KAZAHSTANOVANJE – putopis iz Kazahstana – I deo

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,putopis |

 Posljednji ovogodišnji broj Afirmatora ekskluzivno donosi prvi dio nesvakidašnjeg, intimnog, zanimljivog i  šaljivog putopisa iz Kazahstana…

Сәлеметсіз бе,

Tako moji sugrađani kažu dobar dan.

Odnedavno (Kazah)stanujem u Šimkentu.

U prevodu to je Zelengrad ili Cvetograd. Došla sam ovog (a čini mi se tako davnog) oktobra pa nisam zatekla ni zelenilo ni cveće, no s nestrpljenjem ga iščekujem. Pogotovo tulipane ili lale. Simbol grada je crvena fontana-tulipan, a tulipani vise i crveno noću svetle od svuda. Sredinom širokih sovjetskih bulevara raširili se drvoredi, a u gradu ima i dosta zelenih parkova – od najvećeg i najlepšeg Dendro parka koji može da stane u niz poznatih svetskih parkova, tu je i Central park, pa park posvećen velikom kazaškom pesniku Abaj Ibrahim Kunanbajevu, zatim Ken Baba park (luna park), moderni park Nezavisnosti (posvećen Neprikosnovenom, a sadrži sve moguće simetrično postavljene (masonske) simbole – i piramide i DNK spirale i lopte i trouglove i Trijumfalnu kapiju), Memorijalni park sa večnom vatrom, u sovjetskom stilu, posvećen je žrtvama Drugog svetskog rata (140,000) i još mnogo manjih parkova. U svakom se obavezno nalazi bar jedan ringišpil. Postoji i velika nova zgrada Cirkusa i veliko klizalište u kojem zamišljam da sam Milka Babović. Smislila sam i novu izreku – spretuletan ko Rus na klizaljkama. Njihova kretanja po „ledenoj plohi“ uvek mi, ko Milki, neprimetno prerastu u prvi bal Nataše Rostove i kneza Bolkonskog u „Ratu i miru“. Bajku mi uvek (na)ruše traponozi zapadnjaci. Ovde me svrstavaju u Amerikanku (jedna poznanica Srpkinja koje se verovatno i dan danas u Abu Dabiju predstavlja kao Italijanka ovo bi verovatno doživela kao kompliment). Jeste da za njih radim (ko i ceo svet), ali nije mi jasno da je to toliko očigledno (čak i u banci dok sam otvarala račun u funtama, pitali su me da li sam iz Amerike). Ili sistem špijunaže zaista radi ili izgledam tako bezlično. Ne znam, ali u svakom slučaju, pomalo brinem. I ćutim (jer nje panimaju ruski). Ne nosim psa sa sobom, jer to nije popularno. Odnos prema životinjama (u gradu) spada u negativne utiske. Zorom šintari krstare gradom i ubijaju pse i mačke. Pticama ne mogu ništa. Nigde, valjda zato, nisu tako glasne. Pogotovo u drvoredu ispred super ultra modernog MEGA tržnog centra. Ko da pokušavaju da dopru do mozga naroda kojem tržni centri postaju najdraža destinacija.

Petnaest posto teritorije Kazahstana je u Evropi a 85% u Aziji. Procenti koji opet ne opisuju šarolikost Šimkenta.

Uticaj Zapada ogleda se u novim tržnim centrima, italijanskim restoranima i kafićima u kojima osoblje govori engleski i ne skida na početku smene namešten osmeh, novim soliterima, staklenim fasadama, 5D bioskopima.

U gradu od 657,100, dnevno je 350,000 automobila. Od LADE (kojoj tepaju Petnaška) preko velikog broja Lexusa, luksuznih Mercedesa (njih voze Emirćani koji gaje sokolove – sunkare u stepama oko grada i po hotelima luksuznim se baškare), pa čak i Bentlija (da, sve sa registracijom 007!). Benzin je jeftin, ali automobili su skupi, te recimo u tome vidim mogućnost saradnje Šimkenta i npr. Beograda gde cena polovnih automobila opada proporcionalno broju građana koji mogu sebi priuštiti luksuz vožnje i održavanja  automobila.

