KUL, NAJKUL, KULOVSKI!

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,društvo |
boris-tadic1

Mali Obmana, pardon Obama

 

Taj PR kulnosti je pokrao i Boris Tadić, od širokog crnačkog hoda, izveštačenog smeha, držanje glave uzvišeno do besedništva. Pokušao je ležernošću da pridobije javnost, a to je od njega sada ukrao Tomislav Nikolić. Otkad je skinuo bedž Šešelja on se više ne dere, ne upotrebljava teške reči, više nije zlotvorska mašinerija Zapada, već je on pomalo razočaran Zapadom ili nisu uradili sve što su mogli po njegovom skromnom mišljenju.
Političari više ne pričaju u ekstremima jer to nije prijemčivo masi. Oni moraju da se dopadnu opuštenoj publici. Narod se umorio od mitingovanja i pokretanja, pogotovo što potrošačko društvo mora da bude umrtvljeno. Zato i nosioci tog ideala moraju da deluju relaksirano, skoro drogirano, kao Lana Del Rey. Sve te modne ikone, sa toliko truda izgledaju tek prirodno, jer prirodno je diktirano. Svako ko se dere ili prebija nekoga prelazi granice konformizma. Tako da se kul moze shvatiti i konformizmom.

 

Kul kao strana reč se potpuno odomaćila u srpskom jeziku, o njoj više ne razmišljamo kao o cool , već kao o imidžu koji treba dostići. Pre manje od 20 godina je stranka JUL imala slogan “Jul je kul”, pokušavajući da osveži levicu sa kul momentima iz šezdesetih i, s cvetom u kosi, povrati slavu hipika. Naravno da nije uspela, jer društvo nije bilo spremno za vraćanje u hipi eru, previše smo bili zauzeti ne-kul ratovima i potragom za kul stvarima kao što su patike Nike 2, Diesel farmerke i Kappa trenerke. Nije uspela jer ona nije bila simbol mladih/anarhije već starih/hijerarhije, bila je suviše ekstremna kao i njen muž a ono što uspeva kao kul je neka vrsta mediokriteta ili samo malo bolje od toga.

Kul je uvek potraga za novim. Kul nije stvar niti nešto materijalno, to je ideja. Društvena ideja, zasnovana na već utemeljenim vrednostima, pa je samo pitanje hoće li se te vrednosti upakovati u nešto novo, neki novi nacionalizam ili će podriti to. Bez društva i masovnosti manjina ne bi nikada mogla da bude zanimljiva, pojedinac sa svojim suviše eskcentricnim idejama i radom nije kul, jer je suviše daleko od javnog mnenja, kao što su to naučnici ili avangardni umetnici. Michelle Obama hvata te delove dopadljivosti boreći se protiv gojaznosti promovišući zdravu hranu. Njen muž Barack takođe spinom medija postaje simbol kul vođe, jer on ne grabi za vlast, on je ležerno dobija, uvek nasmejan, spreman za šalu i fotobombing, a oko pola njegovih PR slika je sa decom, kako im “baca kosku”, saginje se da ga pipnu, zagrle, “bro-fistuje” ili igra košarku sa njima. Stvara se od njega mit kežualnosti spektaklom medija i kvazi slučajnih događaja.

 

