Lice i naličje savremene poezije

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,kritika,poezija i proza |

WieslaW Walkuski face-off1. Kako tumačiti savremenu poeziju? Svaki letimičan uvid u tekstualnu praksu današnjih autora poezije otkriva volšebnu logiku paradoksa. S jedne strane, očigledna autorska i tekstualna hiperprodukcija poezije (vidljiva u periodičnom štampanju pesničkih zbornika, almanaha, antologija, časopisa, kao i u elektronskom pandanu zastupljenosti na Internetu, posredstvom mnoštva sajtova, portala, blogova, društvenih mreža), s druge, gotovo nulta čitalačka i kritička recepcija. Na osnovu sopstvenog čitalačkog iskustva i kritičkog rezona, tvrdim kako je narečeni paradoks samo ospoljenje osnovnog pitanja – kako vrednovati tekstove tekuće pesničke produkcije? Ili, drugim rečima, koji deo aktuelnih pesničkih praksi poseduje potreban stepen poetičke relevantnosti da bi se nepobitno svrstao u reprezentativni uzorak savremene poezije(?) S tim u vezi, često se može pročitati u saopštenjima raznoraznih žirija pri dodeljivanju nagrada istaknutim pesnicima kako su se dotični arbitri rukovodili opštim principima (umetnička zrelost izraza, nesumnjiva estetska vrednost, a često i bez ikakvih obrazloženja, tobož kao nešto što se samo po sebi bogomdano podrazumeva), a da pri tome imate groteskni dijapazon nagrađenih radova od tradicionalnih poetika epsko-rodoljubive poezije, preko neoromantičarski patetično-raspevanih tužbalica, do nekog oblika alternativne (andergraund) poezije verističkog tipa. Zaista, kako u toj muljavoj masi tekstova instalirati vrednosne filtere kojim bi se izdavačka baruština (štampana i elektronska) katarzički pročistila do nivoa higijenskog kvaliteta čiste tekuće poezije, a da vam svaki recepcijski gutljaj ne zastane u grlu od nečijeg skribomanskog taloga.

 

2. Kritički ekskurs i samostalna zanatska radionica. Čini se da nema jednostavnijeg teorijskog opisa nekih od osnovnih vrednosnih aspekata obuhvaćenih svakim iole ozbiljnijim postupkom kritičke analize. Tu je najpre stilsko-formalni, tehnički nivo pisanja, kao estetička neposrednost i pečat autorske individualnosti (stil je sam pisac), te distinktivni oblik kreativnog nasilja nad jezikom, svojstvo koje razlikuje autore među sobom i direktna utemeljenost estetičkog kriterijuma. Mogu postojati autori istovetne poetičke orijentacije, mogu se baviti i sličnim temama, ali je stilistički koncept ono što ih uzajamno razlikuje i čini umetnički relevantnim za vrednovanje. Sit se načitah gomile (kobajagi) urbanih baljezgarija, u duhu nekih subkulturnih matrica samoproklamovane poetičke/kulturne margine, autora koji se tobož bave savremenim temama, ali je nivo pisanja na nivou elementarne pismenosti, to jest bez bilo kakve stilsko-poetičke reprezentativnosti.
Drugi, tematski aspekt, svakako dominira u poeziji današnjih autora, često i kao poetički znak angažovanijeg pristupa prema stvarnosti i savremenosti, obnovljene vere u referencijalnu funkciju poezije, te prevlasti označenog nad označiteljem. Dobar deo savremene poezije se može lako tematski identifikovati, za razliku od većine poetika autora dvadesetovekovne poezije. Ako bi se u najkraćem mogla svesti poetička priroda pesništva proteklog stoleća, onda bi to bila smena dveju bazičnih poetičkih paradigmi: simbolizma i avangarde (kraj 19. i prva polovina 20. veka), odnosno neosimbolizma i neoavangarde (druga polovina 20. veka). Kod savremenih autora (poslednje decenije 20. i prve decenije 21. veka), formalno-tehnički eskperiment i hermetizam prethodnih generacija pesnika zamenjen je unekoliko povratkom pesničkog subjekta u fokus poezije i njenim referencijalnim (recepcijskim) otvaranjem prema savremenosti i čitaocu. Otuda bi se treći vrednosni aspekt mogao definisati kao poetički, koji uz recepcijski uslov i komunikacijski potencijal koji današnja poezija želi da ima, zaista predstavlja ukupnost konstrukcijskih načela na kojima pesnički tekst počiva počev od stilsko-formalnih, preko tematskih, do autopoetičkih aspekata. Neretko se na ozbiljnijim konkursima, istakao bih s pravom, upravo nagrađuje ona poezija kod koje se stilsko-poetički kvalitet eksplicitno pretvara u temu, kojom poezija pokušava da kritički prevrednuje i revitalizuje svoje mesto i ulogu u haotičnosti savremene umetnosti i društva.

