Kamena Karmen – jedna premijera

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,satira |

Dve stare primadone zbirno imaju više godina nego zgrada pod čijim raskošno ukrašenim i oslikanim svodovima, vek i po, generacije pevača utiskuju svoj umetnički pečat u operska dela neprolaznih vrednosti. Po njenim brojnim tamnim hodnicima, malobrojnim sobama za upevavanje, prašnjavim garderobama i polu mračnim toaletima, poput veselih duhova decenijama lebde melodije brojnih arija. Sivkasti i graorasti zidovi pozorišta zapamtili su na hiljade i hiljade proba i predstava, gomilu aplauza, bisova, nebrojeno radosti i razočarenja – emocija dobro poznatih pevačima od kojih oni svakodnevno kroje svoj nestvarno stvaran operski svet.

Međutim, šta su jedna zgrada sagrađena još pre dva veka i njena bitnim događajima ispunjena bogata prošlost, naspram monumentalnih veličina starih primadona Julije i Silvije?!

Možda odgovor na ovo nimalo lako pitanje leži upravo u načinu na koji njih dve međusobno komuniciraju pred početak generalne probe opere Karmen.

Primetivši staru primadonu Juliju kako sedi sama na istoj galeriji, par kabina od nje, stara primadona Silvija naredila je svom stalnom pratiocu, od nje pola veka mlađem učeniku solo pevanja, inače, kako on kaže za sebe: „spinto – lirskom tenoru“, da napiše par prigodnih, pozdravnih rečenica na parčetu hartije i odnese joj ga…   

„Draga moja, kako sam samo srećna što te vidim! A sva sam bila, jadna ja, premrla od brige kada sam čula da ti je mačka odgrizla nos. Bogu hvala, kako vidim iz daleka, nos ti je na mestu! A što imaš frizuru… Tako natapirana izgledaš skoro godinu dana mlađa!

Mnogo sam uzbuđena i srećna jer će moji đaci stojeći na daskama koje život znače, oprobati svoje raskošne glasove, podsećajući nas na to kako smo nekada nas dve osvajale pozornice po čitavom svetu! A seti se samo kako sam bila tužna kada sam sva blistajući pevala u Veroni, a ti morala da otkažeš nastup jer si ti pukli šuljevi prethodno veče…

Znajući da među vama čitaocima ima mnoštvo moralnih i etikom odevenih ljudi, prekinućemo sa daljim čitanjem pisma kako ne bismo narušavali intimu dve stare primadone a vas dovodili u nepriliku da vam zbog otkrivanja iste bude neprijatno.

Preskočićemo i Silvijinu ljutnju na mladog, „spinto – lirskog“ tenora koji ju je svaki čas zapitkivao kako se koja reč tačno piše, kao i njegovo nevešto pravdanje kako je prekinuo svoje školovanje samo zato što iznova i iznova sanja da postane jednog dana ako ne horista u Operi onda barem solista u horu.

Ne želeći da dalje gubimo vreme odmah ćemo zaviriti u kabinu primadone Julije, ne bismo li se upoznali sa njenom reakcijom na poslato joj pismo:

„Pevala?! Kreštala si, babetino balzamovana!“ – grizući se za svoju donju usnu i mumlajući stara primadona Julija komentariše pismo. Sedeći na plišom obloženoj stolici prve galerije pozorišta i držeći svojom drhtavom i flekavom rukom parče hartije, ona povremeno podiže pogled sa pisma i blago klanjajući glavom i kiselo se smešeći, pozdravlja primadonu preko puta.

Završivši sa čitanjem pisma, Julija ga zgužva rukom i baci na pod. Stade potom da se nervozno osvrće oko sebe i pušući ustima zabacuje glavu prema parteru. Tražila je pogledom svog pratioca, takođe učenika solo pevanja, mladog i visokog basa. Obećao joj je da će se vratiti za par minuta jer je morao da ode da popije malo vode. Taj dugajlija je umislio da boluje od hroničnog „sušenja grla“. Stalno ga nešto golica po nepcu, baš kao da ga neko draži guščijim perom. Išao je na razna ispitivanja, izbacio je kafu, grejfrut i lisnato testo iz ishrane, prestao da nosi vunene rolke preko golog tela. Međutim, i dalje ga konstantno nešto kako on kaže „šašolji“ i ne da mu da peva preko d1.

