KAFKA PROJEKT- FRONTIERE-GRANICE-MEJE-GRENS-BORDERS

Filed under: afirmator,broj 17 - avgust 2013,pozorišna kritika |

 

Kafka-gen.-proba_041

 

KAFKA PROJEKT- FRONTIERE-GRANICE-MEJE-GRENS-BORDERS – autorska predstava koreografkinje iz Amsterdama – Karine Holle – produkcija ITALIJANSKA DRAMA HNK IVANA PL. ZAJCA – u okviru festivala n- RIJEČKE LJETNE NOĆI, subota 13.jul 2013.
HRABRO PREISPITIVANJE
U ova teška vremena, kad se masovno gase festivali i kad se iz raznih razloga štedi na kulturi i umetnosti – festival RIJEČKE LJETNJE VEČERI ipak opstaje i u smanjenoj produkciji, uz poomoć gostovanja predstave Mirandolina, sa festivala BUDVA GRAD TEATAR i uz rekonstrukciju nekoliko starih predstava u raznim gradskim prostorima – opstaje, ispunjava svoj zadatak – održavanje letnje kulturne scene – ono što je nekadašnji BELEF bio za Beograd – i još uspeva da napravi sopstvenu FESTIVALSKU PRODUKCIJU! Kao i vise puta do sada, ta produkcijamje vrlo ambiciozna, a ipak, vrlo racionalna – predstavu je praktično pripremio ansambl Talijanske Drame HNK Ivana Plemenitog Zajca, Rijeka i biće na redovnom repertoaru te kuće – ali ići će i na MItel Fest u italijanski grad Chividale, kao jedina hrvatska predstava kojom će se, umetničkim delom, još jednom obeležiti ulazak u Evropsku Uniju. Za tu priliku odabrana je tema – GRANICE i u naslovu se pominje na raznim jezicima – Italijanskom, Hrvatskom, Slovenačkom, Holandslkom i Engleskom. Utoliko se podupire ideja jednistvene Evrope, ali sadtržaj je vrlo mučan – predmet obrade je literarno delo Franca Kafke i to u plesnom, koreodramskom smislu Teatra Pokreta. Predstavu je vodila, kao svoj autorski projekt poznata i iskusna holandska koreografkinja a izveli su je GLUMCI Talijanske drame, kao i nekoliko maldih gostiju iz cele Istre, preko svih starih i novih granica i iz raznih kulturnih i umetničkih sredina i profesija.
Uzeti delo Franca Kafke – jednog od najmračnijih autora Srednje Evrope, autora koji je sumnjao u realnost i samog sveta i života, pomešao vremena i prostore, filozofiju i poeziju, pomešao veru i skepsu, razbio iluzije površnog humanizma, raslojio razum, intelekt, emotivnost, iskustvo – postavio najdublja pitanja o stvarnosti i iluziji, kao i o potrebi i smislu čovekovog opstanka i borbe za usavršavanje. Uzeti Kafku – tog najmračnijeg sumnjala za temu predstave koja će podupreti težnju EVROPEIZACIJE i to uraditi u okviru Talijanske – znači MANJINSKE drame u Rijeci, ionako višenacionalne i odavno proevropske – ali male i sve siromašnije sredine…tu postaviti pitanja potrebe i smisla – opstanka, evropskih moralnih nasledja, cilja i smisla udruživanja i procene borbe medju ljudima za bolje parče neba…sve to uraditi uglavnom, bez teksta, sa minimalnim citatima izjava pojedinih likova iz bogatog Kafkinig arsenala groze, jeze i mračnih opsena, ili intelektualnih bravura briljantnog skeptika…sve to prikazati sa glumcima koji plešu, u izvrsnoj i hrabroj – modermnoj koreografiji…pa to je zaista NEVEROVATAN PODVIG I IZAZOV! Moramo imati na umu i činjenicu da se rad Talijanske Drame u Rijeci, kao manjinskog pozorišnog kolektiva, budno prati od raznih Veća i Odbora, raznih Ambasada i Ombudsmana i nekako se glavni akcenat stavlja na ostvarivanje kulturne samostojnosti Italijana u Rijeci i Hrvatskoj, što bi podrazumevalo da se prave predstave na teme poznatih i proverenih dramskih i literarnih dela, koja afirmišu klasične vrednosti kulture i naroda kome su posvećeni, kao naravno – i da stvraju neke MOSTOVE izmedju Hrvata i Italijana – gledano sa istorijske, ali i savremene tačke gledišta. Narvno – sve to može da bude i jako zanimljivo, ali uglavnom, sve to ispadne birokratski suženo, kratkovido i kruto. Sličan problem imaju i u Vojvodini umetničke ustanove, narvno pre svega pozorišta, manjinskijh grupacija. Sećam se vremena kad su Madjarska pozorišta igrala najviše poznate operete i po tome bila poznata – dok se neko nije osmelio da u Novom Sadu, Subotici, Kanjiži, Senti….počne da preispituje REALNE i bitne teme i probleme i savremenog društva – tada još i socijalizma, kao i savremene pozorišne forme i pojmove. Tek tada je to zaista postalo PRAVO pozorište – doduše na Madjarskom jeziku Nacionalne Manjine u Vojvodini, ali ušlo je u neograničenu kulturnu arenu cele zemlje i naravno, Evrope i Sveta. I dok se nije i tu dokazalo da je SVET JEDAN, madjarska umetnička scena je bila u nekoj vrsti izolacije i time, u društvenom zapećku, a sada je to – svako pozorište za sebe – važan element kulturne matrice sredine u kojoj deluje – predstave gledaju svi, ne samo Madjari i uticaj se širi na sve stanovnike. Ostaje još samo UMETNIČKA analiza svake predstave, a multikulturalnost postaje svakodnevno zajedničko bogatstvo.
Talijanska Drama HNK Ivana Plemenitog Zajca iz Rijeke, već je ranije radila predstave aktuelne društvene problematike – gledao sam ARIVA DRUZI, komad Milana Rakonjca, poznatog kulturnog pregaoca emancipacije različitosti u Istri – Hrvatske, Italije i Slovenije, u režiji Larija Zapije – komad o bolnoj problematici iseljavanja optanata, italijanskih starosedelaca, pod različitim pritscima posle Dtrugog Svetskog rata, iz Pule. Ova nova predstava je još veći izazov – pre svega umetnički – glumci su postali, pre svega odlični plesači – ali u modernoj koreografiji, gde je njihova plesačka spretnost bila jako podržana nnjihovim glumačkim umećem i nadahnućem. Hoću da kažem – to jeste bila predstava u kojoj se izvodjači izražavaju igračkim pokretima, ili bi bolje bilo reći – izražavaju se na nov način shvaćenim i vrlo razigranim MIZANSCENOM – pokretom u prostoru, sa maštovitim kretnjama i grupnom fizičkom ekspresijom. Sve je to uspela da organizuje koreografkinja i pedagog iz Amsterdama, Karina Holle, stvarajući jedan sasvim svež pozorišni amalgam, sastavljen od emocija, pokreta, ekspresije, odnosa, osvešćene grupne igre, poverenja medju partnerima, poezije i intuicije, racionalnog i iracionalnog susureta sa Kafkinim svetom. Taj svet ljudskih tajni i mračnih preokupacija smrću i kaznama – neka duboko evropska veza katoličkog i jevrejskog sveta nesigurnosti i samoispitivanja, pravi je način da se iskreno pogleda u dušu Stare, Nove i Novonastajuće Evrope, sa svim njenim slabostima u iskustvu, ali i u trajanju. Pozorište je ovde bilo način da se postave duboka pitanja samopoznavanja i samopoštovanja – moći tumačenja i razumevanja i sebe i drugoga, u tom vrtlogu istorije i svakodnevice, u mutnim vodama nikad nezavršenih procesa prilagodjavanja i krivica naroda, ljudi, krajeva – GRANICA!