 

3. Savremena poezija kao antipoezija. Često se može naići na ocenu dela tekuće poezije kao – antipoezije. Pošto je reč o onim pesničkim strategijama koje imaju zavidan stepen poetičke relevantnosti, ovo negacijsko određenje bi trebalo malo podrobnije analizirati. Logično bi bilo najpre zapitati se u odnosu na šta ovakva penička praksa suprotstavlja svoj poetički izgled, to jest kakva je prava priroda tog negatorskog impulsa. Naime, bilo bi pogrešno tvrditi kako je reč o nekom potpunom raskidu sa pesničkom tradicijom, recimo u duhu avangardnih, radikalnih anti-estetika. Današnja poezija, koja funkcioniše u specifičnoj poslepesničkoj situaciji (koja posle 2000-te koincidira i sa promenama u izdavaštvu, te odsustvu interesovanja za publikovanje poezije), više je pod uticajem tih spoljašnjih pritisaka (socioloških, ekonomskih, kulturoloških, istorijskih, političkih), a manje proishodi iz neke vrste kritički promišljenijeg odnosa prevrednovanja prethodne poezije. Pa ipak, privid negacije svakako postoji. I to, rekao bih, pre svega prema jednom obliku normativnog tradicionalizma u doživljaju i razumevanju poezije po kome poezija treba da bude uzvišena lirska kategorija, koja ne sme da se «prlja» ni jezikom svakodnevice (ne daj bože psovkama), niti pak izborom tzv. niskomimetičkih tema iz domena neposredne stvarnosti. Drugim rečima, prema jednom ovakvom konzervativnom stanovištu, najbolje bi bilo da se piše u vezanom stihu (versifikacijska ukalupljenost ili, ako je slobodni stih, kroz podražavanje metričke pravilnosti), da se bavi metafizičkim, nacionalno-rodoljubivim i antropološki univerzalnim temama i, naposletku, da se poetički definiše kao postvarujući omaž pripadnosti slavnoj pesničkoj prošlosti. Ruku na srce, ovakve se pesme po pravilu nagrađuju na svim tradicionalnim pesničkim konkursima u Srbiji i okruženju. Dakle, poezija ne kao ishodište novog senzibiliteta i kreativnog odnosa prema stilsko-poetičkim zahtevima i tematskim izazovima savremenosti, već pesništvo kao ikonografija prošlog i kanonizacija istog, zarad ukidanja prava na originalnost. Ako bih dublje sudio o vrednosnim aspektima ovakvog estetičkog normativizma, lako bi se pokazalo da su u pitanju uticaji savremenih ideoloških narativa, diskursi političkog pod prividom vrednosne neutralnosti, te fasadnog zaklanjanja iza nedodorljivosti opštih stavova o umetničkoj vrednosti (ne)svesno proskribovanih kroz selekciju i arbitražu raznih žirija i gurua naše književne scene.

 

4. Ima li poezija budućnost? Ili još banalnije pitanje: Kome treba poezija danas? Autorima kojih ima u izobilju i kod kojih, nažalost, po pravilu nema čitalačkog interesovanja za tuđu poeziju, kako u domenu pesničke savremenosti, tako i na planu vrednosnog uvida u književnu tradiciju (izvan goreopisanog normativizma). Otuda kod većina današnjih autora uglavnom nema autopoetičkih stavova i intelektualnog angažovanja kroz pesničku aktivnost. Nema ni nagoveštaja neke poetičke objave koja bi umesto postvarivanja u recepcijskom talogu isprovocirala nečiju čitalačku reakciju i vrednosni sud. Čitaocima, kojima je do poezije stalo koliko i do lanjskog snega, ne znajući ni kako da je čitaju i sude o njenim poetičkim aspektima, i sami pod uticajem, što školsko-obrazovnog ispiranja mozga stereotipima o poeziji, što pod uticajem komercijalnog mainstream-a tekućeg izdavaštva. Kritičarima, koji pri pisanju prijateljskih recenzija odvališe ramena autorima od tapšanja, dok se oni drugi, etabliraniji, koji učestvuju u žiriranju i dodeljuju nagrada, vešto kriju iza univerzitetskih fraza o umetničkoj vrednosti poezije, uglavnom se kukavički plašeći da svojim negativnim vrednovanjem ne izgube mesto u književnoj hijerarhiji jednog urušenog sistema kulture.

