miliona ljudi živi pod njihovom kontrolom.- reče Brajan podižući glas.

Njegova hladnokrvnost se polako gubila.

-Njihovom?- upita Mario kome još uvek nije bilo jasno o kome ovaj to govori.

-Ingneg.- podseti ga Brajan.

-Ko su oni?- upita Mario koji je počinjao da shvata da se ovdašnji stanovnici razlikuju nekako od tih Ingnega.

Pretpostavljao je da se radi o nekakvim kriminalcima.

-Kad smo došli ovde činilo se da je planeta pusta. Izgradili smo koloniju. A onda su se jednog dana oni pojavili. Pohvatali su nas. Uspostavili kontrolu. Ko god se suprotstavio bio je ubijen. Veoma brzo su nas razoružali. Mada i nismo imali oružje u pravom smislu. Samo nešto ličnog naoružanja za samoodbranu. I to su nam uzeli.- ispriča Brajan ovdašnju istoriju.

-Kako to da niste pobegli?- upita Mario.

-Većina naših je već bila na planeti. A i već su se popeli na brod. Naterali su nekoliko naših da ih šatlom prebace gore. Kada su na brodu shvatili šta se dešava pružili su otpor, ali je mnogo naših tom prilikom stradalo. Ipak, izgleda da su se neki sakrili. Kasnije, kada im je postalo jasno šta ovi nameravaju sa brodom upali su, verovatno na komandni most, i slupali brod o planetu. Bila je velika eksplozija i ono što si video tamo u onom krateru je olupina broda. Potom su hteli da nas nateraju da im napravimo drugi, ali mi nismo umeli. Imali smo, doduše, nešto tehnologije, ali to nije bilo dovoljno. Pored toga, nismo znali kako. Svi koji su imali kakva takva upotrebljiva znanja o nadsvetlosnom pogonu izginuli su. Kada su videli da ne možemo da ga napravimo naterali su nas da počnemo istraživanja u tom smeru. Eto. I mi to već nekoliko generacija radimo. Tolerišu nas ovde na površini jer im treba naša tehnologija. Svemirska.- odgovori Brajan.

-I gde su oni? Jesu li to oni policajci?- upita Mario.

Brajan se na to namršti.

-Policajci su porobljeni kao i mi. Rade šta im se kaže.- reče Brajan.

-Pa gde su onda? Jesam li ih možda video?- upita Mario pokušavajući da se priseti.

-Ne, jer da jesi bio bi u nevolji. Velikoj. Žive pod zemljom. Zato su te policajci i uhapsili. Njuškao si u blizini ulaza u njihova podzemna staništa. Pomislili su da si možda nešto otkrio. Ispitivali su te da vide šta znaš. Kada su shvatili da ne znaš ništa pustili su te. Ali su ti dali one pandure da idu za tobom kako ne bi, kojim slučajem, nabasao na nešto što ne treba.- objasni Brajan i Mariu su kockice konačno počele da se valjano slažu u mozaik.

-Znači zato su me priveli? Ne zato što su mislili da sam špijun već… Već… Već što su mislili da sam nešto našao.- shvati Mario.

-Upravo.- odgovori Brajan.

Čitava zbrka je konačno počela da se raspetljava. Dakle o tome se ovde radi.

-I odakle su došli ti, kako se ono beše zovu… ?- upita Mario, ali ponovo zaboravi kako ih je Brajan nazvao.

-Ingneg. Niotkuda. Ovo je njihova planeta. Oni žive ovde.- ispravi ga Brajan.

Zbrka je nastavila da se raspetljava.

-Znači oni su nekakve krtice? Vrsta koja živi pod zemljom i nikada ne izlazi na površinu?- upita Mario izvlačeći zaključke iz onog što je upravo čuo.

-Ne baš.- reče Brajan.

-Ne baš? Kako to opet ne baš?- upita Mario.

-Nisu oni oduvek tamo dole. Nekada su živeli na površini.- odgovori Brajan.

-Šta ih je nateralo da se presele tamo dole? Neka kataklizma?- iznese sledeće pitanje.

-Rat.- odgovori Brajan.

-Mislim da razumem.- reče Mario -Vodili su nuklearni rat i to ih je primoralo da se presele pod zemlju da bi opstali. Razumem.-

-Ne, nije tako. Uopšte nemaju nuklearno oružje.- ispravi ga Brajan.

-Mislim da te opet ne razumem. Ako nije nuklearno oružje šta ih je onda nateralo da odu pod zemlju?- Mario ponovo zatraži od njega objašnjenje.

-Vazdušni udari.- odgovori Brajan.

-Vazdušni udari?- ponovi Mario.

-Da. Česta i masovna bombardovanja opustošila su površinu planete. Svi gradovi su im pretvoreni u ruševine. U početku su samo gradili skloništa, ali su onda shvatili da njihovo društvo ne može da funkcioniše na površini. Zbog toga su dole podigli čitava naselja. Premestili su i svoju industriju. Nakon nekoliko generacija to su uradili i sa poljoprivredom. Nužda ih je natereala da to urade. Jer kad više nisu mogli da ruše jedni drugima gradove okomili su se na poljoprivrednike. Ubijali su ih iz vazduha danju i noću, kad god ih ugledaju.- objasni Brajan.

-Shvatam. Samo jedno mi nije jasno. Zbog čega mi to nisi odmah rekao?- upita Mario.

-Zbog čega? Zar misliš da ljudi ovde idu ulicom noseći majice na kojima piše „porobili su nas vanzemaljci“? Većina ovdašnjih stanovnika se ne bi usudila da ti bilo šta kaže. Boje se. Moj brat te je poslao ovamo zbog toga što sam ja jedan od onih koji se baš i ne slažu sa svim ovim što se dešava. Pa ipak, nisam toliko glup da se bespotrebno izlažem opasnosti. Pored toga, sve i da sam ti rekao… Zar bi mi poverovao?- uzvrati Brajan i Mariu sve postade jasno.

-Dakle oni ljudi svuda unaokolo… Oni podržavaju te vanzemaljce?- upita Mario izvodeći zaključke.

-Ne. Niko ih ovde ne podržava. Ali mislim da sam ti već rekao. Ljudi se boje. Kad neko pravi probleme oni dođu po njega. Malo ko se vrati.- reče Brajan pokušavajući da mu objasni kakve su zaista ovdašnje prilike.

-Razumem.- odgovori Mario -Sad razumem.-

Nasta nekoliko minuta pauze. Mario je tokom tog vremena presabirao utiske i smišljao šta sledeće da pita. Nije hteo da mu promakne nešto važno.

-Reci mi nešto…- konačno progovori i okonča tišinu -Ti vanzemaljci… Koliko su oni napredniji?-

-Napredniji? Ko kaže da su napredniji?- uzvrati Brajan.

Mario je još jednom bio iznenađen.

-Nisu? Kako onda…? Ali…?- htede da zatraži objašnjenje, ali od silne zbunjenosti nije umeo da sastavi pitanje.

Mada je njegov sagovornik razumeo šta je hteo da kaže.

-Porobila nas je manje napredna vrsta.- odgovori Brajan na očigledno pitanje.

-Ali kako je to moguće?- upita Mario kojem je ovo bilo teško da poveruje.

-Već sam ti rekao. Bili smo gotovo nenaoružani. A i uhvatili su nas na prepad. I sada radimo za tehnološki daleko slabije razvijenu civilizaciju.- objasni Brajan.

-Dakle tri miliona ljudi je uhvaćeno bez oružja i naterano da radi za vrstu koja čak i nema naš tehnološki nivo?- Mariu je ovo bilo teško da poveruje.

Ko bi rekao? Obično naprednija civilizacija pokori onu manje naprednu. A ovde su ljude pokorili nekakvi vanzemaljci na nižem stepenu razvoja. Zaista, ko bi rekao?

-Ne. Bilo nas je mnogo manje. Svega dvadesetak hiljada.- reče Brajan.

-Samo toliko? Čekaj. Pa otkud onda ovde tri miliona ljudi? I sve ovo? Ovi gradovi? Sve?- začudi se Mario.

-Ljudske reproduktivne sposobnosti nisu toliko male koliko se tebi čini. Primorali su nas da uvećamo populaciju. Uveli su minimalan broj dece koja se moraju roditi. Inače sledi kazna. Usled toga populacija se tokom protekla dva veka drastično uvećala.- pojasni Brajan.

-Ali ekonomija… Kako ste sve ovo izgradili? Uz toliki natalitet?- upita Mario i dalje se čudeći.

-Ovde ima obilje resursa. Poljoprivreda daje puno hrane. Zemlja je plodna. A imamo i sintetizatore. Da ne pominjem da su nas primorali i da se razvijamo.- odgovori Brajan.

