LEVA SKRETANJA Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,društvo |

 

Najveći problem svih ideja koje, barem nominalno, teže progresu je da se s vremenom pretvaraju u Bibliju i ostaju okamenjene u vremenu. Pogledajte samo današnji svet i uporedite ga s onim revolucionarnim vremenima u kojim je nastajao Marksov „Kapital“.  Iako se svet „malkice“ promenio za tričavih sto šezdeset i kusur godina rečnik brojnih levičara a naročito teoretičara levice je ostao isti. Neki, dosta popularni, se čak izdaju za marksiste – lenjiniste. I, mnogima to nije problem. Čak je zabavno , kao ona majica – Communist Party. Likovi na toj majici su (minus Marks, koji je samo teoretičar) pobili oko 80 miliona ljudi. Setimo se nekih opskurnih podataka, recimo, logora koje je Lenjin počeo da podiže za političke protivnike. Opasnost po državu u Lenjinovo vreme bio je kako disident u okviru boljševičkog pokreta tako i polugladni seljak . Praksu paranoje i terora je Staljin uspešno nasledio i razradio u totalitarni mlin tela i duha. Milione koji su stradali u čistkama još niko ne može tačno da prebroji. S druge strane, valjda na osnovu toga što je bio kontra Staljinu, možete čuti tzv. „trockiste“ čiji je lider i opevani „svetac“ bio moćnik i deo revolucionarnog terora. Dodajmo tome i sitne anarhističke ćelije, sve te atentate, bombe. Kolumbijski FARC i otmice nedužnih ljudi. Na spisak ljudi koji žmure na nepočinstva svoje strane se nadovezuju i kojekakvi maoisti, hošiminovci (setimo se demonstracija u Parizu 1968.),tupakamarosi,Bader-Meinhoff,  ljubitelji lika i dela Fidela Kastra (živog ili ne), fensi čegevaristi i naši jugonostalgični titoisti. Jedan moj kolega je, tako, odbio da objavi moj članak o naličju Brozove vladavine „mekog komunizma“ (čistke, hapšenja, otimačina, Goli otok) jer je „revizija istorije“. Perverzna logika kojom se vodio je : nacionalisti pljuju po Titu pa mi, kao proevropski nastrojeni antifašisti, moramo, samim tim, da uzdižemo Maršala bez obzira na sve njegove gadosti. Znate ono: crveni pasoš prolazi svuda, bolji standard, mir, bratstvo-jedinstvo, Jovo Kapičić je samo radio svoj posao… Nisam želeo da ga ubeđujem da sam antinacionalista i levičar. Bilo bi to patetično, kao u jednom našem filmu kad  novopečeni komunisti odvlače starog predratnog revolucionara u zatvor a on urla: „Nemojte mene, drugovi!“

BEVAN ILI LENJIN?

Ako mislite da želim da vam ogadim levičarske ideje grdno se varate. Sve zavisi od toga koji vas deo priče zanima. Jer, postoji i druga priča. Ona o sindikatima, čartističkom pokretu, osmočasovnom radnom vremenu, komunama,antirtnom pokretu, antinukleranom pokretu, zelenom pokretu,  zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, o ljudskim pravima, o ravnopravnosti  rasa, polova, nacija, seksualne orijentacije. Mogao bih da kažem i poneku o naivnom, ali iskrenom pokušaju radnika iz celog sveta, jedinstvenom u istoriji, da se spasi španska Republika. Ne govorim pritom o tom krvavom ratu već o želji ljudi da pomognu obespravljenima u nekoj dalekoj zemlji. O gestu solidarnosti na kakav danas nećete naići. Clash jeste napravio album „Sandinista“ ali, da li ste čuli da je neki odred mladih britanskih pankera otišao u džungle Nikaragve? O tome vam govorim. Danas se nekako nameće da, ako ste za jedno onda ste maltene i za drugo. Dobijate primera radi, u paketu i Aneurina Bevana (laburistički političar, uveo besplatnu zdravstvenu zaštitu za celu Veliku Britaniju)  i Lenjina. Jeste, razlika je velika ali, imajte na umu da se, suštinski, levica i dalje u dobroj meri poistovećuje s tim zastarelim, surovim, nepraktičnim regulama iz  pretprošlog veka. Jedino rešenje da levica danas nešto učini na političkoj sceni jeste da se odrekne Marksa, Engelsa, Lenjina,  Bakunjina, Kropotkina i redefiniše se. Jednom rečju – počne od teoretske nule ali sa velikim iskustvom. Očigledno je kojim putem ne može da se ide i kojim putem treba ići.

