KOSOVSKI HOROR (izveštaj sa Slobodne zone) Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,film,filmska kritika |

Zid

Rezultati projekta „Dokufest fabrika“ su nam predočeni u DKC-u, u polupraznoj (ili polupunoj ako ste optimisti) bisoskopskoj sali što je, s obzirom da su u pitanju kratki dokumentarac, dobar skor. Od šest filmova koji su nastali u ovoj radionici prikazana su tri. Ono što je, po ko zna koji put, pomerilo fokus publike sa samih filmova bila je ne baš najbolja organizacija. Projekcija je kasnila dvadeset minuta i, umesto da odgledamo tri filma u nizu, pauza između drugog i trećeg filma je popunjena razgovorom sa gostima s Kosova koji su učestvovali u produkciji i Polićem, rediteljem „Zida“ koji jre bio prinuđen da priča nadugo i naširoko o kratkom filmu koji još nismo videli. „Razvucite priču dok se snađe tehnika“. I, tako, nategnuti razgovor je potrajao dvadesetak minuta pa smo onda, uz napomenu da će film početi za minut, čekali još deset. Ali, to nije bitno – svi ćemo živeti pet hiljada godinas pa to nije bitno…

JEDNA OBIČNA VOŽNJA

Nego, da batalim džangrizavi ton i okrenem se suštini: „Priština-Beograd“ Srđana Slavkovića je storija koja je, na prvi pogled, jako obična. Vozač odvozi i dovozi putnike, malo spava, okružen je zimskim sivilom, konstantno umoran. Cepkanje karata, čišćenje smeća,paljenje cigareta, zastoji, čekanje. Sve su to svakodnevne rabote koje, kao i čekanje da počne „Zid“ , troše dragoceno vreme. Avaj, sve bi bilo normalno da Slave, glavni „junak“ dokumentarca, ne saobraća na liniji iz naslova filma. I, naravno, u autobusu je svet šarolik. Srbi, Albanci, Romi, Goranci. Priče putnika variraju od Srba koji su, obično, u poseti svojoj rodbini do Albanaca koje samo teški zdravstveni problemi mogu da nateraju da pređu granicu i zatraže pomoć od beogradskih hirurga jer onima u Prištini ne veruju. Neobična je i priča o Amerikanki koja je, iz samo njoj znanih avanturističkih razloga (otkad je biti na Balkanu avantura?) odlučila da proputuje Albaniju, Kosovo, Srbiju, Bosnu.Otkrila je, gle čuda su ljudi ljudi kako u Africi tako i na Balkanu a ne neki divljaci. To se, inače, može znati i da ne odete nigde ali… Avaj, otkriva da mora da se vrati nazad jer ima pečat koji govori da je na Kosovo došla iz Albanije. Ako želi da uđe u Srbiju mora preko makedonsko-srpske granice. Propisi su propisi. Iako sve na prvi put izgleda obično u danu vozača „Adio travela“ riskantna ruta kojom se kreće se tu i tamo spomene u razgovru. Napetost s obe strane granice visi kao Damoklov mač nad glavama putnika. Taj zbunjujući mir koji vlada u autobusu , s druge strane, je u kontrapunktu sa surovom stvarnošću.Činilo bi vam se, da ne znate pravu rutu, da je to autobus na liniji Niš – Subotica, recimo.

 

Čija je ovo zastava?

SVI MIRNI I NIKO ZADOVOLJAN

„Čija je ovo zastava?“ Bariša Karamuca pristupa kosovskom problemu s formalne strane koja, na prvi pogled, nije toliko bitna  u odnosu na nasleđe ratova, nacionalne tenzije, siromaštvo ,nezaposlenost, kriminal, odsustvo pravne države. Reč je o zvaničnoj zastavi Kosova koja je pobedila na konkursu. Iako je albanski barjak poznat svima, Kosovo treba da, bar formalno, pokaže jedinstvo i međusobno uvažavanje etničkih zajednica oličenih u šest zvezda iznad karte Kosova na plavoj podlozi. I tu dolazi do raskola – većina Albanaca na Kosovu doživljavaju svoju nacionalnu zastavu kao pravu zastavu Kosova, iza koje stoji tradicija, za razliku od rešenja nametnutog od OUN i EU. Na prvi pogled, kosovska zastava liči na znamenje neke pacifičke republike. Dodajmo tome i činjenicu da su zastave većine država na svetu, pa i onih koje su priznale nezavisnost Kosova, nacionalne. Nemačka ili francuska zastava su nacionalne i tu nema nekih „multietničkih elemenata. Isto važi i za britanski „Union Jack“ na kojem su zastupljeni Engleska i Škotska ali ni traga od Velsa i Severne Irske. O srpskoj zastavi i da ne govorimo. Film, na četvorogodišnjicu proglašenja nezavisnosti, počinje pesmicom dece iz vrtića: „Srećan ti rođendan, Kosovo!“ i dugim razgovorom s vaspitačicom: kako izgleda naša zastava, šta ona simboliše, kad smo postali nezavisni, šta je bilo pre toga…. Ja sa pet godina u bivšoj SFRJ nisam znao ni čemu petokraka ni trobojka a ni ko je  Tito. Danas, pretpostavljam, isti nacionalni dril postoji i u drugim vrtićima bivše nam domovine. Prošlo je to „Miša voli Mašu“ vreme.

Na  priču o nacionalnoj pedagogiji  nadovezuje se „Zid“ Nikole Polića, storija o školi podeljenoj zidom u selu pored Lipljana. Dve trećine stanovnika sela su Albanci a jednu trećinu čine Srbi. Nekad je to bila jedna škola a onda je, početkom devedesetih, podeljena zidom na albanski i srpski deo. Ova škola, sa dva posebna ulaza, dva posebna dvorišta, dva posebna nastavna programa se, od tada do dana današnjeg, nije promenila. Srpske vlasti su insistirale na tome da Albanci ne žele da se integrišu u srpsko društvo te da je iz bezbedonosnih razloga najbolje da se škola podeli. Kako se mogu integrisati ako je zid između dece? Posle 1999. godine priča se promenila – kosovske vlasti i albanski nastavnici insistiraju na tome da Srbi ne žele da se uklope u novo društvo. Zgrada koja je,  jezivi primer balkanskog aparthejda , u zabiti, hladna, bez vode je samo uvod u ono što čeka đake u bližoj budućnosti. Oni se ne poznaju iako su kuća do kuće, ne znaju nijednu reč na drugom jeziku. Albanski učenici, koji su mnogo brojniji, tvrde da srpska deca ne žele da se igraju s njima i da ih gađaju grudvama snega ako uđu u njihov „atar“. Jedna albanska devojčica je izjavila kako bi bilo najbolje da njihovi vršnjaci srpske nacionalnosti ne budu tu jer će se onda svi slagati i neće biti problema. Srpska deca žele da napuste svoj kraj, albanska da ostanu  i, kad završe s obrazovanjem,  naprave karijere. Istina je da je sudbina ijednih i drugih neizvesna i ima sive tonove. Očito je da nastavnici s obe strane zida ne veruju u to da će se ikad odnosi normalizovati i ne razmišljaju mnogo o tome. Modernizacija koju obećava kosovska vlada će rezultirati novom seoskom školom u kojoj neće biti zidova – svaka nacija će dobiti po sprat. Umesto zida – stratifikacija. Toliko o viziji multietniče budućnosti i mira u regionu. Ako odrastete u mržnji ona će, pre ili kasnije, ponovo eksplodirati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.