-Ali zbog čega bi tako nešto uradili? Zar im nije u interesu da vam smanje brojnost populacije? I da vas drže u bedi?- Mariu ovakva logika vanzemaljaca nije imala smisla.

-Potrebni smo im. Već sam ti rekao. Njima treba naša svemirska tehnologija. Kada su videli da im naši preci to više ne mogu dati naterali su nas da istražujemo kako bi je ponovo razvili. Pa makar i od nule. Shvataš? Zbog toga sav ovaj cirkus. Dobar deo populacije zapravo su naučnici i inženjeri. Mi im dođemo kao neka vrsta robova. Ali ne robova za fizički rad. Mi smo intelektualni robovi. Fizikalci im ne trebaju.- dade mu još jedno objašnjenje.

-Čekaj… Šta bi bilo ako bismo mi njima dali tehnologiju da sami prave brodove? Mislim da na Behemotu ima dovoljno podataka za tako nešto.- pade mu na pamet moguće rešenje.

-Šta misliš da bi bilo sa nama u tom slučaju? I ne mislim samo na nas ovde već i na tvoje tamo gore. Postali bismo im nepotrebni. Zbog čega bi tolerisali našu koloniju ako su od nas već uzeli sve što im treba? Shvataš? Ukoliko odete… Bolje je za nas, bolje je za vas, bolje je za ljude svuda u svemiru. Jedino nije bolje za njih.- ovim rečima Brajan je razjasnio još jednu misteriju. Jer Mario do tada nije shvatao šta je Vernon hteo da mu kaže. Sada mu je njegova izjava bila jasna. Ukoliko odu vanzemaljci ne bi mogli da se domognu njihove tehnologije. Ovdašnji ljudi bi mogli da opstanu jer su im potrebni, a putnici na Behemotu bi izbegli da padnu u ropstvo i provedu svoje živote prinudno naseljeni na ovu planetu. Ljudi dobijaju, vanzemaljci gube.

-Dakle jedino što treba da uradimo je da bežimo odavde?- upita Mario kome se u glavi konačno sve razjasnilo.

-Upravo tako. I to što pre.- odgovori Brajan.

-Čekaj. Brod ne može da sleti. A dok je gore u orbiti bezbedan je, zar ne?- pade mu na pamet.

-Grešiš.- reče Brajan.

-Grešim? Ali kako?- upita Mario.

-Rekao sam ti da oni nemaju nadsvetlosni pogon, ali ne i da nemaju nikakvu svemirsku tehnologiju. Još pre par vekova domogli su se naših šatlova. I, što je još gore, mi smo morali da im razvijemo tehnologiju za njihovu proizvodnju. Dakle, i te kako mogu da stignu do tvog broda. Jedino što ne mogu da ga prate kad započne prebacivanje.- objasni Brajan.

-Znači mi smo sve vreme u opasnosti?- zgranu se Mario.

-Upravo to ti pričam.- reče Brajan.

-Brod.- prenu se Mario -Moram da ih upozorim.-

U prvi mah hteo je da odmah nazove brod, ali mu pade na pamet da bi prvo trebalo da upozori one koji su sa njim. I oni moraju da beže. Pozdravio se sa Brajanom i izašao. Žurio je ulicama. Znao je da mora što pre doći do hotela. Iznenada, na putu mu se ispreči nepoznata osoba. Još njih nekoliko se pojaviše iza njega.

-Laku noć.- reče onaj pred njim i Mario oseti udarac otpozadi.

Njegovo telo se samo srušilo na tlo i on izgubi svest.

Osećao je kretanje vozila, a glava ga je bolela. Šta se ovo dogodilo? Gde je on to uopšte? Pogledao je oko sebe. Okruženje mu se činilo poznatim. Kroz prozor je, na prednjem sedištu, ugledao ljude.

Policijsko vozilo, sinulo mu je. Pa on je na zadnjem sedištu policijskog vozila. -Šta sam uradio?-upita- Zašto sam ovde?-

Niko mu nije odgovorio. Policajci su ćutali. Pitao se da li ga uopšte čuju. Pogledao je kroz prozor. Kao da već odavno nisu bili u gradu.

-Gde me to vodite?- ponovo upita.

Ni ovog puta nije dobio nikakav odgovor. Vozilo je nastavilo dalje po ravnici. A onda se zaustavilo. Policajci su ga izveli napolje. Ruke su mu bile vezane lisicama pa je odlučio da se ne opire. Odveli su ga desetak metara dalje. Pred njima se iz zemlje podigao veliki kamuflirani poklopac. Držeći ga za ramena sa obe strane prosto su ga uneli unutra. Na nekih dvadesetak metara dubine naišli su na nekakav kontrolni punkt. Zapravo, neku vrstu prijemnog odeljenja. Tamo su ga preuzela neka bića koja su, u osnovi, bila humanoidnog oblika. Osmotrio ih je. Visoki gotovo dva metra, sa površinom tela koja je pomalo podsećala na oklop insekata tvrdokrilaca. Znači to su vanzemaljci. Ščepali su ga i odvukli dalje. Završio je u nekoj prostoriji u kojoj su se nalazili samo sto i dve stolice. Svaka sa druge strane stola. Spustili su ga u jednu od njih. Potom su se odmakli nekoliko koraka. U prostoriju je ušao još jedan vanzemaljac. Seo je u onu drugu stolicu.

-Reći ćeš nam sve.- obratio mu se.

-Reći ću šta?- upita Mario našta vanzemaljac iznenada skoči sa stolice i zgrabi ga za vrat.

-Reći ćeš nam sve, sve, sve. Kako radi pogon vašeg svemirskog broda? Kako?- reče vanzemaljac spreman da insistira do krajnosti.

-Ja… Ja… Ja sam samo ekolog.- zamuca Mario.

-Ekolog? Od kakve si nam onda ti koristi?- reče vanzemljac, a Mario je već strepeo da će se ruka, koja je bila oko njegovog vrata, iznenada stegnuti. Da li je to kraj? Da ga zadavi ovaj jezivi vanzemaljac, pod zemljom, na nekoj tamo planeti za koju do pre par nedelja nije ni čuo?

-Ako na brodu primete da me nema… Zar se neće zabrinuti?- pokuša da smisli nešto na brzinu ne bi li se nekako izvukao. Vanzemaljac kao da je oklevao.

-Možda i ispadne tako.- reče -Za svaki slučaj ti ne umireš. Ne danas. Vodite ga.-

I vanzemaljci koji su stajali iza ga dograbiše. Odvukli su ga odatle. Prolazili su kroz brojne podzemne hodnike. Potom su ga strpali u nekakvu ćeliju. Bio je na podu. Potpuno sam. Pogledao je oko sebe. Prazna soba na čijem se plafonu nalazila neka vrsta električne sijalice. Nije mu delovala previše napredno. Šta sad da radi? Ukoliko ne obavesti brod oni će ostati ovde i na kraju biti uhvaćeni. Izvukao se od toga da ga ne ubiju ovde, na licu mesta, ali koliko dugo će ga još držati u životu? Kad bi barem mogao da kontaktira brod. Da mu nisu oduzeli komunikator možda bi i uspeo da ih obavesti. A onda shvati nešto neobično. Još uvek je osećao težinu u džepu. Uzbudio se.

Opipao ga je rukom. Komunikator. Nisu ga uzeli. Izgleda da ga nisu ni pretresli. Očigledno se nisu previše ni trudili. Ljudima koji su ga priveli očigledno nije palo napamet da kod sebe ima nešto što može da upotrebi protiv njih. Uostalom, mora da su se samo držali naređenja da ga uhvate i predaju vanzemaljcima. Nisu razmišljali o nečemu što bi bilo preko toga. I sada može nešto da uradi. Hteo je odmah da ih nazove, ali se u taj mah seti da je pod zemljom. Radio talasi ne prolaze kroz toliku prepreku. Pored toga, brod je u orbiti. Pokušavao je da smisli rešenje, ali mu ništa nije padalo na pamet. Nije imao predstavu koliko je dugo sedeo na podu ćelije. Samo je u jednom trenutku postao svestan da se vrata otvaraju.

-Polazi.- reče vanzemaljac.

I Mario ustade, otrese prljavštinu sa odeće, te napravi nekoliko koraka prema njemu. Išli su uskim hodnicima dok nisu došli do jedne, relativno velike, hale. Tu je bilo puno ljudi. Radili su za nekim, njemu nepoznatim, mašinama. Ali se videlo da su primitivne.

-Prenesi svo znanje. Jasno?- reče vanzemaljac i ode.

Mario ostade sa ljudima.

-Ovi Ingneg vas nisu ubili?- upita Mario jednog od zatvorenika.

