KLANOVI U BEOGRADU

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,društvo |

beograd

 

„Drže se jarani, drže se zemljaci,
Opet su u igri osobeni znaci.“
Arsen Dedić- Tko stoji iza mene

Danas je biti rođeni Beograđanin jedna od najgorih stvari koje mogu da snađu čoveka u Srbiji (Bela Palanka sa 12 hiljada dinara prosečnih primanja je na neprikosnovenom prvom mestu). Naročito ako si rođen i odrastao u ovom seljaniziranom gradu i posmatraš kako sve što ima neki potencijal nepovratno propada. Najveća je muka u tome što znaš da stvari mogu biti drugačije ali ne postoji način da se to uradi. Život u Beogradu je ravan Tantalovim mukama. Još ako potičeš iz porodice koja se „odrodila od zavičaja“ te, samim tim nema „rođačkih veza“… Gotov si. Shvatite ovo kao deo nekog standup nastupa a ne deo nekog lokal-šovinističkog iživljavanja. Znam, džungla je napolju i potrebna je pomoć poznanika, prijatelja, rođaka da bi došli do korice hleba. Ljudi se hvataju za slamke. Ti si iz Glibinovaca? E, ja sam i Čučkovca, to je tu odmah, pored. Mada, možete tako i da nadrljate jer se Glibinovci i Čučkovčani, iako se ponašaju isto, imaju isti akcenat, žive na istom podneblju, pomalo i liče i, verovatno, slave uglavnom istu slavu, mrze kao Užičani i Čačani. Priča se  o crnogorskom klanu, pa bosanskom, pa hercegovačkom, pa južnosrbijanskom, pa čak i vojvođanskom…. Nema zavičaja bez klana! Ponekad je stvarno teško reći koliko je to istina a koliko urbani mit. Ljudi se pomažu i to nije problem. Jako veliki broj inteligentnih, radnih, dobrih ljudi potiče iz tih i ko zna kojih drugih krajeva. Onih koji su ovaj grad učinili boljim, dinamičnijim. Nevolja je jedino u tome što između pomaganja i nepotizma postoji neka skoro nevidljiva granica. Ima slučajeva da pomaganje pređe u patologiju i da, recimo, u jednoj firmi niko ne govori “beogradski“ ili , još bolje, svi govore istim akcentom. I onda recimo uđete u njihovu kancelariju. Gledaju vas kao da ste pali s Marsa. Zašto? Progovorili ste! Biiiip! Alien alert! Belgrade accent!

Beograđani nemaju to. Mi, kad se prepoznamo sa poznanikom na ulici, ne kažemo jedno drugom: „E, zemo, gde si?“ Ne pitamo, kad vidimo da je neko napravio kiselu facu: „Đe je , ba, zapelo?“ Nemamo neki naš, skriveni kod i, nadasve, ni kad dođemo do para, ne zapošljavamo isključivo Beograđane. Bar ja ne znam ni za jedan takav slučaj. Dođete na razgovor za posao, čujete kako šef razvlači ono beeogradsko (koje, by the way, niko iz unutrašnjosti ne može da skine – oni misle da mi i dalje govorimo kao razmaženi fenseri iz generacije „Paket aranžmana“) i kažete:“ A, i vi ste iz Beograda.“ Na šta vas šef pogleda kao da ste pali sa starog Merkatora. Kao da kaže: „Ja sam iz Beograda, ti si iz Beograda i, šta s tim? Big fucking deal!“ Da , biti iz prestonice nije nikakva prednost. A ako uđete u razgovor na tu temu: „Ti si s Voždovca? Aha! Za nas sa Vračara, konkretno Čubure, Voždovac je obična seljana!“ Tu pomislim na Milana Mladenovića, koji nije ni rođen u Beogradu a odrastao je na Novom Beogradu. Tada su svakog ko je dolazio sa NBG deca iz centra zvala „seljo“. E, ako je Milan bio „seljo“ onda sam ja papa na trotinetu! Onda se u razgovor uključi njegov kolega Zemunac: „Ja mislim da mi moramo da se otcepimo od Beograda. Vi ste jedna turska kasaba!“ Koga ti nazivaš Turčinom, mamicu ti zemunsku!“ I tu dođe do tabačine prema kojoj je „Masakr motornom testerom“ sitnica i sve se završe tako što svi zaposleni u firmi , i oni u kancelariji prekoputa, i oni prolaznici koji su se zatekli dole na ulici – optuže mene.