Sva nestrpljiva, ne mogavši više da ga čeka, primadona Julija, prethodno preturivši sve po svojoj torbi, konačno nađe jednu hemijsku olovku koja piše zeleno. Potom uze slinavu maramicu iz džepa od kaputa, raširi je i smešeći se stade da švrlja odgovor primadoni Silviji.

Za to vreme, na velikoj sceni, mladi reditelj je davao poslednje instrukcije ansamblu pred početak genralne probe Karmen.

Mladi reditelj prosto obožava Dobricu, iskreno se divi Ljubiši, Gogolj mu je dekadentan ali lucidan, dok Kokovkin i Harvud za njega predstavljaju potpunu enigmu. Što se tiče kolega, pozorišnih reditelja, kune se u Nebojšu i voleo bi najviše na svetu da ode na ručak sa njime i plati ceo račun.

Sada, želeći da napravi nešto originalno i do sada neviđeno na našoj operskoj sceni, mladi reditelj se dugo razmišljao kako da postavi najpopularniju operu Žorža Bizea. Nije želeo da kopira svetski poznate operske reditelje koji po njemu bespotrebno koketiraju sa sadašnošću i sa futurističkim prikazom opere. Tragao je za nečim nesvakidašnjim.

Jednom prilikom, dok je sedeo za stolom u kafani pozorišta, iz dubokog promišljanja trgao ga je nečiji krik. Nespretni kelner prosuo je vrelu supu jednom horisti na pantalone. Stasit i sa dugom, raščupanom kosom, horista je skakao po kafani i podsećajući na besnog primata mlatarao rukama i urlao iz sveg glasa. Posmatrajući sa iskrenim divljenjem veštu transformaciju savremenog čoveka u svog dalekog pretka mladom reditelju sinu ideja. „Postaviću Karmen u kameno doba, u neolit!“, oduševljeno je kazao sebi i još dodao: „Ja sam genije!“

Uz pomoć izuzetno kreativnog pozorišnog scenografa scenu je pretvorio u ogromnu pećinu napravljenu od šper – ploče. Atmosfera davno prošlih vremena upotpunjena je izradom tri dvodimenzionalna dinosaurusa (dva brontosaurusa i jednog tiranosaurusa) od kartona u njihovoj prirodnoj veličini. Scenograf je predlagao da naprave i kartonsku repliku pterosaura koji bi visio sa plafona i njišući se odavao utisak kao da leti. Mladi reditelj je ipak nakon dugog razmišljanja odbacio tu ideju rekavši da u neolitu nisu postojali pterosauri, već da su izumrli nakon Velikog praska! Među binskim radnicima se šuškalo kako u neolitu nisu postojali dinosaurusi uopšte i kako je zapravo to vreme neposredno prethodilo istorijskom periodu. Velike simpatije svih ljudi iz ansambla prema kartonskim dinosaurusima su ipak preovladale nad naučnim činjenicama pa „Dino“, „Željko“ i „Hari“ nisu uklonjeni sa scene.

Sada okružen sa osam Karmen, sa jednom Mikaelom, jednim Zunigom i jednim Don Hozeom mladi režiser objašnjava početnu scenu. Fabriku duvana zamenio je fabrikom kamenog oruđa i oružja. Na sceni je i čitav ansambl sastavljen od mnoštvo horista. U „rupi“ se nalazi stari maestro koji sedi naspram sindikata orkestra.

-Molim vas, rekao sam vam da na generalnoj probi morate svi biti obučeni u kostime za predstavu, a ne da budete privatno obučeni! – ljutito se obraća mladi reditelj horistima koji su se svi do jednog oglušili o njegov zahtev da budu obučeni u kostime skrojene za izvođenje za obnovljenu premijeru Karmen.

-Ja ni pred muža ne izlazim gola a kamoli pred publiku! Kao da smo nudistkinje, sačuvaj me bože! – sikće jedna starija horistkinja.

-Sačuvaj nas bože! – unisono je sokole ostale koleginice.

Za to vreme muški članovi hora se smeškaju i međusobno domunđavaju koja od osam Karmen je najzgodnija.

-Molim vas, molim vas… – zapomaže mladi reditelj – Nećemo valjda ponovo o istoj stvari?! Rekao sam vam ni sam ne znam koliko puta do sada, da se radnja ove Karmen dešava u letnjim mesecima kamenog doba a ne u zimskim i da zbog toga imate manje krpica na sebi! Nemojte po milioniti put da vam govorim o važnosti pozorišne iluzije o kojoj je još Stanislavski nadahnuto govorio u svojim…

-Pustite vi tog vašeg Stanislavskog na miru – odsečno ga prekida ista starija horistkinja pa lucidno dodaje – Otkud znate kakvo je leto bilo u kamenom dobu? Da niste vi naučnik možda?!