Već šest sati je radio ovde. Ostali su mu brzo objasnili da se od njega očekuje da prenese grupi sva relevantna tehnička znanja koja ima. Takođe i da radi u njihovoj fabrici. Pojma nije imao šta je proizvodila, ali njemu je ličilo na delove za nekakvu obuću. I bila je jako primitivno opremljena.

-Još ne. Ali radimo ovde dok ne pocrkamo.- odgovori Šon, kako mu je bilo ime.

-Pitam se kako li se zovu ženski Ingneg.- interesovao se Mario.

-Ženski? Čekaj, pa zar ti ne znaš? Ingneg nije ime njihove vrste.- reče Šon.

-Nego?- začudi se Mario.

-Oni su beji. Muški su bej-gar, ženski bej-mete. Kako to da ne znaš? Zar ti niko do sad nije rekao?- objasni mu Šon i sam iznenađen njegovim neznanjem.

Mario odmahnu glavom.

-Mogao sam misliti.- reče Šon.

Nastavio je da priča sa njima i narednih nekoliko dana. Saznao je puno toga. Ti vanzemaljci su podeljeni na države baš kao i ljudi. Ingneg je ime nacije. Većina ljudskih naselja su na njihovoj teritoriji. Posledica toga je da su oni imali najznačajniju ulogu u zarobljavanju ljudske kolonije na Prerionu tri. Zapravo, Beji ovu planetu zovu tlo. Na njihovom jeziku to se izgovara Njunge. Mada ne govore svi isti jezik. Ingneg je policijska država. Mada nisu sve takve. Njihov politički sistem je ovdašnjim ljudima bio nejasan tako da ni njemu nisu mogli ništa objasniti. Tehnološki su bili na nivou kakav su ljudi imali pre no što su se svemirski letovi razvili. Pre dolaska ljudi vrhunac njihove svemirske tehnologije bio je slanje sondi na njihova dva mala meseca. I to je sve. Deo tehnologije su naknadno preuzeli od ljudi, ali kako je nisu razumeli, dobrim delom su se držali svoje. Čak i nakon nekoliko vekova nije im bilo jasno kako je moguće slagati molekule i time praviti stvari. Delovalo im je kao nekakva magija. Mada nije bila.

-Može li se odavde pobeći?- prošapta Mario.

-Gde bi uopšte pobegao?- odgovori mu Šon takođe šapatom.

-Brod mi je u orbiti.- reče Mario ne podižući glas.

Bojao se da ih ne čuju.

-Ako te uhvate ubiće te. Svi koji su ikad odavde pobegli ili makar pokušali, ubijeni su. I još su odveli njihove porodice koje su još bile gore, na površini.- upozori ga Šon.

-Ali ja moram gore. Možda mogu da ih upozorim. Ako ih uhvate domoći će se broda.- reče Mario.

-Imam porodicu gore.- namršti se Šon -Šta će biti sa njima ako ovi dobiju tvoj glupi brod?-

-Pomozi mi da pobegnem. Možda uspem da upozorim moje da beže.- šaptao je Mario.

Šon je mlatarao rukama premišljajući se u sebi.

-Hasane…- obrati se čoveku pored sebe -Možeš li da mu nacrtaš mapu do površine?-

-Misliš li da će umeti da je zapamti?- uzvrati mu Hasan koji je, inače, ovde bio jako dugo i poznavao je tunele bolje od većine ostalih.

Obojica pogledaše u Maria koji samo odmahnu glavom.

-Vidiš da je uzaludno.- reče Hasan.

-Čekaj. Imaš li nešto na čemu možeš da mu nacrtaš?- upita Šon koji nije hteo da odustane budući da je bio zabrinut za budućnost svoje porodice na površini.

-Na čemu?- odgovori Hasan skrećući mu pažnju na prirodu problema.

Šon uzdahnu.

-Čau…- obrati se jednom kosookom zatvoreniku -Možeš li da nabaviš nešto za pisanje? Papir ili nešto?-

Čau je ovde vodio neku vrstu crne berze.

-Mogao bih da pokušam. Ali koštaće te.- napomenu ovaj.

Šon se namršti budući da mu nije bilo drago da to čuje.

-Nije bitno.- reče -Samo nabavi što pre.-

-Dobro.- odgovori Čau i udalji se.

-Čuj, nemoj slučajno da ne uspeš.- reče Šon Mariu.

Plan je bio jednostavan. Mario je mogao da iskoristi trenutak dolaska sledeće smene zatvorenika i da se iskrade iz dela u kojem oni borave. Jer taj deo je čuvan. Tamo gde borave vanzemaljci nema čuvara. Tuda može da prođe i stigne ili do glavnog ulaza, kroz koji su ga doveli, ili kroz ventilacioni otvor, koji se nalazio znatno dalje. Morao je da pazi da ga vanzemaljci ne otkriju. Begunce bi ubili na licu mesta. Došao je i trenutak kada su ih vodili natrag u njihove ćelije. Mario se pomeša sa novim zatvorenicima, a onda polako iskrade u jedan hodnik u kojem nije bilo nikoga. Odatle je još uvek video stražare. Kada se uverio da nijedan od njih ne gleda u njegovom pravcu prešao je u drugi hodnik koji je vodio ka skladištu gotove robe. Bio je oprezan. Nije znao ima li tamo vanzemaljaca. Na sreću skladište je bilo prazno. Ni ljudi ni vanzemaljaca. Polako se šunjao ka transportnom hodniku kojim se roba odvozila do vanzemaljskih stambenih blokova. Stigavši tamo, sakrio se iza jedne velike kutije. Pojma nije imao čemu služi, ali je stekao utisak da je odavno nisu pomerali. Pa valjda neće dok je on tu. Posmatrao ih je. I osećao strah. Svaki od njih bi, ukoliko ga vidi, mogao podići uzbunu. Svaki mužjak, svaka ženka i svako dete. Proveo je u takvom užasu nekoliko sati. Tada su se hodnici ispraznili. Bila je noć i vanzemaljci su otišli na spavanje. Svetla u hodnicima su počela da se gase. Išao je polako, pipajući ispred sebe, dok nije stigao da hodnika koji su još uvek bili osvetljeni. Odatle je krenuo prema izlazu. S vremena na vreme bi pogledao mapu tunela koju mu je Hasan nacrtao. Nije bila baš naročito razumljiva, ali je bila tačna. Na kraju je uspeo da dođe i do izlaza. Primetio je da na prijemu te noći radi samo jedan vanzemaljac. Posmatrao ga je. Kod sebe je imao oružje, ali ga je odložio. Mario tada shvati da se prekidač ili štagod već koriste da otvore vrata, nalazi unutra. Drugim rečima, i on je morao tamo. Iskoristivši trenutak nepažanje dežurnog ušunjao se i uzeo njegovo oružje. Pokušavao je da shvati kako radi. Ispostavilo se da je u pitanju puška. Malo primitivna u odnosu na one kakve ljudi još uvek koriste, ali veoma upotrebljiva. Vanzemaljac ga je video. Mario uperi oružje u njega.

-Otvori vrata.- naredi mu Mario, ali ga vanzemaljac nije razumeo.

Po njegovom držanju Mario shvati da ovaj ne zna jezik kojim je govorio. Verovatno nikada nije učio ljudske jezike. Gestovima mu dade znak da se skloni u ugao. Potom oprezno pogleda ka konzoli sa prekidačima, a onda odmah potom i u vanzemaljca bojeći se da bi mogao nešto da pokuša. Pritiskao je prekidače koji su mu se činili povezani sa mehanizmom vrata i prolaz se zaista otvori. Kako nije mogao da rizikuje poterao je vanzemaljca ispred sebe. Postojala je opasnost da vanzemaljac, u suprotnom, podigne uzbunu ili da zatvori vrata. Čim su se našli napolju Mario otrča što je dalje mogao. Bio je na svežem vazduhu. Išao je prema šumi koju je ugledao. Sakrivši se iza jednog drveta osvrnuo se za sobom. Vanzemaljac ga nije pratio. Bio je zadihan. Jako zadihan i obliven znojem. Glad ga je pritiskala, a strah mu činio mišiće slabim. U tom trenutku setio se da kod sebe još uvek ima komunikator. Palo mu je na pamet da mu je ovo možda poslednja prilika da javi onima na brodu šta se dešava. Drugu možda neće imati. Ako ju je propustio pre nekoliko dana, kada mu je Brajan ispričao kako stvari stoje, sada ne sme.

-Behemot, javite se. Molim vas javite se.- pokušao je da ih nazove.

Obuzela ga je strepnja. Šta ako je već sve gotovo? Šta ako su vanzemaljci već nekako preuzeli brod? Šta ako je zakasnio?

