KIŠA NAD BEOGRADOM-DRAMA ZA DECU OD JADRANKE ČAVIĆ

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,pozorište |

kisa_1360886509_420x0

Likovi:

 

KIŠINA MAJKA, kao devojka, kasnije – samo kao glas koji dopire iz sobe

DOŠLJAK,  mladić sa brkovima, Kišin otac

DEVOJČICA KIŠA

PRAVA KIŠA, za prijatelje – Kišica; sa vodenim pištoljem za pojasom i flasterima na kolenima

NEBO, u nebeskoplavim jednodelnim pantalonama na bele tufne, pilotskoj kapici i starinskim naočarima za pilote

SUNCE, sa zlatnom okruglom tacnom u ruci

SIVI OBLAK, sa beretom na glavi, loptom ispod majce na stomaku i hosn-tregerima

OBLAČIĆI, oblaci-početnici, u jednodelnim odelcima za bebe pastelnih boja

VETAR, razbarušene kose, sa fenom koji mu je uvek pri ruci

 

Radnja se dešava u Beogradu, na krovu sa odžakom kao i balkonu kuće sa dvorištem u kom je drvo jablana – u svako vreme i nevreme.

 

1. scena

 

Kišina majka stoji na balkonu i s ushićenjem posmatra čas Nebo, čas cveće na balkonskoj ogradi.

Nebo sedi na krovu iznad nje i klati nogama, nezainteresovano zverajući unaokolo. Pored Neba sedi Prava Kiša koja iz kantice zahvata vodu i povremeno škropi vazduh, a onda kvasi i svoje lice i ruke. Sa druge strane Neba nalazi se telefon čiju slušalicu Nebo povremeno diže, osluškuje i vraća na mesto.

Pored balkona sa jedne strane visi debeo konopac, a sa druge su merdevine koje isto kao i konopac spajaju dvorište i ulaz u kuću s njenim krovom.

 

PRAVA KIŠA: ,,Ne zvala se ja Prava Kiša ako ovaj dan nije zaslužio jedan dobar pljusak!“

NEBO: ,,Kakav… (zeva) pljesak ?!

PRAVA KIŠA(prska ga iz pištolja na vodu): ,,Pljuuusak! Je l’ tebi voda ušla u uši?! Nebo! Siđi, bre s oblaka!“

NEBO (mlati rukama i briše lice): ,,Slušaj ti Kišice!…“

PRAVA KIŠA: ,,Ne zovi me tako! Još sam ljuta!“

NEBO (preti prstom): ,,Mmmm-ma – dobićeš otkaz, pa ću da vidim gde ćeš da padaš! Mnogo si se ti izbezobrazila!… (blažim tonom, odobrovoljeno)Ali, imaš sreće! Danas mi je rođendan…“

 

Prava Kiša jogunasto okreće glavu.

Nebo iz džepa vadi papirni fišek i ponudi ga Pravoj Kiši. Oboje se služe svetlucavim konfetama, bacajući ih nadole.

 

KIŠINA MAJKA: ,,Ah, konačno! Konačno pada kiša! Ništa lepše od kiše ne postoji na ovom svetu!“

 

Prava Kiša popravi frizuru i krene da se spušta konopcem nadole. Pri kraju konopca padne dole. Ostaje da nepomično leži potrbuške.

Nebo skida pilotske naočare i trlja oči. Gleda u pravcu Prave Kiše. Zazvoni telefon.

Istovremeno, Kišina majka ulazi u kuću, a onda veselo istrči u dvorište. Pleše i skakuće. Sa ,,La-la-la pevuši melodiju ,,I’m singing in the rain. Prava Kiša podiže malo glavu i gleda je jednim okom.

 

NEBO (sa dva prsta podiže telefonsku slušalicu): ,,Alo?… Ne, Dugo! Nema posla ovih dana. Kad ti ja kažem! Idi slobodno na selo da se odmoriš! Hajde zdravo!“

 

Kišina majka širi ruke i vrti se u krug, gledajući ka Nebu.

Nebo skida kapu i doteruje frizuru.

Pojavljuje se došljak – muškarac sa velikim crnim brkovima i otvorenim kišobranom u ruci kog vrti oko ose. Došljak prvo zastaje. Onda prekine da vrti kišobran, a nakon toga ga i zatvara. Zadivljeno posmatra prizor, držeći dlan slobodne ruke na srcu.

Nebo razočarano vraća kapu na glavu i ponovo krene da baca konfete.

Prava Kiša se osvrće okolo po dvorištu, pridiže se, ali ostaje da sedi. Češka glavu i neraspoloženo gleda u pravcu Došljaka. Hvata se za čelo i naglo podiže pogled ka Nebu.