-Preklinjem vas! Manje od dvadeset i četiri časa je ostalo do premijere. Nemamo više ni vremena a ni prava na neozbiljnost i neodgovornost! Dakle, gde sam ono stao… A da, vi Zuniga stojite ispred fabrike sa čoporom neandertalaca, vašom ličnom gardom… – obratio se mladi reditelj basu koji se, baš kao i svi solisti, za razliku od horista, pojavio u svom kostimu pećinskog čoveka.  

Kvrgavih i dlakavih nogu, grudi, ruku i leđa obraslih gustom, crnom dlakom, Zuniga je bio rediteljov miljenik. Po njemu on je jedini u potpunosti fizički odgovarao njegovom umetničkom viđenju pećinskog čoveka. Za razliku od Zunige Eskamiljo i Don Hoze su nešto manje dlakavi.

-Vi Don Hoze bacate oko na Karmen koja dolazi sa…

-Izvini što ti se mešam, ali nisi nas još udostojio najbitnije informacije. Koja Karmen od nas osam će se pojaviti u sceni pred fabrikom kamenog oruđa i oružja? – prekida ga plavokosa, zgodna i mlada Karmen, inače miljenica muškog dela ansambla. Ona baš kao i svi ostali solisti ne persira mladom reditelju.

-Ja sam kazala da hoću da pevam celu „Habaneru“! – pevajućim glasom ubacila se u razgovor crvenokosa Karmen.

-A ja hoću da pevam celu „Segedilju“ i hoću da „držim“ h2 kao da je pod koronom! – odsečna je crnokosa Karmen koja se od ostale četiri crnokose Karmen razlikuje po tome što joj je muž Srbin iz Beča.

-Molim vas, preklinjem vas, strpite se! Ona koja bude najbolje „zavodila“ Don Hozea nju ću izabrati za početnu scenu. Kazao sam vam već, odlukom maestra i umetničkog kolegijuma opere svaka od vas će pevati po neki deo iz arija. Morate znati da Bize nije računao na predstavu sa osam Karmen.

-A zašto bi ti uopšte pevala Habaneru? Ti i nisi meco sopran već si čist, lirski sopran i to bez „visina“! – iznenada se obratila plavokosa Karmen crvenoksoj Karmen, nastavljajući njihovu svađu sa prethodne probe.

Nemajući kud mladi reditelj je morao da da pauzu od pola sata pošto je crvneokosa Karmen, otevši prethodno Zunigi iz ruku toljagu od stiropora, fizički nasrnula na svoju plavokosu koleginicu i nekoliko puta uspela da je mlatne po glavi.

Odluku mladog reditelja o polusatnoj pauzi ansambl je primio sa oduševljenjem. Sindikat orkestra je napustio „rupu“ malo pre toga poštujući svoja stroga, sindikalna pravila koja pauzu tretiraju kao „evolucijsku tekovinu modernog društva“.

Stari maestro je ne pomerivši se sa stolice buljio u partituru pred sobom ne izustivši ni jednu jedinu reč.

Velika scena se za tili čas ispraznila i svi nastaviše druženje u restoranu pozorišta, omiljenom radnom mestu svih zaposlenih u Operi.

-Jedna premijera za osam Karmen! Genijalno! – probija se glas jednog grlatog horiste kroz mnoštvo drugih, raskošnih glasova kojima se razmeću umetnici po restoranu.  

Dok sedi u separeu, proćelav ali izuzetno pametan i obrazovan, okružen je povećom grupom svojih kolega koji ga netremice slušaju i klimaju glavama više zbog pospanosti a manje jer se sa njime slažu.

-Zamislite samo, čitao sam, ne mogu da se setim u kojim ono novinama, kako su u nekoj stranoj operi, zaboravio sam gde, morali da naprave čak tri premijere Karmen! Zamislite samo, tri premijere jedne jedine Karmen!

-Ja sam čuo da su na kraju održali samo dve premijere! – odgovara mu jedan horista u dubokom basu.

-Ja sam, naprotiv, čuo da je održana samo jedna premijera! – odgovara drugi horista baršunastim baritonom.

-Jedna, dve, tri, četiri, sedam… Dogovorite se već jednom! – zaokružio je misao svojih kolega bucmasti tenorčić.

