Još jedan sporadičan incident

Filed under: afirmator,broj 0 - mart 2012,društvo |

Ako se neko još seća podsetiću vas, dragi čitaoci, na to kakva je zemlja u kojoj živimo. Zemlja velikih spin doctora i potkupljivih pravih doktora, zemlja koja se prostire u najmanje četiri dimenizije, zemlja u kojoj je sve moguće a naročito ono čega se plašite kao najgore pošasti. I, što je najgore, jedan užas smenjuje drugi. Da, dragi čitaoci, svaki put kad pomislite da su se užasi ispucali dogodi se još jedan, ničim izazvan. Navodno. Tako smo, podsećam, bili svedoci užasnog, nemilosrdnog napada na našeg sugrađanina Dželima Limana. Prebijen je i uboden nožem zato što je „zvučao kao Albanac“. Liman je, inače, Goranac. Ne verujem da bi bolje prošao da je zvučao kao Mađar, Rumun ili Hrvat. Mladić, zaslepljen nacionalizmom, pun agresije koju nije mogao da oslobodi na neki iole ljudski, kreativan način, nasrnuo je, uz pomoć svog druga, oštricom na nekog ko je drugačiji od njega. I, to što je drugačiji, to bilo dovoljno da obeleži Limanov život. Još dugo će vremena, nažalost, Liman sanjati napadače.

Podsećam da ovakav napad nije ni usamljen a ponajmanje redak u novijoj istoriji Srbije. Setimo se ubistva romskog dečaka Duška Jovanovića 1997.godine, glumca Dragana Maksimovića koji je 2001. godine izdahnuo od teških povreda koje su mu naneli neonacisti koji su mislili da je Rom, ubistva francuskog navijača Brisa Tatona 2009. godine, terorističkog napada na dom novinara Dejana Anastasijevića, prebijanja novinara Teofila Pančića, brojnih stranaca i učesnika Parade ponosa, divljanja navijačkih, ultradesničarskih hordi. Ovi događaji, iako na prvi pogled posebni, imaju zajedničke korene ksenofobiju, rasizam, mržnju prema drugoj rasi, veri, narodu, seksualnom opredeljenju, političkim stavovima. I, ne, nisu ovo samo izolovani incidenti. I, ne, ne događa se ovako nešto svuda u svetu. I, ne, huligani ne dobijaju smešne kazne koje se sukcesivno smanjuju e da bi ih neko pustio kad se sve smiri i svi, osim žrtava i njihovih porodica, zaborave. I, naravno, ljudi iz medija, iz javnog and kulturnog života ne ćute jer je to “prljava politika” već staju u odbranu svojih ugroženih sugrađana.
SPIN DOCTORS
Razlog za ovakvu zaboravnost naroda nije samo u selektivnom pamćenju u kojem su sive ćelije rezervisane samo za svetle episode iz srpske istorije dok je sve ostalo zaboravljeno. Spomenuti spin doctors, a ne govorim o onim simpatičnim rokerima koji su napravili hit Two Princes, operišu ponovo i to veoma uspešno. Hoćete primer? Svi mediji bruje o Biljani Srbljanović i famoznoj kupovini 0,86 g kokaina. Okej, sad se sve smirilo, priča će imati hepiend i Srbljanovićka neće završiti u zatvoru. Šta je posledica ove medijske halabuke? Događaj koji se zbio 1. decembra iskorišćen je skoro tri meseca docnije. A zbog čega? Trebalo je ocrniti jednu da bi, navodno, zasijala druga strana. Tako je napravljena perverzna priča u kojoj eminentna dramska spisateljica i predstavnica “druge Srbije” ”pada” kao konzumentkinja zabranjene supstance dok, s druge strane, žena koja živi luksuzno, na milionima koji su stečeni zna se kako, trijumfalno, uz podršku obožavateljki, izlazi iz labavog kućnog pritvora. Ne želim da držim moralna predavanja i govorim kako javne ličnosti moraju da budu bezgrešne i da su narkotici zabranjeni. Zaboravlja se, sasvim namerno, da postoji užasno velika razlika između korisnika i distributora baš kao što postoji nepojmljivo velika razlika između Srbljanovićke i Cece Nacionale. Moralna, mentalna, intelektualna, civilizacijska, ljudska. Ta razlika je jednaka onoj između Biljaninih dramskih tekstova i pisanja domaćih tabloida koji je ocrnjuju. Nećemo Bilju-oćemo Cecu? Šta reći o takvoj javnosti a da ne krenem da psujem kao kočijaš?
Ali, to javnosti nije bitno, kao što mnogi od njih ne vide razliku između onih koji se protive ratovima i onih koji su ratni zločinci. U stvari, mnogi od njih misle da su ratni zločinci bolji, nose ih na majicama, bedževima. Užas koji su počinili je nepojmljiv brojnim sugrađanima baš kao što ne mogu da zamisle planinu keša najpoznatije “kućnopritvorenice”. E, tu licemerje naše sredine nadilazi sve užase – zločin prestaje da bude zločin onda kad postane toliko velik da se broji hiljadama ubijenih i milionima uštekovanih evra. Kad opljačkate banku idete u zatvor, bez pogovora. Ako je cifra veća-eto kućnog pritvora. Kad počinite genocid – postanete “heroj” i idete u zatvor pod svojim uslovima a možda se i izvučete. Sve zavisi da li ste trenutno “faktor stabilnosti” ili ne. A spinerski mehanizam radi sve u šestnaest. Evo, dok sam vam ja ovo pričao setio sam se da se više niko ne seća zbog čega je pomenuta vlasnica FK bila pod paskom ali zato Srbljanovićku od pokvarenjačke medijske ljige ne mogu oprati ni Dunav i Sava. I niko se odavno ne seća izbacivanja kulturnih aktivista iz kasarne “Arčibald Rajs” u Novom Sadu. Ni napada na sindikalistu “Jugoremedije” u Zrenjaninu. Razbili su mu prozor parčetom betona koje je proletelo pored njegove glave. I, nikom ništa. Friška vest: Marku Miloševiću se neće suditi za brutalno prebijanje “otporaša” u Požarevcu. Zastareo slučaj, kažu. Kao i proces protiv vladike Pahomija. Ali, i to će se jednom, kao “izolovani incident” s početka članka, zvati juče. Ukoliko ne zapamtimo, ne zaboravimo i probudimo se, jednom i za svagda.
Tekst je objavljen na Konkursima regiona

