Knjiga o kojoj se /lepo/ ćuti

Filed under: afirmator,broj-37-april-2015,interview review,sindikat |

tamara djordjevic nebojsa vukelicTamara Đorđević / Nebojša Vukelić: Klasna borba u doba fetišizma aktivizma

(edicija: Demarkacije, Centar za libertetske studije, Beograd, 2013.)

piše: Ivana Maksić

 

  1. UVOD:

Brošura Klasna borba u doba fetišizma aktivizma objavljena je u ediciji Demarkacije u okviru CLS-a koja ima za cilj publikovanje kritičko-teorijskih i polemičkih tekstova utemeljenih na idejama klasne borbe, slobode, ljudskog dostojanstva i jednakosti. Ona u fokus stavlja preispitivanje raznih vidova političkog delovanja i društvenu proizvodnju unutar buržoaskog kapitalističkog društva ali i pravi otklon od oportunizma i „drugarskih pošteda od kritike“ prisutnim u ovdašnjim uređivačkim politikama čiji modusi delovanja ukidaju polje borbe i otpora. Za razliku od sličnih pokušaja aktuelne izdavačke produkcije koja često ima prefiks „levo“ ili „progresivno“ i „emancipatorski“, ovi tekstovi pre odustaju od tih imenitelja želeći da „sadržinski, strukturalno i principijelno dovode u pitanje diktirane nazore u raznorodnim sredinama i praksama“.

Šta to podrazumevamo pod fetišizmom aktivizma? Ili, koji to aktivizam bi bio moguć (iako bi možda želeo upravo nemoguće) a koji danas ne bi bio na liniji reformizma, neoliberalnog korektiva ili oportunizma? Da li je proliferacija „aktivizma“ kao i njegov diktat zapravo pokazatelj suštinske nemogućnosti delanja ili upravo oslabljenosti i razjedinjenosti onih progresivnih i avangardnih snaga koje pre ili kasnije bivaju utopljene ili infiltrirane u sistem?

Ova knjiga se kroz nekoliko poglavlja i niza primera ali – ono što je bitnije – analize tih primera /i prakse/ bavi datim pitanjima kao i promišljanjem svih vidova aktivizma koji se neretko koriste (pseudo-)levim diskursom, ne odstupajući značajno od „zvaničnih linija političkog mejnstrima“, čime „brišu demarkacionu liniju između levih i liberalnih pozicija ali i leve politike i korporativne logike“.

Najveći problem sa aktivističkom „levom“ pozicijom koja se argumentovano analizira i kritikuje u ovoj brošuri jeste odsustvo želje da strukturalno remete ili dovode u pitanje poluge sistema /i moći/. Svojevrstan moto ove knjige, stoga, jeste Brehtova rečenica „ne treba se nadovezivati na dobro staro već na loše novo“.

Da ne zaboravimo da pomenemo: Klasna borba je inicijalno pisana za časopis „Stvar“ (Gerusija) i temat naslovljen „Aktivno-pasivno“; međutim, iako su autori prihvatili određene izmene tehničke prirode (citiranje izvornika i tome slično) koje su im sugerisali urednici, rad ipak nije bio objavljen, pa se iz mejl prepiske date na kraju knjige stiče utisak da je pravi razlog odbijanja ovog teksta zapravo sakriven, prećutan, „negde izvan izrečenog“.

 

 

  1. ČIJE JE „PRAVO NA PRAVO“?

 

Nasuprot nekadašnjoj Fukoovoj tezi o ženama, zatvorenicima, bolesnicima i homoseksualcima kao „prirodnim“ saveznicima proletarijata koji se bore na onim mestima „na kojima sebe pronalaze ugnjetenim“ (intervju Intelektualci i moć), nakon tri decenije koje nas dele od ove Fukoove misli stoji realnost koja je demantuje i ne dopušta nam da se sasvim složimo sa njom.

Najpre, zato što su načini borbe danas postali „očekivani, izvesni i zvanično odobreni standard“, odnosno zato što (NGO) pokreti koji se bave partikularnim pravima (određenih manjina) gotovo nikad nemaju pretenzije na strukturalne društvene promene. Brehtovskim jezikom rečeno oni „hoće da jedu teletinu, ali da ne vide krv“ (odnosno: „nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva, već samo protiv barbarstva“).