Pokraj njihovog separea sede njihove koleginice. Starije horistkinje uglavnom prepričavaju malopređašnji incident nastao između plavokose i crvenokose Karmen i zgražavaju se nad golotinjom sa kojom su na scenu izašli svi solisti. Ipak, dve mlade horistkinje – volonterke, zgodne i lepuškaste, ćaskaju o nekim drugim, neaktuelnim stvarima:

-Juče sam pevala g3!

-Ma daj, lažeš me!

-Keve mi!

-Kako bre?

-Ne znam. Izgleda da mi pomaže meditacija.

-Babangidina ili Mahabharatijeva?

-Nabavila sam Pandžabijevu spiritualnu pidžamu. Donela mi drugarica sa hodočašća po prašumama Vijetnama. Spavam od sada samo sa njom! I da znaš, ono što pričaju o seksu čista je zabluda!

-Spavaš sa drugaricom?

-Ne, spavam sa Pandžabijevom spiritualnom pidžamom!

-Ma, šta kažeš…

U separeu rezervisanom za soliste sede Don Hoze, Zuniga, Eskamiljo, Mercedes i Fraskita. Obučeni u svoje kostime pećinskih ljudi svi ćute zagledani u pod. Don Hoze mašta o Mercedes. Zuniga razmišlja da li je dobro privezao čamac na reci. Eskamilja brine to što je imao samo jednu probu sa dirigentom. Mercedes krije jastučićem svoje nage noge od Don Hozeovog bezobraznog pogleda i usput razmišlja o Eskamiljovoj bradici i njegovim talasastim maljama na grudima, dok Fraskitinom glavom vlada potpuni tajac.

Divnu i neuobičajenu solističku tišinu prekidaju stara primadona Silvija i njen mladi pratilac. „Spinto – lirski“ tenor se poput borbenog petla prsi i teatralno viče na sav glas: „Ave Silvija!“ Njegov meketav glas budi iz dubokog razmišljanja soliste koji kao jedan skaču na noge i dubokim poklonom pozdravljaju staru primadonu. Eskamiljo uzima Silvijinu poput alabastera belu šaku, pa je poput istinskog džentlmena balavi poljupcima. Ozbiljna i svesna svoje važnosti stara primadona skida šljokasti plašt sasvojih leđa i kao na usporenom snimku seda. Ne pomerajući vrat, baš kao da je ukrašena gipsanom kravatom, osmatra lagano svojim ledenim očima svet oko sebe, tražeći pogledom stari pijanino.  Stiskajući tanke usne, kao da drži parče limuna u ustima, ona mljacka suvo, dajući tako znak solistima da mogu da ostanu u njenom društvu. Ovi se potom utrkuju međusobno u laskanju staroj primadoni, čije ćemo opisivanje naravno preskočiti jer svi znamo kako laskanje zna da bude zamorno i dosadno.

Za to vreme, ne napuštajući svoju kabinu na prvoj galeriji, i ne primećujući da je data pauza, uporno, slično prvačetu kad uči da piše slova, primadona Julija pokušavala je da sastavi pismo kao odgovor na Silvijinu poruku. Uporno je tražila pravu metaforu kojom bi iskazala svoje „zadovoljstvo“ primljenim pismom. Međutim, po glavi joj se dosadno motala basna o lisici i grožđu, kao i delovi basne o cvrčku i mravu. Samo povremeno, na trenutak, stara primadona bi podigla glavu sa slinave maramice po kojoj je pisala, umišljajući da čuje nečiji prigušeni krik kako dopire iz daleka, iz neke davne i ispunjene lepim uspomenama prošlosti.

U restoranu pozorišta pauza se neplanirano pretvorila u koncert iznenađenja. Poput mornara koji se krajnjim naporom upinju da svojim mišićavim rukama drže rasklimano jedro da ne padne, tako Don Hoze, Eskamiljo i Zuniga pridržavaju staru primadonu. Stojeći na stolu separea, praćena zvukom raštimovanog pijanina, Silvija klecajući i njišući se tamo – amo, peva ariju za arijom iz opere Karmen. Da još nije za „staro gvožđe“ stara primadona dokazuje izuzetnim vladanjem različitim bojama i tembrima koje poseduje njen glas. Provlačeći se kroz pet oktava Silvija peva i muške i ženske arije ujednačenim kvalitetom i načinom na kojem bi joj sigurno pozavidele i svrake.

