MALI GEZA-VELIKA PREDSTAVA

Filed under: 2013,afirmator,broj 15 - jun 2013,pozorišna kritika |

 

akteri-predstave-mali-geza

O predstavi Mali Geza po tekstu Janoša Haja, u režiji Stevana Bodrože, a u izvođenju Narodnog pozorišta Pirot. Na ovogodišnjim Susretima Joakim Vujić u Lazarevcu, predstava Mali geza u izvođenju ovog ansambla proglašena je najbolju predstavu.)
Predstava Mali Geza u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Pirot, a u režiji Stevana Bodrože, zahteva pažljivo tumačenje i detaljnu analizu njenih pojedinačnih slojeva. Pre svega, možemo govoriti o Bodrožinom rediteljskom postupku i rešenjima sa kojim se pirotska publika prvi put susreće. Bodroža, u saradnji sa pirotskim ansamblom, otkriva publici drugačiji, moderni pristup teatru. Takozvani minimalistički postupak koji on koristi, efektan je jedino ako se radi o dramskom tekstu izuzetne jačine idejnog sloja i značenja i glumaca koji na valjan način posreduju između takvog teksta i publike. A tekst Janoša Haja je upravo takav.
Reditelj postavlja sveden, minimalistički prostor koji se realizuje stalnim premeštanjem i pregrupisavanjem nekoliko crnih stolica. Ovim promenama položaja stolica, menja se i funkcija istih. U jednoj sceni one predstavljaju kafanu, u drugoj sedišta u autobusu, u sledećoj autobusko stajalište, zatim kuću Malog Geze itd. Stolice nisu samo rešenje za scenski prostor. Svojom bojom i jednostavnošću simbolizuju društvenu ogoljenost, banalnost i jednostavnost. Ovakvo rešavanje prostora saglasno je ostalim rediteljskim postupcima koja sugerišu prestavu surovosti života ljudi na društvenoj margini: tu mislim, pre svega, na scene u kafani u kojima se najbolje prikazuje odnos društva prema fenomenu psihičke bolesti ili različitosti pojedinca. Prazne flaše na sceni, takođe čine deo prostora i imaju dvostruku ulogu. One predstavljaju društveni haos u kome se odvija tragedija jedne zajednice. Ali takođe su iskorišćene u stvaranju zvučnog efekta. Naime, scene u kafani prate udarci flašama i stvaranje iritantnog zvuka koji smeta i stvara sablasnu atmosferu. Ovim efektom reditelj kao da pokušava da izmesti radnju iz sfere sadašnjeg, stvarnog. U pojedinim trenucima se čini da se radi o nekom fantastičnom, demonskom prostoru, prostoru tame, koji egzistira van naše stvarnosti. O nekim transcedentalnim, grešnim bićima koje ne srećemo u našem vremenu.
Može se još mnogo toga reći o rediteljskom postupku Stevana Bodrože na nivou retrospektivnog komparativnog proučavanja njegovih režija u pozorištima Srbije. Ali, u ovom slučaju, ipak treba posvetiti pažnju tumačenju glumačke igre članova pirotskog ansambla.