Ovo zvuči čudno? A kome danas, u ovakvom svetu, možete servirati priču o „diktaturi proletarijata“?  Daj nam slobodu ali preko diktature. Jednoklasne, jednopartijske, svejedno. Neka je ta diktatura i u prenesenom značenju.  Ne zanima me. Ne želim da moja uverenja imaju i “d“ od diktature. Ravnopravnost, socijalna jednakost, to svakako ali, kakva je to priča o neophodnosti nasilja i terora? Deo istorijskog procesa? Neće biti.  Ili, recimo, neke antisemitske gluparije koje je ispisao Bakunjin ili Vasa Pelagić? Ili Englesovo pisanije objavljeno u „Rajnskim novinama“ u kojem stoji da su Baski, hajlenderski Škoti, Bretonci, Hrvati, Srbi, Slovaci, Irci u suštini divljačni narodi (o Rusima i da ne govorimo) koji ne trebaju da postoje jer nisu ušli u industrijsku revoluciju. Štaviše, bilo bi dobro da nestanu u nekom velikom evropskom ratu da bi države sa revolucionarnim kapacitetom: Britanija, Nemačka, Mađarska i , donekle, Poljska, krenule napred. Dakle, evolucija može da se sprovede samo u visoko industrijalizovanom društvu koje, naravno, jedino i zaslužuje da opstane. Dakle, razvijeni napred – ostali stoj i da vas nema. Socijalizam je za jake a feudalizam ili lagano nestajanje za sve ostale. Baš kao što japiji tvrde da je kapitalizam za tigrove a socijalizam za ovce. Okej, znam, bilo je to drugo vreme, nataložene predrasude, ksenofobija, nacionalni romantizam a politička korektnost nije postojala. Hajde da zanemarimo i to. Idemo na priču o industriji, porobljenim radnim masama i svetskoj revoluciji.

USTAJTE, SMORENI NA SVETU!

Pogledajte robu koju kupujete: odeću, tehniku, instrumente, sitne džibidžajke. Svuda piše isto: Made in China. Kakva industrija? Dobar deo te priče se preselio u Kinu. Tamo, gde se sluđeni radnici koji rade po šestanest i više sati bacaju s krovova fabrika. A zbog čega? Da bi neki klinac iz Srbije mogao da se širi pred društvom u novim patičicama. Ali, nije taj klinac kriv već  potrošački um plus poslodavac tamo negde u Kini. U toj zemlji, a slično se može reći i za Indokinu, Indiju možete videti onaj kapitalizam iz 19. veka u svom najogoljenijem obliku.  Komunizam i kapitalizam su se stopili u totalitarno čudovište koje se klanja svemoćnom novcu. A zašto? Zato što Marks insistira na materijalizmu jednako koliko i Rokfeler. I tu je još jedan veliki problem levice – insistira se na materijalnoj osnovi a duhovna nadogradnja će stići kad stigne a kakva će ona biti ? Čuće se…

A gde je tu Evropa? Sve više ljudi je u nekim uslužnim delatnostima, sve više ljudi pretura po papirima i sedi za kompjuterima, sve više ljudi se goji i bedači, sve je više nezaposlenih i sve je više emigranata koji rade „Mickey Mouse jobs“ za male pare i sve je više rasističkih grupa koje prebijaju sve što nije belo. Ni u SAD, s nekim lokalnim varijacijama, nije bolja slika. Nema više, Karle Markse, proletarijata. Svi imamo televizore. Nije bitno da li smo gladni – na tv-u je uvek neki šarmantni kuvar koji će nas virtuelno nahraniti. Da, levičari, sve mora da se menja. Čak i „Internacionala“. „Ustajte, smoreni na svetu, vi sužnji koje muči džank fud!“

