KO JEBE POJEDINCA?

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,društvo |

8a2c230c-4f17-4ad8-813a-09f9a81395f5

Na brutalno pitanje – brutalan odgovor. Niko. Otkad je sveta i veka,  pojedinac je morao da se utopi u masu. Ili to –  ili potone. Individualizam, koji nakon helenskog perioda ponovo počinje da se budi u vreeme Renesanse, svoju eksploziju doživljava u Ničeovim i ničeanskim knjigama. I, u čemu je poenta? Pojedinac se izdiže jedino ako je natčovek. Tako su protumačili ljudi koji su slepi kraj očiju. I behu samozvani usamljeni osvetnici, i vidžilanti, i kauboji u vesternima, i lutajući vitezovi, i fašisti, i nacisti i ratnici džihada i staljinisti i  Khmer Rouge i ko zna ko sve ne. Imali su samozvano rasno, nacionalno, kulturno ili čak, moralno pravo. Imali su i, mnogo pre Ničea, takozvanu „građansku vrlinu“ koja ih je štitila od giljotine jakobinaca. Okreni-obrni, i oni koji su bili nadmoćni bili su to kao deo nekog kolektiviteta. Dakle, pioni koji uživaju u isijavanju moći njihovih vođa i osećaju se posebnim mada, u suštini, boluju od kompleksa niže vrednosti. To su oni isti koji su u ime nebeskog cara Hirohita sravnili pola Kine. Ili spalili pola Bosne, dobar deo Hrvatske i Kosova u ime nebeske Srbije. Svejedno. U pitanju su inferiorci koji su se ostvarili prečicom – ako nisu „krijejteri“ onda će postati „hejteri“.

A gde je današnja Srbija? Gledajući dokumentarce o Drugom svetskom ratu pomislio sam – tamo gde je bila naci Nemačka 1947.godine. Ali, nije tako. Jer, Nemačka nije imala Gebelsa kao lidera jedne od najjačih partija 1947. godine. Bio je rahmetli već dva leta. I nije imala nekog himlerčića za premijera. A nije vala imala ni Geringa u armiji. Ne u Bundesveru. No, mi imamo sve to. Snimci likvidacija Jevreja u Letoniji neodoljivo podsećaju na zločine iz balkanskog karakazana. Ali, danas brže zaboravljamo. Štaviše, danas bi se, zahvaljujući brzom smenjivanju gadosti u medijima  ispinovanju, nekako provukli svi nacisti. A zašto? Danas je pojedinac, žrtva ili zlikovac, mnogo manje bitan nego 1945. godine.

SRBIJA ĆE USKORO PROPASTI

Pomenuta teritorija između Mađarske i Makedonije je dobar primer za to. Ovde je biti pojedinac smrtni greh. Paradoksalno, ova zemlja će propasti jer, iako ne verujemo i+u individualnu slobodu,  nismo ni kolektivitet. Nemamo neki zajednički identitet i svako je za sebe. Ne verujemo ni u šta. Okej, formalno, da ali suštinski – jok. Bitno je da smo svi mi „naši“ – mada mnogi misle kao „Naši“.  Samo se okružite krdom svojim i ne mrdajte. Niste dostojni da se izdvojite.Možete biti „otkačeni“ samo ako ste neki „selebriti“, neki „ekscentrični pojedinac“ , kvazi-umetnik , narodski čovek koji misli, dela i predstavlja se kao istomišljenik najgorih primitivaca i sitnonacionalnih idiota. Ako ste Milić od Mačve, Milorad Pavić, Dobrica Ćosić,  Matija Bećković, Isidora Bjelica, Nebojša Pajkić, Ivan Ivanović, Olivera Kovačević, Mira Bobić-Mojsilović,  Vladimir Kecmanović ili Žika Obretković, svejedno. Dakle, mi nismo ravnopravni ali smo isti. Što, misli svetina, i nije tako loše.  Eto srpske pravde – narod je u nečemu jednak- svi smo mi ista govna. I svi pripadamo istoj naciji i znamo da je trula i ne želimo ništa da promenimo jer smo, a to je generalno mišljenje, isprepadane pizde. Ćutimo, smrdimo, kuntamo ispod šljive. Nije bitno znanje, obrazovanje, rad. Ne foliraj manire i pamet, ti si balkanska seljačina koliko i ja. Znamo se.  Kulturni i obrazovani ljudi žive zapadno od nas. Da, tako desničari misle o svom narodu. I, moram reći, nisu jedini. Dok god postoje partije u kojima se izdaju direktive i neki glavati murdaroši grme na članove koji su se, glede sitnih privilegija, usrali k’o grlice, evolucije i nećemo videti. Jednom rečju – dole sve partije i, ako će to promeniti nešto,  dignite već jednom jebani Palamudament u vazduh!

 

Ono što zemlja u kojoj reč pojedinca ne vredi pet para a cinizam i hejterstvo caruje može očekivati je sledeće – totalni raspad i to, istorijski gledano, u najskorije vreme. A ako neko misli da će to doneti neko dobro onima koji će se odvojiti – vara se. U čemu je prokleta sloboda ako pojedinac, ponižen, osiromašen i sjeban, može da svoju guzicu obriše zastavom nezavisne Srbije, slobodne Vojvodine, otcepljenog Sandžaka, odavno odvojenog Kosova, nedefinisane Istočne Srbije ili Kabinde, whatever, ako je i dalje okružen halapljivim moronima kojima je jedino stalo da smeste svoju guzicu u OUN?  I mora da peva sa horom svoje večito „mlade“ nacije, ruka na srcu, pesma na usnama, krpa vijori i himnica od koje poteče suzica.  Da se teši uspehom sportista? Šta će on s tom nacionalnom šarenom lažomako ga i dalje eksploatišu, ako ga i dalje filuju mržnjom prema drugom , ako i dalje robuju i ne putuju? I šta će taj pojedinac ako mu govore da je sitan i bedan, uvek zamenjiv, da se afirmato uvek mogu namestiti ovako i onako, da mu uvek fali neki mur, neka ćaga?  Bilo je teško ali smo se odvojili. Sad će biti bolje. Za tridesetak godina. A možda i manje… ulazimo u EU  sa otomanskom grupom naroda, ko što je red. I uvek to mi, i nikad – a šta TI  misliš? Želim TEBI  da se obratim. TEBE se setim kad mi trebaju tvoj glas i tvoja krv. A šta TI  misliš je ono šta MI  kažemo. Ili ne?

