KRITIKA PREDSTAVE: MAJA I JA I MAJA Piše: Goran Cvetković

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,pozorišna kritika |

 

 

 

 

 

MAJA I JA I MAJA – po motivima istoimenog romana Sretena Ugričića i serije slikovnica Marsela Marlijea i Žilbera Delaja – tekst predstave napisao Milan Marković, rediteljka Anja Suša – produkcija BITEF Teatar – repriza sreda, 20.jun 2012.

VISOKA ŠKOLA SARKAZMA

Priznajem – nikad nisdam video ni jedan kvadrat ili tablu stripa, slikovnice o Maji, stripa koji je poslužio piscu Sretenu Ugričiću kao inspiracija za pripovest, pa nisam ni tu knjigu čitao i da me je neko pitao ne bih mogao da nadjem vezu izmedju tih sadržaja i vremena u kome živimo, kao što ga je Ugričić, na moje čudjenje našao, a onda sve to savršeno dramaturški skrojio Milan Marković i izrežirala Anja Suša, sa predstavljačkom ekipom u BITEF Teatru. Doduše, iz najava sam video da se tu radi o nekoj priči o deci koja žive u nekakvoj malogradjanskoj porodici, po pravilima nekog lepog ponašanja, sve u čistim odelcima, sa obaveznim psom u kući koja se stalno čisti, pere i licka i gde su u porodici svi dovoljno bogati i stalno nasmejani i strećni i zadovoljni…

Dobro, nisam se bavio tom dotičnom Majom koju je izdavalo i zagrebačko i beogradsko izdavaštvo, a čitala deca iz cele Jugoslavije u odredjenom dobu starosti, što sam ja po godinama, promašio – prerastao sam taj uzrast pre pojave dotične Maje. ALI – stekao sam neka iskustva iz jednoig lepog slikarskog, ili kompleksnije – likvno-umetničkog stila – koji je zapravo, prerastao u ceo jedan složeni i kritički ŽANR – HIPERREALIZAM. Pa da nisam ništa od hiperrealizma video, a jesam – borio sam se još pre skoro trideset godina da, postavljajući delo Franca Ksavera Kreca GORNJA AUSTRIJA, prokrčim, put hipererealizmu u pozorište – nekoloiko puta sam radio taj komad, baš zbog tog izuzetnog kritičkog stava prema društvenim problemima. Sećam se tih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka sve je vrvelo, bar na Zapadu od hiperrealizma – slikarstvo pre svega, pa je fotografska preciznost slike služila da se stvore duhoviti i sarksrtičlni konteksti i da se kritikuje – hladnoća, pasivnost, uskogrudost, primitiviuzam, hvalisavost…što je sve izlazilo iz materijalnog blagostanja i samozadovoljstva srednje klase – klasičnog buržoaskog sveta. A onda sam, mnogo kasnije video i radove Jelene Trpković, divne slikarke koja je, kad se iz Dubrovnika, posle tragične smrti – surovog ubistva supruga Milana Milišića od strane JNA, pri bombardovanju starog jezgra grada – vratila u Beograd, izložila svoje radove devedeset pete godine u Salonu Mjuzeja savremene Umetnosti u Pariskoj ulici. E, pa na tim radovima – KOLAŽIMA raznih fotografija iz američkih časopisa za domaćinstvo, ali i raznih ratnih fotografija tenkova, grobova i razorenih domova – hiperrealizam je dosegao najvišu tačku komunikacije. Sva tragika trtenutka i veka, sve je bilo povezano i uvezano – do bola od grotesknog sarkazma. Malogradjanin je postao ubica, a patnja je izašla na videlo posle lažnog uživanja kamuflažne prevare, u svetu buržoaskog blagostanja i sreće.

Slične stvari su se dešavale i na sceni BITEF Teatra u predstavi MAJA I JA I MAJA, mislim  pre svega zahvaljujući oštrom dramskom peru Milana Markovića, ali i vrlo spretnoj režiji Anje Suše. Možda bih smeo da kažem da je Anja Suša – posle izvrsne predstave BUDJENJE PROLEĆA, našla šifru za ovaj novi žanr kritičkog PODUČKA o zločinu u ličnom okruženju. Srećom da u ovoj predstavi, pored svih drugih dobrih elemenata, postoji još i jedna savršena glumica, koja je reklo bi se, rodjena za uloge u ovakvim komadima – MAJA DAKIĆ…Ona je već u Budjenju Proleća pokazala kako ume da diktira tempo igre, da odredi štimung kritičke ironije komada, kako ume srčano da se ustremi na partnera, na publiku, na problem…Kako ume da procveta silnom energijom prosvetljenja i istovremeno, da bude skromna i skrušena na sceni. Opet je ona dala pečat celoj predstavi i opet je ona uspela da nas, savesno i surovo, provede kroz sve epizode RASPADA dtuštva i pre svega, porodice i malogradjanskog morala i da nam natrlja nos kao krivcim što ništa ne preduzimamo protiv lokalnih porodičnih siledžija o kojima svaka devojčica nauči sve u odrastanju.

No i svi drugi glumci – njih dvoje – Jelena Ilić i Damjan Kecojević, kao i troje plesača – članova trupe BITEF Dance Company – Nevena Jovanović, Miloš Isailović i Strahinja Lacković – koji su i igrali i glumili potpuno ravnopravno sa glumcima …svi oni su u modernom ključu – znači brzo, lako, intenzivno i sa osećajem za ironiju i lirsku grotesku otrežnjnjenja – izveli sve detalje razvoja situacija – od zamišljene i lažne koncepcije sreće, do patnje i mučeničkog trpljenja raznih zločina o kojima se ne govori – oni se podrazumevaju i sa njima se živi. Ova predstava je prava i autentična POBUNA protiv tih zataškavanja u porodici – pa narano i u društvu i u politici – u javnim i u tajnim delatostima, jer sve je to, kako se lepo vidi iz ove predstave – JEDAN ISTI KRUG…zla, podlosti, perverzje, surove moći bez kazne..to su bolesna dugovanja istoriji i tradiciji, ali i veštački napumpane aspiracine nacionalizma, lažnog patriotizma – a sve za ličnu korist onih koji uvek nadmudruju uz pretnju i strah, koj proizvode kao glavnu akciju i rezultat komunikacije – u okolini, u društvu, u svetu…u istoriji! I to postaje MODEL ponašanja, a svi koji ga  ne prihvate postaju primerni disidenti i time IZRODI iz društva, iz mnoštva, iz većine – postaju ugnejetena manjina! Spontano i zauvek! UŽAS!…E, o tom užasu života, maskiranog raznim šarenim lažma od licidarskih montaža atrakcija u porodici raznih gradjana i malogradjana – o tome je ova odlična predstava.

Još jedna uspešna akcija BITEF Teatra i kreativnog tima. Promovisan je i novi stil igre i novi kritički sadržaj i moderna umetnost i vrlo angažovana igra glumaca i perfomera. Veliki doprinos komunikacijskom uspehu predstave, dala je i kostimografkinja Ksenija Zec koja je preciznim detaljima i jasnim konceptom, zatvorila krug kritičkog razmišljanja i slikanja malogradjanjkog pakla u iluzijama rajskih slika prevare. U svakom slučaju odlična i korisna predstava, kojom se još jednom otvoreno dokazuje da nema pozorišta BEZ ANGAŽOVANOG POZORIŠTA! Črstitram!

 

Goran Cvetković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.