O autoru: Rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše romane, drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani istoričar (Filozofski fakultet, Beograd) i dramaturg (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd). Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studija pozorišta. Trenutno radi na svom doktoratu iz oblasti studija pozorišta.

Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi ( Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004) Aladinova čarobna lampa (2007, Pinokio) i Naš čovjek (omnibus, koautor) Hercegnovsko pozorište (2008). Zbirke drama: Bliskost( Svetozar Marković, Zaječar 2006) i Posle Utopije (KCR Kraljevo, 2009) . Romani: Glečer (Dereta, 2007), Keltska priča ( Mali Nemo, 2008), Dva u jednom ( Mali Nemo, 2009) i Vođa (VBZ, 2010).

Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti (Matica srpska, 1998) i Neće moći (Alma, 2006). Teatrološke studije: Kako je Tito razbijao “ Tikve“ (Narodna knjiga, 2005), Slomljeno slovensko ogledalo (Mali Nemo, 2010). Otkupljen mu je scenario za kratki film „Killing Moon“ (2009) na konkursu za „Beogradski omnibus“.

Dobitnik je nagrade Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druge nagrade Radio-Beograda za radio-dramu (2003), Vibove nagrade (2001) i Zlatne kacige (1997),aforizmi, nagrade za najbolji domaći tekst za lutkarsko pozorište (Novi Sad, 2007) i nagrade Mali Nemo za roman (2008). Dobitnik je teatrološke stipendije John McGrath, Edinburgh, UK (2007). Dobitnik je regionalne VBZ nagrade 2010. godine za najbolji roman napisan na hrvatskom, bošnjačkom, crnogorskom ili srpskom jeziku.

Objavljivao je i objavljuje kako književne tako i stručne tekstove te prikaze u časopisima i listovima: Danas, Koraci, Booksa, Treći trg, Beton, URB, Reč, Male novine, ETNA, Braničevo, Kvartal, Znak, Polja, Gradina…. Svirao je gitaru i komponovao autorske numere u dva rok benda (South Park Team, Skribomani).Trenutno radi na solo projektima pod pseudonimima Billy Pilgrim i Alex Brutalis.

Kontakt:

www.myspace.com/aleksandarnovakovicworks

www.myspace.com/billypilgrimbg

http://www.myspace.com/575449616

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.