-Gde si do sad?- začu glas veziste -Nestao si na nekoliko dana.-

-Važno je. Nemoj da me prekidaš. Morate odmah da bežite. Odmah. Napustite orbitu smesta i bežite ka obodu sistema. U opasnosti ste.- odmah reče, bojeći se da ga slučajno ne uhvate pre nego što uspe da ih upozori.

-Ovde kapetan.- začu kroz komunikator -Šta se dešava? Gde si bio ovih nekoliko dana?-

-Upravo sam pobegao iz zatočeništva.- reče Mario nameravajući da počne sa pripovedanjem.

-Kakvog zatočeništva? Opet si upao u problem sa vlastima tamo dole?- upita kapetan koji nije shvatio prirodu problema.

-Važno je. Ovde na ovoj planeti postoje vanzemaljci. Zovu se Beji. Žive pod zemljom. Ovdašnji ljudi, čitava kolonija, su pod njihovom vlašću. Rade za njih. Pokorili su ih nakon što su sleteli. Oni snimci koje sam napravio… Na njima je olupina broda kojim su kolonisti došli. Razbili su ga o planetu kada su Beji pokušali da ga preuzmu. Oni hoće Behemot. Treba im brod. Uhvatili su me i zatvorili pod zemljom. Jedva sam uspeo da pobegnem. Trenutno sam na površini blizu ulaza u njihov podzemni grad. Bežite. Valjda se nisam izložio ovolikoj opasnosti uzalud. Recite Renati da je tata mnogo voli i da se čuva.-

Očekivao je da će ga verovatno svakog časa uhvatiti. Pretpostavio je i da će kapetan, baš kao i ostali, pomisliti da je lud. Zbog toga je nastojao da bude uverljiv. Čak iako pomisle da je zaista lud valjda će ga poslušati i pobeći. Ili makar biti oprezni.

-Mario, šta to pričaš?- upita kapetan uznemiren njegovom paničnom porukom.

-Kapetane, mislite da sam lud ili ne misite da sam lud, ali bežite. Lud ili ne lud bežite.- ponovi Mario uplašen da mu neće poverovati i da će sve odbaciti.

-Reci mi gde si?- upita kapetan.

-Moram da bežim. Bojim se da mogu svakog trenutka da se pojave. Ubiće me. Drugi zatvorenici su mi rekli da ubijaju begunce. Zbogom, kapetane.- reče Mario i prekide vezu ne dopustivši kapetanu da išta više kaže.

Potom je nastavio da beži. Bilo mu je teško da se orijentiše. Svuda unaokolo je bila ravnica. Bila je i noć. Pored toga, on se u tom trenutku nalazio u šumi. Žureći da se udalji što više može naišao je na nekakvu ogradu. Preskočio je preko nje i nastavio dalje. Ugledao je neke zgrade. Jedna od njih je bila nekakav mali ambar. Sakrio se unutra da prenoći.

Primetio je da mu je neudobno. A i osećao je nekakav neprijatan miris. Gde je to on? Otvorio je oči. Ugledao je nekoga kako stoji iznad njega. Trgao se i odskočio u stranu.

-Otkud ti ovde? Zar ne bi trebalo da si u gradu?- upita ga osoba iznad njega i on prepozna glas.

Dečak kojeg je upravo video iznad sebe bio je Vernon.

-Gde sam ja to uopšte?- upita Mario i stade da se osvrće oko sebe još uvek ne ustajući.

-Gde? Kako gde? Kod mene. Šta ćeš ovde? Zar ti nisam rekao gde treba da ideš? Nisi valjda izgubio adresu? Zato si ovde zar ne?- uzvrati Vernon.

-Bio sam kod tvog brata. Brajan mi je ispričao sve.- odgovori Mario.

-Pa što si onda došao ovde?- upita Vernon.

-Nisam ni znao da sam došao do tvoje kuće, mali.- odgovori Mario.

-Šta se desilo?- upita Vernon sluteći da nešto nije u redu.

-Uhvatili su me. Pobegao sam. Bio sam danima ispod zemlje.- odgovori Mario obaveštavajući ga o razvoju događaja.

-Tako? Shvatam.- reče Vernon.

-Moram da nastavim da bežim. Ubiće me ako me uhvate. Ovde sam samo ušao da prenoćim.

Uopšte nisam znao da sam kod tebe.- objasni Mario kako stoje stvari.

-Vidim. Ali tako nikada nećeš pobeći. Pođi za mnom. Sakriću te u štali.- reče Vernon i pođe prema izlazu.

-Ne mogu da te izlažem opasnosti, mali. Ni tebe ni tvoje. Hvala u svakom slučaju.- odgovori mu Mario u nameri da odbije.

-Polazi i ćuti.- uzvrati mu Vernon i, suprotno prvobitnoj nameri, ovaj ga posluša.

Dopratio ga je do štale.

-Ulazi unutra. Doneću ti nešto da pojedeš.- reče Vernon i čim Mario uđe unutra ovaj se zaputi prema kući.

Desetak minuta kasnije vratio se sa nešto hrane.

-Evo.- pruži mu.

Mario je jeo kao da je gladovao danima. Dečak je stajao ispred njega.

-Moj otac će te odvesti do grada.- saopšti mu Vernon.

-Tvoj otac? Zar zna da sam ovde?- upita Mario iznenađeno.

-Rekao sam mu. Ne brini. Neće te prijaviti. Ni on ih ne voli. Niko ih ovde ne voli.- odgovori Vernon mirno.

-Ne želim da vas uvalim u probleme.- reče Mario.

-Mi smo već odavno u problemu. Još od kada smo se rodili.- odgovori Vernon na to.

Kada je pojeo ono što mu je dečak doneo, Mario pođe sa njim do kuće. Tamo ga je čekao Jan.

-Vidim pobegli ste, zar ne?- bi prvo što mu je rekao.

-Da. Žao mi je što sam došao ovde. Nije mi bila namera. Nisam znao gde sam. Bio je mrak.- Mariu je bilo neugodno.

-Nema potrebe da se izvinjavaš, stranče.- odgovori Jan -Ulaz u njihovu podzemnu jazbinu je blizu.

Razumljivo je da si ovde stigao. Povremeno se dešava.-

Mario se nađe u čudu.

-Zar su vam i ranije dolazili begunci?- upita zbunjeno.

-Nama ne. Susedima.- odgovori Jan mirno.

-Oh. Nisam znao. Jesu li imali probleme?- postavi još jedno pitanje.

-Ponekad. Jedan sused i njegovi su odvedeni. Nekud. Ostale nisu uhvatili pa nije bilo štete.-odgovori Jan i time kod njega izazva dodatnu brigu.

-Da vam ipak ne napravim neki problem?- zabrinuto će Mario.

-Vernona ćemo poslati na neko vreme kod rođaka u drugo selo. Ja i žena… Nije bitno.- odgovori Jan.

-Kako nije bitno?- Mariu bi neprijatno.

Nije želeo da ih izlaže opasnosti. Posebno ne posle svega što su učinili za njega i njegove.

-Moglo je da se desi pre ili kasnije.- reče Jan -Mada ne mora da dođe do najgoreg. Jedino ako nas uhvate.-

Mario se nije usudio da se dalje raspravlja. Bilo ga je sramota da nastavi. A i bojao se da bi Jan mogao da se predomisli.

-Pođi ovamo.- reče Jan dajući mu znak rukom.

I Mario pođe. Odveo ga je do nekog vozila. Neke vrste kamioneta kakvi se koriste na selu za prevoz svačega.

-Upadaj pozadi.- reče i pokaza mu rukom na prtljažni deo.

Mario uđe. Jan potom donese neke vreće i sanduke, te ih stavi preko njega.

-Ako me zaustave reći ću da vozim nešto robe u grad. Ti krompiri u kutijama malo zaudaraju, ali tu ti ne mogu mnogo pomoći.- reče i odmah potom sede za volan. Pa ipak, čitavo vreme ih niko nije zaustavio. Mariu je to delovalo čak i pomalo čudno. Kamionet je išao sporo i trebalo mu je puno vremena da stigne do grada.

-Dakle ti si taj stranac?- reče nepoznati čovek -Odakle ono beše? Sa Zemlje?-

-Da. Sa Zemlje.- potvrdi Mario.

-Ja sad idem. Već sam predugo ostao.- reče Jan i okrete se da pođe.

-Hvala. Na svemu.- reče Mario.

-Molim. I drugi put.- odgovori Jan zastavši na trenutak.

Potom ode. Mario osta nasamo sa nepoznatim čovekom kod kog ga je Jan doveo.

-Vi ste?- izlete Mariu koji je smetnuo sa uma činjenicu da je begunac.