 

PRAVA KIŠA (nestrpljivo dovikuje Nebu, mašući slobodnom rukam): ,,Ti! Nebo! Štedi, bre, malo! Ostavi nešto i za posle!“ (Nebo joj se isplazi, a ona mu, sa stisnutim zubima  pripreti pesnicom)

 

Nebo nehajno odmahne Pravoj Kiši koja već gleda ka došljaku.

Došljak prilazi Kišinoj majci. Ova naglo staje i otvara oči.

Prava Kiša najpre sumnjičavo odmerava došljaka, pa krene da mu se četveronoške prikrada s leđa.

Kišina majka ushićeno gleda u muškarca.

Prava Kiša škljoca zubima kao da hoće da ugrize došljaka.

Došljak obujmi struk Kišinoj majci. Usne im se spajaju u poljubac. Svetlo na pozornici se pojačava.

Nebo prvo vraća naočare na oči, a onda izneneđeno prizorom koji vidi stavlja sebi ruku na usta.

Prava Kiša pogleda u Nebo, prekorno klimajući glavom. Kašiprstom pokazuje Nebu na Kišinu majku i došljaka.

 

PRAVA KIŠA: ,,Vidi ti njih!…  Neboooo! Baci mi moju kantu da ih odma’ rashladim!“

NEBO (trgne se, ukršta kapriciozno ruke preko grudi): ,,E, neću! Imam preča posla!“

 

Nebo diže slušalicu i okreće brojeve. Malo se nakašlje pre nego što će da progovori.

 

NEBO: ,,Alo, Sunce! Pa, gde si, burazeru? Znaš li ti koliko je sati? Ne znaš?! (Pogleda na ruku bez sata) Hm… (zatečeno)Pa… isto kô i juče u ovo doba, neznalice! Mnogo je sati, sigurno! Hajde, popij kafu, pa na posao! Nemoj da zaboraviš tu svoju tacnu, ili tepsiju… Lepo je uglancaj! I nemoj da dva puta govorim, molim te! Tako…“

 

Svetlo polako slabi i zatamnjuje pozornicu. Osvetljeni ostaju za tren samo Kišina majka i Došljak, u zagrljaju. Naglo se priberu i ulaze u kuću.

Svetlo se prigušuje.

2. scena

 

Cvrkut ptica. Zora. Osvetljena su vrata kuće.

Kišina majka sa koferom u ruci, malim šeširom na glavi i velikim stomakom izlazi iz kuće u društvu došljaka. Odlaze.

Svetlo se širi i osvetljava celu kuću i pozornicu.

Na krovu kuće sede Prava Kiša i Nebo. Krive vratove, gledajući u pravcu u kom su otišli Kišini roditelji. Prava Kiša ima kvadratić gaze sa flasterom unakrst na čelu. Nebu pilotske naočare vise oko vrata.

Nebo i Prava Kiša drugarski prebace jedno drugom ruku preko ramena, istovremeno zevajući.

 

PRAVA KIŠA: ,,Ej, Nebo! Gde odoše ovi? Neće valjda da se odsele?…“

NEBO: ,,Ma, neće!“

PRAVA KIŠA: ,,…Kuku nama!“

NEBO: ,,Ne boj se! Znaš da ja mogu sve da vidim!“

PRAVA KIŠA: ,,Znaš, Nebo – nešto razmišljam… Čini mi se da se nas niko više ne plaši! Ni ne beže kada počnem da padam! Ni ne gledaju!!! (Češka se po glavi) Bojim se – pašću na nekog! Napraviću palačinku od nekog glavonje… Nije šala!“

NEBO: ,,Draga moja Kišice! A kuda da idemo? Ne volim da se selim! Nisam ja oblak! (Podiže visoko bradu i pokreće ruke kao da recituje) Moramo da se pomirimo sa nekim stvarima. Ja sam zavoleo ovaj grad. Navikao sam se na hranu i klimu… A i muzika nije loša, zar ne?! (Zapeva) Beograde, Beograde, ti …na-na-na-na ulice, Beograde, Beograde – sa nama i u nama živiš tiiii…“

PRAVA KIŠA: ,,E, Nebo! Je l’ to ona pesma od Branka Kockice?“

NEBO: ,,Ama, Kišice… To je klasika! Kakva kockica, kakva loptica?“

PRAVA  KIŠA: ,,Uuuu! Onda je to nešto od pre sto godina! Nemoj da se vređaš…“

NEBO: ,,Nema to veze sa godinama! To je kultura, Kišice, kultuuura! (Upire prstom ka sebi) Nego, kad smo kod godina – zašto se samo moji rođendani slave? Da te ja priupitam… Zašto samo ja kupujem konfete?… A kladim se da ne znaš ni ko je čika Jova Zmaj!“

PRAVA KIŠA (pomirljivo): ,,Pa, nisam ja u školi imala vremena da puštam zmajeve…“

 

Nebo podigne pogled nagore i prekrsti se.

