KOMAD O ATENTATU NA ZORANA ĐINĐIĆA

Filed under: afirmator,broj 02 - maj 2012,pozorište |

 

 

 

 

 

 

 

 

ZORAN DJINDJIĆ – autorski projekt reditelja Olivera Frljića, premijera u ATELJEU 212 – otvaranje Festivala Mucijevi Dani – petak, 18.maj 2012.

PRIZNAJEM SAMO SUD POZORIŠTA!

Mnogo godina je prošlo od tog kobnog dana kada je ubijen Predsednik Vlade Srbije Zoran Djindjić. I  nije on bio samo jedan od Predsednika Vlade – on je bio Predsednik Vlade države koja je prethodnih dvadeset godina krvarila u ratnom stanju i postala najomraženija država tadašnjeg celog sveta…i nije on bio takav Predsednik Vlade koji će nastaviti sa tim i takvim vodjenjem politike i Vlade, te i takve države – nego je Zoran Djindjić bio istrajni borac PROTIV takvog imidža države, u kojoj je postao Predsednik Vlade i čovek koji je započeo veliki broj nužnih reformi, koje su u tom trenutku izgledale kao prava REVOLUCIJA – u odnosu na dotadašnju praksu vodjenja Vlade i Politike u dotičnoj Srbiji. Kao rezultat njegovog državničkog i političkog rada – usledila je čvrsta organizacija snaga protiv kojih je on pokrenuo taj najavljeni PREOKRET…organizacija Sila Mraka i Terora, kombinovanih snaga Tajne i Specijalne Policije i vrlo moćnog Kriminalnog Kartela, sve bazirano na tobožnjim Nacionalističkim i Patriotskim motivima…organizacija koja je izvršila ATENTAT u trećem pokušaju, na Zorana Djindjića. Mnogo je slojeva koji se prepliću u tom istorijskom dogadjaju, mnogo je aktera – tajnih i javnih – koji su uključeni u taj čin – praktično, čin PUČISTIČKOG PREOKRETA kao odgovora na Djindjićeve reformatorske akcije, u državi kojoj je posle sloma Miloševićevog ratnog i osvajačkog, velikosrpskog režima,  u kojoj je on  posrtao LEGITIMNI I LEGALNI Predsednik Vlade. Još uvek se posle decenije i po vode razni sudski procesi o nalogodavcima tog atetntata – ali istina se brižljivo skriva raznim maskama, prevarama, raznim zaštićenim svedocima i strogo kontrolisanim informacijama… Ubistvo Zorana Djindjića je velika i strašna mrlja na istroiji i politici države Srbije, ali i na društvu, sudstvu, organima vlasti i ostalim institucijama sisitema,  kao i na narodu Srbije. Ubistvo Zorana Djindjića i sve činjenice povezane sa tim pučisitičkim aktom, predstavljaju mračnu Crnu Rupu naše svesti, istorije i društva. …I sve dok se ta misterija ne raskrinka na zakonitim institucijama – dotle ovo društvo neće imati legalitet ni legitimitet postojanja.

ANATOMIJA ZLOČINA

Jedan od vrlo važnih pokušaja razaznavanja i tumačenja, raskrinkavanja i  odgonetanja… mnogih slojeva ovog atentata – uzroka i posledica tog čina – napravio je Oliver Frljić, sa ekipom glumaca i saradnika, u predstavi Ateleja 212. Moram odmah da kažem da je ovaj pozorišni čin bio jedan od najznačajnijih dogadjaja u beogradskom pozorišnom – ali i društvenom životu, za najmanje poslednjih dvadeset godina i da služi na čast svim učesnima. Dubina zahvata u problem, ulazak u tajne hijeroglife skrivenih motiva i veza uzroka i posledica tog odlično smišljenog i perfektno izvedenog ubistva, duboko sagledavanje SVIH mogućih veza i uzroka tog ubistva – povezivanje stvarnosnih podataka, svesti, pojmova, saznanja, tumačenja….sve je to stvorilo moćnu mrežu informacija i stavova, koja je sa scene Ateleja 212 delovala sintetički zgusnuto, a komunikacijski jednostavno i čisto – razumljivo i vulkanski udarno. Predstava je tačna laserska nit, koja pogadja zenicu oka problema i definiše stanje, tendencije, odnose, strukturu…nebrojenih problema, koji su doveli – s jedne strane do ubistva Djindjića, a s druge strane, vode i dalje našu pogubnu i uništavajuću politiku, koja ovaj narod, društvo, državu i instirucije – dovodi do kraha, propasti, raspada, potonuća… kome se naizgled, nemoguće suprotstaviti i što sve zajedno izaziva užas pred slikom KRAJA SVETA!

Oliver Frljić je mlad čovek, koji nije deo srpskog društva, već opijenog lažima i prevarama, zaslepljenog u stvarima otkrivanja jednostavne istine – o krivici pojedinih ljudi, grupa, slojeva … pa i svojoj – našoj krivici, za taj drastični čin, atetntat na Zorana Djindjića. Zato je Oliver Frljić i mogao trezveno da poveže dva i dva i da posle upornog istraživanja, sastavi jednu jezivu i duboko istinitu priču – pozorišnim sredstvima – o celom nizu strašnih dogadjaja, u kojima smo svi mi u ovoj zemlji Srbiji – ovako ili onako – UČESTVOVALI!…I svi smo mi DOPRINELI ubistvu Djindjića – bez obzira da li smo bili vatreni, ili tihi PROTAGONISTI te monstruozne zavere, ili smo bili pripadnici neodlučne i nemoćne opozicije, u bilo kojoj sferi delatnosti.

