Ljubomir Ilić: SPONZOR

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 89 - avgust 2019,satira |

S   P   O   N   Z   O   R

 

Pre dve godine vrati mi država osamdeset tri hektara zemlje koju su mom dedi nepravedno oduzeli posle onoga rata. Pošto je deda odavno mrtav, i njemu taj povraćaj nije značio ništa, odlučim da prodam imovinu. Dobijene pare rešio sam da uložim u FK „Polet“ iz mog Donjeg Brestovca. Moj plan je bio da svaker godine preskačemo po jedan rang dok ne doguramo do prve lige.

Tako sam postao sponzor. Gospodin Sponzor!

Kao prvo, angažovao sam najpoznatijeg trenera u našem kraju. On je doveo osam igrača, za okosnicu tima, a ostale sam kupio ja, po svom izboru.

Posle dobro obavljenih priprema, u prvenstvu smo gazili sve redom. Pobeda do pobede. Ali, gazio je i „Elan“ iz Jasikovca. Pobedimo mi, pobede oni, pobedimo mi, pobede oni… Tako izjednačeni dočekali smo i derbi. Pet dana pre sudbonosne utakmice kaže mi trener.

– Gazda, bolji smo od njih! Oljuštićemo ih kao jare vrbu! Ali za svaki slučaj potplati sudiju, nemoj da škrtariš, nego daj koliko traži.

Sutradan dobijem zvanični bilten i vidim da je za glavnog sudiju delegiran Žića Piskavac. laknu mi. Moj pradeda Arkadije i čukunbaba Žiće Piskavca su brat i sestra od ujaka, tako da meni Žića dođe rod.

Otrčim kod njega i zamolim ga da svirne penal za nas ako, ne daj bože, zagusti.

– Nema problema! – kaže on. – To zadovoljstvo će da te košta ‘iljadu evra, plus da mi obezbediš žensku u subotu uveče, da me relaksira pre derbija.

Prihvatim njegove uslove i odjurim kod Mice Trocevke, najpoznatije žene u našem selu po tom pitanju. Ona pristane, ‘al za uzvrat traži debelu svinju, džak krompira, donji i gornji veš, šminku za usta i nokte i farbu za očne kapke.

Šta ću, kupim joj potrošni materijal, odnesem džak krompira, a svinju slaninaru preteram iz mog obora u njen.

– Kad si već tu – kaže mi Mica – ajde ti izigravaj tog tvog sudiju da napravimo štik probu!

– More, idi ženo s milim bogom, gde je meni do toga!

Ne, navalila kao dete na zvečku… Probasmo jedanput nekako, ali drugi put ni makac. Morao sam da odustanem.

Svratim u kafanu “Kod tri buve“, da se malo povratim od šokantnog stanja, a tamo me već čeka trener:

– Slušaj, gazda – šapuće poverljivo – golman, centarhalf i centarfor „Elana“ su naši!

Opa bato!!!

– Ako im gurneš po trista evra i obezbediš devojke za čoporativnu žurku oni ne igraju.

U znak konačne pobede častim kafanu i strmoglavim se kod Rajke Radodajke. Utanačimo kolektivnu terevenku za šest osoba i napravimo kalkulaciju na ‘iljadu i po evra.

Mi u petak naredimo našim igračima da do utakmice budu u kućnom karantinu, to jest da ne pijanče i ne jurcaju okolo.

Oni se pokunjeno raziđoše. Trener ode u apartman kod raspuštenice Soje, a ja potražim Đoku Pajsera i dam mu zadatak da u nedelju gađa iz praćke protivničko desno krilo. Pristane on za gajbu piva.

U subotu uveče gvirnem na prozor Mice Trocevke. Vidim,  Žića Piskavac i ona vežbaju rvanje grčko-rimskim stilom.

Kod Rajke Radodajke se zdalo neko mjaukanje, režanje, njištanje i groktanje. Džumle su na jednom krevetu, kao od majke rođeni.

Svratim i kod Đoke Pajsera. Pravi praćku u koju može da stane kamičak kao moja pesnica.

Naših igrača ni od korova, poštuju naredbu.

Sutradan „Elan“ došao u okrnjenom sastavu. Zagrevaju se, takoreći rezerve. Meni lepo. Dođe i Žića Piskavac. Izgleda kao da je prošao kroz kombajn, a ne kroz Micine ruke i noge. Naših igrača još uvek nema, sigurno razrađuju taktiku u kafani.

Tada na igralište dođe poštar i pruži mi telegram. Sigurno mi umrla tašta, pomislim, i bi mi drago što će žena da nasledi imovinu koju ću da uložim u moj „Polet“.

Otvorim kovertu:

„Imamo žurku u Jasikovu. Stop. Ne dolazimo na utakmicu. Stop. Prvotimci i trener Poleta. Stop.“

Kažu da me momentalno opalio infarkt. Tek po izlasku iz bolnice saznao sam da smo utakmicu izgubili sa 3:0 par-forfe…

 

Ljubomir Ilić

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.