-Nije bitno. Ukoliko te uhvate… Bolje što ne znaš.- reče neznanac.

-Shvatam. Izvinite.- odgovori Mario.

Čovek ga pogleda i pažljivo osmotri.

-Moramo te prebaciti odavde. U neki drugi grad. Ovde će te prvo potražiti. Ovaj je najbliži.- reče neznanac -Pokušaću da sredim prevoz. Ništa ne garantujem.-

-U redu.- odgovori Mario prihvatajući okolnosti.

I već tog popodneva našao se zapakovan u konejner. Kontejner je bio relativno mali i Mario je morao da leži jer nije bilo dovoljno mesta da makar i do pola ustane. Neznanac je, uz pomoć nekoliko drugih ljudi, prevezao kontejner do nekakve stanice, ali Mario nije mogao da vidi kakve. Osećao je svaku promenu u kretanju kontejnera. Nije bilo udobno, ali bar nisu pokušavali da ga ubiju. Za razliku od vanzemaljaca. Koliko je shvatio ukrcali su ga u neku vrstu voza. Putovanje je trajalo relativno dugo. Satima. Kada je konačno stigao osetio je kako neko podiže kontejner i nosi ga nekuda. Primetio je da su ga spustili na neko drugo vozilo. Potom je i to vozilo krenulo nekud. Nakon brojnih nagiba, potresa i ko zna čega sve još, neko je otvorio kontejner.

-Izlazi.- reče čovek čije je lice bilo pokriveno.

Mario se uspravi. Posle ovakvog putovanja osećao se izmoždeno. Jedva je čekao da se malo protegne.

-Gde sam ja to?- upita.

-Na sigurnom.- odgovori čovek i dodade -Uskoro će večera. Doneću ti je posle.-

Onda je izašao. Mario se osvrte oko sebe. Bio je u nekakvom podrumu. Ne baš hladnom i memljivom, ali punom raznih starih stvari. Kako li je došao do ovoga? Da se krije u nekom podrumu, u ko zna kom gradu, na tamo nekoj planeti? Nije znao šta sebi da odgovori na tako što. Onaj čovek mu je doneo večeru. Ma kako da se zvao. Nije bila ništa posebno, ali Mariu više nije bilo važno. Proveo je tu nekoliko dana. Jednog jutra onaj čovek je ušao kod njega.

-Jesi li upozorio tvoje na brodu?- upita ga iznenada.

-Jesam. Čim sam pobegao.- odgovori mu Mario pomalo zbunjen pitanjem.

-Kako to da onda još nisu napustili orbitu?- upita čovek.

Maria ovo vidno iznenadi. Pomalo čak i uznemiri. Da ih nisu pohvatali?

-Ne bih znao reći.- odgovori Mario i sam se pitajući šta se to dešava.

Možda ga nisu shvatili ozbiljno? Možda su ipak posmislili da je lud?

-Možeš li nekako da proveriš šta se dešava?- upita neznanac koji ga je skrivao -Da ih kontaktiraš?-

-Mogu da pokušam.- reče Mario.

-Onda ih zovi.- reče mu neznanac.

-Morao bih prvo da nađem neko mesto gde je dobar signal. Ovde u ovom podrumu teško da bih uspeo da ih dobijem.- odgovori Mario.

-Odvešću te u drugi deo grada. Biće bezbednije ako budu uhvatili poruku.- reče neznanac.

I tako ga je poveo sa sobom. Prethodno mu je stavio povez preko očiju. Mario je osetio kako ga gura da uđe u nekakvo vozilo, ali nije znao kakvo. Verovatno neki automobil. Vozilo je krenulo. Da, definitivno je automobili. Ili nekakav kombi. Nije mogao da kaže sa sigurnošću. Nakon što su stali, neznanac ga je izveo napolje. Ušli u neki objekat i peli se uz stepenice. Mariu se činilo kao da im nema kraja. Ali nije mogao ništa da vidi. Zaustavili su se. Neznanac mu skide povez sa očiju. Mario primeti da se nalaze na vrhu neke zgrade. Ne naročito visoke. Jedno pet spratova možda.

-Da li je ovo dovoljno?- upita neznanac čije lice nije mogao da vidi jer je bilo pokriveno. Mario klimnu glavom. Uz to mu je bilo jasno da taj čovek tokom puta nije pokrivao lice. Sakrio ga je tek pre nego što mu je skinuo povez. Bio je veoma oprezan, što je Mariu postalo očigledno.

-Behemot, javite se.-pokuša da ih dobije bojeći se da se niko neće javiti.

Pa ipak, posle nekoliko trenutaka stigao je odgovor što ga prilično iznenadi. U njemu su osećanja bila pomešana. Na jednoj strani bio je iznenađen, na drugoj radostan, a povrh svega je osetio olakšanje.

-Gde si ti do sada? Zašto si isključio komunikator?- prekore ga vezista koji je očigledno bio i malo ljut.

-Pa u bekstvu sam. Kako da se javim?- stade da se brani.

-Nije važno. Kapetan te traži. Hoće smesta da te čuje.- odgovori vezista koji očigledno nije hteo da gubi vreme.

Ili nije smeo.

-Gde si?- začu kapetanov glas.

-Krijem se. Ako me uhvate ubiće me. Zašto vi niste otišli kad sam vam rekao? Upozorio sam vas.-upita Mario.

-Tražimo tebe. Danima pokušavamo da otkrijemo gde si, ali si isključio predajnik. Kakvo je stanje kod tebe? Jesi li povređen? Da li su u blizini? Možeš li da hodaš?- kapetan je nizao pitanja. Iz tona kojim je govorio Mario zaključi da su ga zasigurno tražili baš kao što mu je vezista i rekao.

-Trenutno sam na… Koliko toliko bezbednoj lokaciji. I da, mogu da hodam.- odgovori.

-Možeš li da odeš na neko mesto gde možemo da te pokupimo? Negde van naseljenog područja?-upita kapetan.

Mario je shvatio šta nameravaju. Mada nije bio siguran koliko je to bila dobra odluka.

-Nisam siguran.- reče Mario i pogleda u neznanca koji ga je do tada skivao.

Ovaj klimnu glavom potvrdno.

-Mislim da mogu.- dodade potom.

-U redu onda. Čim stigneš tamo zovi nas. I gledaj da stigneš tamo što pre.- reče kapetan.

-Nisam siguran koliko je to dobra ideja. Mogli bi da vas uhvate. Ovako bih samo ja zaglavio ovde.

Zašto da i vi reskirate?- pokuša da ih indirektno odgovori.

-Jesi li uhvaćen?- upita kapetan.

-Ne, još sam u bekstvu.- odgovori Mario.

-Onda ćemo se čuti kad budeš bio na mestu gde ćemo te pokupiti. Kapetan završio.- reče ovaj i prekide vezu.

Nekoliko sati kasnije Mario se našao daleko van grada. Neznanac kod kog se proteklih nekoliko dana krio odvezao ga je do neke čistine na kojoj se nisu videli tragovi civilizacije. Ovo je, valjda, bila divljnina, pomisli. Prevoz nije bio naročito udoban. Celim putem krio se u nekakvom prtljažniku. Što je još gore, vezanih očiju. Pogledao je oko sebe. Želeo je da poslednji put osmotri ovo mesto. Ali više od svega hteo je da se uveri da u blizini nema ni vanzemaljaca ni policije. Kada mu se učinilo da je bezbedno, uzeo je komunikator.

-Behemot. Ovde sam. Imate li moju lokaciju?- nazva brod.

Pomalo se plašio da ga neće čuti. Ili da su se predomislili. Pa čak i da su ih u međuvremenu uhvatili.

-Ostani na vezi još neko vreme.- odgovori mu kapetan -Pokušavamo da odredimo tvoju tačnu poziciju.-

Desetak sekundi kasnije, mogao je da razabere kako kapetan izdaje nekome naredbu da krene, dajući mu koordinate. Dakle, počelo je. Ako sve bude kako treba uskoro će biti natrag na brodu. Okrenuo se prema neznancu koji mu je do tada pomagao.

-Ideš li i ti? Mogao bi da ih ubedim da te prime.- predloži mu.

Neznanac odmahnu glavom.

-Ne, ja živim ovde. Ovde mi je dom. Nije baš neki… Ali je moj. Ovde su mi porodica, prijatelji, sav život. Ne mogu da odem. Nemam ni gde.- odgovori.

Mario je razumeo. Ni njemu nije bilo baš lako da napusti Zemlju. Pored toga, Mario je, odlazeći sa Zemlje, mislio i na Renatu. Ostanak bi bio nezgodan kako za njega tako i za nju. A ovaj čovek je ovde verovatno imao ljude koje ne želi da napusti.