U FIOCI

Iskreno, mrzim sve teorije i ideje koje trpaju ljude u fioke. Danas se ne može jasno reći: on je buržuj, ona je proleterka, ovaj tamo je truli kapitalista. To ne znači da nema bogatih i siromašnih, to ne znači da nema eksploatacije (štaviše, ima je više i suptilnija je nego pre dva veka) već da se svet usložio do te mere da ne možete tako olako etiketirati ljude. Primera radi: u Beogradu je u  fabrikama zaposleno samo nekoliko desetina hiljada ljudi ali, to ne znači, kao što mnogi u drugim sredinama misle, da je Beograd pun nekih lovana lezilebovića. Pogledajte iznurene žene za kasama, ljude koji čiste ulice, koji voze autobuse, konobare, loše plaćene prosvetare i zdravstvene radnike, činovnike u kojekakvim firmama koji redovno rade prekovremeno s bednom ili nikakvom nadoknadom, poluzaposlene umetnike, izgladnele penzionere, nezaposlene. I svi oni žive u preskupom, degradiranom gradu koji se naziva prestonicom. Kojoj klasi oni pripadaju? Šta su oni? Sitna buržoazija? Lumpenproletarijat? Besklasni su? Šta reći za ljude koji žive u unutrašnjosti, nezaposlenoj i osiromašenoj? Za one koji malo rade u fabrici a malo na njivi? Za one koji su se okrenuli sitnom švercu?

Za mojih studentskih dana se poznanik hvalio kako je on iz radničke porodice. Kao da je to neki pedigre, nešto kao „crveni lord“. Naime, ja sam u njegovim očima srednja klasa (nezaposlen, porodična primanja ispod proseka) i, samim tim,  prirodan saveznik kapitalista a on buntovni proleter. Da, tata mu radi u fabrici ali mu majka radi dobro plaćen posao u državnoj instituciji. Poznanik, inače, nije završio faks ali prima platu o kojoj mogu samo da sanjam. I, šta je onda on po toj podeli? I gde smo svi mi? Bušna je to teorija, curi na svim mestima. Levica treba da se okrene „radnim ljudima“ bez obzira kojim se poslom bave (minus bogsataši, podrazumeva se) i nezaposlenima podjednako. Manje teoretisanja, više rešavanja konkretnih problema. Manje podela u tabore a više razumevanja.  Više solidarnosti i povezanosti. Više sindikata i više priče, bilo gde, bilo kad. brbljivost zna da bude dobra stvar, verujte. Više knjiga, više muzike. Više razmišljanja i promišljanja. Počnite od duhovne nadogradnje i stići ćete brzo i do materijalne osnove. Cenite svoje vreme, svoju dokolicu. Ne dajte im da vam to ukradu i bićete slobodniji. I manje televizije, a naročito onih emisija u kojima se pojavljuju samozvani revolucionarčići koji govore kao da je još 1891.godina. Oni su pioni u njhovoj igri. Verujte sebi i ljudima koje dobro poznajete. kad organizujete sindikat ili planirate štrajk radite to isključivo u četiri oka. Nemojte kačiti najave na internet ili slati mejlove. Naterajte sistem da se malo pomuči i angažuje cinkaroše kao u loša stara vremena. Tako ćete brzo saznati ko je od čega napravljen. Na internetu smo svi predivni ali uživo…

