Lingvaca

Filed under: afirmator,broj 02 - maj 2012,satira |

Svesrdno podupiran retorikom ministra prosvete, silogističkog virtuoza, ministar zdravlja je uveliko bio otvorio još jednu sezonu straha od svinjskog gripa. Indignacija prema turistima, sejačima klice, rasla je proporcionalno rastu procenta vakcinisanih. A to znači – iz Dnevnika u Dnevnik. I ministar je primio svoju bocu. Štaviše, kamere su snimile da je baš on bio prvi. Snimak, međutim, ne govori ništa o sadržaju vakcine, ali zato o ministrovoj savesti svedoči svakim kadrom.

Tenzija se širila zemljom kao lastiš. U jednoj kafani su se čak i potukle dve grupe penzionera. Jedna grupa je bila vakcinisana, druga nije. Ova vakcinisana je žučno prebacivala nevakcinisanoj odsustvo osećaja za vakcinisanje iz rodoljubivog zanosa, neuvažavanje stručnog mišljenja o novoj bolesti, te neodgovornost prema svojem i tuđem zdravlju, dok su nevakcinisani zdušno kijali u tuđi lakat, pili iz tuđe krigle i tvrdili kako vakcinacija donosi nove, neizlečive bolesti. I tu ukrstiše štapove.

Nije me, međutim, ta muka odvela u jedan od ministrovih hramova strave, već nešto sasvim drugo.

Nakon kraćeg, nezainteresovanog razgledanja moje usne duplje, bezbedno sakrivena iza maske, pojava, zvana doktorka, izjavila je:

– Imate kandidu.

– Pardon?

Zlovoljno je odvojila pogled od mog kartona i otegnuto procedila:

– Glji-vi-cu.

– Otkud meni glji-vi-ca? Ja vodim računa o jeziku…

– Antibiotik – prekinu me.

Antibiotik. Čarobna reč ovdašnje medicine. Za sve vam ga prepišu (do dve kutije), a posle, kad ovaj izazove još tuce bolesti, oni vam daju – novi antibiotik. Tako su ga i meni nedavno bili prepisali, prethodno mi preteći injekcijama, protiv čega se moj turistički gen oštro pobunio i spasao bar jedan deo mog tela.

Iako se nisam mnogo nadala, ona ipak nastavi pospano:

– Možda i od stresa…

Stres. Reč koja pri izgovoru prostruji telom brzinom golfske struje. Za nevolju, njenog konkvistadora još nismo upoznali.

’Izgubio je posao, pa je pod stresom’, ’pod stresom smo jer evro opet vrtoglavo raste’, ’pali su na ispitu, pod stresom su’. Ima li šanse da se više ikada iko iznervira, naljuti, razbesni… zbog nečega što mu se događa? Nema!

Tako sam, eto, i ja pod stresom. Da ne govorim zbog čega… I imam, dakle, gljivicu. Nisam pomislila na gljivice bar dvadeset pet godina, otkako sam još bila radoznala da li je istina da niču posle kiše. Tad još nisam znala da po istinu ne moram ići u duboke šume, da je dovoljno samo da se ljudski iznerviram, isplazim se samoj sebi u ogledalu i odgovor se nađe preda mnom u svoj svojoj stresnoj veličini… Sad i to znam.

– Uzećete nystatin.

– Kako da ga uzimam?

– Sisajte ga.

U apoteci je ponestalo vakcina, ali ste se o nystatin mogli spotaknuti. Posle nekoliko dana pravilne upotrebe leka, jezik više nije bio beo. Sad je bio žut. Nisam znala da li je nystatin pojeo kandidu ili joj se samo pridružio. Otišla sam u laboratoriju da to proverim. Rezultati su potvrdili moju zebnju. Ponovo sam posetila pojavu iza maske.

– Pa da, nystatin i nije mogao ništa da reši – reče ona kao da se to mene nimalo ne tiče.

– Zašto ste mi ga onda prepisali?

– Znate, krenuli smo od najblaže terapije…

– Krenuli smo? A kad planirate da stignemo do najjače? Osuših se kao limun, sisajući vaš nystatin.

– Uzećete daktanol.

– Daktanol. Šta li se s njim radi?

– Mućkajte ga – reče u duhu svoje već oprobane sažetosti.

Sedam dana mućkanja daktanola dalo je mom licu vrlo upadljiv izraz iscrpljenosti. Jezik više nije bio žut, ali je ponovo bio beo. Da li je medicini poznato koliko efikasno daktanol otklanja nystatin?

– Kandida je još tu!

– Znate, ona je uporna.

– Nisam znala, ali sad vidim. Možda bi bilo dobro da ste mi to ranije rekli.

– Vi, vidite, morate da povedete računa o imunitetu, da se ne nervirate, da jedete što više svežeg povrća, da malo promućkate sodu… – iznenada se raspričala žena iza maske na našem trećem susretu – prepisala bih vam genicijane violet.

Trenutak sam stajala zapanjena, a onda joj dobacih:

– Pretpostavljam da će moja frizerka imati tu boju…

– Sledeći…- prozva ona novog nevoljnika.

Apotekarka mi je pružila bočicu od deset mililitara genicijane violet.

Zamolila sam je da mi da i kutiju sa uputstvom, ali…

– Ne treba vam uputstvo – reče uvređeno.

– Dobro, ali, kako da znam kako se uzima? – proradi moj korisnički nerv.

– Možete da stavite nekoliko kapi na jezik…

– Koliko dana treba da traje terapija?

– Nekoliko.