 

Naposletku, da zaključim, poezija ima smisla u meri u kojoj se sve pomenute instance u procesu književne komunikacije (autori, delo-izdavaštvo, čitaoci-kritičari), bar za trenutak ne odreknu svojih sebičnih privilegija (autori sujete, izdavači komercijale, čitaoci neukusa, kritičari društvenih pozicija), i počnu da promovišu dela savremene poezije bez obzira na autorska imena i sopstvene predrasude, samo na osnovu njihove stilsko-poetičke relevantnosti i tematske (vrednosne) reprezentativnosti.

A dok se to ne desi, možda i – nikad, svako će od nas malo-pomalo da ispija svoj gorki talog spisateljskog (čitalačkog) iskustva, uglavnom se trudeći da eho iskašljavanja onog skribomanskog nekako balanserski uskladi sa grotesknim taktovima svog nemuštog postvarivanja.

 

___

Piše Tomica Ćirić, autor Afirmatora

 

 

 

2 Responses to Lice i naličje savremene poezije

  1. Kad sam procitao kraj prvog pasusa-„Zaista, kako u toj muljavoj masi tekstova instalirati vrednosne filtere kojim bi se izdavačka baruština (štampana i elektronska) katarzički pročistila do nivoa higijenskog kvaliteta čiste tekuće poezije, a da vam svaki recepcijski gutljaj ne zastane u grlu od nečijeg skribomanskog taloga.“,-pomislih-Ups!! Sad ce megalomanska teoretizacija o esenciji poezije.
    Kad sam zavrsio citanje eseja pomislih-Nista teze nego patetici odoljeti. Jos ako si balkanskog mentalitentnog sustava.
    A onda svatih da se ona zadnja recenica, temeljna misao eseja, u prvom pasusu zavrsila nenadano i neprimjeceno bez znaka pitanja. Lapsus? Nije vazno, i ako je lapsus ne smeta mi( a ne vjerujem da jeste).
    Ne mogu ni sa najsire moguge rasirenim prstima pred ocima naci zadovoljenje u daljem tekstu koje bi, i misaono i kriticki, opravdalo tu temeljnicu iz prvog pasusa. Ne mogu a zelio bi. Zelio bih jer je ovo najbolji esej o trenutacnom stanju poetske scene Juznog Balkana koji sam procitao u zadnjih nekoliko godina.
    Cistoca u asocijativnom nizu, britkost jezika, stil…Struktura kao geometrijska mreza sistematizacije nekog filozofskog diskursa. Dovoljno je samo te naslove pasusa podcrtati kao argument ovome sto pisem i primjetiti atomiziranu gustocu poruke koju nose. (Ovdje ipak priznajem da me naslov zadnje pasusa malo previse provocira.Moglo je malo blaze.) Bio je mnogo zdravog i studioznog napora pri pisanju ovog teksta. I, mozda je to sad do mene, i strastvenog uzivanja u otplitanju misli.
    Pa gdje si ti do sad bio Ciricu 🙂
    Esej koji meni donosi citalacko uzivanje koje samo zatvorena, hermiticki cista poezija moze. Jos po belaju i govori o poeziji.
    Ma gdje si ti bio Ciruci do sad 🙂
    Ovo treba procitati prije vremenske prognoze u Dnevniku. (Pod uslovom, naravno, da urednici Dnevnika znaju kakvo je vrijeme danas, a za ono sutra ionako niko ne zna.)
    Hvala na vaznom i vrlo uspjesnom tekstu. uzivao sam!
    (Sorry na nedostatku kvacica.)

    edin
    12. фебруара 2013. at 13:32
    Одговори

  2. Ne daj se Tomice. Ne okreći se! Nastavi putem napred.
    Sad nakon eseja malo poezije prosledi na ove strane.

    POBUNA NEVIDLJIVIH
    12. фебруара 2013. at 21:48
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.