 

PRAVA KIŠA: ,,Da je tebi Munja bila učiteljica… Videla bi ja tebe!… Ali, nema veze! Gde smo ono stali? Aha! Srećan ti rođendan! I od danas ću stavljati ruku na usta kad zevam. To ti je poklon, he-he.“

 

Prava Kiša ljubi Nebo u obraz. Nebo se pravi ljuto, ali se ipak nasmeši, popuštajući.

 

PRAVA KIŠA: ,,Da znaš da si u pravu! Čula sam da negde postoje MON-SUN-SKI krajevi! Jeza da te uhvati!“

NEBO: ,,Eeee, da! Tamo bi, draga moja, morala po ceo dan da radiš! Stalno da padaš!“

PRAVA KIŠA: ,,Ma, baš me briga! Ne idem ja nikuda! Ovde bar imam dugačak raspust. I letnji i zimski !“

NEBO: ,,U tim monsunskim krajevima ti niko ne beži od kiše! Tamo su ti još gori nego ovi naši dole! Imaju i praznike kiše! Plešu i gacaju po barama. Bosi! Danima!!!“

PRAVA KIŠA: ,,Iiiiii… Pa, ti su gori i od ovih dole!“

NEBO: ,,Nego!… (oprezno) Doduše… Znaš… Ta kiša tamo je… topla…  i fina…“

PRAVA KIŠA (odguruje Nebo od sebe): ,,A šta meni fali? Šta hoćeš da kažeš?!“

NEBO (uvređeno): ,,Ti, ti, ti… Ti si topla samo kad imaš temperaturu! Eto, to!“

 

Nebo i Prava Kiša nadureno okreću leđa jedno drugom.

Utom se pojavljuju Kišina majka i došljak, Kišin otac. Kišin otac nosi kofer, Kišina majka drži u naručju beli smotuljak – bebu Kišu.

Nebo i Prava Kišai znatiželjno razmenjuju poglede.

 

KIŠINA MAJKA(zaviruje u smotuljak): ,,Kišo moja mala! Detence moje slatko!“

 

Prava Kiša zine u čudu. Pročačka jedno uvo.

 

KIŠIN OTAC: ,,Samo Nebo zna koliko smo srećni… (Stavlja ruku preko ramena Kišinoj majci)Baš si joj lepo ime dala! Uđimo!“

 

Na pomen svog imena, Nebo se štrecnu kao da ga je neko ubo. Upire prstom u sebe i razrogačuje oči. Na usnama mu se ocrtava ,,JA?.

Prava Kiša sedi kao skamenjena.

Nebo podiže opuštenu bradu Pravoj Kiši, zatvarajući joj pri tom usta. Ovoj opet pada vilica, gledajući pred sebe kao hipnotisana. Nebo zapucketa prstima pred njenim očima. Prava Kiša se prene.

 

PRAVA KIŠA (jako izdiše): ,,Uh! Da l’ me to moje kišne uši varaju? (opipava uši, pa čelo)Da mi sluh nije popustio od tog padanja?“

 

Nebo odmahuje odrečno glavom i maše dlanom, hladeći joj lice.

 

PRAVA KIŠA: ,,Kako se usuđuje?!“

 

Nebo slegne ramenima, a onda stavlja  kažiprst na slepoočnicu i razmišlja.

 

PRAVA  KIŠA: ,,Koga je pitala?!… Barem da je… bar da me je…“

 

Nebo je pogleda zabrinuto i odobravajući klima glavom.

 

NEBO: ,,Da! Imaš pravo! Bar da te je pozvala za kumu…“

 

Prava Kiša je nakratko iznenađena.

Tišina.

 

PRAVA KIŠA (odjednom sumnjičavo škiljeći): ,,A da nisi ti tome malo kumovao, a?“

NEBO: ,,Jaaa? (osvrće se oko sebe) Tako mi svih mojih radnika i rođaka – Sunca, oblaka, dugi i zvezda…“

PRAVA KIŠA (sa smeškom tapše Nebo po ramenu, a onda nađe neku trunčicu na njemu i skine je): ,,Dobro, dobro! Neću ti ništa! Nego… (pokazuje bradom u pravcu balkona) Ona možda i voli kišu, to jest- mene, ali… ta njena Kiša mora da poraste jednog dana! A kada poraaaaste… i kada kreeene da se doteruje… (namigne Nebu) onda ćemo…“

NEBO i PRAVA KIŠA (uglas): ,,… DA SE POIGRAMOOOO!!!“

 

Nebo i Prava Kiša se pljesnuše dlanovima, smejući se.

3. scena

 

Svetlo se menja. Na krov kuće se polako penje Sunce sa tacnom u ruci. Sunce seda na krov uz sam odžak sa tacnom okrenutom ka publici. Briše čelo maramicom. Zatim obgrli tacnu rukama i nasloni na nju svoju bradu.

