KAZAHSTANOVANJE – putopis iz Kazahstana – II deo

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,putopis |

(Čitati uz čaj zvani Božićna misterija koji se pravi tako što se u jak ruski crni čaj dodaju sušene jabuke i par štapića divljeg cimeta. Zaslađivači nisu potrebni)

Жаңа жылыңызбен!

С Рождеством!

Nauriz (Наурыз мейрамы) ili kazaška nova godina tek će stići, negde između 21-22. marta, onda kada sunce ekliptički preseče nebeski ekvator i kada oni koji vreme ne broje po iranskom kalendaru kažu – došlo je proleće. Iako je to zvanična (i UNESCO-om zaštićena) Nova godina, Kazahstan je 31. decembra u ponoć ušao u 2013. godinu. I proslavio je. Neverovatnim vatrometima. U Šimkentu je gorelo nebo, vazduh je mirisao na barut, a od silne buke oglasili su se i svi alarmi. I tako do jutra. Badava mi namera da prespavam doček. Dočekala sam je i po kazaškom i po srpskom vremenu (5 sati posle).

Dočekala sam ovde i Božić. Državni praznik i neradni dan. Slavi se tiho, u krugu porodice, bez petardi, a ja ću ga pamtiti po predstavi „Devojčica sa šibicama“ koju su u Ruskoj pravoslavnoj crkvi izvela deca iz prihvatilišta. Do početka ovog milenijuma Kazahstan je postao jedna od vodećih zemalja po broju međunarodno usvojene dece. Zbog brige oko tretiranja te dece u inostranstvu, a i problema niskog stepena naseljenosti u zemlji, parlament je otežao postupak usvajanja. Time je samo povećan broj dece u prihvatilištima. U ovoj velikoj zemlji videćete najveće bogataše, najluksuznije automobile, dvorce, bunde… i najbrojnija prihvatilišta. Sredina se izgubila, u nekom procesu tranzicije iz… u…

Ne znam, ne shvatam, ali nekim lošim putem svi mi tranzitiramo. I niko ne staje ni da osmotri. Da čuje. Da vidi. Da učestvuje. Da podeli šibicu ljudskosti. Tranzitiramo. Ka… nikuda.

No, ovo je putopis o Kazahstanu a ne lamentacija o sunovartu čovečanstva. Smak je ionako prošao, ionako nas više nema.

U Kazahstanu se, dakle, slavilo. O, da, baš mnogo.

Početkom decembra slavio se Dan prvog predsednika, zatim Dan nezavisnosti koji sam lepo spojila sa Svetim Nikolom i ispoštavala sveca zaštitnika mornara i putnika putovanjem do Almatija. Vozom. 14 sati.

   “Peron kraj pruge, železničarska uniforma i otpravnička palica, to su moje asocijacije za dolaske i odlaske. Godinama se već vozim autom, autobusom odlazim na posao, ali, neka mi oproste drumovi, pruga je jedini postojani i autorizovani znak za putovanje…

Ne pamtim kada sam poslednji put seo u voz… Ali, kao da sam sada tamo, čujem metalni zvuk čekića koji pada na točkove proveravajući da li je sve u redu, pištaljku, kloparanje na sastavima šina… Gvozdeno cviljenje pri kočenju…

Ne verujem da će čovek ikada smisliti inspirativnije mesto za prizivanje sete, radosti, iščekivanja, čežnje, sumnji, emocija svih vrsta, nego što je to taj putujući čelični kvadar za koji je, na ovim prostorima, jedino izvesno da nikada neće stići na vreme…“[1]