Aleksandar Novaković

 

3 Responses to KO JEBE POJEDINCA?

  1. Himnospjevni krpoljubi
    mjere otkucaje srca.
    Kao jarbol ukrućena
    gomila u transu grca,

    dok plahta veselo vijori
    s motkina vrhunca
    hladeći se, što od užarene
    mase, što od sunca.

    Ja - isključivo JA
    15. јануара 2013. at 09:19
    Одговори

  2. Odlican rezime, steta sto nikoga nece podstaci na akciju. Ceka se misljenje Stanije sta dalje raditi

    Kao st o si i sam napisao, svi nesto kenjaju al kad treba da se izcimaju za nesto onda ajde neko drugi

    Samo pobeci odavde, ovde nikada nece biti bolje (mislim na ceo blakan)

    Filozof
    16. јануара 2013. at 10:34
    Одговори

  3. Od rođenja do smrti uvijek si sam. Individua jesi, dal’ si individualac druga je stvar. A što je individualac? Pustinjak i asketa? Čovjek je društvena životinja. A životna energija za afirmacijom, sujeta, volja za moć vuku naprijed da se tvoj glas čuje. Što je ovo moje pisanje ako ne sujeta. Sad ću ja promijeniti svijet sjedeći na maljavoj guzici i kucajući sa dva prsta. Al’ baš u tome i jeste stvar. Što se tiče Srbije i organizacije zemlje, neka vrsta patriotizma je potrebna. Lično sam u mislima još uvijek u djetinjstvu u SR Hrvatskoj ’80-tih. Nikad nisam bio nacionalista, ali iskusivši malo istoriju kao i svi mi, a i čitajući vojnu istoriju, vidio sam da neke zemlje imaju program, a druge ne. Zemlja može biti siromašna, a ako već nemaš spoljnu politiku, imaj unutrašnju koja se tiče kulture i identiteta. Stvar nije teška ako imaš harizmatične vođe, ali takvi se rađaju rijetko, kao što svega što valja i inače ima malo, uzmi npr. film kao najpopularniju i najmasovniju umjetnost, ako se to uopšte tako može nazvati. Na državnom nivou fale nam Kjubrici intelektualci, Pekinpoovi, politički nekorektni tragični pjesnici ljudske prirode i nasilja, suptilni metafizički Tarkovskijanci, Linovi, maheri monumentalnog i velikog… Jedini način uticaja na vođenje zemlje je formiranje partije ili pokreta, nekih mladih intelektualaca nacionalno usmjerenih i prosvjećenih, koji, čak i kad nisu u pravu, brane interese zemlje, isto kao što to rade i velike sile, uvijek žedne moći i uticaja. Nismo mi mesije i svetci da izmišljamo politiku. Npr. Amerika, podržava Saudi Arabiju, Pakistan… ruši manje ili više demokratske režime koji joj ne odgovaraju, osvaja ekonomske strateške tačke, vrši pritisak na suparnike… Slično rade, u skladu sa dosegom uticaja, i Rusija, Kina… Naši susjedi, pobjednici u ratovima, nisu ništa ni bolji ni gori od nas. Njihov nacionalizam nije sankcionisan spletom određenih realnih političkih okolnosti, naš nacionalizam je osuđen i kažnjen. Ja sam žrtva etničkog čišćenja ’95 i ne mrzim Hrvate, ali kada mi u MMO igri World of Tanks bez ikakvog povoda u chatu neki Hrvat kaže Srbe na vrbe ili Srbi su cigani ili nismo vas dovoljno pobili u Jasenovcu, ja poželim žestoko da ga fizički kaznim (da li mu realno 1 na 1 mogu nešto druga je stvar). Individualac ima smisla u kolektivu. Najbolje bi bilo da je kolektiv zajednica bazirana na umijeću i talentu i zasluzi, kao što je to dobrim dijelom bila Francuska revolucionarna i Napoleonova armija s kraja 18. i početka 19. stoljeća. Imao si generale od 20-30 godina i podoficire od 50. Prije toga ako nisi plemić nisi mogao biti visoki oficir. Jedan mladi 20-godišnji plemić, novopostavljeni komandant regimente (pukovnik) je rekao svom neplemenitom potčinjenom potpukovniku da između njih postoji velika razlika. Potčinjeni je rekao naravno da postoji razlika: oficir kao što ste vi se postaje za 40.000. talira, oficir kao što sam ja se postaje za 40 godina službe. Sad je sve na “Logos-u“, ko smisli magičnu riječ, mase će ga slijediti. To može biti neki fini, prosvjećeni, ambiciozni, pragmatični, sujetni individualac po svačijoj mjeri. Onaj koji nam je falio kada smo bili u ratu prije 20 godina. Matorac od 40 godina službe koji zna znanje.

    Gustav Mahler
    16. јануара 2013. at 13:09
    Одговори

Оставите одговор на Gustav Mahler Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.