Rečnik srpskog jezika kaže da ’nekoliko’ znači „neodređeno koliko“, „više od četiri“, „malo“, „nešto“. Opet sam se dala u razmišljanje, ali dokonati koje bi od tih značenja bilo najbliže apotekarkinom, nisam mogla. Ubrzo sam otkrila da u slučaju genicijane violet ’nekoliko’ znači „jednom i nikad više“. Ljubičasta genicijana, jednom naneta, satima se nije skidala s jezika. Danima se nije skidala s jezika. Šta se ispod nje događalo s mojom gljivicom, to nikako nisam mogla znati.

Ponovo razočarana u reč lekara, otvorila sam knjige, priručnike i savetnike o pitanjima medicine. Izbacite slano, slatko, ljuto i kiselo. Da ne poverujete svojim očima! Pa, šta ostaje? Ali, ostaje, uvek ostaje nešto. I to – gorko. To uvek može. Grejp, na primer. Najgora od svih postojećih gorčina, ako izuzmemo onu koja se javlja kad vam kasni lični dohodak.

Malo niže stoji – grickajte origano. Baš tako piše. Grickah i danju i noću. Stavljah ga u sva moguća jela. Kuvah čaj od origana. Izuzetno mastan čaj. Tako nešto u životu nikome ne nedostaje. Jezik od origana nije dobijao neku naročitu boju, ali su tragovi natapanja genicijanom i dalje bili ubedljivi.

Isplazim jezik kad god prođem pored ogledala. Ljubičast. „Genicijana u borbi sa kandidom“. Šta su sve sapunice sveta prema ovoj mojoj epizodi?!

– Da sam farbala kosu, ne bih se pokajala. Genicijana dobro drži nedeljama, ali jezik… e, tu sam zažalila.

– To nije važno…

– Šta sad nije važno?

– Nije uopšte važno koje vam je boje jezik. Važno je da je zdrav.

Htedoh da zatražim tumačenje ove mudrosti, ali odustah i samo upitah:

– Da li biste mogli nekako da otkrijete da je zdrav?

– Pogledajmo!

Pogledajmo! Divim se uverenosti u ohrabrujuće dejstvo tog prvog lica množine, sračunato upotrebljenog svaki put kad treba preuzeti profesionalnu odgovornost. Kad je osmotrila, pitam je:

– I, šta vidimo?

– Iznad ljubičaste regije vide se bele dlačice…

Bele dlačice! Krasno! Moj ljubičasti jezik je najzad dobio i pramenove. Konačno sam šik! Mogla bih se slikati za kakav časopis. Davno takvo šta nije zabavilo ovu naprednu javnost.

– … dakle, kandida je još prisutna.

Reč ’prisutan’, kako nadahnuto tumači Rečnik srpskog jezika, znači „koji prisustvuje negde“, ’koji se nalazi na mestu na kojem se nešto zbiva“. Izgleda da se u mojim ustima zabava odužila!

– Kako to da nije uopšte pomogla?

– To je antiseptik… održava čistoću jezika, ali ovde vidim nema pomaka…

– A šta bi najzad moglo da pomakne efikasno moju jezičku situaciju?

– …uzećete diflukan.

– Uzeću diflukan?

– Otpada jetra, ali zato efikasno otklanja kandidu.

Dakle, i jetra i kandida, ili bez kandide, ali i bez jetre. Nakon kraćeg samosažaljevanja odoh u apoteku gde mi apotekarka, lica boje nystatina, sa podignutim desnim kažiprstom i pažljivo naglašenom svakom trećom rečju, objavi složen proces terapije. Prvo uzmete dve od 50 mg, to je jača doza prvog dana, zatim svakog narednog dana po 50 mg, i tako sedam dana. Ako nema pomaka, produžite terapiju za još sedam dana, a zatim se javite lekaru.

Odvojim sumu novca, koju bih inače potrošila na kakav rečnik, i kupim taj kontradiktorni medikament. A i kakva korist od rečnika kad to štivo niko ne zarezuje? Skoro da me niko više i ne razume kad pomenem pravila. Kažu – šta ti tu nama, nije to nego ovo. Daju ljudi fino nova značenja rečima, vele – bolje im zvuči. Kaže mi nedavno jedan poznanik kako mi lepo stoje podvezice. Zaprepašćeno se zagledam u svoju suknju (svaki čestit pop pozavideo bi mi na dužini) i ne nalazim ništa slično podvezicama, sve dok nekako u krajnje napregnutom razgovoru nisam shvatila da on misli na moje minđuše.

No, gutala sam diflukan sedam dana i ništa se nije menjalo. Već sam trećeg dana, skrhana beznadežnošću, bila opet otvorila knjige. Ovog puta pisalo je – kupus. Ko bi rekao? Kupus se u staroj medicini, koju nikakvi ministri nisu zastupali u parlamentu, pokazao kao čudotvoran lek protiv kandide. Ako ništa drugo, pomislim, bar ne košta koliko rečnik. Nakupujem kupusa, čude se na pijaci, kažu zajedljivo – prošlo davno vreme kiseljenja, domaćice. Ali, prava domaćica se ne obazire na te kisele drskosti, nego lepo predano renda kupus svaki dan. Za doručak, ručak i večeru. Ne posustaje.

Prošlo i četrnaest dana od terapije diflukanom i jedanaest dana žvakanja kupusa, čini se da   zabava na mom jeziku jenjava. I genicijana ubledela. A nakon mesec dana moj jezik dobi onu prirodnu ružičastu boju, kojom se svaka fina gospođica s pravom ponosi kad kakvom navalentnom tikvanu jasno da do znanja da njena lingvaca nije za svakoga.

Osetih više samopouzdanja. Znala sam da je kandida nestala jer – diflukan je diflukan. Međutim, crv hipohondrije odano je grickao moju savest. Kako li se u svemu ovome provela moja jetra?

 

Jasmina Šuša

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.