Kako se u knjizi navodi – „nekritički odnos prema Evropskoj uniji koja zajedno sa MMF-om i Svetskom bankom uvodi mere štednje, uskraćuje socijalna davanja, radnička prava i narušava životni standard stanovništva, svakako ukazuje na to da se savez sa proletarijatom koji je Fuko smatrao „prirodnim“ nije dogodio“; ali, ne samo da se nije dogodio, već je danas dominantna sumnja u „postojanje proletarijata“, o njemu se govori kao o izumrloj klasi.

Kapitalizam ne može postojati bez najamne radne snage (u svim oblicima), te ova tvrdnja o nestajanju pravog proletarijata ima jednu perfidnu tendenciju da zamaskira i ideološki pomuti potlačene, kao što je to uostalom i teza o „kraju istorije“ (koja samo drugim rečima govori kako živimo u „najboljem od svih svetova“).

Ipak, došlo je vreme da se i proletarizovani „kognitarijat“ (prekarijat) koji u praksi često zauzima proleterske pozicije (takvih primera je mnogo) prestane doživljavati kao „nepravi proletarijat“ ili neko ko je nužno na liniji „sitnoburžoaskih pozicija“ jer je to u praksi sve ređe slučaj. Međusobno optuživanje za „krađu užitka“ koje se neretko dešava između aktivista koji potiču iz srednjih slojeva, s jedne strane, i (lumpen)proletarijata, s druge, umesto postavljanja demarkacione linije ima za cilj perpetuiranje sukoba i podela između dve margine koja opet ide u korist najpovlašćenijem, vladajućem sloju.

Teza o tome da proletarijat više nije potencijalno revolucionarna klasa potpomaže se još smešnijom tezom o „progresu radnog procesa“ (istina na jednom polu, onom tehnokratskom i tehnokratizovanom), dok se na drugom poluaktivno proizvodi regresija radnog procesa – kroz još suroviju eksploataciju radnika, gde „na kraju kapitalističkog procesa imamo primere obavljanja najretrogradnijeg radnog procesa kopanja rude koltana, rude iz koje se izdvaja tantalit, mineral bez kojeg ne postoji svet visoke tehnologije“ (S. Federiči).

Ukoliko su preuzimanje sredstava za proizvodnju i radničko samoupravljanje jedina alternativa kapitalističkom izrabljivanju, nadajmo se da takve pojave u današnjem svetu neće više biti izuzetak, nego pravilo, jer su uslovi života radničke klase sve gori a oduzeta su im i mnoga davno izborena prava. Štrajkovi su sve učestaliji ali se najčešće zasnivaju na minimalizaciji zahteva, na izvesnom pozivu na „pregovaranje“ sa vlasnicima krupnog kapitala koji su u pravom smislu te reči ujedno i vlasnici tela i života samih radnika (i njihovih porodica), odnosno, najamne radne snage (u širem smislu). S druge strane, dešava se kriminalizacija siromaštva koja preti da veliki broj stanovništva gurne sa ruba egzistencije pravo u provaliju.

 

  1. REPERKUSIJE VLADAJUĆE IDEOLOGIJE

 

U jednom poglavlju ove knjige analizira se situacija u kulturi: smanjena budžetska izdvajanja kao i reakcija nezavisne kulturne scene svedena na prigovore o nedovoljnoj „stručnosti“ ljudi koji donose odluke u oblasti kulture. Na taj način, problem se redukuje na pitanje kulturne „superiornosti“ i „inferiornosti“ koje je problematično iz više razloga; s jedne strane – kulturna inferiornost ili nekompetentnost onih koji „odlučuju“ ne može objasniti smanjena ulaganja u kulturnu produkciju (osobito nezavisne scene), a protest te iste scene nije protest protiv ugrožavanja njihove klasne pozicije, masovnog osiromašenja „kulturnih radnika“, već protest protiv urušavanja kulture.

Tako imamo poziciju večitih boraca za „kulturu“ kao nekakvo apstraktno dobro (kultura se shvata kroz prizmu tradicije a ne kao polje kulturnih praksi) a zagovaranje koncepta kulture kao nečeg podjednako (i univerzalno) važnog „za sve“ (iako se temelji na principu isključivanja) zapravo je samo zahtev za očuvanjem povlašćenih pozicija kulturne sfere i njenih nosilaca u društvu. (slučaj: Nije za svakoga).