kontejneri3
NISMO ŠKOTI AL’ KLANOVE IMAMO
Jeste li ,by the way, nekad čuli za beogradski klan? Otkad je ovog grada toga nije bilo. U 19. veku su Šumadinci, rođaci iz zavičaja ove ili one kraljevske dinastije drmali ovim gradom. Između dva svetska rata – Užičani i Makedonci. Posle Drugog svetskog rata, očigledno, oficiri i političari iz dalekih krševa. Od devedesetih naovamo svaki zavičaj je dobio svoje predstavnike osim, pogodili ste, Beograđana. Jedno kratko vreme, dok je trajala Đinđićeva vlada, šuškalo se kako je u njoj previše Beograđana. I, to je bilo to. Periklovo vreme za fensi klince iz centra.Ono, kao.
Mada, možda sam ja razmaženo beogradsko derle. Odrastao sam u prestonici, sve dobio na srebrnom tanjiru. Tako se bar misli u unutrašnjosti. Imam sve osim pravog posla, šanse za napredovanje, čistog vazduha, mirnog sna, oslobodjenosti od stresa. Teše me užasno visoke cena života, govna po ulici, pacovi koji su veličine mačke i trčkaraju oko moje zgrade, generalno beznađe, BUS smrdljivi PLUS, sluđeni sugrađani i tako te sitne radosti. A nije da sam sedeo sa ekipom ispred dragstora i pio piva i duvao vutru. Hej, da ne bude zabune – svi mi potičemo iz nekog „zavičaja“ i sl. Druga, treća , pedeseta generacija, nebitno. Živim u zgradi u kojoj sam pored još par ljudi, ubedljiva „regionalna manjina“ što je normalno za svaki veliki grad. Ono što me nervira je kad vidim nekog tipa koji dođe do love na sumnjivi način a onda napravi pres konferenciju na Terazijama ispred česmice i kaže: „Ja sam odlučio da vas sazovem dragi moji da bih uradio ono što sam oduvek želeo jer sam pun para i jer sam, jebaga, u mogućnosti“. I tu lepo otkopča pantalone i isprazni creva posred česme. Eto vam ga vaš Beeeograd! Kulturaaa! Finjaaak! Ko će sad da me apsi?! A?!

DSCF1598

NIKO VIŠE NIJE IZ BEOGRADA
Primitivluk i vezarenje je ono od čega mi je muka ali ne boli toliko koliko odricanje od samog sebe. Znate, sve je češća pojava da, kad se Beograđani zateknu u društvu drugih“regionalaca“, neko od mojih „paesana“ kaže: „Ja jesam rođen ovde ali su moji roditelji iz…“ Koga briga odakle su tvoji? Šta se vajkaš? Žao ti je što, pored porodične loze, koju svako ima i završava se s nekim majmunom, nemaš porodični grb? Nisam video da se neko iz, recimo, Zrenjanina izvinjava za svoje mesto proizvodnje. Ponosan je na svoj eks-Petrograd. I treba da bude. A onda stvari postaju još gore – ljudi koje znate celog života odjednom počnu da se frljaju s nekim akcentom kojim je poslednji put govorila njihova prababa. Da se vidi da su tikve s korenima a ne obične, šuplje tikve beogradske. Važno klimaju tim istim tikvama kad krene priča o tome kako je Beograd obična kasaba, kako se srozao na najniže grane, kako je ovakav i onakav. Okej, a šta bi ti promenio? Šta ti ŽELIŠ da promeniš? Nedostaje ti svež vazduh, čobanska frulica, zavičajni pšeničnjaci? Beograd ti je sredstvo ali ne i cilj? Pa, ko te sprečava da odeš?! Ionako se ova zemlja prazni, kako u Beloj Palanci tako i ovde. Ako je svuda mizerija onda je svejedno gde ćeš mračiti.
Sve ostalo mogu nekako da podnesem. I onu priču koju čujem čim se, u bilo kom pravcu, mrdnem 30 kilometara od centra. Sve pare idu u Beograd, samo Beograd dobija sredstva, vi ||Beogra]ani, vi eksploatatori surovi…. Koje sve pare? Koji Beograd? Jesam li vam ja drpio lovu? Eksploatisao vas na plantaži šećerne trske s kamdžijom u ruci? Idite pa se žalite Đilasu i Nikoliću i Bogu ocu. Taj novac nisam video, ni jednu žutu paru. Da,podižu se sumanute građevine po Beogradu ( i ne samo ovde – krenite Ibarskom magistralom). Ja za to nisam dao zeleno svetlo. I, ako mislite da Beograđani (pored pobrojanih radosti) uživaju neke povlastice evo divnih mesta na koja su Beograđane slali u JNA u rahmetli bivšoj SFRJ: Debar (Makedonija, granica s Albanijom), Divulje (Hrvatska, opak krš), Pivka ( slovenačke planinčine, granica s Italijom), Lastovo (ali ne mornarica već brdska pešadija) itd. U SRJ, Zajedinici,  Republici Srbiji je bilo isto glede zabiti samo na manjoj teritoriji. Dok je bilo obavezne vojske Beograđani su smatrani za najveću bagru i shodno tome tako i tretirani. Za vreme ratova 90-ih su bili najveći „izdajnici“ i „dezerteri“. Sve u svemu – nije loše biti deo „bagre“.

