Kratke priče Dijane Matković

Filed under: afirmator,broj-29-avgust-2014,edicija "relacije",poezija i proza,proza |

voznjann

šta da kažem: bilo je. egzistencijalisti bi rekli: desilo se. ako nešto, onda seks ne bi smeo voditi u razmišljanja o egzistencijalizmu.

čula sam razgovor dvojice klinaca ispred zgrade, dok smo se seksali. jasno sam čula svaku reč. prvi je rekao: “mama mi radi sutra prepodne.” a drugi: “moja isto, jebem joj mater.” i više ih nije bilo. onda je nakon nekoliko trenutka, dok se čulo samo drvljenje auta po obližnjoj cesti, mačka počela roviti po sobi. mislila sam, da li opet otvara ladice i izbacuje van gaće i čarape. ide mi na živce kad to radi. najradije bih ustala i otišla da pogledam, ali – nije išlo. ne možeš sad nekome ko je u tebi i u tome doživljava… šta ja znam šta, nismo bili u istom filmu. verovatno je uživao, jer je duvao kao alpinist što se zadnjim atomima snage probija na vrh planine, ali i da nije uživao, i ako mu je bilo prazno kao što je bilo meni, ne možeš u pola prekinuti priču i poći gledati šta se događa s mačkom. zato sam uradila jedino što mi je preostalo: odglumila sam orgazam. onog minuta kad sam na silu, ali jako uverljivo uzdisala, uvijala se u takozvanim trzajima sladostrašća, i noktima ga grebala po leđima i stražnjici – namerno prejako –  tog minuta je bilo zapravo uzbudljivo. ako smo do kraja iskreni, da bi odglumila orgazam na koji muškarac treba da nasedne nije potrebno baš puno rada i kreativnosti, muškarci na kraju veruju u ono što žele (i svi žele verovati da su dobri ljubavnici), mada je dobar nastup ključan za to, da takvoj bedi vratiš bar nešto dostojanstva. a dobro glumiti je bar malo uzbudljivo. kad je video, odnosno kad je mislio da mi dolazi prepustio se i sam … nekoliko sekundi posle mene ispraznio se u kondom, i ne na sreću na moje čiste čaršave. za to sam mu bila zahvalna. to je bilo dobro.  onda smo ležali i ćutali. to je bilo malo manje dobro. bilo mi je neprijatno i nije mi više bilo do glume. taj odani pogled, kad mi je polako pomicao kosu s lica, kad je pipajući tražio moje dlanove i polagao ih na svoje usne, to stvarno nije bilo dobro.

ustala sam, nakon nekoliko opreznih koraka u mraku stala na čarape, koje su ležale na podu, proklela mačku i otišla pod tuš. dugo sam se ispirala u slivnik.

kad sam se vratila u sobu činilo mi se – uprkos očajnom hrkanju – da spava kao dečačić. pospremila sam čarape, svukla bademantil i guzom se privila k njegovoj oborenoj kiti.

 

jevrej

“mogu li ti malo pogledati po ormanima”, odjednom je rekao, dok je sav hiperaktivan plesuckao po kuhinji.

“samo ti”. pomislila sam, koliko sam puta u tih dvadeset sati što koliko smo skupa rekla te dve reči. mogu li pustiti neku muziku? samo ti.  jel’ se mogu dugo tuširati. samo ti.

za sve što nije spadalo u taj trenutak, bilo mi je potpuno svejedno. za tekst, što sam ga morala  poslati sutradan, za susede, što su morali čitavog dana trpeti odvrtanje muzike i naše vrištanje: glasno pevanje i još glasnije uzdisanje u krevetu. malo pre orgazma počeo je govoriti na hebrejskom, to me je iznenadilo uprkos tome što sam znala da je jevrej, ali hebrejski sam odavno doživljavala samo kao muzejski primerak jezika koji spada u bibliju, a ne kao nešto što neko na ovom svetu još uvek govori, i ošinulo me je, u trenutku nakon što sam se smirivala posle orgazma i polako se prestala grčiti, a on je leteo prema svom, ošinulo me je da isteruje đavola i da će tim jebanjem, ako mu to budem dozvolila, isterati svu nagomilanu svinjariju iz mog tela. otvorila sam se, nakon grča sam se još jednom otvorila, tada sam ga pustila do kraja, htela sam da me učini bestelesnom pa i na račun boli. i onda, samo nekoliko trenutaka kasnije, bol se počeo menjati u užitak, moje telo se zaustavilo i odvojilo od misli, našto je, kad je bilo reanimirano, ponovo prodisalo.

“o, bundevino ulje!” oduševio se, još uvijek plesuckajući, ali ovaj put s plastičnom flašom u rukama. “ bundevino ulje je super!” uskliknuo je i zavrtio se na mestu.
“istina je”, odvratila sam, i osetila se smotano, jer se nisam mogla oduševljavati zajedno s njim. mislim – bundevino ulje?