Polako sviće. Čuje se kukurikanje.

Nebo i Prava Kiša se bude. Istovremeno se istežu i zevaju.

Devojka Kiša se takođe budi i izlazi na balkon u spavaćici. Proteže se. Smešeći se mahne Nebu.

Nebo krišom stidljivo mahne Kiši, iskosa pogledavajući ka Pravoj Kiši. Prava Kiša ga prozre i gurne laktom. Nebo se štrecne i produži da tobože maše publici. Prava Kiša samo klimne glavom Suncu, pa vadi maramicu i istresa nos. Nos joj je sada primetno crvene boje.

 

PRAVA KIŠA (kroz nos): ,,Slušaj, Nebo! Kada ćemo već da krenemo da se igramo? Dosadila mi je ćora-baka! Eto, ta mala Kiša je već povelika… (Istrese nos u maramicu, pa je ubaci u kanticu pored) Jesi li razgovarao sa Sivim Oblakom?“

NEBO (obazrivo): ,,Kišice! Razgovarao sam, dabome da sam razgovarao! Ali – pod Nebom su svi isti! Razumeš? Ne mogu da se pravim mutav kad sve vidim! Kiša je pametna! Vidiš da stalno nosi kišobran! I to onaj na sklapanje! (Počeše se po glavi u nedoumici) Ili na rasklapanje?!…“

PRAVA KIŠA: ,,Da! Nije uopšte na majku! (Vadi vodeni pištolj, razgleda ga, a onda dune u njegov vrh kao da oduvava dim) I onaj njen otac je voleo kišobrane. Sećam se!“

 

Prava Kiša ponovo udene vodeni pištolj za pojas.

Nebo se okreće ka telefonu pored njega. Diže slušalicu i okreće brojeve.

 

NEBO: ,,Sada ću da vidim sa Sivim Oblakom… Ako nije odlutao negde, po običaju…“

 

Utom se pojavljuje Sivi oblak. Merdevinama se penje do krova. Sivi Oblak usput baci pogled kroz balkon u Kišinu sobu. Pogleda ka publici i urotnički namigne.

 

NEBO: ,,Hm! Zvoni! E, crrrrrni Sivi Oblače…“

 

SIVI OBLAK (teatralnim pokretom ruke, zagrmi): ,,Dobar nebeski dan! Evo mene iz šetnje posle ručka! Kao da sam čuo svoje ime… ?“

 

Prava Kiša se isceri na njega i zakoluta očima. Laktom gurne Nebo koje još drži slušalicu u ruci.

 

SIVI OBLAK (ulizivački): ,,Šefe! Šefice!“

 

Nebo spušta slušalicu i vrati lakat Pravoj Kiši.

 

NEBO: ,,Tebe tražim, druškane! Pa, vidim da dobro ručaš. Takav nam baš i trebaš! Šta ima novo?“

SIVI OBLAK (samouvereno): ,,Kao što vidite (potapše se po stomaku)… ja sam spreman za okretne igre! Već sam sve smislio!“

PRAVA KIŠA (pravi grimasu dosade): ,,Ma nije valjda?!“

SIVI OBLAK: ,,Da mi lepo zaboravimo na taj njen kišobran na sklapanje ili rasklapanje. Šta kažete? I kad god se uparadi za grad da sručimo ama baš svu kišu…“

 

Prava Kiša skoči na noge, a Nebo pokuša da je uhvati za ruku.

 

NEBO: ,,Neemoj, Kišice…“

PRAVA KIŠA (Sivom Oblaku, razrogačivši oči): ,,Ma nemoj! Koga bi ti da sručiš? Imam i ja dušu!“

NEBO: ,,Sivi Oblače…“

 

Prava Kiša seda i negodujući odmahuje rukom.

 

PRAVA KIŠA: ,,Pa, nemam, brate, više snage! Stalno sam na bolovanju! Znaš i sam! Dušu sam svoju ispadala… (Pokazuje na glavu i kolena) Vidi na šta ličim! (šmrca) A vidi njegovu stomačinu… Neka se on sruči. Ima zalihe!“

NEBO: ,,Slušaj me sada Sivi Oblače! Mi ovde svi znamo za taj kišobran! (Klima glavom) Je l’ znamo? Znamo!“

PRAVA KIŠA: ,,Daj mi taj telefon. Sada ću da ga tužim tati! Majke mi!“

 

Nebo brani Pravoj Kiši da dohvati telefon. Ona sleže ramenima, ali pogledava u pravcu telefona.

 

SIVI OBLAK (pucne hozn-tregerima): ,,Što se mene tiče – ja bih najradije zažmurio na jedno oko! Ja na jedno, vi na jedno… i svakom ostane još po jedno!“

NEBO: ,,Ej, bre! Pravila su pravila! Nema varanja! (Okreće se ka Pravoj Kiši) Je l’ tako, Kišice?“

 

Prava Kiša krivi usta u grimasu dok ko bajagi odobrava.