president-obama

Veliki Obama, pardon Obmana

BORIS TADIĆ –LOPINA KULNOSTI
Taj PR kulnosti je pokrao i Boris Tadić, od širokog crnačkog hoda, izveštačenog smeha, držanje glave uzvišeno do besedništva. Pokušao je ležernošću da pridobije javnost, a to je od njega sada ukrao Tomislav Nikolić. Otkad je skinuo bedž Šešelja on se više ne dere, ne upotrebljava teške reči, više nije zlotvorska mašinerija Zapada, već je on pomalo razočaran Zapadom ili nisu uradili sve što su mogli po njegovom skromnom mišljenju.
Političari više ne pričaju u ekstremima jer to nije prijemčivo masi. Oni moraju da se dopadnu opuštenoj publici. Narod se umorio od mitingovanja i pokretanja, pogotovo što potrošačko društvo mora da bude umrtvljeno. Zato i nosioci tog ideala moraju da deluju relaksirano, skoro drogirano, kao Lana Del Rey. Sve te modne ikone, sa toliko truda izgledaju tek prirodno, jer prirodno je diktirano. Svako ko se dere ili prebija nekoga prelazi granice konformizma. Tako da se kul moze shvatiti i konformizmom.
Louis Vuitton torbe, Instagram i Iphone, BlackBerry telefoni, Twitter, široki ekrani… Sve su to znaci da neko i kupovinom može postati kul. Na tviteru onaj ko prati manje nego što njega prate je odraz kulnosti. Većina Pink “zvezda” je kupila pratioce da bi i oni ušli u tu igru. Kul je, u stvari, brendirani konformizam. Uvek postoje neokonformisti koji su samo malo iznad mase, oni su trendseteri, to su najčešće poznati a postaju ambasadori brenda preko medija, koji rade za velike kompanije pokazivajući kroz reklame, kao što je Bravo Nole prodavao vodu i robu Uniqlo, Siniša Mihajlović Pils light pivo, Beyoncé, Mariah Carey, Rihanna parfeme, DOS demokratiju, a njihovi pevači iz devedesetih preprodavali te ideje omladini kroz nenasilne koncerte.
Naravno “cool” ideal se stalno menja i stalno beži, jer trendseteri brzo dobiju pratioce koji imitiraju stil, govor, hod, stvari, pa se onda mora izmisliti nešto novo. Međutim, koliko god to lako izgledalo uopšte nije, jer nije poenta samo nabacati nasumično stvari krst, petokraku, kineski šal i Justin Bieber disk. To mora imati neku auru dopadljivosti, ne sme biti monolitno ali ni previše šareno, jer onda počinje da liči na kantu za smeće. Ono što je kul danas, pre je bilo lame/dosadno. Ono što je nekada bilo sranje/lame sada je kul. Štreberi su uvek bili suparnici kul momcima, međutim serijom The Big Bang Theory oni postaju kroz komediju i kul ortaci. Oni nasuprot uvreženom mišljenju da su večiti samci i usamljenici (forever alone) nalaze i devojke, imaju društveni život i može se reći da oni sve manje postaju naučnici i štreberi a sve više mediokriteti. Iako upakovani u odela i poslove naučnika oni formalno to i ostaju, ali funkcionalno vrlo malo. Njihova interesovanja (filmovi i serije) takođe ulaze u pop kulturu. Iako su fanovi naučne fantastike oni nisu ništa ekscentričniji od prosečnog Amerikanca jer se takvom moraju dopasti.
Bethesda Game Studios koji je proizveo Skyrim igricu je našao način da je reklamira na neuobičajen način. Oni su najgluplju repliku iz igrice postovali širom interneta, i ta rečenica „I used to be an adventurer like you, then I took an arrow in the knee“ je doživljavala na hiljade varijacija na internetu menjajući samo ono “bio sam avanturista” u hiljade drugih sudbina namećući tu frazu preko CBS televizije i igrica Borderlands 2 i World of Warcraft.
Sve top liste radija i televizije teže postavljanju trendova i diktiraju šta da slušamo. MTV je, od nekadašnje muzičke stanice, postao rijaliti kanal, jer je to već godinama gledano i kul. A umesto MTV-a novu muziku nalazimo na YouTube sajtu. Isprva je ta mreža osmišljena da bude video blog, gde će se ljudi emitovati, zato u nazivu ima “Tube” sto znači cev, a u žargonskom engleskom znači TV, jer svaki TV je imao katodnu cev, pa je u prevodu TvojTv. Međutim ubrzo je postao novi MTV, gde su korisnici umesto sebe postavljali bendove, a korporacije to brzo uvidele i pod VEVO organizacijom se nekoliko njih udružile i monopolisale globalno ko može videti koji spot stvarajući tako od Interneta televiziju, kontrolom i nametanjem.
SELJAČINE U PRVE REDOVE!
Kako se muzika menjala tako i pogled na to koja je kul a koja dno, šabanska, smaračka, glupa. Osamdesetih rok i disko, devedesetih rave i dance, uz domaći upliv turbo-folka, dvehiljaditih podela na pinkoizaciju i beg od nje na stranu house/trance/dubstep muziku. Hip-Hop je uvek bio marginalna pojava i daleka od oznake za kul, a više oznaka za siromaštvo. Kada se mladi upoznaju najčešće prvo govore o muzici, jer tu se vidi koliko si štreber. Posle se prelazi na serije, filmove a ako imaš preko dvadeset – na knjige. Svi ti brendovi su ono što nas prodaje u društvu kao pojedince koje valja imati, kao što se imaju stvari.
Uplivom interneta od dvehiljaditih mladi sve više provode pred ekranima i dolazi se više u kontakt sa stranim kulturama, pa se domaći poznati orijentišu i kradu imidž od američkih pevača i pevačica. Clark Kent kockaste crne naočare su postale oznaka hipstera koje je posle nosila i Jelena Karleuša koja je i pokrala celu Madoninu scenografiju u jednom svom nastupu. Usvajanje dece takođe kao trend pokrenut od Angelina Jolie, preko Sandre Bullock, Charlize Theron, Ewana McGregora i Madonne stigao je i do nas pa Ceca najavljuje usvajanje jednog deteta. Kao što je u SAD-u kul sve ono što je staro i njihovo, u Srbiji je kul sve što je novo i strano (sa Zapada).
Zabavljanje sa mlađim muškarcima, takođe trend iz SAD-a, prenet je i kod nas. Kako su žene dolazile do moći i one su počele da šetaju mladiće. 7 godina razlike : Kylie Minogue – James Gooding, 10 godina razlike : Madonna – Guy Ritchie, 15 godina – Demi Moore – Ashton Kutcher do rekordnih 71 godine razlike između Wook Kunder i Muhamad Noor Che Musa. A kod nas Vesna Zmijanac (54) i Željko Ristović (40), Goca Tržan (37) sa Rašom Novakovićem (23), Dubravka Mijatović (43), udata za deceniju mlađeg kolegu Marinka Madžgalja…
Međutim, neki trendovi postaju to i bez reklamiranja preko poznatih. HERSHEY’S cokoladice, Sturbucks kafe, Subway sendviči su postali u SAD-u popularni bez nametanja . Kod nas su MySpace i Facebook doživeli bum bez ijedne reklame na TV-u ili radiju. Oni su koristili strategiju kul ljudi. Prvo su takvi otvorili profile na tim mrežama a zatim poveli mase za sobom.
Iako je sve tako ubrzano i prolazno jedna tabela od pre pedeset godina šta je kul a sta štreberski gotovo da se nije promenila :
Kul : crno (Crnac), Nihilističko, sopstvo, telo, Dostojevski, kolgerle, anarhisti, greh, marihuana
Štreberski : Belo, autoritarno, društvo, um, Tolstoj, psihoanalitičari, socijalisti, spasenje, alkohol