Ne mogu da dokučim čim se moji sugrađani bave. Verovatno kopaju kamenje. Od 105 elemenata Mendeljejevog periodnog sistema ovde ih ima 99.

Nigde nisam videla veći broj menjačnica i srela manje zapadnjaka.

Broj radnji s mobilnim telefonima, ulični preprodavci istih i ljubav građana ka njima zastrašuje. Na ulici možete kupiti sve – od mesa i sveže ribe do cigareta na komad.  S tehnikom i gedžetima u korak su sa svetom i jako je moderno pokazati najnoviji iPad ili neki sličan tablet. Pri tom, u svakoj kancelariji na stolu je veliki digitron i nakon značajnog gledanja tačskrina pristupa se udaranju o zvonke tipke digitrona. Tako (g)radimo Novi put svile. Da, obnavlja se Put svile i s njim nekako paralelno raste Šimkent, nekadašnja (i buduća) važna raskrsnica tog puta. Novi put otvoriće vrata nekim novim uticajima i novim stanovnicima.

U cilju povećanja broja Kazaka, država sprovodi program povratka iseljenika. Kažu da u Moskvi od svih „stanaca“, nema samo Kazaka. Povratnike zovu Oralmani. Država je za njih sagradila zeleno naselje nedaleko od grada. Sve kuće su sa istobojnom zelenom fasadom, pokrivene zelenim salonitom i svaka kuća ima veliki plastenik. Oralmani su dužni gajiti povrće, voće, decu i cveće za državu dok ne otplate cenu kuća. Nešto ih ne vole. Ali ko još voli izbeglice, povratnike i Srbe?

Najbrojnija etnička grupa su Kazasi koji čine 67% stanovništva i Rusi sa 21%. Značajan je broj Tatara, Ukrajinca, Uzbeka, Belorusa, Ujgura, Azera, Poljaka i dr. Neke od manjina poput Nemaca (Povolški Nemci), Ukrajinaca, Korejaca, Kurda, Čečena, Mešketijskih Turaka i politički nepodobnih Rusa su bile prisilno deportovane na teritoriju Kazahstana, u periodu 30-tih godina 20. veka, za vreme Staljinove vladavine. Neki od najvećih Staljinovih radnih logora (gulaga) su napravljeni baš u okolini Šimkenta.

Ima i (neznačajan broj samo sebi jako značajnih) Srba. Čak je i terner ovdašnjeg FK Ordabasi bio Srbin (sezona 2008) te od tad bar po jedan Srbin igra ovde fudbal, a ove sezone i 4 Srpkinje. Tu su i  nekolicina „naših“ (građevinskih radnika) Crnotravaca i par inženejra.

Kad se sretnemo, shvatim da je za „nas“, Šimkent ne jug, već zapad. Ajde, od fudbalera se van terena (i mimo sporta) mnogo ni ne očekuje, ni od radnika (iz)van zida(nja), ali ne znam („nama“) inženjerima kako da oprostim.

Kad smo već kod „frajera“ – zaustavila me policija. Dasa, na tečnom engleskom reče : „Rutinska kontrola, gospođice, ne plašite se. Evo vam moja vizit karta“. Ovde je sve kontra – najpametniji,  najobrazovaniji i najlepši rade u policiji. Zabluda je da su ovo „primitivni“ krajevi.  Šmekerski nekada vešto odglume primitivnost. Njihovi nomadski preci i nezavisan, slobodan duh i dalje živi u njima (što u prevodu s turskog etnonim Kazah i znači ). Moj vozač je Kazah. Zove se Božban ali moji prethodnici Englezi prekrstiše ga u Borisa. Slabo govori(mo) ruski, ali to ga nije sprečilo da me prve nedelje pozove kod njih u kuću na ručak. Kad ga pitam šta je radio za vikend on se nasmeši i kaže da je imao goste dok će moja sekretarica Baškirka reći – Vodili smo decu na hamburgere i prošetali po MEGA centru.