64934
NA POLA PUTA SELO-GRAD?
I, okej, vojsku na stranu, u pravu ste. Svi mi Beograđani smo feminizirani, skoro pa antimuškarci (oslobodioci su (među kojima je itekako bilo Beograđana) 1944. godine nazivali Beograđane „ženetinama u pantalonama“), i svi smo gejevi u pokušaju, slabići, nismo rumeni u obrazima, uobraženi smo, i da se drugi delovi zemlje nisu pobunili petooktobarska revolucija nikad ne bi uspela. Da, Beograd nije doprineo ni najmanje kao jedan od par opozicionih gradova od 1990. godine, skoro jedini u kojem se šest godina demonstriralo dok je ostatak zemlje ćutao. Deset godina smo čekali da dobar deo zemlje shvati ono što je ovde bilo jasno još 1990.godine.  Ali, to nije važno. Bitno je da je neki lokalni siledžija i kontroverzni biznismen pokupio sve zasluge. Ali, nema veze. I, okej, možda se ponekad, kad napustim prestonicu, osećam kao da ću svakog časa zaglaviti u rimejku američkog filma. Znate, klasika: momci iz Njujorka su krenuli na krstarenje drumovima i kola im se pokvare u Alabami. I onda ih Južnjaci, na regionalnoj bazi, opljačkaju, ukradu im kola i ostave ih u močvari. Matori debeli šerif ih krsti „niggerloversima“ i „Jenkijima“ i strpa u county jail. We don’t like strangers here, boy! Ali, važno je da ljudi imaju s čim da se zabave… Dosadno je dole, na Jugu.
Muka mi je naročito od toga što fizičko srozavanje mog grada mora da prati i mentalno. Ne zanima me priča o „starim beogradskim porodicama“. Hadži-Avakumovići, Hadži- Tonićiu, Hadži-Hadžići… Požutele fotografije, dva, tri starinska artefakta. To je deo tvoje istorije, i to je lepo, ali ti si više od toga. Nije bitno ni da li si iz stare beogradske porodice koaj je ovde došla drevne 1945. godine uz „Maršala Tita, junačkoga sina…“ Ili 1990-ih u nekoj izgladneloj izbegličkoj koloni. Ti si ono što stvaraš, u sebi i oko sebe. Onaj trag koji ostaviš iza sebe. I, da, ti si i onaj duh koji nosiš. Na tebi je da izabereš da li ćeš biti deo urbanog, modernog, svetskog duha ili neke palanačke storije. I, šta god odlučio, tvoja krštenica, tvoja lična karta i „mesto proizvodnje“ neće biti važni. A ti, pogledaj u sebe i reci, iskreno, kom svetu zapravo pripadaš?
Aleksandar Novaković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.