Ovi voze dugo, ali stižu na vreme. Najskuplja varijanta je luks kupe sa dva ležaja za koji povratna karta košta 17.000 tengi (1 €=200 KZT) dok je najjeftinija “sedeća” varijanta 7.000 KZT. Avionska karta na istoj relaciji košta oko 45.000 KZT ali pruža zadovoljstvo letenja od samo sat i po te sam, kao zavisnik o putovanjima, odabrala voz. Bilo je to najslađih 14 sati spavanja u kupeu sa zavesama, tepihom, posteljinom, peškirom i punim limenim čajnikom koji je zveckanjem pratio klajkanje noćnih vagona kroz snegom prekrivenu stepu do grada Almatija.  Okružen stepama (na severu stvarno bez kraja), u dolini planine Alatau (Božija planina) koja je deo planinskog lanca Tjen Šana, smestio se grad Alma Ata (staro rusko ime) ili po novome – Almati. Iako Almati ime duguje srednjovekovnom naselju Almatu nedaleko od današnjeg grada, zajednička je zabluda da je grad dobio ime od reči „alma“- jabuka, ili „almati“ – bogat jabukama. Po tome bi ruska verzija naziva grada Alma Ata značila „dedova jabuka“. U regionu zaista postoji velika genetska razvnovrsnost među divljim jabukama i smatra se da je ovde domovina domaće jabuke (možda je ovo ipak Alma Ata). Simbol grada je zelena jabuka, a ja sam baš jednu takvu dobila na poklon. Tako je jedna jabuka načinila mojim i jedan grad u ovom kutku sveta. (Jabuka i cimet, to baš nekako i ide zajedno.)

   U Almatiju nema šanse da shvatite da ste svega 80 km od Kirgistana ili 300 km od Kine. Trolejbusi mu daju i notu Beograda. Tramvaji su stariji, sa manjim točkovima na širim šinama (širina kolseka je sovjetskih 1524 mm), te ne liče na one naše, ali isto zvuče. Moderan grad u kome i dalje dominira sovjetska arhitektura. Sve je ogromno – zgrade (poput veličanstvenih zgrada Akademije nauka, Nacionalne opere, Muzeja Kazahstana, Narodne biblioteke i dr.), parkovi, bulevari i sve je simetrično. Niču i novi stakleni soliteri i cele staklene četvrti, ali još uvek ne preuzimaju primat. Za razliku od drugih prestonica ovde ne postoji jasno definisan centar grada. Najlepša, najsređenija i najuglednija ulica je ulica koja vodi od aerodroma do predsedničke palate i nazivaju je još i „Prvom ulicom“. Tuda prolazi Predsednik. Iako od 1997. nije glavni grad (to je Astana na severu), Almati i dalje odaje utisak prestonice, u svakom smislu. Opera, pozorište, balet, bioskopi, sportska takmičenja, škole i univerziteti, brojni stranci koji tu žive, ekskluzivne prodavnice, klubovi i restorani, najskuplji automobili i moderna bogata mladež na ulicama su 24 sata. Na samo 10 minuta vožnje vozom, slika se menja, u potpunosti.

U gradu je nemoguće prizvati sliku od pre samo 20 godina, kada su, kako mi ispričaše, cisterne dovozile mleko, kvas i pivo na parking, a ljudi sa šerpama, teglama i kesama preuzimali isto. Zvuči poznato. Samo što smo mi (nedo)čekali hleb.

Pored svih ekskluzivnih restorana oduševili su me ipak lokalni „bircuzi“ i restorani oko Zelenog bazara (velika, tipična centralnoazijska pijaca). Bez problema (i treme)  sam ih sama redom obišla. Grad je zaista bezbedan. U Almatiju (a i inače u Kazahstanu) svaki privatni automobil je potencijalni taksi. Dakle, samo mahnete i prvi auto koji stane, to je vaš taksi. Cene su sasvim niske, ali je poželjno da ih utanačite pre nego što sednete u auto. Iako još uvek slabo govorim ruskim, nisam imala problem da se sporazumem niti sam osetila neku neprijatnost. Verovatno zato što je ovo moj grad!

Na pijaci i oko nje miriše šašlik (naši ražnjići) i masna supa s rezancima, preporučljiva za vreme žestokih zima. (Bilo je oko -20 tih dana, ali mene je grejala euforija prvog obilaska)

Na kraju ulice Dostik (prijateljstvo) naišla sam na gruzijski restoran, kažu, među boljima na svetu. Zaboravila sam mu ime, ali potražite ga. Neverovatna hrana, najbolja vina, jednom rečju – Gruzija. Restoran „Borodino“ u Ševčenkovoj 80, nemojte da tražite. U vodičima još uvek piše da je tamo, ali umesto dobrog boršča, na toj adesi naći ćete „Fashion TV Verandu“. Bitke i tradicionalne čorbe su prevaziđene, moda (inspirisana erotikom) izgleda vlada svetom.