-Dobro. Onda, pretpostavljam da je ovo rastanak, zar ne?- reče Mario.

Nije mogao da kaže da će mu ovaj čovek koga i ne poznaje nedostajati, a ne bi bilo ni pristojno. Neznanac klimnu glavom. Nekoliko minuta kasnije Mario ugleda šatl kako se približava. Osetio je uzbuđenje. Neku vrstu straha.

-Izgleda da je to to.- promrmlja.

Govorio je sam sebi. Šatl je usporio, napravio zaokret kako bi dodatno smanjio brzinu, a onda polako sleteo. Vrata na njemu su se otvorila.

-Upadaj.- reče mu pilot i ovaj nije čekao da mu se ponovi.

-Drago mi je da me niste zaboravili.- bi prvo što je rekao nakon što se smestio u sedištu.

Pilot je podigao šatl sa zemlje. Iznenada primetiše kako se mestu sa kog su uzleteli približavaju vozila.

-Izgleda da su nas primetili.- reče pilot nakon čega pokuša da se podigne na veću visinu.

Oko njih su počeli da proleću meci. Mario je počeo da se plaši mada nije hteo da to pokaže. Ubrzo su i progonitelji i tlo ostali daleko iza njih. Desetak minuta kasnije bio je na brodu.

-Gde su ostali?- upita misleći pritom na Dejla i ostatak ekipe koja je bila sa njim na planeti.

-Koji ostali?- upita ga tehničar u hangaru.

-Prvi oficir i tim.- pojasni Mario.

-Ah, oni. Odavno su ovde. Vratili su se još pre nekoliko dana.- odgovori tehničar i Mariu bi lakše.

Izgleda da su ih povukli odande čim je poslao upozorenje. Osvrnuo se oko sebe. Već dugo nije bio na brodu. Koliko već ima? Nekoliko nedelja? Delovao mu je kao da je negde na nekom nepoznatom mestu. Kao da je ovde prvi put. Poznavao je sve što vidi, ali mu je delovalo kao nešto potpuno nepoznato.

-Idem da vidim šta je s Renatom. Danima je nisam video.- reče Mario i baš htede da pođe kad ga jedan od tehničara zadrža.

-Nikuda ti još ne ideš, druškane. Prvo moraš kod lekara. Tek kad on kaže da je u redu… Šta, hoćeš sve ovde da nas zaraziš nečim?- saopšti mu.

Mario je bio toliko izmučen svime što mu se desilo da nije ni primetio kolika je ironija to što je ovaj upravo izgovorio. Pa upravo je zbog toga sve i počelo. Da se Mario nije zabrinuo zbog opasnosti od moguće epidemije verovatno bi im već oteli brod, a možda ih i pobili.

-U redu, u redu, idem.- popusti Mario i uputi se pravo u ambulantu.

Prolazio je kroz hodnike broda koji su mu se, posle vremena provedenog na planeti, činili tako drugačijim nego što ih se sećao. Usput je sretao ljude. Niko ga nije pozdravio mada nikoga na koga je naišao nije ni poznavao. Bar ne dobro. Na kraju je stigao i do ambulante.

-Već ste stigli?- obrati mu se lekar čim ga je ugledao -U redu, skinite se pa lezite na sto.-

Pokazao mu je rukom na sto uređaja za pregled magnetnom rezonancom. Mario skide deo odeće i spusti se na njega. Sto se pomeri prema otvoru uređaja.

-Samo budite mirni.- napomenu mu lekar i Mario pokuša da leži što je nepomičnije moguće.

Pregled je potrajao nekoliko minuta.

-Je li to sve?- upita Mario kada je konačno mogao da se obuče -Imam neka posla pa moram da idem.-

-Čekaj. Kud si pošao? Moram još da uzmem uzorak krvi. Jesi li jeo nešto danas?- opomenu ga lekar.

-Da, mislim da jesam. Definitivno jesam.- odgovori.

-Nije važno. Uračunaću i tu okolnost u rezultate. Podignite rukav, molim.- reče lekar, a Mariu je došlo da mu kaže kako nema smisla da mu persira.

Pa zna ga već izvesno vreme. Uostalom, sa njim je igrao bridž pre tri meseca.

-Zar baš mora?- progunđa Mario.

-Možda će malo da boli.- napomenu mu lekar.

Naravno, nije bolelo. Igle kojima su se koristili na brodu su bile napravljene tako da nanose minimalno oštećenje tkivu i, takođe, ekstremno oštre. Njima bi jednim potezom mogao da raseče ruku od ramena do šake. Uopšte nije bio potreban veliki napor da bi se probila vena.

-Dobro. To smo završili.- reče lekar odnoseći uzorak.

-Mogu li ja sad da idem?- upita Mario koji je već bio nestrpljiv.

Posle svega je zaboravio i na one mikrobe zbog kojih se, ranije, toliko uspaničio.

-Nikuda ti ne ideš dok ne pogledam ovo. Ko zna šta si tamo zakačio?- odgovori lekar i Mario razočarano obori glavu.

Čekanje, čekanje i samo čekanje. Ovih nekoliko nedelja bile su ispunjene čekanjem, pitanjima i zagonetkama. Sve začinjeno strahom. Dobio je porciju kakvu je smatrao dovoljnom za tri života. Ili osam? U svakom slučaju, hteo je da se odmori od toga. Da to već prestane. Kada li će, pitao se.

-U redu, nema ništa posebno. Možete ići.- reče lekar nakon što je završio sa analizom krvi.

Mario ustade i pođe prema vratima. Nije se čak ni pozdravio. Ponovo su pod njegovim nogama prolazili hodnici. Ovoga puta, išao je prema stambenom bloku. Ušavši u svoju sobu video je da je prazna. Gde je Renata? Pokušao je da se seti šta je moglo da se desi i gde bi mogla da bude. A onda mu je palo na pamet da je možda još sa drugom decom. Otišao je do Kobajašijevih. Zvonio je. Vrata su se otvorila i pred njim je stajala žena odevena u jukatu.

-Aiko-san, da li je moja Renata kod vas?- upita Mario i odmah potom zapazi iza njenih leđa prizor dece koja se igraju.

-Eno je tamo.- reče gospođa Kobajaši pokazavši palcem preko ramena.

Delovala mu je pomalo bunovno, kao da se tek probudila.

-Izvinjavam se ako sam vas probudio. Spavali ste zar ne?- htede da bude ljubazan.

-Zar mislite da sam krenula na čajanku u ovome?- odgovori gospođa Kobajaši.

-Ah? Izvinjavam se, ali nisam siguran da razumem.- upita pomalo oprezno.

-Nosim ovo jer je udobnije. U ovome lakše zaspim u fotelji.-objasni gospođa Kobajaši -Šta? Mislili ste da sam tradicionalista?-

-Ne bih znao.- reče Mario pazeći da je slučajno nečim ne uvredi.

Bilo bi jako neučtivo sa njegove strane da bude nepristojan kada se uzme u obzir da je njegova ćerka tokom proteklih nedelja provodila dosta vremena kod njih.

-Dobila sam ovo od mojih roditelja kad sam se udala. Ovako bar nečemu služi.- pojasni gospođa Kobajaši kada je videla njegovu zbunjenost.

-Pa, ne izledate loše u tome, Aiko-san.- pokuša da joj udeli kompliment -Možda su to imali u vidu kada su birali poklon?-

-Da, bilo bi prilično zgodno da time idem ulicom. Da nisam živela u Rejkjaviku.- gospođa Kobajaši mu je stavila do znanja koliko malo ceni izbor poklona svoji roditelja.

-Ovaj… Mislim da tamošnjim ljudima ne bi smetalo. Pristaje vam.- smete se Mario.

-Smrzla bi se u ovome.- pojasni gospođa Kobajaši -Bar zimi.-

-Dobro, dobro. Moja greška.- izvini se Mario -Došao sam po Renatu.-

Gospođa Kobajaši se pomeri u stranu.

-Renata.- pozva je Mario.

-Tatice.- reče devojčica i, prekinuvši igru, otrča kod njega.

-Kako je bilo dok nisam bio tu?- upita je.

-Juka i Mariko su tako super. Mariko zna jednu strašno dobru igru.- ispriča devojčica ushićeno.

-A Akira?- upita tek da razveje sumnje.

-Baš je smešan. Naročito sa trubom.- odgovori devojčica uz ništa manje oduševljenja.

-Kad je se dočepa.- dodade gospođa Kobajaši po čijem se držanju dalo zaključiti da joj pokušaj njenog sina da muzicira nimalo ne prija.

Očigledno mu krije instrumente kako bi imala barem malo mira.

-U redu, idemo sad mi, Aiko-san. I hvala vam. Još jednom hvala.- reče Mario.

