Konkurs

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,satira |

Ako neko ne veruje u ono što ovde pišem, neka navrati u moju jagodinsku garsonjeru u ulici Boška Buhe broj 6/10, pokazaću mu dokumente i knjige.

Dokon u penziji, otkrio sam lepo i unosno zanimanje književnika i odlučio da steknem i slavu i novac prikazivanjem svojih knjiga putem televizije i u novinama.

Knjige sam pisao godinama, pratio sam vreme, ljude i zbivanja, a štampao sam ih o svom trošku. Trećinu njihovog nevelikog tiraža dostavljao sam urednicima  televizija i novina. Sramota me, ali kažem – da bi priča bila potpunija, – svoje tek objavljene knjige dostavljao sam, ne znam zašto, i uglednim političarima, počev od onoga onda najviđenijeg, do ovih, uz ovoga koji je najviši. Svoje knjige sam slao i ministrima kulture koji su se mogli prezivati Mirkovići, Prporići, Simići, Bradići ili Markovići.

Ipak, iako su se množile iz godine u godinu, moje knjige niko nije zapazio, kamoli da je štogod o njima rekao ili ih predstavio javnosti koja, kako jedna ugledna televizija kaže „ima pravo da zna i sve, i istinu“. Nepoklonjene dve trećine tiraža mojih knjiga su ostajale u kući i ja sam ih skladirao u potkrovlju, u kućnoj biblioteci. Jedan ministar kulture pisao je u Politici da knjige koje svakog dana dobija od mora pisaca stavlja u kartonske kutije i odnosi ih na tavan da bi napravio mesto onim koje će mu sutradan stići. A ja sam strpljivo računao da će jednom javnost moje obnarodovane knjige odmeriti i prema meri prihvatiti. I da ću, bogami, da zgrnem neku paru, bar toliku da pisanjem ne krnjim kućni budžet.

Elem, vidi se da se godinama ništa nije čulo o mojim knjigama. Ponestade mi strpljenje i ja nametljivo počeh da ih nudim najuglednijim urednicima najgledanijih televizija. Hteo sam, pošto-poto, da me stave pred kamere kao tolike političare, politikante, političarčiće i portparole. I da me pitaju šta sam to pisao. da bih i ja dao izjavu pred očima i ušima srpske javnosti koja se interesuje i za stvari i događaje u kulturi našeg naroda. Hteo sam, bilo to skromno ili neskromno, da se samoprikažem. A zar to ne čine pomenuti političari deleći sa ekrana lične izjave, zečje osmehe, blage i tvrde reči, pa i kletve, psovke i uvrede? Samouvereni, oni to čine strasno pred kamerama i kad stoje, i kad sede, pa i kad leže štrajkujući gladovanjem i žedovanjem, samo da bi im se sačuvala, ili ako je nemaju, dala vlast u ruke. Njome bi, prema obećanjima televizijskom narodu, spasili srpski narod od nemaštine, moralnih posrnuća i korupcije, pa i od gladi.

Računao sam da ću sam da progovorim o svojim knjigama, čak da ću da postanem, bar načas kao oni, televizijsko lice. Smislio sam i šta da kažem gledaocima: ljudi moji, gledao sam decenijama život, uspone i padove, mirove i ratove pa sam i napisao zbirku pesama „Moriju“, kad nas je nešto morilo. Ispevao sam „Jestoniju“ kad nismo znali šta jesmo, a šta nismo – ono kad smo se kao Balkanidi tukli sa Atlantidima. Stvorio sam roman o raspeću između srpskog i francuskog Belog brega; njime sam predstavio tridesetogodišnji put Srbije u Evropu. Zabavio sam svoje školske drugove, maturante gimnazije iz 1952. godine, podsećajući ih na zajednička lutanja u mladosti i na zablude  sa kojima smo živeli kad je ona prošla. Oni koji su još živi, javljaju mi da još čitaju tu knjigu pod lepim nazivom „Krnje biografije jahača panjeva“. Romanom, pak, „Žunkelji i Giginjeri“, trudio sam se da ispričam preljubničku priču prožetu sudničarskim strastima i napastima. Iako sam objavio „Poetski zbornik“ sa poemama o jestonskim zlima i nato-napastima, mene su ophrvale političke strasti i napasti srpske političke elite, pa sam napisao i objavio roman „Savapolois“, opet o svom trošku jer izdavači za tu temu ne mare.