 

NEBO: ,,Mora da se sačeka trenutak kada će Kiša da zaboravi taj svoj kišobran! To je zakon Neba! Znam, nevolja je što se taj kišobran sklapa ili rasklapa, pa može da stane u svaku njenu torbu, ali – možda će jednog dana morati negde da požuri i da, da… da zaboravi torbu u koju ga je stavila!!!“

SIVI OBLAK (klima glavom): ,,Eeee, kakva su nekad bila vremena… Kada su kišobrani bili dugački… A tašne i torbe male!…. Milina jedna! (Smeje se, a stomak mu se trese) Kako su samo svi bežali kada krene pljusak… Nisu stizali ni da otvore. kišobran! Ma, ni da se sete da ih imaju!“

PRAVA KIŠA (setno): ,,E, da! (Zakikoće se) A ja sam najviše volela da čekam ispred frizeraja!“

SIVI OBLAK: ,,Sačekaćemo mi i… (Pokazuje prstom ka balkonu) ovu našu Kišu odozdo… kada se nalicka i dotera, i obuče sve te njene trice i kučine! Nego, moram sada da požurim!“

NEBO (stogo): ,,Kuda ćeš u radno vreme?“

SIVI OBLAK: ,,Dogovorio sam se da se vidim sa mojim prijateljem Vetrom.“

NEBO: ,,Nisam znao da je tu!“

SIVI OBLAK: ,,Daaaa! Vratio se iz škole! (Ponosno se isprsi) Vetar je moj stari pajtaš!“

PRAVA KIŠA (izazivački): ,,A šta bi sa Košavom?“

 

Sivi Oblak se promeškolji, pa zabubnja na svoj stomak.

Nebo stavi ruku na usta skrivajući osmeh.

 

SIVI OBLAK(kašljucka): ,,Hm, hm… Malkice smo se posvađali. Zbog posla! Našla da mi duva baš kad ne treba! Pa, ne može to tako! Kako kome padne na pamet… Je l’ tako, Nebo?! Mora da se zna red! (silazeći niz merdevine)Oduvala me skroz do Zemuna!!! Bio mi prazan stomak… Sramota!“

NEBO: ,,Opasna je zavodnica ta Košava! Sve obara s nogu, znam!“

 

Prava Kiša ga značajno pogleda.

 

PRAVA KIŠA: ,,Gledaj samo da ti ne padneš! Bio bi to zemljotres!“

 

Sivi Oblak silazi i staje ispred kuće. Osvrće se i pogledava na sat.Seda na prag kuće.

Svetlo se menja.

 

4. scena

 

Čuje se Kiša koja peva ,,I’m singing in the rain  sa  ,,La,la,la.

Prava Kiša i Nebo dremaju na krovu.

Kroz balkon se vidi Kiša koja pregledava marame i svoje haljine. Povremeno izlazi na balkon, gledajući ka Nebu.

Sivi Oblak sedi na pragu.

 

KIŠINA MAJKA: ,,Kišo, dete moje!…“

 

Prava Kiša demonstrativno začepi sebi uši. Nebo je pomazi po kosi. Ona izmiče glavu.

 

KIŠINA MAJKA: ,,Kakvo je Nebo danas?“

KIŠA: ,,Paaa… plavo, pa na tufne, mama!“

KIŠINA MAJKA: ,,Ni jedan jedini oblačak?“

KIŠA: ,,Mmmmm… Ne! Možda jedan u daljini – sivi, sa stomakom, ali… počeo je vetrić. Oduvaće ga. (Vragolasto se nasmeši) Kladim se da bi ih se skupilo mnogo samo da kročim nogom u dvorište…(ulazi u sobu)

 

Kišina majka se zakikoće.

Nebo i Prava Kiša dlanovima naćule uši. Prisluškuju razgovor i namiguju jedno drugom. Prava Kiša se umori. Nemoćno sleže ramenima. Glasno se nakašlje.

Nebo zamaše Sivom Oblaku koji šeta gore-dole ispred kuće sa rukama na leđima i isturenog stomaka.

Sivi Oblak takođe mahne, a onda širi ruke. U susret mu dolazi Vetar.

Sivi Oblak i Vetar se srdačno grle.

Prava Kiša i Nebo se doteruju. Prava Kiša se umiva u kantici. Nebo češlja prvo sebe, a onda   Pravu Kišu.