Oliver Frljić je – koristeći svoja bogata dosadašnja iskustva – prevodjenje društvenih i političkih ideja i stavova u pozorišne slike i strukture – napravio jednu potresnu i isitintu ANALIZU, ali i procenu i OSUDU skrivanih motiva zavere i zaverenika i pokazao nam – stavljeno prvi put na jedno mesto – SVE argumente koji govore – kao na Sudu Pozorišta – o mogućim krivcima za taj tragični sunovrat politike Srbije – o toj osveti retrogradnih snaga – krivih, ne samo za zločin ubistva Djindjića, nego i za zločine koji su mu prethodili – u ratovodstvenoj politici krvoprolića u ostvarivanju osvajačkih poduhvata, u kojima je poginulo stotine hiljada opčinjenih, ali i nevinih ljudi, na tlu nekadašnje Jugoslavije. Jasnim vodjenjem analitičke logike – Oliver Frljić je hrabro ukazao na SVE moguće krivce za ubistvo Djindjića, ne libeći se da vodi i fiktivni – ali sasvim realistički, SUDSKO-TUŽILAČKI proces protiv Vojislava Koštunice, tadašnjeg Predsednika Srbije i Crne Gore i da mu u tom ispitivanju jasno dokaže POZORIŠNIM, ali faktičkim argumentima – viosok stepen odgvornosti za taj čin.

GDE NAM JE SAVEST?

Pored ovog ubitačnog i otvorenog dokaznog postupka, na sceni se smenjuju vrlo drastične slike, o kojima inače mnogi gradjani razmišljaju, ali se i sami plaše da ih povežu i uvežu u takav snop uzročno posledničnih veza, da je, dok je predstava trajala – atmosfera u sali bila ledena i puna užasa tragičnog i bolnog SAMOSAZNANJA….Glumci koji su igrali u ovoj predstavi preuzeli su na sebe odgovornost da bud GLASNOGOVORNICI  SAVESTI!… Umeli su da najsurovije istine o – pre svega, vezi terora i ubistava sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom – na osnovu lako sagledivih veza i podataka – iznesu, kritički i čvrsto – što se, čini mi se, nikad do sada na scenama pozorišta u Srbiji nije videlo – direktne racionalne OPTUŽBE!…Jednostavna rešenja ovog Totalnog Pozorišta, ali i jednog sintetičkog mišljenja – bila su udarna, ubitačna, drastična i na-mah razumljiva. Otvorenost u arguentaciji o krivici svih nas u zločinu – zločinu koji je samo KULMINIRAO u ubistvu Zorana Djindjića – bila je toliko upečatljiva, da nije ostalo prostora za sumnju…u iskrenost, u očajničku rešenost na otrežnejneje i na konačni i jedini mogući pokušaj KATARZE!… Nacionalne, lične, društvene i državne…I sve drastične igre sa zastavom i himnom, sa maskirnim uniformama i sa crnim svešteničkim odeždama…. sa hramom Svetog Save, u delovima i celini, sa krstačama sa Djindjićevim imenom i grobovima – sve je to bilo prikazano kao POSLEDNJE iskušenje, ili poslednja pružena ruka Istorije, da se opere beščašće u kome smo ogrezli, zar ne?…I svima u sali na premijeri je bilo SVE JASNO!…Zato se ta, tako jednostavana predstava, tako teško primala – iako se svetlo u sali nije gasilo i SVE SE ODLIČNO VIDELO!….A najbolje smo se videli MI SAMI …sami sebe smo videli u tom čistom i jasnom bernhardovskom ogledalu, u kome je Sud Pozorišta bio neprikosnoven – argumentovan, jasan, tačan, iskren, očajnički žudan za OČIŠĆENJEM i u borbi za SPAS – duše, čovečnosti, pokolenja, istorije!…Nažalost – bojim se da Beograd nije spreman za tako ponudjemnu katrazu!…Videlo se to po mnogim reakcijama iz publike, koja je, zadojena zabludama dugotrajnog poništavanja zdravog razuma – bila uvelike negativno opredeljena prema ovom pokušaju raščišćavanja sa svojim udelom u zločinu.

Glumci koji su izneli ovo nezaboravno delo – DOGADJAJ – nema ga takvog za poslednjih dsvadesetak godina!…glumci su bili više nego glumci u ovom pozorištu, koje je bilo više nego pozorište! Evo njihovih imena. Branislav Trifunović, Ivan Jeftović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović…i Dušan Radović – koji je uskočio u predstavu za samo dva dana – zbog iznenadne bolesti Fedje Stojanovića, koji je do pred samu premijeru bio deo ovog velikog i značajnog pozorišnog projekta, u kome su  reditelj i autor Oliver Frljić, kao i svi saradnici – Irena Popović, kompozitorka ubitačne minimalističke muzičke matrice, scenografkinja pozorišno prazne scene Marija Kalabić, kostimigrafkinja značenjskih rešenja, Sandra Dekanić….prevazišli i sebe i pozorište. BRAVO!

GORAN CVETKOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.