Da, umalo da zaboravim suši! Nisam obišla Japan (obećavam da hoću),  ali jela sam suši svuda. Nigde tako dobar kao u Almatiju i nigde miso supa tako slična onoj koju zamađija moja mama JoKo. Čak je i đumbir bio sladak i sočan. (San Sebastijan, tj. Donostia, u Baskiji navodi se kao gurmanski raj, ali ja ipak dajem prednost Almatiju. I to ne samo po kuhinji!)

Parkovi pokriveni snegom i ukrašeni novogodišnjim znamenjem, zaista čine atmosferu ruske bajke. Kažu da su jako lepi kad ozelene i da je Almati najlepši u proleće.  Meni se jako dopalo i ovo zimsko izdanje.

Pokraj grada postoji rekreacijska zona na brdu Kok Tobe (zeleno brdo) koje je s gradom povezano žičarom.

U Panfilovom parku nalazi se stara drvena Ruska crkva Hristovog Vaskrsnuća. To je jedina građevina koja je ostala iz carskog doba i koja je preživela veliki zemljotres daleke 1911. godine i kamenu bujicu koja se potom sa Božije planine sručila i potpuno uništila Grad jabuka.

Na svakom uglu nalaze se i ruska kupatila, vrlo popularna u ovom delu sveta. Neka vrsta turskih kupatila, gde će vas „istretirati“ tako da ćete prvo misliti da su vam polomili svaku kosku u telu, a onda ćete se „navući“ za sva vremena.

   Na samom izlazu iz grada počinje najveća poslastica – obronci Tjen Šan planinskog venca i skijalište Šimbulak. Početna stanica gondole je na 1.690 mnm, kod čuvenog velikog klizališta „Medeo“ na kom je dostignuto najviše svetskih klizačkih rekorda. Poseban procvat klizalište je doživelo sa Zimskim azijskim igrama održanim 2011. godine. Otvoreno je tokom cele godine, a noću se pretvara u mesto za provod. Pamtiću ga po odličnom bendiju koji sam napokon, nakon 4.000 godina njegovog postojanja, odgledala uživo. Doduše bio je to samo trening „Dinama“, ali brojim ga kao Olimpijadu.

Iznad klizališta je brana koja brani grad od kamenih bujica koje su već više puta razrušile Alamati i znatno mu podigle nadmorsku visinu.

I onda kroz staklo gondole ugledah Šimbulak, ski centar smešten na 2.200 mnm, u najsevernijem obronku planinskog masiva Tjen Šana (Nebeska planina) koji se zove Ili Alatau (Ili je reka koja njime protiče i koja pravi te katastrofalne bujice, Ala je Bog, Tau je planina) ili drugi naziv – Zailijski Alatau. Božije planine, stvarno. Deo Nebeskih planina. Ne lažu prevodi…To je da se ćuti i da se upisuju tragovi u snegu. Gondolama se može stići do 3.420 mnm i lepo osmotriti Almati u podnožju ili, na suprotnoj strani vrh Talagar (4.979 mnm). U daljini negde, kad je vedro (a bilo je tih dana baš vedro) nazire se obris onog 7.010 m visokog Kan Tengrija, Gospodara Neba. Nazrela sam svoje sledeće putovanje – skijalište Karakol u Kirgistanu (na svega 400 km od Almatija) i drugo po veličini na svetu planinsko jezero Iskik Kul. Čak mi ni viza ne treba, a put vodi kroz Almati!

   Ovog puta, sela sam u voz i klajkala se 14 h nazad do svog ŠimkentStana. Nisam spavala. Utisci su bezuspešno pokušavali da se spakuju u san. Sa svitanjem sam stigla u kazaški Teksas. Da, stvarno, jeste Teksas.

Usledio je niz novogodišnjih proslava nalik muzičkom toboganu iz ranih 80-tih, uz obilje odličnog kazaškog konjaka, vodke, nezaobilaznog šampanjca, kombinaciju ruskih pesama, trbušnih plesačica i koreanskog „Gangnam stajla“.

U ovom Divljem zapadu na jugu Kazahstana redovno se čisti sneg i led sa trotoara i čak i sa krajnjih traka saobraćajnica. Proradilo je i skijalište.  Na nekih 1.000 mnm, sa svega jedom tanjir-uspinjačom na Vetrovitoj planini (Tau Samali, a zovu je još i Burguljug i Turbaza južnaja) smešten je ski centar. Uz pomoć (vozača) Borisa ovako sam rastumačila tu planinografiju (planinsku geografiju) – najseverniji deo velike Nebeske planine je Božija planina čiji najjužniji ogranak je Vetrovita planina.