Držeći ruke preko svojih ušiju Mercedes, Fraskita i osam Karmen (za koje inače posedujem potpuno kontradiktorne podatke šta su radile do ovog trenutka, pa zato ne mogu da ih iznosim u javnost) zadivljeno gledaju u staru primadonu, njihovu profesorku.

-Ja sam zaljubljena u ovu ženu! – uzvikuje ponosno Fraskita.

-Sve smo! – odgovaraju joj unisono svih osam Karmen i potom se, cupkajući i njišući se u ritmu primadoninog „Toreadora“, međusobno grle.

U međuvremenu u restoran pozorišta ušao je i mladi bas, pratilac stare primadone Julije. Zagubivši se negde po mnogobrojnim hodnicima pozorišta boga pitaj gde je taj zamlata bio i čime se bavio sve vreme svog odsustva. Usput je „pokupio“ raznu pozorišnu rekvizitu. Sklon sujeverju pomislio je da bi posedovanje trokrakog svećnjaka, stariog špila karata, klupka kanapa, rama za sliku, neobično dugačkog kišobrana i tome slično, mogli da mu pomognu da se reši konstantnog golicanja u nepcu.

Ugledavši staru primadonu kako se pevajući klati na stolu separea, mladom basu se iznenada smrači pred očima. On stegnu čvrsto svojom rukom onaj neobično dugački kišobran i uperivši njegov metalni šiljak ispred sebe, poput srednjevekovnog oklopnika na konju, krenu u trk ka staroj primadoni. Ču se vrisak sa svih strana. Neki zatvoriše oči da ne gledaju a neki izvadiše fotoaparate da fotografišu ubod. Ali na samo par koraka od stare primadone mladom basu se iznenada otvori kišobran. Pod vazdušnim pritiskom otvoreno platno kišobrana ga uspori pa nekoliko stamenih horista uspeše da ga uhvate i potom lako savladaju. Dok su ga iznosili iz restorana pozorišta, poput džaka sa krompirom, mladi bas je nekoliko puta glasno i stisnute pesnice poput pravog revolucionara uzviknuo: „Viva la mamma! Viva Julija!“

Ubrzo potom, kao podrška, svi solisti su se priključili svojoj profesorki, staroj primadoni. Poče tako natpevavanje kakvo rastoran pozorišta, a kamoli Velika scena, nisu zapamtili. U početku stidljivo, ali kako je vreme prolazilo sve hrabrije, priključivali su im se i mladi reditelj, scenograf, mnogi horisti, kelneri, čistačice, kuvari, šminkeri, kostimografi, kao i mnogi drugi koji su za razliku od prethodno pomenutih na platnom spisku pozorišta i ako se njihov posao tačno ne zna.

Dugo, dugo, sve do polaska prvog noćnog, gradskog prevoza, zgradom pozorišta odjekivali su pesma, smeh, vriska i cika. Bilo je to veče za nezaborav, veče pred premijeru opere „Karmen“…

***

Par spratova niže, u polu mraku pozorišne scene, buncajući povremeno, stari maestro, sedeći na kartonskom kamenu, priseća se dana kada je bio mlad. Društvo mu čine tri kartonska dinosaurusa.

On sanja na javi i tiho, gotovo šapatom, govori iz srca…

-Lepe dame od mene kriju svoje rumene obraščiće, pa se kikoću i smejulje međusobno i šapuću jedna drugoj kako lepšu momčinu u životu svom videle nisu i kako bi mu ručice svoje bele dale i snove svoje sa njime podelile! A momčina stasit, naočit i prav, gazi po makadamu i kliže đonovima, kao da po ledu gazi. I ne uzmiče pred nikim i nikog se ne boji. Ceo svet kuća je njegova i svaki čovek brat je njegov. I kud god da pođe njega širokim osmehom primaju. Svi ga svojim nazivaju i njemu se raduju. Pred njega bogatu trpezu postavljaju i najboljom rakijom ga nutkaju. Svaki bi ga za zeta poželeo, svaki bi mu ime svoje podario i njegovo prezime za svoje uzeo!

Eh, mladosti moja, kud se lepi dani denuše… Eh, mladosti moja…

Iz mraka gledališta, sa prvog sprata galerije gotovo nečujno, do scene dopire nejako puhanje stare primadone Julije. Naslonjena glavom na plišanu ogradu stara primadona spava.

Pokraj njenih nogu na podu ispala joj je maramica. Pod labavim stiskom njene ruke kao da večno klizi olovka čiji je mastiljavi vrh ispisao samo dve reči. Njen odgovor je glasio: Kamena Karmen…

Buči

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.