-Doumo, doumo.- odgovori gospođa Kobajaši i zatvori vrata za njima.

-Pa tatice, kako je bilo dole na planeti? Kažu da si bio dole? Mora da je bilo tako… Super?-devojčica, očigledno, nije bila u toku sa stvarnim stanjem stvari.

Verovatno joj niko nije rekao šta se zaista dole dešavalo. Utoliko bolje, pomisli Mario. Samo bi brinula. Što da ovako rano počne da gomila bore?

-Pa… Može da se preživi. Ali ne bih tamo živeo za stalno.- našali se na svoj račun.

Time joj je rekao više nego što je ona u tom trenutku mogla da razume. Znao je da neće ni primetiti da govori između redova.

Par sati nakon što je brod napustio orbitu sa planete su uzleteli šatlovi. Krenuli su prema njima. Pa ipak, kako je Behemot već odmakao, nisu uspevali da ga stignu. Ovi su bili veći od onih na brodu i bilo je očigledno da imaju veliki domet. Pratili su ih u stopu. Mislili su da će vremenom odustati, ali nakon čitavog jednog dana, shvatili su da neće biti tako. Mario je dobio poziv od kapetana da se javi u salu za sastanke jer su očekivali od njega da ispriča sve što zna o situaciji na planeti. Iako bi najradije sve zaboravio nije mu ostalo ništa drugo do da se odazove.

-U redu, šta vas zanima?- bio je spreman da odgovara na pitanja.

-Počnite od početka. Sve čega se sećate.- zatraži kapetan.

Mariu bi u tom trenutku bilo znatno lakše da su krenuli da ga ispituju pitanje po pitanje i nije mu se svidelo što će morati da održi predavanje. Svejedno, bar ga neće mnogo prekidati.

-Dobro. Evo idemo. Nakon sletanja odveli su nas kod nekog Aroče…- krenuo je da priča.

-Preskočite taj deo.- prekide ga kapetan i on se malo namršti.

Eto, toliko o neprekidanju.

-Hteo sam da proverim postoji li opasnost od tamošnjih mikroba. Pa sam zatražio od prijatelja iz laboratorije da mi pošalje komplet za uzimanje uzoraka na terenu.- nastavi Mario. -Pri čemu naravno niste tražili odobrenje od kapetana.- upade neko.

Kapetan ošinu pogledom upadača i ovaj shvati da je bolje da ubuduće ne prekida izlaganje.

-Našao sam ponešto i to me je, priznajem, malo zabrinulo. Ipak imam dete ovde na brodu. Zbog toga sam odlučio da čitavu stvar ispitam detaljnije. Nastavio sam da izlazim na teren, a onda su me tamošnji policajci priveli. Kada je prvi oficir Dejl došao da interveniše pustili su me, uz napomenu da će taj incident tretirati kao nesporazum. Navodno su mislili da sam špijun ili prestupnik koji pokušava da sakrije dokaze. Kako nisam hteo da odustanem, ovoga puta sam tražio dozvolu od njihovih vlasti. Pristali su, pod uslovom da radim samo uz policijsku pratnju, što sam prihvatio. Dok sam bio na terenu jedan dečak mi je dao poruku na kojoj je pisalo da bežim. To me je veoma uznemirilo. Šta da vam kažem? Nisam znao kako to da shvatim. Kasnije je taj dečak stupio u kontakt sa mnom, ali je bio veoma neodređen. Govorio je o nekoj opasnosti i da treba da bežimo.

Tražilo sam detalje, a on mi je rekao da dođem do njegove kuće. Tamo sam upoznao i njegove roditelje. Kako je i ovoga puta bio neodređen, a ja nezadovoljan time što me vukao za nos, dao mi je adresu njegovog brata koji živi u obližnjem gradu. U međuvremenu sam obavestio brod, ali nisam bio siguran šta da kažem pa sam… Poslao sam vam onoliko informacija za koliko sam mislio da ih možete prihvatiti. U datom trenutku. Hteo sam da odem kod te osobe, ali sam se u poslednjem trenutku uplašio u pobegao. Kukavica sam, priznajem. Kasnije, nakon što sam se zabrinuo oko mogućih posledica… U svakom slučaju, odlučio sam da pokušam ponovo. Otišao sam kod tog čoveka. Zove se Brajan. Bio je neodređen kao i njegov mlađi brat. Kako je mislio da mu neću poverovati poslao me je u mesto koje je, tamo na Prerionu tri, zabranjena zona. Nisam znao šta me tamo čeka. Da bih stigao tamo bio mi je potreban prevoz sa broda pa sam od kapetana tražio da mi pošalje šatl. Sleteli smo tamo i zatekli krater pun krhotina. Mislio sam da me je poslao na neki otpad. Ali sam, u svakom slučaju, napravio snimke budući da je taj čovek, Brajan, to tražio. Poslao sam vam snimke i mogu samo da pretpostavim da ste ih videli. Videli ste ih, zar ne?-Kapetan klimnu glavom.

-Dobro.- nastavi Mario -Znači, videli ste. Da produžim. Vratio sam se kod tog Brajana i tražio da, ovoga puta, bude otvoren. I on mi je rekao da je to što sam tamo video olupina njihovog svemirskog broda. Istog onog kojim su došli. Po onome što sam do sada saznao, pre nekoliko generacija grupa kolonista došla je na ovu planetu, misleći da je nenaseljena, i nazvala je Prerion tri. Naselili su se tamo i počeli da grade. Ali u jednom trenutku su ih iznenada napali vanzemaljci koji su tamo, zapravo, starosedeoci. Budući da su kolonisti bili slabo naoružani vanzemaljci su, uprkos tome što su tehnološki manje napredni, uspeli da slome svaki otpor. Potom su uspeli i da se, nekako, domognu broda koji je bio u orbiti. U pokušaju da ih spreče da upotrebe brod za napad na druge ljudske kolonije deo posade ga je slupao o planetu, pri čemu su svi izginuli. Vanzemaljci su potčinili koloniste i primoravaju ih da im naprave nadsvetlosni pogon. Drže ih tamo samo zbog toga. Prerion tri nema potreban nivo znanja da napravi tako nešto. Kolonisti imaju nešto tehnologije koja im je ostala i koju su naknadno razvili, ali nemaju blagu predstavu kako da naprave nešto što može da izvede prebacivanje. Izvorna populacija kolonista se veoma bezo uvećala usled prinudnog rađanja koje su im nametnuli vanzemaljci. Ko nema određeni minimum deca, biva kažnjen. Slično je i sa njihovom privredom. Problematični bivaju kažnjeni. Vanzemaljci dolaze po njih i odvlače ih sa sobom. Inače, žive pod zemljom. Prvobitno su živeli na površini dok ih ratovi nisu primorali da se presele pod zemlju kako bi izbegli vazdušne napade. Njihova tehnologija je daleko ispod naše. Vekovima i vekovima. Koristeći znanja kolonista nešto su napredovali, ali se pomalo plaše naše tehnologije pa je koriste u ograničenom obimu. Bar tako sam čuo od zatvorenika. Kad sam od Brajan čuo kakva je situacija hteo sam da vam se javim, ali su me policajci presreli na ulici i na silu odveli vanzemaljcima. Proveo sam nekoliko dana pod zemljom, u nekoj vrsti radnog logora. Tamo ima ljudi. To su oni koje su odveli. Uz pomoć zatvorenik, uspeo sam da pobegnem i da vam javim da bežite. Posle sam se krio, uz pomoć meštana koji su mi izašli u susret. Kad bolje razmislim, bolje je što me je Brajan poslao da napravim one snimke. Mislim, da ni sam ne bih verovao nekom od vas da mi ovako nešto ispriča. Jedino bi me snimci ubedili. Šta više da kažem?- ispriča Mario.

-Šta ti vanzemaljci hoće od nas?- upita neko.

-Brod. Treba im brod. Behemot ima pogon koji može da izvede prebacivanje. Žele da ga iskoriste da stignu do drugih ljudskih planeta i da ih osvoje. Imaju policijsku državu. Možda čak i da prouče njegov pogon i prekopiraju ga kako bi i sami pravili svoje brodove.- objasni Mario.

-Kako to da im se tamošnji ljudi nisu suprotstavili? Šta radi njihova vojska?- upita jedan od ineženjera.

-Ljudi tamo nemaju vojsku. Već sam vam rekao. Oni su praktično robovi. Ili nešto slično. Vanzemaljci, Beji se zovu, imaju vojsku.- odgovori Mario.

-I što se niste javljali kad ste pobegli? Danima smo vas tražili. Da nismo protraćili vreme na potragu za vama odavno bismo otišli odavde.- upita neko, očigledno uz veliku dozu prekora.