Nikome ništa o svojim knjigama nisam mogao da kažem ni na promocijama u našoj gradskoj biblioteci; moje komšije i znanci slušali su promotere pre čitanja knjige koju sam im poklanjao na promociji. Nečitane i u medijima neprikazane knjige ne postoje, zbog toga, kako se meni činilo, što su mediji stisnuti šakama političke elite koja meri ko će gde i koliko, ali i šta da kaže.

Gledam svoje knjige; ni knjižare koje su preživele u Beogradu ne primaju na prodaju dela iz provincije. Ne primaju ih ni novinski kiosci koji su posle kulturne revolucije postali glavno mesto za pisce proslavljene u prošlosti. Štamane navrat-nanos u inostrastvu prodaju se uz dnevne listove sa tiražima u stotinama hiljada primeraka. Kiosci, doduše, prodaju i „savremene srpske knjige“ po zemunskom odobrenju i izboru pisaca koje treba učiniti poznatim – kioskim piscima.

Žena mi jednom reče da, ipak, kao toliki drugi, zakucam na vrata onoga slavnog voditelja proslavljene televizije koji sedi na pijedestalu pred kamerama koje zahvataju polukrugove fotelja i klupa, i koji ispituje pred publikom u studiju probrane pametne glave i stvara pred gledaocima ne samo političke, već i druge, pa zašto ne i književne genije.

Ne uspeh da dobijem odgovor šarmantnog, podsmešljivog, duhovitog, svemoćnog voditelja na vrhu medijske elite. Dva puta sam mu slao knjige.

-Pa, čoveče, – reče žena, – možda neka tvoja knjiga vredi! Raspiši konkurs i izaberi joj čitaoce, drugim konkursom izaberi kritičara koji će je visoko oceniti, a trećim izaberi komisiju koja će knjigu da nagradi nekom od najprestižnijih književnih nagrada u Srbiji. Onda će medijska elita da te proglasi za televizijsko lice i ti ćeš se natakarčiti na ekrane svih televizija i na stupce svih novina. Sve tvoje knjige dobiće druga, treća i dalja izdanja; objavljivaće ih izdavači, prvo u dve hiljade, posle u deset, i najzad u sto hiljada do pola milona primeraka. Postaćeš  i slavan i bogat.

Slušam savet one sa kojom sam zajedno najduže u životu i setim se da sam se njome, kao neženja u tridesetoj godini, oženio po konkursu. Tad sam imao prijatelje u više gradova pa su moj konkurs za izbor saputnice sproveli, i eto, četiri decenije smo ona i ja zajedno.

Moj prijatelj, poznat i priznat pisac, objavi preko interneta konkurs kojim ja, DT, pozivam građane željne čitanja da se prijave kao kandidati za izbor čitalaca mog romana „Savapolis“, koji ću im po prijavi odmah poštom poslati besplatno.

Za deset dana zatrpaše me prijave kandidata za popunu 200 čitalačkih mesta, pa podigoh broj slobodnih mesta na 250. Počeh da sa interneta snimam njihove adrese, da pakujem numerisane primerke za svakog posebno, da ih povezujem vrpcom i da ih otpremam poštom članovima nastalog Kluba čitalaca romana „Savapololis“.

Otišlo je više od sto četrdeset primeraka čitaocima koje sam ja izabrao po svome  konkursu iz mnogih mesta Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Knjigu sam poslao po jednom članu Kluba u Nemačku i Francusku.