Kod Borisa sam i „kolevku ljuljala“. Kazaci ritualno slave  sve periode života deteta u cilju dubokog i skladnog odnos čoveka i sveta. Prvi od tih rituala je „ljuljanje kolevke“, jer „bebina kolevka su vrata univerzuma.“ Uz šareno dekorisani sto pun raznih đakonija od (napola skrckanih) lešnika, pistaća, badema, bombona, voća, njihovih predivnih uštipaka – baursaka, kaimaka (da, imaju kaimak i tako ga i zovu!), predivno ukrašenog hleba – nana, raznih salata, pita, mantija i pikantni kazij (kobasicu od dimljne konjetine) u sosu od kumisa (fermentisanog kobiljeg mleka) okuplja se familija i uživa u razgovoru i jelu. Hrana se deli od ruke do ruke, a porodična harmonija caruje. Pije se čaj iz malih činijica i na kraju predjela jede se voće. Omiljene su hurme tj. ono što mi zovemo japanske jabuke. (Sad se setih majke mog cimera Srleta koja nam je iz Berkovića u Hercegovini donosila, u sred sankcija, to voće s teorijom da je zdravo i da reguliše telesnu težinu s kojom Srle večito kuburi, a ona će u društvu, pored svih mogućih teorija o zdravom životu, biti upamćena i kao jedina majka koja svom jedincu govori da je debeo.) Posle voća iznosi se bešbarmak ili „jelo 5 prstiju“– kazaški gulaš sa 4 vrste mesa – ovčije, konjsko, teleće i kamilje i testom (nalik na zagorske mlince)  koji se nekad (dok su Srbi koristili escajg) jeo (jednom) rukom. Uz sve se servira ovčija glava. Po starom nomadskom hijerarhijskom položaju: „Glava glavi, pleće harambaši, a fukara može i rebara“ pred mene redovno dođe glava. Tu, za mene, ceremonija prestaje. Kažu da posle ide ovčetina – mladićima daju ovčije uvo, devojke dobijaju nepce, snaha dobija grudi, deca bubrege i srce. Deca ne smeju da jedu ovčiji mozak jer se veruje da im to slabi volju, a kolenica se nikada ne služi  mladoj devojci zbog verovanja da će zauvek ostati usedelica (badava mi što sam vegetarijanac; da sam kolenice glodala bar bi znala zašto se usedeh).

Na jednoj večeri za uvažene goste nekom (ne)prilikom, videla sam i majpalu – jelo od ovčjeg mozga servirano sa očnim jabučicama.

Od svega, najslađi je tatarski kolač čak-čak (male medom zalivene kupe od sitno seckanog hrskavog testa, lešnika i grožđica). Za nekog ko najčešće jede argo supu i buđav lebac, o hrani previše.

Solidnim putem (što se ne može reći i za ovdašnje lude vozače) 45 minuta od Šimkenta, preko sela Georgijevka, Proletarka, Novostrojevka, Lenger, Pjervomajevka i Krasnovka stiže se do podnožja planine Burguljug i skijališta Turbaza južnaja sa velelepnim novim hotelom i jednom (meni zlata vrednom) žičarom. Sneg je tamo napadao, čekam otvaranje sezone (ne znam ko to objavljuje – predsednik, hodža, Saudijska Arabija, Amerika, Rusija, Mesec… Teško se uveriti u šta u Šimkentu manje veruju. Sve slave, to da!)

Na drugu stranu grada put je u znaku Tamerlana, tatarskog emira koji je voleo umetnost (toliko da nije mogao da je ne krade), graditeljstvo i baštovanstvo, bio impresioniran vojničkom taktikom despota Stefana Lazarevića i želeo da ponovo obnovi Put Svile. Početkom 15 veka krenuo je, iz Uzbekistana da osvaja Kinu i stigao do danas, napuštenog, avetinjskog Otrara ili grada duhova, a nekada raskrnicu karavana na Putu Svile. Tu je u nekoj od palata, u februaru 1405. godine umro. Kažu, od prehlade.

