Mala nam je ova svest

Filed under: afirmator,broj-27-jun-2014,pozorišna kritika,pozorište |

schauspielhaus2Schauspielhaus Wien: Princip (Dieses Grab ist mir zu klein) // Princip (Mali mi je ovaj grob) , 31. maj 2014. Pozorište mladih, Novi Sad (Sterijino pozorje)

piše: Andrea Popov Miletić

Zvuk kao rekvizit, prazna scena koja se popunjava vizuelnim projekcijama, potresni slide show, krvava dijagnoza (medicinski izveštaj, loša prognoza), citat o situaciji u Srbiji napetoj kao u krimi-romanu (Z. Đinđić), portreti puni nade, zamišljena mlada lica, fotografije i pisma. Prepliće se dokumentarno i pseudodokumentarno, surove šale i noćna mora, zločin i kazna, nesrećne vesti o mladim životima i iskrene ispovesti post mortem (naivne, ogoljene).

Bedni život u hladnoj sobi u kojoj zamišljamo nameštaj. Nezadovoljstvo i iz njega delovanje, aktivizam, angažovanje, organizacija (danas nezmisliva – članovi nisu još ni studenti, već gimnazijalci), s tim da ne vidimo sastanke Mlade Bosne, čujemo ih (tačnije: prisluškujemo ih). Bezazlena zabava, mladost, bioskop i kokice. Junak (Gavrilo) i pomoćnik (Neđo): jedan je mozak, a drugi predstavljen kao sirova snaga, jedan više ćuti nego što govori, drugi razmetljiv (hvališe se, maše nožem). Ljubica povučena, ali zainteresovana za ispravnu stvar, uvek je teraju da ne bi slušala razgovore (jer je žensko, jer je dete, jer nije muškarac). U noći kada dele „persijski duvan“ Ljubica se transformiše, progovara (ili postaje ono što zapravo jeste), priča priču o Ferdinandu i mečićima koje su mu postavili duž puta po Bosni da može da ubija, jer to mnogo voli. Priča o krvoproliću hiperboličnih razmera, o klanju do apsurda (drugi kolju za njega i iz njegovog hira). Karnevalizacija, sloboda govora, lakoća pokreta, sazrela misao.

Istorija koja se ponavlja, policija koja gazi svoje đake, parapolicija koja neometano sprovodi svoje ideje u (ne)delo i Apisi koji su među nama i vuku konce. Apisi koji vedre i oblače, koji se dogovaraju okrenutih leđa, od kojih zavise naše projekcije. Koji regrutuju decu za nacionalnu stvar, koji padaju u postelju dok traje rat i naprasno se pridignu baš kad je potpisan mir. Apis sa hitlerovskim tikovima kao jednoznačno zlo, koji može sve i kojem niko ništa ne može, koji vrbuje mlade ljude koji će umesto tih i takvih obaviti prljavi posao (i one koji ljube krst i one koji veruju da to čine u ime Ideje, ne velikosrpstva, već Ujedinjenja), zadužen za sve – od inicijacije do otrova.

Kada je u pitanju sama izvedba pozorišta iz Beča i njihovog čitanja Srbljanovićkinog teksta, jedina zamerka mogla bi biti u dinamici radnje, jer su na početku posvetili previše pažnje nebitnim i dobro poznatim detaljima. I pored nemačkog jezika (koji nemamo često priliku da čujemo u pozorištu i koji prijatno odzvanja na sceni) tokom predstave lako se zaboravi da je izvode stranci zbog načina na koji su temu interpretirali. O ideji jugoslovenstva kao dobroj ideji nadnacionalnog ujedinjenja i slobode koju su stavili u fokus, kao i kulturi sećanja, te poruci (jednostavnoj, ali ispravnoj) da ako nam je loše, učinimo nešto pozitivno za sebe, drama nam je veoma bliska (u pojedinim momentima i predvidiva). Daleko od toga da je austrijsko pozorište veličalo ličnosti iz sopstvene istorije, a nas napravilo divljacima, teroristima i ubicama. Naprotiv, njihova svest seže dotle da su oni posvetili najveću pažnju drugoj strani, razumeli je i dozvolili da se čuje i njen glas. Ne znam da li vam je promakao podatak da su Austrijanci naručili od Biljane Srbljanović da napiše ovaj komad u čast obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata. To je svest o sebi i Drugome, zadatak umetnosti sadašnjeg trenutka, to je osvešćenost o kojoj samo možemo da sanjamo.

Što se teksta tiče, on je na trenutke banalan, sentimentalan, odlazi u puki idealizam, a lica su obojena isključivo jednom bojom, onako kako ih je autorka sebi predstavila iz pročitanog transkripta sa suđenja Principu i istorijske građe (na šta ima potpuno pravo, jer je u pitanju fikcija, a ne istorijska drama): atentator nije i terorista, mada to od njega pokušavaju da naprave, atentatora opravdavaju njegovi slobodoumni anarhistički/ateistički/levičarski stavovi, napredna Ideja kao viši cilj za koji vredi ubiti, kajanje koje iskazuje zbog ubistva trudne prestolonaslednikove žene itd), a Apis je kukavica i manipulator koji vlada iz senke i svi ovi mladi ljudi njegove su žrtve. No, pitanje koje bi se moglo uputiti nama samima, a ne reditelju, glumcima i spisateljici glasi: Zašto je Apis naš savremenik, a Principa nema nigde ni od korova?

 

Biografija:

Rođena 1985. u Novom Sadu. Diplomirala komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bavi se esejistikom, prevođenjem, pisanjem poezije, proze i kritike. Zastupljena u zbornicima: Rukopisi 36 (Pančevo, 2011), Najlepša ostvarenja sa XI konkursa za najkraću kratku priču O malim i velikim stvarima (Alma, Beograd, 2012)  i časopisima koji se bave kulturom i društvenim pitanjima (kARTon, Afirmator, Republika). Tekstove objavljuje na portalima www.knjizevnost.org i www.konkursiregiona.net, kao i u elektronskom časopisu Afirmator. Sarađivala sa novosadskim listom Dnevnik i pančevačkim Sveskama. Pesme su joj uvrštene u izbor za aprilske susrete beogradskog SKC-a “Reč u prostoru 08” i u zbornik Garavi sokak 2013, Inđija. Dobitnica je prve nagrade XII kola edicije Prvenac SKC, Kragujevac u vidu štampanja neobjavljenog rukopisa za autore do 35 godina (zbirka priča Bezazlene crtice, 2013).

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.