hipster-evolution-brendan-mccartan
Kul je sve ono što je lako, u šta se ne ulaže napor ili se ulaže minimalni trud. Bleja umesto rada, a ako već mora da se radi za hleb onda nešto intelektualno, kreativno, buntovnički. Šezdesetih je bio bum gitarskih bendova i rok muzike, jer je on bio i znak nove ere, kontrakulturne i subverzivne promene. Nije postojalo mesto na svetu gde u to vreme nisu presviravane pesme Beatles-a, Shadows-a i Rolling Stones-a. Svaki mali gradić je imao svoje gitariste koji su bili popularni samo zbog nošenja tog drvenog simbola Zapada i pobune. Danas su to DJ-jevi i strana muzika, zato što je lakše puštati ploče i miksovati tuđu muziku nego praviti svoju. Kao što je strava imati Tumblr u kojem se samo rebloguju HD slike seksa ili hrane koje su isfiltrirane vintage efektom, nego praviti svoje. Taj efekat starinskog je simbol hipstera, današnje verzije pobunjenika iz šezdesetih. Oni su nastali devedesetih ali masovnu popularnost dobili tek posle dvehiljadite. Čitaju Onion novine iako su lažne (kao kod nas Njuz.net), slušaju ploče a ne .mp3, imaju tetovaže, nose Clark Kent naočare, šaleve iako nije hladno, analogne fotoaparate umesto digitalnih, karirane košulje, čak nose nešto i ironično, kao kape vozača kamiona koji su tradicionalno debeli, a hipster koji ih nosi nije uopšte debeo. Hipsteri kao vesnici novog otkrivaju novu muziku ili brendove, pa su oni prvi nosili The Gap, American Eagle, Abercrombie & Fitch i Hollister robu. A kada ih main-stream populacija stigne oni prelaze na nove stvari, mesta za izlaske, hranu i muziku.