 

SIVI OBLAK: ,,Vetre, prijatelju moj! Pomagaj! Da odma’ pređemo na stvar… (Teško uzdahne) Dosta mi je više tih uvreda i spuštanja!“

VETAR: ,,Polako, drugar, polako! (Uključuje fen i skida beretu Sivom Oblaku) O kakvim uvredama pričaš? (Suši mu kosu) Pa radi se samo o devojci Kiši… Pobogu!“

SIVI OBLAK: ,,Ne znaš ti kako je to kad se ona spremi. Sva se nakinđuri i (oponaša Kišin hod i zabacivanje kose…) krene u grad. Ja taman mislim da sam sve smislio… kad ona, (svađalački podboči dlanovima struk) bezobraznica jedna – nasmeši mi se i mahne mi sa…sa… tim gadnim kišobranom na rasklapanje!… Ovaj, ili na sklapanje!“

VETAR (vraća Sivom Oblaku beretu na glavu): ,,Hej! Prijatelju moj! Nema probleeema! Ma, nema tog kišobrana koji ja prevrnuti ne mogu! Bio sam najbolji u razredu! Baš za to sam majstor! (Podigne mangupski jednu obrvu) Kad ja dohvatim kišobran, onaj ispod kišobrana pokisne kao miš!“

SIVI OBLAK (pucne hozn-tregerima): ,,Ali devojčica Kiša je veća od miša… Mada bi mogla malo da se ugoji…“

VETAR: ,,Dobro! Slažem se, ali… (ponosno prstom upire na sebe) tvoj drugar Vetar je (uključuje i isključuje fen)… odlikaš!“

SIVI OBLAK: ,,Svaka čast! Onda… (pruža ruku Vetru) dogovor pada kao grаd!“

 

Vetar i Sivi Oblak se poduže, snažno rukuju i odlaze u suprotnim pravcima.

Svetlo se menja.

 

5. scena

 

Čuje se samo cvrkut ptica.

Nebo ima zatvorene oči. Smeška se.

Prava Kiša leži na boku i spava.

 

NEBO (naglas razmišlja): ,,Da mi je znati šta su ona dvojica smislili… Nadam se da znaju šta rade.“

 

Prava Kiša zahrče, a onda zacokće jezikom.

 

NEBO (naglo otvara oči): ,,Ali – eno Sivog Oblaka! Izgleda baš odmorno.“

 

Pojavljuje se Sivi Oblak. Šunja se kao Indijanac i gleda okolo. Na licu ima iscrtane linije u duginim bojama. Doskakuće na prstima do jablana i stane iza njega. Pogleda nagore ka Kišinom balkonu.

Nebo se naginje kako bi videlo šta Sivi Oblak radi.

 

SIVI OBLAK (gledajući u publiku): ,,Ništa nisam rekao Nebu o mom i Vetrovom planu. Da nas slučajno ne izda. A i da se ne naljuti, ko zna…(Isprsi se i pokuša da uvuče stomak) U svakom slučaju, ovo je posao za prave badže!“

 

Sivi Oblak proviri i ponovo pogleda ka balkonu. Utom se na balkonu pojavi Kiša. Sivi Oblak se sakrije iza jablana, pokušavajući da uvuče stomak. Odustaje i izdahne. Osluškuje.

 

KIŠINA MAJKA: ,,A kakvo je sada Nebo, Kišo moja?“

KIŠA (pogleda ka nebu): ,,Paaa…plavo pa na tufne, mama!“

 

Na ulici se pojave Oblačići. Hodaju u vrsti. Sivi Oblak im pokaže prstom na merdevine.

Oblačići krenu da se merdevinama penju na krov, jedan za drugim. Nebo protrlja oči u neverici.

 

NEBO: ,,Ovi mora da su rođaci Sivog Oblaka… Neki klinci-početnici! Nadam se da neće da uprskaju stvar!“

 

Oblačići se blaženo smeškaju i bez reči sedaju na krov pored Sunca. Sunce ih ravnodušno pogleda, a onda nastavi da drema.

Oblačići se došaptavaju, golicaju i štipkaju među sobom.

 

KIŠA: ,,Aaa…Evo i par lepih belih oblačića, mama! Baš je lep dan!“

 

Prava Kiša ponovo glasno zahrče.

Oblačići se zakikoću.

Nebo se nasmeši i pomazi Pravu Kišu po glavi. Ona ponovo zahrče.

 

KIŠA: ,,Ali, kao da sam iz daljine čula grmljavinu…“

 

Kiša ulazi u kuću.

Zazvoni telefon. Nebo podiže slušalicu svog telefona.

Sivi Oblak vadi mobilni telefon iz džepa.

Nebo promućka slušalicu svog telefona, pa je vrati na mesto.

 

SIVI OBLAK (šapuće): ,,Alo! Alo, ovde ‘Sivi soko’ ! Kaži lozinku! Pa, gde si ti? Ja sam na položaju! Postaje gusto. Požuri!“

 

Pojavljuje se razbarušeni Vetar. Još iz daljine daje signalizaciju Sivom Oblaku, pokretima ruku i nogu po uzoru na karate. Ovaj mu uzvraća na isi način.