“mogu napraviti salatu?”  upitao je ništa manje radosno.

“samo ti”, još sam se jednom odala i umorna od seksa sela za sto i pustila to dete, ludaka, genija, ko bi znao šta, da svojom energijom napuni kuhinju, stan, ceo blok, da napuni činiju za salatu, da ponovo ispuni moje telo sobom i da onda, nekoliko sati kasnije, ode zauvek.

 

noćna vožnja

 

ponekad treba izabrati noćnu vožnju pored kuća bivših momaka, bivših ljubavnika, pored promašenih prilika, pored nekad izgovornih riječi, treba gledati ugašena svetla na njihovim prozorima, njihove nove svojom toplom maternicom umirene cure, treba vizualizirati sve te priče koje su mogle biti tvoje, da u svoj stan dođeš mirna kao što već dugo nisi bila, upališ svetlo i sve do jutra držiš štafetu potpuno budnih.

 

u ime oca

 

ovako počinje: moj ćale, moj stari, moj otac, taj što je napravio mene i još neke druge je odličan šofer.

stiže 1992. godina. spavam u nekadašnjem bračnom krevetu svojih staraca. zajedno s mamom. ne znam zašto je tako, ali tako je. tamna je noć, onakva noć zbog koje malena deca zaspu. zatim se otvore vrata i uđe on. čini mi se da još uvijek spavam. mama i ćale se počnu podbadati i sad više ne spavam. ali, ne smeem pokazati da se nešto promenilo. jer je u vazduhu nešto čudno, nešto što još ne poznajem, zato moram biti skroz mirna, sasvim kao kamen, sasvim kao da me nema. započnu neke kretnje, krevet se trese, ali ja sam još uvek mirna, ja još uvek ne postojim. mama stenje, ćale ne stenje. i tako neko vreme. dok ćale ne ustane i ode u kupatilo i mama brzo za njim: “jesi se to kod nje naučio?!” voda teče. voda teče. čujem ćaleta koji odšeta. moj ćale uvek odšeta. zatim je tu još samo mamino disanje, što se polako umiruje, i onda opet mrak. ali veći nego pre njegovog dolaska. takav mrak, zbog kojeg malena deca više ne mogu zaspati.

možda je još uvek ista godina, možda neka kasnije, ne sećam se i nije važno. mala sam. “nemoj da me zoveš kad sam kod kuće,” kaže mi ćale. kad moj ćale kaže “kuća”, on misli na svoj novi dom. s novom ženom i dvoje još manje dece. “tvoja majka je kurva,” kaže mi ćale. moj ćale me ponekad povede sa sobom na izlet, ja sam njegova tajna afera za vreme posla, vozimo se unaokolo i smemo se, kad se krevelji i pokazuje kako moja mama vozi auto. moja mama je izrazito loš šofer. “tvoja majka je kurva,” kaže mi ćale.

“znam ja, zašto bi ostavila posao,” preko telefona mi kaže ćale. “ti ne možeš da prihvatiš da ti neko komanduje.” “ali, tata, kad sam nesrećna,” kažem mu. “ti samo misliš, da si nesrećna,” kaže on. “dođi ti kod mene kući, sve ćemo mi to srediti.” kad moj ćale kaže “srediti”, razmišlja, kako bi me izmenio, da više ne budem naopako, nego pravilno. “moja žena će ti skuvati kafu,” kaže mi. kad moj ćale razmišlja o meni, ne vidi upitnike, nego samo jedan uskličnik. ponekad se našali i kaže: “sve je to samo život, ko ga jebe.”

moj ćale je odličan šofer.

 

dijana matković v imenu očetaDIJANA MATKOVIĆ (1984, Novo mesto, Slovenija) je književnica, novinarka, urednica i književna kritičarka.

Tijekom studija komparativne književnosti je bila kourednik časopisa Izmus, a zatim je osnovala i uređivala Airbeletrino. U isto vreme je pisala književnu kritiku, kolumne, intervjue, članke u novinama Delo, Dnevnik, Le Monde diplomatique, Playboy i druge medije. Izvršni je urednik štampanih i online izdanja Život na dodir (2012). U 2013. je postavila društveno angažirani portal Građanska odgovornost. Iste godine objavljen je žanrovsko hibridni prvijenac U ime Oca. Uređuje portal Iskreno rečen za Nacionalno vjeće za kulturu. Vanjski je suradnik Vala 202, Pogleda u druge medije. Bavi se književnim prevođenjem s jezika bivše Jugoslavije. Programski je vođa Društva slovenskih književnih kritičara. Moderira i organizira konverzacijske večeri i okrugle stolove o kulturi, društvu i medijima.

Preuzeto sa http://www.kriticnamasa.com/item.php?id=659 uz dozvolu autorke.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.