NA DNU

Mali Geza je drama koja govori o ljudima na ivici egzistencije. O predstavnicima najnižeg društvenog sloja. Na sceni vidimo samo ostatke karaktera koji su stopljeni u monolitni kolektiv koji tone u jednoličnu svakodnevicu. Njihove dnevne aktivnosti, njihovi razgovori ponavljaju se iz dana u dan, na isti način. A oni postaju deo takve stvarnosti, jer su materijalno i duhovno nemoćni da joj se suprotstave. Jedini koji se izdvaja iz takve stvarnosti jeste Mali Geza – autistični mladić koji živi sa majkom i dobija posao u gradskom kamenolomu u kojem je radio njegov otac. Aleksandar Radulović, tumačeći lik Malog Geze, vrlo precizno, ubedljivo prenosi osećaj nemoći bolesnog, „ćaknutog“ čoveka, da se izbori za svoje mesto u društvu. On uspeva da nagovesti, čini se, najvažniji podtekst lika, a to je da je Mali Geza, odbačen i ismejan zbog svoje bolesti, jedini koji razume i demaskira krucijalni problem društva koji se ogleda u besmislu njegovih činilaca. Gezina bolest ne ugrožava društvo, ali bolest društva uništava sve i svakoga.
Važno je pomenuti scene u kojima je prikazan odnos između Geze i njegove majke, Ružice, koju tumači Aleksandra Stojanović. Ti lirski momenti koji na pojedinim mestima dobijaju sentimentalan, gotovo patetičan ton, izdvajaju specifičnu figuru majke, nalik onoj koju smo susretali u epohi srpskog realizma, kod Glišića i Lazarevića. Ružica je „žena – muž“. Ona koja na plećima nosi teret sopstvenog usuda, ali ga nosi uzdignute glave. Stojanovićevoj nedostaje malo ponosa i čvrstine koju bi trebalo da poseduje Ružica. Pravolinijsko građenje ovog lika deluje kao nedovoljno iskorišćena mogućnost. Međutim, to ne umanjuje efektnost i značenje dela u celini.
Piću Trošak u izvođenju Zorana Živkovića i Lajoš Banda u izvođenju Milana Nakova, naizgled dva ista, ali vrlo različita karaktera. Obojica vrlo dobro kontrastiraju liku Malog Geze i predstavljaju upravo one koji odobravaju i dozvljavaju društvu da tretira ljude kao „kamenje na traci“. Vrlo je značajan jezik kojim se oni koriste, a koji u mnogome pomaže karakterizaciji ovih likova. Upotrebom skaza, tj. svakodnevnog dijaloga koji se sastoji iz dijalektizama, regionalizama i vulgarizama postže se slikovito predstavljanje likova Piću Troška, Lajoša Bande, ali i Krekača i Karesa, koje tumači Slobodan Aleksić.

BEZ RAVNODUŠNIH

Zoran Živković uspeva da „dotakne“ i trgne publiku u sceni samospoznaje u kojoj na trenutak shvata bol i tragediju naslovnog junaka, Geze.On na kratko uspeva da ispliva iz mraka u kome se odvija njegov život, ali ograničen svojim karakterom, ne uspeva da ostane na površini. Nakov, u određenim situacijama, npr. u sceni sa Vizikom, vrlo neopravdano, postaje histeričan i agresivan Banda. Rekla bih da je Nakov, u ovom slučaju, mnogo uspešniji u tumačenju lika komšije. Danijela Ivanović i Milan Nakov tumačeći lik komšija, uspešno oslikavaju društveno licemerje, zavist i niskost, ali i još jednu porodicu koja je žrtva surove stvarnosti. U predstavI igraju i Natalija Geleban (Vizika), Tijana Petrović (Marika). Kamerno izvođenje ovakve predstave pun je pogodak jer omogućava ostvarivanje potpune veze između onih koji pričaju i onih kojima se priča ili o kojima se poredno govori.
Positovećivanje čoveka sa kamenjem na traci koje kruži dok neko ne pritisne dugme i upoređivanje čoveka sa psima koji bespotrebno laje „jer mu je taki posao“ kao i pitanje postojanja ili odsustva božje sile koja ispravlja greške na zemlji, još neka su od mnogih pitanja koja je pokrenula ova priča. Postavljanje ovakvih komada na scenu, ima vrlo važnu socijalnu ulogu u našem društvnu, pogotovu u malim gradovima kakav je naš. Pozorište pokreće mnoga važna pitanja, a odgovori se nalaze u svesti onih koji neće izaći ravnodušni iz sale Narodnog pozorišta, nakon završetka ove predstave.

MILICA ŽIVKOVIĆ

31385_1369624893878_1629408898_873985_814895_n

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Milica Živković, rođena 21.07.1989. u Pirotu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Trenutno je apsolvent Filološkog fakulteta na Katedri za srpsku književnost i jezik ( tačnije od ispita ima još samo diplomski). Svoje pozorišne kritike i osvrte objavljivala je u LUDUS-u i u biltenima koji prate pozorišne susrete i festivale i u lokalnim novinama. Bavi se glumom, recitovanjem i pisanjem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.