photo-entertainment-fotomontaze-svi_u_brda_u_729127024.9649
LAŽNJAČKI HIPSTERAJ
U jednoj epizodi The Simpsons “The Day the Earth Stood Cool”, glavni junak Homer, se sprijateljuje sa hipsterom koji se doseljava u komšilukSimpsonovi se asimiluju potpuno u toj novoj kul porodici koja nema TV, organizuje žurku u napuštenoj fabrici, a dete zovu T-rex po ugledu na proždrljivog dinosaurusa. Oni sebe zovu urbanim nomadima koji traže nove neotkrivene gradove SAD-a i onda kada ustanove da je podoban pozivaju svoje ortake koji se tu naseljavaju i šire groznicu novog, menjajući neorgansko za organsko. Otpad pretvaraju u pijacu zdrave hrane, King Toot’s, tradicionalnu muzičku prodavnicu u prodavnicu marihuana. Andriod high tech prodavnicu u TASCHEN retro knjižaru… Kao što su New York, Pariz i London već postali main-stream gradovi i obeleženi boemima druge vrste tako oni tragaju unutar Amerike za novim, kojim će udariti pečat svoje kulture življenja.
Tako su u Srbiji devedesetih strani plaćenici dizali narod na bunt, kao što to danas radi opozicija u Siriji. A obraćanje njihovog predsednika Bashar al-Assad-a izgleda kao obraćanje Slobodana Miloševića iz 2000. kada je predvideo ovaj kulturni, ekonomski i vojni zapadni kolonijalizam. Niko njih dvojicu nije slušao iz naroda a njihove pristalice su izgledali fanatično i akul jer su obojica doveli države do ratova, siromaštva i izbeglica.
Kulturna hegemonija se širi iz jednog centra, kao što su parade i sletovi u doba komunizma organizovane od strane Partije tako su danas flash mob sletovi organizovani od kompanija i organizacija, koristeći trupe igrača ili pevača da odigraju i naprave događaj. Posle to treba postaviti na internetu i viralno proširiti kao kakvu epidemiju ne bi li preneli svoju poruku/reklamu masama. Publika se koristi kao deo spektakla medija, reklama i PR-a određenih brendova, politike i ideja. Više nije dovoljno okačiti bilbord od 30 metara ili napraviti video spot sa savršenom digitalnom animacijom, jer je masa otupela. Potrebno je uključiti ih na sve načine kao simfonijski orkestar iz Kopenhagena koji je odsvirao jedno klasično delo u metrou, uključivši u svoj aktivizam i putnike, tako da su oni uvučeni u medij postali deo te reklame kada je snimak u HD-u postavljen na YouTube-u. Isto je uradio i Ivan Tasovac sa beogradskom filharmonijom, kada je odsvirao u ulici Strahinjića Bana jedno džez delo, a posle aplauza publike iz kafića, muzičari su kao hladan tuš, cinično otvorili transparent „Hvala što ne dolazite“, misleći da ta bogata publika ne posećuje prave kulturne manifestacije i beogradsku filharmoniju pa nisu kul, već su šabani/batice koji slušaju narodnjake i Pink muziku kao neprosvećeni ratni i demokratski profiteri.
Baš kao u art filmovima Godfrey Reggio-a, reči nama ne služe nego mi robujemo njima. „Život je transformacija, izvan balansa i rat“, dok kul, znači perfidnu kulturološku hegemoniju manjine, skriveni rat za prevlast mišljenja, ljudi, teritorija i postojanja.
Đorđe Štefan

[1] Prodaja pobunjenika, Dzozef Hit i Endrju Poter, Hedone Beograd 2011.

[2] Isto, str 186

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.