Laza Lazić: NEMA VIŠE PRIČE

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 80 – novembar 2018,kritika |

Svaki govorni i pisani jezik trpi promene, velike transmutacije, uticaje i pritiske drugih bliskih i dalekih jezika, torturu i zahtev neknjiževnih idioma, izmenu leksike, morfologije i fonetike, osavremenjivanje, prilagođavanje, kvarenje. Tokom vremena, brže ili sporije, pre svega i nažalost, jezik trpi promenu svog izvornog karaktera, za nekoliko stoleća on izgubi svoju korenitu prirodu, snagu, specifičnost, ne samo boju i zvuk (naglasak i dikciju), nego i način, dakle čar i moć izražavanja… U nesrećnom slučaju određeni jezik se i izgubi sasvim, što ne stoji u zakonitom odnosu sa nestajanjem naroda koji je tim jezikom govorio, mada od toga najpre zavisi. Filologija uglavnom prati kretanje promena u jeziku i miri se. S vremena na vreme ona konstatuje nov duh i sačinjava, oportunistički, pravila, novu gramatiku, pregled leksike i pravopis. Dobijamo opet zvanični jezik, drugačiji, naoko obogaćen, u suštini osiromašen. Istorija jezika, indoevropskih jezika, velikih evropskih jezika, koja nam je poznata, to očigledno pokazuje. To se službeno i preuzme kao prihvatljivo. Danas postoji starogrčki, starofrancuski, starogermanski, a imamo i starosrpski zacelo, nauka to prihvata, to su kao neki arhaični govori, i to je kao u redu, ali na taj način nauka, normativna gramatika i javnost uopšte, a i pisci s njima, ne samo da ostaju pasivni prema pojavi novogovora, nego ga i ohrabruju. Iz ovoga se vidi duboko saučesništvo na zvaničnoj listi prvih jezikobranitelja u kvarenju i upropašćivanju jezika, en general. Jezici, veliki i mali, vriju danas u vavilonskom kotlu pometenija jazikov, i to je zapravo produžetak biblijskog pometenja. Uzroke ostavljamo po strani. Bitno je da jezik, kakav je da je, dobija danas ozvaničenje svoje stihijnosti, dok mi, kada tolerišemo i komentarišemo promene, svakako ne odobravamo stihiju i ne slažemo se s njom. Čovek je stvor uma i stvor sposobnosti, odabira, konstruktivno biće, i čoveku su date sve moći da se odupre metežu, koji je, najčešće, ništa drugo do zapuštenost, indolentnost svesti i morala: nebriga iza koje, svuda i svakad, stoji bezobzirnost. Jasno je da, u svim ovim procesima, na prirodne promene jezika koje su genetskog tipa, razumljive i opravdane, u izmenama koje se tiču bogaćenja jezika i usavršavanja njegove praktične snage i izražajnosti – s druge strane presudno utiču socijalne promene, velike turbulencije društava i naroda, ratovi, genocid, seljenja, progoni, veštački inženjering s masama i drugo; ali je manje jasno i vidljivo da siromašan, iskvaren, zapušten i omalovažen jezik dovodi do primarnih šteta u kulturi kao takvoj, opštoj i nacionalnoj kulturi, do siromašenja i nedostataka u obrazovanju pojedinaca; a već, polupismeni i slabi, nametnuti ljudi, nedopečeni znalci i ignoranti, bivaju počesto, kako znamo, upravljači i gospodari vlasti, začetnici velikih poteza i namisli, te usled lične kulturne minornosti uzroci katastrofa, ne samo socijalnih. Jasno je dakle, premda u manjoj meri, da pokvaren, bled, mukli i oskudan jezik neposredno ozleđuje opšte dobro i položaj naroda i čovečanstva, kao što i jezik ispravan, bogat, naučno standardizovan i slobodan, lekovito deluje na kulturu, na blagodat naroda i pojedinca, i to u meri daleko većoj nego što se pretpostavlja.

 

Laza Lazić

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.