images

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Razumljivo je da je najdrastičnije pitanje bilo pronadjeno u svetu iznenadnog PREOBRAŽAJA jednog Kafkinog lika u nekakvog nestećnog, ogromnog tvrdokrilca –insekta, priča u kojoj čovek, iznenada u poziciji ogavnog životinjskog iszdanka – izrazi svu svoju autoagresiju i sumnju u pravo na opstanak, kao i sumnju u pravo na najvišu tačku u razvoju biološkog sveta. Jednom bačen na nižu tačku Darvinizma – čovek postaje ranjiv i nemoćan i tek tada je moguće sagledati njegovu grubost i ništavnost – zavisnost od puke biologije, koju civilizacija skoro uspoešno skriva. Jednostavnim koreografskim rešenjima – mladi Tomas Kutinjač se dramatično kreće, praktično više ležeći na ledjima i koračajući i rukama i nogama, unazad – bauljajući plašljivo i panično po prostoru scene, u kontaktima sa drugim karakterima – ova scena obeležila je dramatiku Kafkine proze i to preko NAJTEŽE priče za scensku vizuelizaciju. I ostale scene imale su i dramatiku i poetiku, koja je skidala slojeve sa većih ili manjih Kafkinih dela – od Procesa, do malo poznatog Jaastreba, sve je vrvelo od asocijacija, podsećanja i preokrteta – od literature do svakodnevice i nazad.

Prostor nekadašnje fabrike papira u Rijeci – poznata HARTERA, već odavno je kultni kultrni prostor istraživačkoe umetnosti. Sablasne prazninme ogromnih gradjevinskih prostora, litice kanjona Rječine koja je presušila, ili negde zaustavljena branom…sve to dalo je celokupnoj festivalskoj večeri značaj umetničkog i društvenog čina. Otkrili smo i svet pozorišta, odmotavao se pred nama mfilm preispitivanja ideje Evrope, a sagledali smo i sklop okolnosti u kojima se probija moderna umetnička misao i misija Talijanske – manjinske drame u Rijeci. Sva pitanja su se otvorila, a predstava je mujdro vodjena autorskom rukom Karine Holle – provocirala i podržavala asocijativnost gledalaca. Bravo! Čestitam!
Goran Cvetković, Radio Beograde 2 – utorak 16.jul 2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.