Koje je filozofsko stanovište detektiva Rasta Kola?

Filed under: 2014,afirmator,broj-33-decembar 2014,film,filmska kritika |

True_detective_1„Pravi detektiv“ je HBO serija o dva detektiva (Martin Hart i Rast Kol) koji rade na rasvetljavanju slučaja okultnih ritualnih žrtvovanja. Scenario Nika Pikoleta u ruhu misterioznog horor trilera kroz osam časova serijskog materijala predstavlja nam dramatičnu priču o ponoru praznine ljudskog života. Uvodeći na način komparativne literature oživljene motive i simbole Žutog Kralja i Karkose američkih pisaca Čembera, Lavkrafta i Čendlera, postavljajući ih u novi kontekst svog audio-vizuelnog stvaralačkog poduhvata. Ništa originalno nije ova priča ako u njeno centralno mesto ne dovedemo jednog od dvojice protagonista, a to je svakako detektiv Rast Kol. Gotovo da ne postoji u ekranizovanim sagama karakter filozofa čije misli jednako teško može da prati njegov partner Martin Hart i prosečni gledalac bez filozofskog obrazovanja. Mračnu atmosferu u seriji konstruiše slučaj na kojem rade ova dva detektiva, a prati je filozofsko stanovište Rasta Kola, poistovećuje se sa njom i sukobljava.

Rastov partner Martin Hart predstavlja primer prosečnog stanovnika SAD-a koji ima porodicu, posao koji savesno obavlja i slabosti sa kojima se bori tokom čitavog svog života. Za razliku od njega Rast Kol je izgubio svoju porodicu, živi usamljeničkim životom i ne poštuje društvene konvencije dosledno kao što to čini njegov partner, već samo afirmativno sledi svoja uverenja. Rast je sposoban, odgovoran i požrtvovan u svom poslu, slučaj koji se provlači kroz ceo serijal i vremenski period od sedamnaest godina postaje njegova zaokupljenost, a kasnije i opsesija. Martin ovaj slučaj shvata kao i svaki drugi posao uz to što ipak biva potrešen slikom mrtve žene u molitvenom položaju sa jelenskim rogovima na glavi. Međutim Martinova potrešenost je više emocionalnog karaktera, dok za Rasta ona ima metafizičku dimenziju.

Močvarni kult Karkose ovde predstavlja pojavu radikalnog zla u svetu koji prema Rastu svejedno nije sazdan od harmonije i prosperiteta. „Mislim da je ljudska svest tragična greška evolucije, postali smo previše samosvesni. Priroda je stvorila aspekt prirode odvojen od sebe, stvorenja koja ne bi trebalo da postoje prema prirodnim zakonima. Mi smo stvari koje veruju da imaju svoje „ja“. Stvorenja čulnih iskustava i osećanja. Programirani smo u uverenju da je svako od nas neko, a zapravo svi su niko.“, govori Rast svom partneru Martinu koji se užasava njegovih reči jer kao uzoran građanin sebi pretpostavlja smisao postojanja u hrišćanskoj veri. „Čovek je kožna bolest zemlje“ rekao bi Fridrih Niče, i pošto je ogoljeno stvorenje bez kandži i čeljusti jedino oružije za preživljavanje mu je intelekt koji koristi da skrije svoju ogoljenost. Tako je čovek sebe postavio u centar univerzuma uobrazivši da ga je stvorio Bog i da sve što čini ima višu svrhu. Čak i ako bi čovek odbacio svoje Božansko poreklo ostao bi vladar zemlje, biće istorije, nauke, umetnosti i progresa. Hegel će reći da je i najgluplji vic na višem stupnju od bilo kakve pojave u prirodi, samo zato što ga je osmislio čovek, nauka će tvrditi da unapređuje prirodu, a umetnost da je objašnjava. Stiče se utisak da smo u polemici sa samim sobom, solipsizam koji ne prepoznaje samog sebe, jer priroda stoji sa strane ne mešajući se u čovekove aktivnosti koje tvrde da se bave prirodom. Tako priroda ostaje gluva za naše koprcanje uma, šteta koju joj nanosimo svakoga dana prouzrokje jedino reakcije poput onih kada mačka pokušava da ulovi buvu koja je ugrizla. Zato Rast predlaže „Poslednju ponoć“, momenat kada će ljudska vrsta prestati da se razmnožava i prepustiti se izumiranju. Posmatrajući stvari na ovaj način kult Karkose koji žrtvuje ljude predstavlja pristanak na poganost ljudskog roda, međutim Rast Kol više od svih drugih koji ni ne razmišljaju na ovaj način želi da se bori protiv ovog zla. Zašto? RS-TD_PosterArt4-660x764