U 164.9 km udaljenom Turkistanu (nekada Jasa) je mauzolej hodže Ahmeda Jasavija (kompleks palata i hramova sa tirkiznim mozaicima uvršten u remek-dela ljudske genijalnosti i na listi je UNESCO-ve svetske kulturne baštine), a u Tarazu (173,6 km od Šimkenta ka Almati) su Aiša-bibi, Karahan i Babadži-hatun (izvrsni primerci drevne arhitekture ostali iza velikog Puta svile koji je kao redovna trgovinska i diplomatska arterija trajao od sredine drugog veka pre nove ere do 14 veka).

Prošao je Tamerlan i kroz jedno selo, kroz koje niko sem njega a da tu nije rođen, nije prošao, te su selu dali naziv Temirlan. Tu, 6 vekova posle njega, provodim radni deo dana. U slobodno vreme vozim skejt sa dečacima iz kvarta, igram tenis u novoj hali, plivam u olimpijskom bazenu, organizujem radionice/igraonice u engleskom kulturnom centru, podržavam rad pozorišta i filharmonije, uživam posmatrajući šahiste u Central parku i smišljam kako da se dočepam, svega 712.2 km udaljenog, Bajkonura. Mesec nikad bliži. Pre toga osmotriću ga sa Tanšana (Tjen Šana) i njegovog 7.010 m  visokog vrha Kan Tengri („Gospodar duhova“ ili „Gospodar neba“).

Nastavak sa Zemlje, Neba ili Meseca, sledi… Čitaćemo se mi još!

Srećna Vam Nova ili što Kazaci kažu :

Жаңа жыл құтты болсын!

i

Қош келдіңіз!

(dobro došli)

Lenka Timur, sertifikovani putopisac, diplomirala na katedri za puteve Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i od tada skuplja materijal za knjigu „Kako sam počela graditi puteve široke i svetle čija je prašina zlato a ivičnjaci zvezde“. Delove knjige objavljuje na blogovima http://kornat234.wordpress.com/ i http://zidarije.wordpress.com/ kojima ne može prići jer su na adresi koja se u Kazahstanu cenzuriše, ali njeni prijatelji diljem sveta, objavljuju ih u njeno ime i na njen račun. Skuplja osmehe i od njih živi. Smeje se mnogo jer je na zidu u gradu u kom je (naopako) rođena zapisano „Ne plači to mogu i ja“.

5 Responses to KAZAHSTANOVANJE – putopis iz Kazahstana – I deo

  1. Računaj da si prikupila osmeha za ovu zimnicu… 🙂 Sjajno ti to opisuješ…

    oblogovan
    6. децембра 2012. at 01:07
    Одговори

  2. Hvala Oblogovani Komšija 😀 S ovim komentarom u mislima, imam energije i do Kan Tengrija 😀

    Lenka Timur
    6. децембра 2012. at 20:04
    Одговори

  3. Pravo je zadovoljstvo citati i zamisljati ucesce u putopisnim prilikama koje docaravaju atmosferu prisustva i nas citalaca.
    Drago mi je da sam radio u drustvu putopisca koju u opisima prepoznajem po detaljima i navikama.
    Puno pozdrava iz sneznog Dimitrovgrada.

    MG

    MG
    11. децембра 2012. at 11:24
    Одговори

  4. Pravo je zadovoljstvo dobiti kompliment od jednog iskusnog putnika i putograditelja:)
    Imajući u vidu koliko sam bibera sipala u čorbu (da ne kažem nešto drugo hahahah) koju smo zajedno jeli, ovaj deo „Drago mi je da sam radio u drustvu putopisca ..“ baš razvlači širok osmeh 😀
    Hvala Mićo i od Juga Jugu (tj od srca srcu) veliki pozdrav !

    Lenka Timur
    11. децембра 2012. at 13:24
    Одговори

  5. Divno je to što sam te pronašla i ovde …i svuda. I što gospodin Cenzura malo žmuri na jedno okce.

    Negoslava
    21. децембра 2012. at 09:30
    Одговори

Оставите одговор на MG Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.