Nebo, Bog i vetar… I dobro, prošeta poneko „fensi“ ski odelo. Od mode (i erotike) se, rekoh li već, pobeći ne može, pa čak i kad odete na kraj sveta.

Odgovor mnogima koji me pitaju da li sam srela Borata – ne i nakon tri meseca ovde mogu da vam garantujem da Borat ne KazahStanuje!

gufi djevconka ili guficonkaLenka Timur (rođena Cimet, nadimak Kazah Stanka) sertifikovani putopisac, diplomirala na katedri za puteve Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i od tada skuplja materijal za knjigu „Kako sam počela graditi puteve široke i svetle čija je prašina zlato a ivičnjaci zvezde“. Delove knjige objavljuje na blogovima http://kornat234.wordpress.com/ i http://zidarije.wordpress.com/ kojima opet može prići jer je Deda Mrazarbajev ukinuo cenzuru. Skuplja osmehe i od njih živi. Smeje se mnogo jer je na zidu u gradu u kom je (naopako) rođena zapisano  „Ne plači to mogu i ja“.

zimska idila zanimljivi znaci OLYMPUS DIGITAL CAMERA zanimljivi nazivi zanimljiva arhitektura - Shimkent uspon gondolom do Shimbulaka To be or not be..let it be trag u snegu - neprocenjivo tragovi u snegu  niz Vetrovitu planinu tramvaj u Almatiju uspon gondolom do 3224- Talagar 1 uspon gondolom do 3420- Talagar2 OLYMPUS DIGITAL CAMERA suncana dolina sovjetska disciplina ski avenija Shimbulak ruska pravoslavna crkva u shimkentu putovanje u Vetrovite planine3 putovanje u Vetrovite planine4 putovanje u Vetrovite planine1 putovanje u Vetrovite planine poslednji zalazak u 2012 neka igra novogodisnja proslava novogodisnji tobogan OLYMPUS DIGITAL CAMERA omiljeni park u Shimkentu...zbog lickih gena Pink posta nebo iznad Vetrovitih palnina ne proputsa se prilika za rostilj napustena crkva iz 19 veka ljubav na klizalistu Levi Talagar 3034 mnm konji koji jure hotel Alamti jabuka na dar jedna od mnogobrojnih rafinerija... Kazah Stanka na Vetrovitim planinama kinoteka u Shimkentu klizaliste Medeo deda mraz i vila OLYMPUS DIGITAL CAMERA cuvar Bozije planine cement drva ugalj sve sto jednoj postenoj kuci treba border regularac na Vetrovitoj planini bazna stanica Shimbulak na 2260mnm Bozic after ski party



[1] Uz saglasnost i oSmeh autora preuzeto sa:

 http://oblogovan.wordpress.com/2012/04/29/voz/

 

6 Responses to KAZAHSTANOVANJE – putopis iz Kazahstana – II deo

  1. Sjajno. Ranije sam smatrao da je to samo još jedan od “stanova“… A sada, šta kazah, stan…? Kakav stan, to je prava kuća. 🙂

    Zlaja
    9. јануара 2013. at 12:18
    Одговори

  2. Pingback: Putopis iz Kazahstana – II deo | Ne plači , to mogu i ja ….

  3. Pingback: KAZAHSTANOVANJE – putopis iz Kazahstana – II deo | Ne plači , to mogu i ja ….

  4. Hvala Zlajo! Ako je Depardje dobio rusko državljanstvo, mislim da meni sleduje Kazahstanstvo:)

    Lenka Timur
    10. јануара 2013. at 07:00
    Одговори

  5. Milaja, ja očenj rada čto pročitala eto. Ti takaja umnjica i tak krasivo napisala vsjo, spasibo.

    Negoslava
    12. јануара 2013. at 12:00
    Одговори

  6. Рахмет дос (спасибо мой падруга) !
    Forsira se upotreba kazaškog ( a ja taman počela ponimajut po ruski), mada ga severnjaci znaju koliko i ja, za razliku od ovih mojih (divljih) južnjaka 🙂

    Lenka Timur
    12. јануара 2013. at 16:10
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.