Setimo se samo parole „stručnost ispred politike“ pod kojom su sprovođene ekonomske neoliberalne reforme u Srbiji kroz aktivno praktikovanje pozajmica od MMF-a i doći ćemo do zaključka da je ideologija koju lokalni kulturnjaci sprovode zapravo puka reperkusija vladajuće ideologije.

Kako je Breht primetio: „Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje.“

Zasebna analiza u knjizi posvećuje se fenomenima „javnih prostora“ (kapitalu nakon deindustrijalizacije) kroz primer zauzimanja kompleksa napuštene kasarne „Dr. Arčibald Rajs“ proglašene docnije „Društvenim centrom“, gde se politika donošenja odluka sprovodila po principima „neposredne demokratije“, iako kasnije aktivisti bivaju prinuđeni da napuste objekat (dolaskom civilne i vojne policije). U medijima su postojale dve suprotstavljene strane – jedna koja je branila mlade umetnike i aktiviste i druga koja ih je doživljavala uzurpatorima tuđe imovine. Ovo je manje više predvidiv scenario: nakon nekog vremena mora se dobiti „dozvola za rad i korišćenje određenog objekta“, najčešće pod „prihvatljivim“ rentijerskim uslovima. Ovde je čak sasvim transparentno kako jedan napušten objekat (koji ne donosi „prihode“), pod krinkom „zauzimanja“ i organizovanja aktivističkog besplatnog i volonterskog rada (dogovaranja na bazi „samoupravljanja“), zapravo u jednom trenutku počinje da predstavlja klasičan primer „monopolne rente“ i obezbeđuje dalju cirkulaciju kapitala. Neretko ovakvi poduhvati zapravo imaju funkciju „egzotizacije“ određenog mesta, tj. „proizvodnje dodatne simboličke vrednosti koja novim kapitalistima omogućuje izvlačenje dodatnog profita na osnovu monopolne cene“. Zbog svega navedenog, zaključuje se da je iluzorno misliti da se ovde dešava subverzija kapitalističkih interesa odnosno problematično je verovanje da korišćenje i zauzimanje prostora od strane umetnika i NGO aktivista u svakom slučaju doprinosi „opštem dobru“.

 

  1. SLUČAJ POŠTENOG KAPITALISTE

U odeljku Pismo predsedniku i lečenje dečjih bolesti demokratske tranzicije daje se komentar na slučaj „Jugoremedije“ iz Zrenjanina, pre svega „pristajanje na liberalnu kriminalizaciju ideje samoupravljanja i distanciranje od nje, predstavljanje radničkih interesa kao istovetnih interesima („poštenih“) kapitalista (članak iz Večernjih novosti – „Radnici su dobre gazde“) pa i zamenjivanje radničke pozicije pozicijom „malih akcionara“ (što su znaci političke kapitulacije pred neoliberanim-antikomunističkim ucenama. Citirajmo bitan deo ovog teksta (sa str. 49):

„No, treba prvenstveno da primetimo cinizam samih agenata kapitala (srpskih vlasti i Evropskog parlamenta), koji se, odlučno utirući put privatizaciji, deindustrijalizaciji i liberalizaciji tržišta (ono što se naziva tranzicijom ka „demokratskom društvu“), javljaju kao neutralni medijatori između interesa gubitnika tranzicije i profitera tranzicije, i koji se staraju da čitav proces protiče glatko i na „obostranu korist“, formirajući tela koja će da ih „savetuju“ kako da se bore protiv korupcije i nepoštovanja zakona, odnosno lupajući ćuške vladama koje ne uspevaju da održe „poštenu“ i zakonitu eksproprijaciju društvenog vlasništva i njegovu predaju u privatne ruke. Oni se javljaju kao sudije, kao pravne figure, čije presude u korist (uslovno rečeno) radnika očigledno nemaju nikakvog efekta jer ova efektivnost zavisi pre svega od odnosa moći u klasnoj borbi, a ne od neke inherentne moći Prava), tj. čiji je jedini efekat prevođenje klasne borbe u legalističke okvire.“

Ovde je posebno bitan osvrt na javno pismo Zagorke Golubović upućeno Borisu Tadiću (nije zgoreg setiti se i njegove groteskne izjave „Hoću da pomognem „Jugoremediji“) na koje on nikad nije odgovorio „možda upravo zato što ovo „Ti“ kojem se Zagorka Golubović obraća postoji jedino u fantaziji onih koji veruju da se može pojaviti neki predstavnik kapitala koji bi to bio i u interesu radničke klase.“ Paradoks je što je ovo pismo od strane mnogih „prepoznato kao levičarski gest, iako je krajnje naivno i cinično misliti da se spašavanjem jedne fabrike može iskupiti za štetu nanetu celoj radničkoj klasi“.