 

KIŠINA MAJKA: ,,Kišooo!“

 

Prava Kiša se naglo budi i uspravlja se.

 

KIŠA: ,,Daaa, mama?“

PRAVA KIŠA (čupa kosu): ,,Dokle će da me štreca? Dokle?!?!“

KIŠINA MAJKA: ,,Kišo, hoćeš li u šetnju danas?“

 

Sivi Oblak i Vetar rade fiskulturu, svako na svom kraju.

Prava Kiša, sa isplaženim jezikom klima glavom i trlja ruke, kao da navija.

 

KIŠA: ,,Nisam sigurna… Kao da će kiša.“

 

Prava Kiša pravi grimasu. Nebo je umiruje.

 

KIŠINA MAJKA: ,,Šta mari?! Idi dete, pokisni malo! Šta je meni falilo bez tih kišobrana… I obuci lepu haljinu! Čuješ li?“

KIŠA: ,,Nemoj da te čuju ovi odozgo… Nije to kao u tvoje vreme, mama! Ali… ako baš hoćeš… (za sebe) A, šta ako se prehladim?“

PRAVA KIŠA (imitira karikirajući Kišu): ,,A šta ako se prehladim?… (nastavlja svojim glasom) Ako se prehladiš – lično ja ću da ti padnem u čaj!“

NEBO (popravlja Pravaoj Kiši frizuru): ,,Ali Kišice, onda prvo da se lepo najedeš limuna…“

 

Prava Kiša pravi kiselo lice. Vadi maramicu iz džepa i istresa nos. Uoči Oblačiće i začkilji.

 

PRAVA KIŠA: ,,A sa kog su neba ovi pali?… Koga sve ti Nebo nećeš da zaposliš?!“

 

Vetar  na prstima dolazi do Sivog Oblaka.

Sunce silazi sa krova.

Svetlo se menja.

 

6. scena

 

Oblačići silaze sa krova. Zaustavljaju se kod Sivog Oblaka i Vetra koji čuče i gledaju u svoj plan na povećem listu papira.

Prava Kiša i Nebo klate nogama i bezbrižno posmatraju šta se dole dešava. Prava Kiša zvučno žvaće žvakaću gumu, rasteže je i povremeno pravi balone.

 

Sivi Oblak (vadi loptu ispod svoje majce,stomaka, i daje je Oblačićima): ,,Ajde! Radite nešto! Ne smetajte starijima u poslu!“

 

Vetar olizuje prst i diže ga u vazduh.

Sivi Oblak vadi busolu iz džepa i stavlja je na papir.

Vetar stavlja fen na papir.

Obojica stavljaju svaki svoj dlan iznad očiju i osmatraju okolinu kao izviđači. Sporazumevaju se pantomimom.

Kiša, doterana za izlazak u grad, pojavljuje se u dvorištu.

 

KIŠA (vikne odozdo): ,,Odoh ja, mamaaa!“

 

Pravoj Kiši pukne balon kada je to čula. Hvata se za glavu.

Vetar i Sivi Oblak iznenađeno padaju na zadnjicu. Brzo se dižu i čiste pantalone jedan drugom.

Oblačići bezbrižno i dalje igraju fudbal u dvorištu.

Prava Kiša se lati svoje kantice i počne užurbano da škropi vazduh.

Nebo ravnodušno baca konfetu po konfetu.

Sivi Oblak počinje da skače oko Kiše, na dve noge kao zec.

Vetar trči u osmicama po dvorištu sa uključenim fenom.

Kiša se prenerazi i stane, neodlučno. Gleda okolo i malo, malo izmiče čas lopti, čas Vetru, a čas Sivom Oblaku. Odjednom odlučno vadi kišobran iz ručne tašne.

Sve se na trenutak zaustavlja – bez pokreta i zvuka.

Kiša pobedonosno počne da se  šetka dvorištem gore-dole. Svi u dvorištu je slede pogledom.

Prava Kiša energično izvlači pištolj na vodu i jednom rukom prska iz njega, a drugom iz kantice.

Nebo odustaje od svega, uz uzdah, i stavlja naočare.

 

PRAVA KIŠA (ritne nogom Nebo): ,,Radi nešto!“

NEBO (sa visoka): ,,Slušaj ti, Kišice, devojčice! Ja sam ovde šefić! JA! Budi mirna dok sam dobre volje… Imam dobro srce, ali –nemoj da ti sad zapevam…“

 

Nebo duboko uzima vazduh i otvara usta.

 

PRAVA KIŠA (zatvara dlanovima uši i zažmuri): ,,TRALA-LA-LA-LA… Ni-šta-te-ne-ču-jem, ni-šta-te-ne-ču-jem…“

 

Sivi Oblak otima iz ruku jednog Oblačića svoju loptu i stavlja je ispod majice na mesto stomaka.