„Poslednja ponoć“ predstavlja poziciju pasivnog nihilizma koji je preduslov za aktivni stvaralački nihilizam. Jer prema Ničeu mogućnost za natčoveka otvoriće se tek kada budu vladale vrednosti propadanja, dok Rast govori o „Poslednjoj ponoći“ Niče svoje glavno delo Tako je govorio Zaratustra završava sa „Velikim podnevom“ i dolaskom natčoveka. Dakle, ako čovek nastupa poput parazita na planeti zemlji veličajući iluziju svoga sopstva, plemenito sa njegove strane bi bilo prihvatiti propadanje. Nakon što prihvatimo propadanje kao vrednost koja nadvladava sve druge vrednosti koje su samo fantazma naše samosvesti, pojavljuje se drugačiji put koji bi mogao da izgradi natčovek. Da rezimiramo: Natčovek jeste onaj ko je svestan tragične sudbine čovečanstva i ne želi da sudeluje u njenom životu osim kao odmetnik. Natčovek je neko ko prihvata opasnost sveta ne tražeći Boga niti bilo koji drugi smisao osim onoga koji iznosi iz sebe samoga vlastitim radom. Natčovek je neko ko je sposoban da prizna „Poslednju ponoć“ da bi mogao da razmišlja o „Velikom podnevu“. Natčovek ne može da prihvati radikalno zlo Karkose jer ono za svoju vrednost nema propadanje već destrukciju radi destrukcije. Detektiv Rast Kol je natčovek u svetu koji još nije kontemplirao „Poslednju ponoć“, zato ga svi doživljavaju kao ludaka.

„Vreme je pljosnati krug“ misao koja se spominje nekoliko puta u serijalu predstavlja filozofiju ponavljanja, interpretaciju Ničeovog „večnog vraćanja istog“. „Ponovo se rađate ali u istom životu u kome se uvek rađate“, kaže detektiv Kol nezadovoljan činjenicom da su on i Martin uhvatili okultiste i sprečili žrtvovanje dvoje dece. Ali ta deca su već bila tamo, reći da je nešto završeno ne može da promeni trenutak događanja i ako se završio, taj trenutak zauvek ostaje stvoren i ponavlja se do beskonačnosti. Nije samo strašno to što će se ponovo događati jer nisu uhvatili sve okultiste, već je strašno da se ništa ne može uraditi kada se to već dogodilo. Jedna od ključnih razika između Rasta i Martina jeste u tome što Martin poriče svoje slabosti i ponavljanje u kojem se odvija život. Tako da dva puta upada u istu zamku iskušenja preljube i upropaštava svoj brak. Dok je Rast svestan ponavljanja i njegov život izgleda kao da se ne menja kroz period od sedamnaest godina upravo zbog pristajanja na ponavljanje.

Uz sav napor nikada neće uspeti da uhvate sve ljude koji sudeluju i močvarnom kultu Karkose, kao što nikada neće moći da pobegnu od svojih slabosti jer „se u ovom svetu ništa ne završava“. Ako elemente života smatramo iluzijom i ni jednom ne pridajemo vrednost naspram drugih, onda proklamujemo vrednost propadanja. Jer ono što radi crkva odnosno psihologija jeste da neki element naše svesti podigne do nivoa smisla kako bismo pronašli svrhu našeg bitisanja. Tako ljudski rod preživljava dan, jer samo je natčovek sposoban da izdrži večno vraćanje. Rast je svestan ovoga sve do poslednje scene kada ga nalazimo prvi put bespomoćnog u bolnici gde više nije sposoban da izdrži usamljenost i prihvata jednu od iluzija sopstva: ljubav koju je nekad osećao prema svojoj izgubljenoj ćerci (svojoj najvećoj slabosti). Kao što starci postaju pobožni pred kraj života, tako Rast Kol posle buđenja iz kome pristaje na iluziju ljubavi.

Ponor praznine ljudskog života kako je rečeno na početku teksta tematika je serije. Uzaludna borba sa radikalnim zlom, sa samim sobom i sa svetom gde su vrednosti fiktivne, a katarza ne postoji već je njena sadržina ispunjena pepelom. Imamo izbor između pristanka na život po inerciji ili na borbu koja se često završava vraćanjem u inerciju. Dokaz da su vrednosti fikcija našega sopstva jeste mogućnost da se pojavi kult Karkose sa svojim destruktivnim vrednostima i egzistira zajedno sa svim ostalim. To znači da svaki element našeg života možemo staviti na pijedestal smisla i slaviti ga kao suštinu, ali jedini smisao ustvari jeste „prevrednovanje svih vrednosti“ koji bi otvorio pravac ka pluralizmu suština, bez univerzalne formule za život.

Nenad Lančuški

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.