Kiš – pesnik u prozi

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,kritika,poezija i proza |

CRI_2134571. Opus/Po-etika:

Pisati o Kišu posle turobnog iskustva 20. veka, kad su ideološki mitovi prošlosti svedeni na razinu istorijskog smetlišta, postaje, već sada, stvar interpretativne poskočice, analitičke dosetke akademskih umova i studentske vežbaonice, izuzimajući, naravno, školski pristup sentimentalnog draženja đačkih hipotalamusa. Dakle, šta danas predstavlja, u svetlu novog milenijumskog iskustva, književnoistorijska figura Kiš?

Za neke čitaoce Kiš slovi za pisca romantičnih poglavlja o jadima detinjstva, intimističkih pasaža i sentimentalnih rečenica o sanjalačkoj odsutnosti jednog dečaka, koji svet odraslih i bilo istorije doživljava kroz rakurse nevine osećajnosti sazrevanja, te privrženosti majci. Upućeniji čitalac Kišovog Porodičnog ciklusa bi se, tragajući dalje za odgonetkom Kiš, upustio u okretanje Peščanika i simboličku figuru Oca, zagledajući ivice jedne savršene pukotine književnog junaka (nesrećnog lunatika i stradalnika), sumnjajući sada već u faktografiju, objektivizaciju, literaturu. Svaki student književnosti već zna mane i bedu Mansarde, tog provincijskog očaja života u velegradu, nezasitosti želje da se bude pesnik u prozi, veliki inovator romaneskne forme, buntovnik, rečju – pisac.

Potom, ako ne i na prvom mestu, jezgro piščevog opusa, životno delo-postament, knjiga za sve uzraste, svačiju intelektualnu i literarno-poetičku dob: Grobnica.
Delo kojim autor iskoračuje u lavirint istorije, vreme Staljinovih gulaga i poraza trudbenika ideologije, antiutopijske vivisekcije revolucionarne krmače, sa rafinovanom vrednosnom dioptrijom kojom se izoštrava etika stradanja, progonjenog, žrtve. Jer, šta predstavljaju (anti)junaci istorije poput Borisa Davidoviča Novskog, Verskojlsa, Mikše, Čeljustnikova, Darmolatova – faktografski opletene ličnosti sa mehaničkim izborom uloge stradalnika ili marionete, dželata ili žrtve, fatalistički prikovani za tlocrt istorije, sa poslednjim utočištem volje u grobnici, koja je već iskopana i poravnata postmodernom ironijom. Grobnica za Borisa Davidoviča je i delo poetičke demontaže ondašnje književne kritike, prečas iz anatomije za sve buduće tumače Kišove literarne zaostavštine, te tačka oslonca za sve proučavaoce srpske književnosti 20. veka.

Naposletku, delo koje dolazi kao već sazreo plod svih ranijih pripovedačkih traganja i ideala, delo zaokružene poetike i, u stvaralačkom smislu, dovršetak Kišovog literarnog zdanja – Enciklopedija mrtvih. Dokumentarnost po meri enciklopedijske sažetosti, borhesovke metafikcionalnosti, te autopoetički ideal Knjige koja bi bila idealna dokumentaristička proporcija i faktografski simbol života transponovanog u literaturu: Kišova estetička biblija.

 
2. Kiš, pesnik u prozi:

O Kišu kao proznom piscu napisano je dosta kritičkih tekstova. Namera autora ovog prikaza je da upozna čitaoce sa drugim, skrajnutim i već zaboravljenim, segmentom Kišove literarne zaostavštine – poezijom. Iako se Kiš po sopstvenom svedočenju odrekao svojih pesničkih ambicija, potraživši zadovoljenje u prevodilačkoj aktivnosti, ipak, Kiš je ostao veran svom stilskom idealu: ostati pesnik u prozi. Svaki letimičan osvrt na Kišovu prozu nosi pečat sublimiranog poetskog senzibiliteta, uz ironijski otklon prema patetičnoj esktazi, a tajna njegove literarne veličine i jeste potvrda žanrovske polifonije poetskog i proznog principa, gde bi odrednica ironičnog lirizma najbolje sažela suštinu umetnikovog stilskog prosedea.

