Kako (i zašto) pokloniti knjigu? Piše : Dragana Ranđelović

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 11 - februar 2013,kritika,poezija i proza |

 Pokloni mi knjiguVreme poklanjanja je prošlo, barem ono, po broju poklona najobimnije i najskuplje, ali dobro je i sada, kada je praznična gungula prošla, podsetiti se jedne lepe i vredne navike – darivanja knjige. Ona se, na kraju krajeva i ne mora poklanjati tada  ili, ako hoćete, ne mora samo tada. Svako darivanje može biti povod da se daruje lepa reč. U mom detinjstvu (a to i nije bilo mnogo davno), knjiga je bila veoma uobičajen poklon. Moje police pune su raznih naslova, možda i ne uvek primerenih uzrastu i trenutku, ali svakako vrednih dokumenata jednog vremena i svakako, jedne vredne kulture. Ispisane su tu i skromne posvete i čestitke, na liniji povučenoj običnom olovkom, nežnim, detinjim rukopisom, obično na brzinu, pred polazak i uvijanje u ukrasan papir.

Trebalo je da prođe mnogo vremena da se taj manir nekako vrati. Valjda su godine koje su usledile razvejale svaku pomisao da se čoveku pokloni nešto što nije kozmetika ili garderoba, ili bilo šta što ima praktičnu vrednost, da bi mi nedavno, moja divna prijateljica, donela, kao poklon za rođendan, knjigu. Skoro da sam se postidela pred njom, jer joj ja, profesor književnosti i svakako ljubitelj knjige, nisam takav poklon upriličila prva.

Sada sam to ispravila. Darujem knjigu, jer, ona je ipak najvredniji poklon od svih.

Ali šta, kako i kome pokloniti?

Kupovina knjige za dragu osobu, poklon je intimniji od drugih. Spomenula sam jednom da mi se drugarica naljutila zato što sam joj, kao poklon za diplomiranje, donela knjigu tendencioznog naziva “Kako upoznati i zadržati muškarca”. Nije vredelo što sam naglašavala da je u pitanju šala, ona je u tom gestu prepoznala malograđansko zapitkivanje, čija frekvencija raste sa završetkom studija – kada ćeš se udati?

Knjigu, dakle, treba birati pažljivo, i po naslovu i po temi.

Nemojte se bojati i da knjigu poklonite onome ko uopšte ne čita. Nađite ono što mu odgovara. Svom mužu, zakletom ljubitelju fudbala, poklonila sam knjigu “Stadionska groznica” Nik Hornbija. U početku mu je bilo čudno, ali kada je počeo prijateljima da govori o knjizi i njenom sadržaju, došlo je do nezaobilaznog pozajmljivanja od ruke do ruke, sve dok celo društvo fudbalomanijaka nije pročitalo i poslednji redak. Bratu sam poklonila zanimljivo izdanje Čarobne knjige “Znam da imate dušu“ Džeremi Klarksona i sličan odgovor bio je i kod njega. U početku odbojnost, onda pomirenje sa činjenicom da bi trebalo da pročita novogodišnji poklon, a onda i čitanje. I oduševljenje, jer knjiga je najpre, izuzetno duhovita (ko je gledao emisiju Top gear, onaj čupavi i najsmotaniji je autor ove knjige), a pored toga zanimljivo i neposredno govori o nastanku velikih mašina u prošlosti. Mami, naravno, večitoj romantičarki, “Zimski dvorac” Džona Bojna, romantičnu dramu o poslednjim danima Romanovih, ali i o čoveku koji, sticajem okolnosti, prisustvuje njihovoj propasti i postaje jedini njen svedok i zapisničar, snaji “Jedi, moli, voli” Elizabet Gilbert, jer to su tri stvari koje nesebično čine naše živote ispunjenim….

Kada sam im podelila poklone, posmatrala sam njihova lica, sva zbunjena (možda i razočarana, jer Nova je godina, zaboga, a ti poklanjaš čitanje knjiga!), ali znala sam da oko sebe gradim, možda polako i užasno sporo, ali takve gradnje moraju biti sigurne i pouzdane, jedan krug čitalaca. I to meni najbližih. Sada imam sa kim podeliti, ako ne komentare o knjigama koje ja volim, a ono bar poštovanje knjige i njene vrednosti.

Isto tako, može se pokloniti svakome knjiga, jer svaka knjiga ima svog čitaoca. Tržište je prepuno raznovrsnih priručnika, romana o raznim temama, pa i tih knjiga o samospoznaji (ali na koje se niko neće naljutiti) i uz malo truda, može se odabrati zanimljivo i jedinstveno delo.

Koleginica moje majke, kada joj je pričala o poklonu koji je dobila za Novu godinu, izjavila da bi takav “poklon” bacila kroz prozor, jer to je za nju uvreda?! Sada je pozajmila taj isti poklon da vidi šta to moja majka stalno čitucka kada ostali ogovaraju i gledaju u šolju. Polako, kažem, što sporije, bez pritiska.

I najvažnije od svega – posveta. Knjiga ostaje na polici zauvek. Ko će se sutradan, kada ostanu naša deca i unuci, znati ko je i kojim povodom pokloni neki naslov uz puno ljubavi i poštovanja. Moramo napisati. I kada je poklon upriličen i kojim povodom i kome (ali ne samo – dragoj tetki, već najboljem nosiocu oklagije i držaču kecelja na svetu, na primer). Ne morate više ni povlačiti linije, neka bude i ukrivo, možda onako šmekerski, kao žvrljotina, radi osećaja neposrednosti. Imajte, međutim, na umu da će vaš prijatelj knjigu ne samo pročitati, već možda i pozajmljivati drugima, te vodite računa šta ćete u njoj zapisati. I neka bude i kratko, a može i duhovito, sve sa ciljem da se darovani nasmeši, izbriše zbunjenost i početno razočarenje i pomisli da bi upravo ova knjiga mogla biti prvi korak ka zbližavanju sa vama i možda  (onoj pravoj) samospoznaji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.