Znam za gomilu solidno plaćenih poslova (za naše prilike) za koje je potrebno nadljudsko strpljenje. Šef vas tera da sedite deset – dvanaest sati i čekate njegovu zapovest a efektivno radite ne više od četiri sata. Mislite li da je to slučajno? Pametni, obrazovani ljudi koji sede i puštaju da im sive ćelije odumru. Ne drži vas on tu jer mu trebate sve vreme već da ne bi mogli da razmišljate o nečemu drugom. Nečem opasnom, pobuni, sindikalnoj organizaciji, štrajku. Ako imate internet u kancelariji, potražite sajt www.infostud.com – kladim se da je banovan. Poenta današnjih poslova je, u većini slučajeva, kontrola nad umom. Kad se završi šljaka, i radnik i intelektualac odlaze kući, potpuno lobotomizirani. Plašiš se otkaza, ostaješ koliko ti se kaže, kad dođeš kući , iznuren od brainfucka, ti nisi ni za sebe ni za druge. Potraga za humanijim radnim mestom ti ne pada na pamet. A zbog čega to radiš? Da bi se strovalio na kauč, popio pivo dok gledaš neki tričavi šou na tv-u i legao da spavaš.I sutra sve nanovo. A možda te pozove da radiš u subotu, eventualno nedelju. Daće ti pišljivu  nadoknadu? A ko će da ti nadoknadi život? Ko će da ti da smisao?  Slično, ali za mnogo manje para, prolaze i drugi ali, tebe nije briga za njih. Želiš samo da zaspiš i zaboraviš na sve. Shvatate? Ako se moderna levica kod nas suoči s ovim problemima možda od nje nešto i bude. A do tada je sve drugo mlaćenje prazne slame.

 

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

2 Responses to LEVA SKRETANJA Piše: Aleksandar Novaković

  1. Preporučujem autoru da pročita Žižekov članak „Politika Betmena“, na:

    http://pescanik.net/2012/09/politika-betmena/

    koji ga možda potakne da razmisli, tko je vršio pravi teror, kako posljedica uvijek slijedi uzrok, te zašto je revolucija prisiljena braniti se oružjem. I zašto suvremeni kritičari ljevice više jašu na njenim greškama (i zločinima, dakako), negoli na greškama i zločinima uzročnika njene pobune. I kako su puni humanističkog naboja u kritici ljevice, ne nudeći sami nikakva humana rješenja sem: promijenimo sami sebe, pa će se i svijet promijeniti.

    Nije samo jasno, kome daju taj savjet – sebi, ljevici, kapitalu ili svima zajedno? Da nisu Isusovi sljedbenici koji su – 2000 godina slijedeći taj savjet – uspjeli izgraditi jednog od najvećih kapitalista modernog svijeta: Vatikan? Kome se svih tih tisućljeća klanjaju, neprestano navodno mijenjajući sebe a da se ništa u svijetu ne mijenja (samo nemojte sada o tome da svijet nije isti kao nekad – pokušajte razumjeti što govorim). Da parafraziram:

    „Ako se moderni kritičari levice kod nas suoče s ovim problemima možda od njih nešto i bude. A do tada je sve drugo mlaćenje prazne slame.“

    Mirko
    16. септембра 2012. at 21:04
    Одговори

  2. Slazem se sa opisom „busnih“ socijalnih teorija i savremene krize u kojoj svet zivi, Ali, on, ipak zivi. Angazovano, radi boljeg sveta, mladome gospodinu Novakovicu,istorija levice je odvratnija od istorije desnice. Gora mu je storija krvavog socijalizma od istorije krvavog kapitalizma. Meni se cini da je naivna njegova,inace poznata levicarska podteorija o mogucem izlazu iz savremenog socijalnog pakla. Svet se nece ocoveciti polazeci od duhovnog ka materijalnom,kako on tvrdi,kao sto se ni sa levicom nije ocovecio polazeci („marksisticki“) obrnuto. Pogotovu promenom propisa, sindikatima i ilegalno pripremanim strajkovima, koji u ovom veku, svi smo svedoci, pod gumenim mecima i vodenim topovima drzava ne postizu bog zna sta. Izlazak iz recesija opet dominantni kapitalizam (ustvari totalna jednopartijska ili koaliciona diktatura) trazi u samoogranicavanju svoje finansijske moci.
    Dragi Tasic .

    Dragi Tasic
    27. септембра 2012. at 20:56
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.