Vetar raširi ruke i krene da imitira avion, oponašajući zvuke aviona u niskom letu.

Beli Oblačići mlate rukama i duvaju na usta.

Sivi Oblak protresa celo telo uz zvuke koji bi trebalo da budu zastrašujući.

Strujanje vazduha se pojačava i svima pomera odeću.

Kiša sa otvorenom kišobranom se polako uzdiže na gore – lebdi.

Sivi Oblak je zabezeknut.

Ostali se zbunjeno pogledaju.

 

SIVI OBLAK (ljutito gleda u Vetar): ,,To nije bilo u planu i programu!!!“

 

Niko ne obraća pažnju na njega.

Vetar je otvorio usta i ne trepćući gleda u Kišu.

 

VETAR (uključi fen): ,,Auuu…“

 

SIVI OBLAK (ljutito): ,,Trebalo je da ostane dole, kažem!!!“

 

Sivi Oblak prilazi i s leđa šutne Vetra u stražnjicu. Vetar nonšalantno očisti pantalone, ne okrećući se ka Sivom Oblaku.

 

VETAR (isključi fen): ,,Ma, puuusti sad to, drugar…“

 

Prava Kiša je u čudu. Još uvek drži dlanove preko ušiju.

Nebo skida naočare i briše ih. Prava Kiša se iznenada trgne i udari ga po temenu. Onda se uzvrpolji i vadi iza sebe veliko roze uvo od plastike sa mašnom.

Nebo krivi vrat da bi bolje videlo Kišu. Prava Kiša mu zaklanja pogled.

 

PRAVA KIŠA (umiljava se): ,,Ej, Neobooo… Nebence, moje… (unese mu se u lice) Pa, srećan ti rođendan!“

NEBO (sklanja je rukom): ,,Bilo, pa prošlo! Hoćeš da kažeš da sam mator, a?“

 

Prava Kiša užurbano prvo stavlja poklon – veliko uvo sebi na glavu, kao šešir, a onda stavlja svoje dlanove Nebu preko očiju. Nebo i Prava Kiša se bore. Nebo se umiri. Prava Kiša pobednički ostavlja jedan dlan preko njegovog oka. Prava Kiša gleda dole.

Iznenada se pojavljuje Sunce. Sunce je pogureno i sa obe ruke drži tacnu na krstima.

 

SUNCE (stenje):  ,,Uh, uh… Ubi me ova promaja!“

PRAVA KIŠA (maše jednom rukom): ,,Sunce! Sunce!! Beži odatle! Šta radiš tu u ovo doba?! Imaš sunčanicu?“

KIŠA (razdragano): ,,Ja letim, mamaaaa…“

 

Kiša nestaje.

 

SIVI OBLAK (zbunjeno): ,,Ode ona… (hvata se za glavu) Šta ćemo sad?!“

 

Oblačići se hvataju za glavu.

Tajac.

 

VETAR: ,,Hej, Nebo! Gde ode Kiša?“

 

Sivi Oblak skida beretu, briše njom čelo, pa je uvrće, kao da je cedi.

 

SIVI OBLAK: ,,…Obično ide na Kalemegdan…“

 

NEBO: ,,Ček, ček… (sklanja dlan sa oka) da vidim… Ode ona… Rodbino! Ode ona za Novi Sad!?“

 

PRAVA KIŠA (drekne sa krova): ,,Eeee, ode ona za Zemun, pametnjakoviću!!!“

 

SUNCE (pokušava da pogleda gore): ,,Aaaa… Je l’  kupila kartu kod Ilije Gromovnika?“

 

PRAVA KIŠA (zbunjeno): ,,Šta?“

 

NEBO (čačka prstom uvo): ,,Šta?“

 

SIVI OBLAK i VETAR(uglas i okrećući glavu jedan ka drugom): ,,Šta?“

 

Tajac.

Svi preneraženo i istovremeno  polako okreću glavu ka Suncu.

Tajac.

Svi istovremeno okreću glave u pravcu gde je odletela Kiša.

Tajac.

 

SVI U GLAS: ,, Kišoooooo…“

 

Čuje se smeh Kišine majke.

 

KIŠINA MAJKA: ,,Leti Kišo, samo leti!“

 

Prava Kiša demonstrativno baca veliko uvo sa krova, pa zatvara uši, oči i usta.

Nebo zagrli Pravu Kišu. Tapše je utešno po ramenu, pa je poljubi u čelo. Onda bezbrižno pogleda u Kišinom pravcu i veselo joj mahne.

Sunce se uspravlja i svetlo se pojačava.

Svi sa scene se okreću ka publici i mašu.

Muzika.

 

 

KRAJ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.