Kvalitetno ili kvantitetno čitanje? Piše : Dragana Ranđelović

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,kritika,poezija i proza |

 

bibliotekaŠtampati knjigu nikada nije bilo lakše. Ukoliko imaš para možeš štampati šta god želiš. Od kuvara do uputstva za uspešan i nezaboravan seks. I nazvati i jedno i drugo romanom. I sve ide, nekako, na tržište i nekako se, nekome, proda. Staro pravilo važi da se u hiperprodukciji gubi kvalitet, tako da je danas teško reći šta je zapravo DOBRA knjiga.

Još je teže sa čitaocima. Jedna velika grupa čita sve i čita mnogo, ali… da li je i njihovo čitanje DOBRO?

Poznajem ljude koji pročitaju i po nekoliko knjiga nedeljno. Da, verujte, toliko. Nose ih pod miškom u gradskom prevozu i čim se dočepaju slobodnog mesta, pod uslovom da nema neke starice ili trudnice u blizini, sruče zadnjicu na sedište i otvore na strani na kojoj su juče, u povratku, stali. Stoje im u tašni i strpljivo čekaju da njihova vlasnica namakne natpis PAUZA na prozorče šaltera i zavali se na stolici uz kaficu i omiljene joj likove lake proze. Čita se u svakoj slobodnoj situaciji. U toj hiperprodukciji čitanja, nameće se i tematika bliska običnom čoveku (ili je obratno?). Sve su to lake note, mlaka pripovedanja, snažne emocije, strast i drama, ali i prostota i praznina. Kada biste jednu od tih revnosnih čitateljki pitali da nabroji makar i naslove knjiga koje je čitala prošlog meseca, teško da bi navela i polovinu. Zašto onda čitati? I da li su to pravi čitaoci?

Knjiga se ne uzima (uvek) umesto aspirina.

A ja, ako smem da se navedem kao neko ko sa uživanjem i posebnim interesovanjem i koncentracijom čita, uzimam je u posebnim trenucima, kada znam da ću biti sama i slobodna neko vreme, kad se sve umiri i zaćuti, skuvam čaj ili, skoro providnu, kafu sa mlekom i zaronim. U svet, pravi svet, koji skoro da je stvaran, ali ipak samo moj. Doživljen jednog popodneva i samo tada, jer, već kad mu se sledeći put vratim, postaje to jedno sasvim novo osećanje, novo iskustvo, novo popodne.

Tako, na primer, volim da čitam „Čarobni breg“ isključivo zimi. Jednog Božića, zavejanog i hladnog, spremala sam čuveni ispit iz Opšte književnosti III i na red je, upravo tada, došao Tomas Man. Sedela sam, već umorna od čitanja i zapisivanja, kraj radijatora i povremeno gledala kroz prozor, u belinu snega, da odmorim oči. Onako, kraj zavejanog prozora, činilo mi se da se i sama nalazim na nestvarnoj planini, zavejana i zakopana daleko od, ratom uništenog sveta i živim neki svoj, sasvim drugačiji život.

I zato i kada sada, mnogo godina nakon završenog fakulteta, čitam „Čarobni breg“, čitam ga isključivo zimi, po mogućstvu pod snegom, tražeći ne te reči, već taj osećaj bezbrižnosti iz tih studentskih dana, taj utisak da je svet zauvek (ne)stao pod snegom neke začarane planine.

Ili, leti, skoro pa i svake godine, čitam Markesa. Valjda je tu vrelinu Suncem opaljenog Makonda moguće stvoriti samo leti, kada i moja ulica izgleda pusto i mirno, bez daška vetra, kad „baba tera kozliće“ što kaže Kiš i kada se čini da daha i nema, već se samo mogu zatvoriti u podrumu i izrađivati iznova 17 zlatnih ribica kao Hose Aurelijano.

Razume se da navedeni romani imaju toliko poruka i značenja, razume se da ih svaki put otkrivam i iznova se naslađujem, ali suština je to osećanje prijatnosti dok čitam knjigu na samo svoj način. Nije, dakle važna naslovna strana tih romana, niti sam naslov, pa ni njihov broj, nije važna (samo) njihova sadržina, niti (samo) forma, već i to posebno raspoloženje, taj osećaj koji zaintrigira i prenosi nas u svoj, sasvim drugačiji i originalan svet. Taj osećaj koji prati svako delo, pa makar se čitalo i mesecima samo petkom popodne, osećaj koji nas vraća makar nekoliko krugova brojčanika nazad, u neko davno vreme, u neki davni svet, u mladost, naivnost u „čistost“. Neki naslovi na prvi pogled samo su knjige, jedne od mnogih, ali onda nas neka od njih, sasvim neočekivano, kada joj se predamo bez otpora i oružja, potpuno ponese, uzdigne iznad svakodnevice, sve do kraja sveta i dalje, preko granice ovoga našeg, malenog i tako običnog kosmosa. E onda takva knjiga vredi kao hiljade onih površinskih lakih romana koji se mogu čitati i uz truckanje tramvaja na beskrajnoj stazi putovanja na posao i nazad.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.