Konkurs nisam zatvorio, ostali primerci romana čekaju svoje čitaoce. A ja stižem da odgovaram na brojna elektronska pisma i mladima i starima oba pola i različitih zanimanja. Otkrivam nove prijatelje čije razloge za učešće na konkurs shvatam sa zadovoljstvom. Čitam i njihove književne radove kojim mi uzvraćaju poklon, ne samo đaci i studenti, budući pisci već i profesori i književnici, čak i jedan biznismen, dramatičar i pesnik.

Istina, prvi konkurs je uspeo, ali po mom drugom koikursu za izbor najboljeg kritičara koji može najbolje da oceni moj roman, stvari potekoše drugačije. Očekujući dobar honorar, odmah se prijaviše tridesetorica. Prema uslovima konkursa, uz prijave dostaviše mi i dokaze, neki da su proslavili najmanje tri književnika, a drugi da su najmanje trojicu sklonili iz srpske književnosti.

Izabrah najvrednijeg kandidata; on je proslavio petoricu književnika pišući o njihovim delima ili govoreći na onoj televiziji, a četvoricu je izbrisao iz književnosti pišući u onome listu, sećate se, glavnome, jer i on ponekad piše o književnicima u svom kulturnom dodatku.

Izabrani kandidat za mog glavnog književnog kritičara odustade od pisanja ocene „Savapolisa“ kad mu objasnih da obećani visoki honorar treba da dobije od časopisa u kome objavi svoju kritiku mog dela.

Po trećem konkursu koji sam raspisao da mi se za „Savapolis“ ponude prestižne književne nagrade i ponude komisije za dodelu tih nagrada, nisam uspeo da izaberem ni nagradu, ni komisiju koja bi trebala da mi je dodeli. Jer ni jedna prijava od pedesetak nije bila saglasna uslovima konkursa, koje sam jasno objavio! Morao sam da proglasim da prijavljene nagrade i komisije ne ispunjavaju uslove mog konkursa da bih ikoju među njima izabrao.

No, moguće je da sam i ja kriv zbog toga. Tražio sam da se ponudi nagrada koja se dodeljuje posle čitanja svih prijavljenih dela na konkurs za nagradu. Takvo čitanje u nas ne postoji. Ko bi čitao tolika dela koja stignu davaocu nagrade?

Još gore, jednim uslovom za izbor komisije koja bi mi dodelila prestižnu nagradu zahtevao sam da komisija mora da ima pet članova a da ni jedan od njih nije član komisije duže od godine dana. Drugi moj uslov je bio teži; tražio sam da svi članovi komisije moraju da pročitaju sva prijavljena dela na konkursu za izbor,(a ne samo dela predviđena za uži izbor) i obavezno – ono koje treba da se nagradi.

Treći, dodatan uslov, izgleda, najviše je uticao na promašaj mog trećeg konkursa. Tražio sam da davaoci prestižnih nagrada obrišu iz svojih pravilnika o nagrađivanju odredbu po kojoj predsednik i članovi komisije mogu predložiti delo i pisca za nagradu po svom nahođenju, čak i kad pisac nije konkurisao.

Nisam svoju saputnicu dobro razumeo; drugi i treći konkurs su mi propali.

-Ali, ali, – pravdao sam joj se, – ja sam prvi pisac na svetu koji je izabrao javnim konkursom čitaoce svoje knjige. I to kakve knjige! Čitaoce romana „Savapolis“, koji je posvećen srpskoj političkoj eliti a prećutan u srpskoj medijskoj eliti zbog poštovanja ugleda srpske političke elite. Izašao u nevreme, prećutan je u vreme kad se u Srbiji, kandidovanoj na evropskom konkursu za prijem u Uniju, srpske stranke i partije u savapoliškim mukama bore za vlast na tek raspisanim izborima

Dragi Tasić

Foto: Milivoj Kostić

One Response to Konkurs

  1. A šta ako je problem u knjigama?

    K. Macura
    30. априла 2012. at 15:39
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.