Kiš je napisao svega tridesetak pesama, u periodu od jedne decenije (1953-1966), objavljenih po raznim časopisima, od kojih su neke publikovane zajedno sa Kišovim prepevima (Pesme i prepevi, Prosveta, 1992), uglavnom bez naglašenih vrednosnih merila i interpretacije. Ovom prilikom čitaoce i poštovaoce Kišovog dela upoznajemo sa nekim pesmama koje su se priređivaču ovog izbora učinile prikladnim za reprezentovanje Kišovog pesničkog talenta i veštine.

 

3. Izbor Kišovih pesama (priredio T. Ć.)

 

Zalazak sunca

Uzeti jednu zrelu pomorandžu (s korom)
I dve tri kriške limuna zrelog
Onda iskopati prstima crvene meke zemlje
i sve to dobro izmešati

Naravno sve to još nema boju sunca na moru na umoru
niti će da se slepi ta kaša bez belančevine
Zato se treba napiti crnog vina
I čekati dok se ne smeša s krvlju
(treba pažljivo osluškivati: krv u venama huči ko gejziri vreli)

Onda

kad krv uzavri i nabreknu žile
preseći staklom kucavicu na levoj ruci
i mešati kašu kao testo sve dok se ne slepi
i dok ti oči ne pobele i snaga ne izda

Treba zatim zagnjuriti u more u dubinu
i uloviti jednog polipa (što većeg)
prikovati ga za stenu ostvama ili klincima i
razrezati mu krake uzduž oštrim brijačem
Hladnokrvno posmatrati njegovo umiranje
Uzeti onda jednu veliku crvenu ružu
i kidati polako latice
jednu
po
jednu

 

Mrtva priroda s ribom

Rentgenski snimak sveće: rebra.
Svećnjak: katedrala od srebra.

Na porcelanu drhturi krvav komad jetre.
Posoljenih rana izdišu jesetre.

Limuna žuta, mirišljava koža.
Beli zev tanjira. Odsjaj noža.

Ko tečni kaučuk cedi se sir.
Rujnih jabuka biblijski mir.

U ogledalu soba-dvojnik trepti.
Na plamen sveće sleće noćni leptir.

 

Svatovi

Iz mog doma
izlaze svatovi

Crni su mi odneli
majku

a bijeli
sestru

Mome srcu jednako zvuči
pucaju li zvona
il zvone puške

Iz mog doma
izlaze svatovi

 

Konzerve
(iz ciklusa Đubrište)

Čaure ispaljene u sunce
u sunovrate

Bačene školjke
koje kiša glođe

smrdljive ribe
sa srcem od limuna

Sve će to polako
da pojedu trave
i kost i kožu

trave su najproždrljivije
na groblju i na
bunjištu

________________________________________

Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu. Diplomirao na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio kao profesor u gimnaziji i kao novinar kulturne rubrike u lokalnim novinama. Objavljivao u periodici poeziju, kratku priču, eseje, kritiku (zastupljen u nekoliko pesničkih zbornika i časopisa, kao i u novom jesenjem trobroju časopisa Koraci). Objavljuje periodično u elektronskoj formi na blogu Pljuskovi, (pljuskovi.blogspot.com), koji uređuje pisac Predrag Milojević. Do sada nije samostalno objavljivao, sem zbirke Nova utopija koja nezvanično postoji samo u elektronskoj formi. Živi u Pirotu.

 

 

 

2 Responses to Kiš – pesnik u prozi

  1. samo mala ispravka u delu izbora Kišove poezije, u pesmi „Zalazak sunca“, pogrešno je boldirana reč „onda“, stiče se pogrešan utisak da je u pitanju naslov nove pesme, a nije… Ovo iz poštovanja prema delu našeg velikog pisca, kao, uostalom, i sam esejistički prikaz.

    autor
    19. јануара 2013. at 20:27
    Одговори

  2. ispravljeno 😀

    Jelica Kiso
    19. јануара 2013. at 20:39
    Одговори

Оставите одговор на autor Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.