-Pa bio sam u bekstvu. Krio sam se. Nisam očekivao da dođete po mene. Da su me uhvatili ubili bi me.- reče Mario u svoju odbranu.

-I?- javi se neko -Kako izgledaju ti Beji?-

-U osnovi su humanoidi, visoki nešto manje od dva metra. Veoma su jaki, imaju neku vrstu oklopa preko tela. Kao insekti. Zatvorenici su mi rekli da su prilično otporni na povrede. Puške imaju slabiji uticaj na njih nego na ljude. Pored toga, znatno su jači od ljudi.- ispriča im ono čega je u tom trenutku mogao da se seti.

-Zbog čega još uvek idu za nama?- upita Marvin.

-Verovatno nemaju nameru da odustanu. Ne znam. To bi trebalo da vidite sa njima.- odgovori Mario.

-Možda to i nije loša ideja.- reče kapetan -Možemo da pokušamo.-

Kapetan je stajao pored veziste na mostu.

-Spreman?- upita ga.

Oficir za komnunikacije duboko udahnu vazduh pokušavajući da umiri nervozu.

-Spreman.- potvrdi.

-Zovi ih.- naredi mu kapetan.

-Behemot šatlovima koji nas prate. Molim javite se.- emitovao je poruku.

I nisu dugo morali da čekaju na odgovor. Jer, već desetak sekundi kasnije, uhvatili su signal koji je stigao sa šatla. Na slici koja se pojavila na ekranu ugledali su lice vanzemaljca.

-Molimo da nam kažete šta želite.- obrati mu se kapetan, nastojeći da bude ljubazan i da ga ne isprovocira.

-Zaustavite brod i predajte se. Ukoliko se odmah ne povinujete sve ćemo vas pobiti. Sve.- zapreti vanzemaljac.

Kapetan nije imao problema da shvati da je u pitanju čist ultimatum.

-Ne.- uputi mu kratak odgovor i rukom dade znak oficiru za komunikacije da prekine vezu.

Bilo je jasno da se sa ovima nikako ne može naći zajednički jezik.

-Koliko do minimalne bezbedne udaljenosti?- upita Dejla.

-Još nekoliko dana.- odgovori prvi oficir.

-Može li se desiti da nas stignu?- uputi mu sledeće pitanje.

Dejl tada prikupi podatke i obavivši proračun reče -Ne samo da mogu već će nas stići za nešto više od jednog dana.-

Kapetan je shvatio da pretnja nije zanemarljva kako se to u prvi mah činilo.

-Povećaj brzinu.- naredi drugom oficiru.

Potom pogleda podatke sa monitora. Primetio je da i šatlovi koji ih prate takođe povećavaju brzinu. Bilo mu je jasno da je ovo preraslo u trku. Ukoliko ih stignu pre no što se nađu dovoljno daleko da obave prebacivanje najverovatnije će pokušati da upadnu na brod. Što je bilo veoma loše.

-Zbog čega ne upotrebite silu?- upita Marvin koji je u tom trenutku bio na mostu.

-Koju silu? Behemot je civilni brod. Na brodu jedva da uopšte imamo oružje. Ukoliko uđu… Ko će im se suprotstaviti? I čime?- odgovori kapetan, pojašnjavajući zbog čega je njihov položaj toliko loš.

-Pa zar ne možemo da ga napravimo? Imamo valjda čime.- začudi se Marvin u isto vreme predlažući ono za šta je mislio da je očigledno rešenje.

-Nemamo vremena. Uostalom, većina ljudi ovde i ne ume da ga koristi. Putnici su mahom civili.

Čak ni polovina ovih oficira na mostu ne ume da se bori.- objasni kapetan i Marvin otvori usta od zaprepašćenja.

Postalo je očigledno da će njihova budućnost biti tesno povezana sa ishodom ove trke. Jer, za razliku od njih, vanzemaljci su, po svoj prilici, bili naoružani. I sasvim verovatno, obučeni vojnici. Mario je sedeo u svojoj sobi držeći svoju ćerku u naručju. Bio je zabrinut. Devojčica je primetila da ga nešto muči, ali nije umela da pogodi razlog.

-Tatice, da li te nešto boli?- upita Renata.

-Ne šećerlemo, tatu ništa ne boli.- odgovori Mario.

-Zbog čega je onda tatica tužan?- ponovo upita Renata.

-Nije tužan, šećerlemo.- reče.

Devojčici i dalje nije bilo jasno šta se to dešava sa njenim tatom. Primetila je njegovo neobično držanje koje je bilo tako drugačije od uobičajenog.

-Pa šta ti je onda, tatice?- upita Renata nesposobna da sama dokuči.

-Tatica je samo malo zabrinut, to je sve.- odgovori Mario.

Zar je moguće da izgleda tako uznemireno da to njegova ćerka primećuje? Ili to deca mogu da primete kad nešto nije u redu?

-Zbog čega je zabrinut?- upita devojčica.

Nije znao kako da joj odgovori. Šta god da kaže možda neće valjati. Ne bi da je laže, a sve i da tako učini, bilo bi mu jako neprijatno ukoliko to ova primeti. Kakav bi on to otac bio kada bi svom detetu davao tako rđav primer? I šta bi bilo da joj kaže šta se dešava? Da su u opasnosti? Kako bi to pomoglo? Samo bi je isprepadao. Dao bi joj još jedno traumatično iskustvo.

-Kako da ti kažem, šećerlemo…? Stvar odraslih. Znaš, nešto čime deca baš i ne treba da se opterećuju.- njegov trud da izvrda je bio vredan medalje.

-Hoću i ja jednom da odrastem. Tada ću moći sve da razumem.- reče devojčica, nezadovoljna odgovorom.

-Ni odrasli ne razumeju sve, šećerlemo. Ja, na primer, mnogo toga ne razumem. Puno toga mi se desilo poslednjih nekoliko nedelja što, isprva, nisam razumeo. Mnogo toga ne razumem ni sada. Čak i kad porasteš i postaneš velika, velika devojka, nećeš razumeti sve. Puno, puno stvari nećeš razumeti. Baš puno.- reče Mario zvučeći pritom toliko tajnovito da se Renata namršti.

-Baš nije u redu. Ja hoću sve da razumem, hoću. Zbog čega ljudi ne mogu sve da razumeju?- nije krila koliko joj to smeta.

-Ne znam, šećerlemo. Možda… Možda je i bolje tako. Šta da ti kažem? Ne, ja… Ne znam. Ne znam.- nesigurno će Mario budući da odgovor nije umeo da joj da.

Voleo bi da je mogao da na njega odgovori i samom sebi. Za to vreme, trka se nastavljala. Šatlovi su već bili dovoljno blizu da ih je bilo moguće videti golim okom pod reflektorima. I razdaljina između njih i broda se smanjivala. Mario ovo nije znao. Nije ni mogao da zna budući da je bio u svojoj sobi. Pitao se hoće li se izvući?

-Pažnja, započinjemo podizanje omotača. Ponavljam, započinjemo podizanje omotača.- odjeknu kroz hodnike.

Mariovo uzbuđenje je poraslo. Došao je odlučujući trenutak. Pitao se da li će uspeti? Jer progonioci još uvek mogu da se probiju na brod.

-Omotač podignut. Pripreme za prebacivanje u toku.- ču glas iz zvučnika.

Iznenada, prostor pred šatlovima se izmenio. Više nisu mogli do svog cilja. A onda više ni toga nije bilo. Brod je nestao.

Mario je odahnuo. Bio je svestan da su sada bezbedni. Pitanje je bilo gde će ovog puta završiti? Gde god da se pojave bar neće gladovati. Sintetizatori hrane su radili. Pored toga, zalihe kupljene na Prerionu tri se još nisu istrošile.

-Tatice, nekako si drugačiji. Jesi li to odjednom postao srećan?- upita Renata primetivši promenu u njegovom ponašanju.

-Ne šećerlemo, tatica samo oseća malo olakšanje, to je sve.- reče Mario još više zbunjujući devojčicu.

-Odrasli. Baš vas ne razumem.- namršti se devojčica.

-Bolje je tako šećerlemo, bolje je tako.- odgovori Mario gledajući u tavanicu.

Renata samo bespomoćno slegnu ramenima. Tako joj i treba kad visi sa odraslima. Da je sa drugom decom ne bi morala da se napreže da ih shvati. Koliko je sa njima lakše, mislila je.

Da li će Behemot konačno stići do Utopide? Šta još čeka naše junake na njihovom opasnom putu?

Pročitajte „Sakupljačevu kutiju“, sledeći roman u serijalu „Behemotovo putovanje“. I ne zaboravite da preporučite „Prerion tri“ vašim poznanicima koji vole naučnu fantastiku.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.