KREDIT STUDENTSKI

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,društvo |

Protest-studenata

Ovdašnja je studentarija svoj imanentni društveno-politički potencijal jalovo trošila, a i dalje neštedimice troši, članstvom u pojedinačnim strankama, dezorijentisanom indignacijom i, pre svega, ravnodušjem. Koncept studiranja žalosno je redukovan, gotovo bez ostatka, na dve aktivnosti: štrebanje i žurke.
Redukcija je, u izvesnom smislu, razumljiva, s obzirom da studije postaju svojevrstan poslovni poduhvat roditelja-investitora – a investicija, dakako, postoji (jedino) kako bi se isplatila! Međutim, gubi se iz vida ili, pravo rečeno, izbija, da studenti predstavljaju istinski povlašćenu grupaciju za blagotvoran, pre svega ad hoc, društveno – politički angažman. Filozof Markuze je upravo od omladine i drugih skrajnutih društvenih grupa, pre nego od radništva, očekivao željeni društveni prevrat (ove se jeseni, s tim u vezi, upravo jedna marginalizovana društvena grupa – LGBT populacija – za račun čitavog društva, obračunavala s avetima ovdašnjeg šovinizma i klerikalizma). Osobenosti starosnog doba (entuzijazam, stav egzistencijalne otvorenosti itd), kao i osobenosti specifične životne situacije, preporučuju studente za ozbiljnog i preko potrebnog aktera-korektora političke i, uopšte, društvene sfere. Naime, studenti su (najčešće) izdržavani, raspolažu s dovoljno slobodnog vremena, oslobođeni su roditeljskog nadzora (ovo se posebno odnosi na studente iz provincije) – u stanju su, dakle, bezrezervno se posvetiti društveno-političkom angažmanu dok se, sa završetkom studija, vraćaju kući, novim obavezama i “realnom” životu.
Naposletku, teza kako čovek koji pre tridesete nije idelista nema srca, a onaj koji posle tridesete nije materijalista nema mozga, ma koliko odurna bila (njen drugi deo!), predstavlja zapravo verodostojan prikaz psihološke genealogije čoveka u postojećem društvenom sistemu. Međutim, nije naprosto reč o tome da valja iskoristiti humanost pre nego što neumitno nastupi likantropski preobražaj u tridesetoj. Mladalačko slobodarstvo, naime, kao i iskustvo borbe za društvenu pravdu, vrlo često ostaju trajno nasleđe pojedinca.
Po neupitnom načelu bezmalo svake ovdašnje društvene grupe da isključivo brine za sopstveno dupe, i ovdašnji studenti protestvuju povodom uslova upisa, bodova i drugih tehnikalija. Po prirodi stvari, srećom, takve partikularnosti i uski vidici – među slobodoumnom, drmatorskom populacijom kakva bi trebala biti studentska – predstavljaju počesto inicijalnu kapislu širih i temeljnijih društveno-političkih trvenja. I znamenita pobuna na univerzitetu Berkli 60-ih započela je protestom pred/u hotelu Šeraton Palas zbog rasne diskriminacije u tamošnjoj politici zapošljavanja. Nakon početnog uspeha, apetiti berklijskih studenata su se, sasvim prirodno, razmahali – u njihovim “stomacima” našli su se, naposletku, i tako visoki ciljevi kojima se s početka pobune nisu smeli niti ponadati.
Koncept studiranja potrebno je, otud, proširiti i revitalizovati. Potrebno je povratiti svest o specifičnom društveno-političkom pozivu studenata. U društvu ustrojenom kako jeste, studiranje uistinu predstavlja povlašćen period, kada se nesebično može posvetiti zajednici, kada se može biti solidaran, pre nego što “realan” život ovu (potencijalno) kompaktnu zajednicu atomizira i, po prirodi stvari, egoizira.
Studentarija je, moglo bi se reći, pretplaćena na idealizam, na romantičarski svetonazor. Društvo joj, u iskrenoj nameri ili ne, obezbeđuje taj povlašćeni položaj – položaj da doprinese javnoj stvari – kao njegova savest, ali i realna snaga. Kredit, dakle, koji studenti dobijaju, valja istog trenutka da počnu i da vraćaju. S debelom kamatom, po mogućstvu.

Ivan Kovač

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.