Posebno je simptomatična potraga za „novom“ levicom, te pozivi na ponovno iščitavanje Marksa ali kroz određenu „ideološku neutralnost“.

Zagovarana „neutralnost“ u velikoj meri podseća na ideološko čišćenje antifašističke borbe koja se prečesto, istrgnuta iz konteksta, odeva u ruho nove ideologije. U sveopštoj revizionističkoj histeriji, tekovine antifašističke borbe su poželjne i prihvatljive samo ako se „očiste“ svog klasnog predznaka.

 

  1. NE „KO“, VEĆ „ŠTA“

 

U poslednjem odeljku knjige Do komunizma kroz borbu, a ne kroz kapitalističku proizvodnju sumira se analiza izloženu u knjizi kroz prethodna poglavlja:

Pokazali smo da je kompromis unutar političko-identitetskih borbi uključen i podrazumevan u okvirima delovanja privatnih nevladinih udruženja (programi projekata moraju biti usaglašeni sa stepenom važnosti tema koje postavljaju finansijeri), radikalnost je zamenila agitacija za partije koje svojim programima pridodaju tačku o važnosti ljudskih prava (organizacije se zadovoljavaju uvođenjem novih pravnih akata, formalnim ustupcima) i shodno tome reformistička politika pojavljuje se kao jedini modus „borbe“ kome se građansko buržoasko društvo bezrezervno priklanja, kao uostalom i do sada u istoriji. Umesto da odnos kapitala i najamnog rada bude problematizovan, aktivisti često šalju poruku da su oni korisni društvu onakvom kakvo ono jeste i da njihove aktivnosti ne bi oštetile ili neće oštetiti budžetsku kasu ili kapitalističke interese.“ Ovde je problematičan upravo zahtev za odbranom „javnog dobra“, bez borbe za ukidanje privatnog vlasništa –kao i brisanje demarkacione linije između levih i levoliberalnih načina razmišljanja i interpretiranja događaja, te sklapanje saveza sa dojučerašnjim ljutim antikomunistima a danas „socijalno osvešćenim liberalima“.“

Treba, naime, uvek imati na umu da savezništvo između antikapitalističke levice i liberala ne rezultira u nekoj „zlatnoj sredini“ između radikalnih i liberalnih stavova, šta god to bilo, jer se savez sklapa pod dominacijom liberalne ideologije. „Tako, dok su teoretičari 70-ih godina osporavali revolucionarni potencijal radničke klase sa objašnjenjem da je konformirana konzumerističkom načinu života, aktivisti u lokalnom kontekstu gube radničku klasu iz vida s objašnjenjem da je konformirana ideologijama seksizma, ksenofobije, homofobije i rasizma.

Na taj način održava se lažni antagonizam – između „progresivnih“ ideja i „evropskog sistema vrednosti“ sa jedne strane, i „nazadnih“ ideja i nacionalizma sa druge – koji u Srbiji već više od decenije ima funkciju sprečavanja javljanja pravog – klasnog antagonizma.

„Ako su razni teoretičari skeptici i oprezni obuzdavači revolucije isticali prigovore kako „treba priznati da nikada nije bilo čiste proleterske revolucije“, onda najviše što može da uradi sitni buržuj sa levicom na srcu mogao bi biti rad na proceni kada treba da zaustavi svoje kontrolne fantazije i skloni se sa puta. Jasno je da to ne znači prepuštanje „stvari“ desnici. Jer, ako mislimo da stojimo na levim pozicijama i govorimo o „zloupotrebi“, nismo daleko od desničarske pozicije čiji je sledeći potez pokazivanje prstom na onog ko „zloupotrebljava“. A pitanje nije „ko?“ – to pitanje postavlja desnica – već „šta“?“

Klasna borba, kako tvrdi Pulancas nije „posledica klasne svesti“, već na izvestan način njen preduslov. Sa svešću o tome da se borba mora voditi na svim frontovima i svim raspoloživim sredstvima, ova knjiga svakako ide tome u prilog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.