Junske pesme, Uma Vid

Filed under: 2019,Broj 89 - avgust 2019,poezija,poezija i proza |

BORHES I JA

pada kiša,
da je Borges živ i ovde,
izvela bih ga napolje
i rekla bih mu –
evo ti čoveče,
nema kišobrana,
ima kiše.
u ‘Trenucima’ se kaješ,
dakle namokri se,
pokisni.
Oh!

 

(16.jun 2013)

 

 

JUN, 1

 

šesnaestog juna dvehiljadetrinaeste godine

isto je padala kiša kao i danas

milica je isto tada slavila svoj rođendan

(rođendani su loši

jer je to način vremena da te opomene

da ti ga preostaje sve manje;

zato ga ne bi smeo opovrgavati)

šesnaestog juna dvehiljadetrinaeste

sedela sam u uglu sobe

i čekala devetnaesti jul,

i sat da otkuca let za beograd

i dan kad bi me opet moj umrli pas keza sačekao i zacvileo

kao da se nikada nismo rastali

i baba vuku koja bi preda mnom zaplakala

kao da smo se uvek samo rastajale

i dedu i babu koji bi me dočekali gozbeno

kao da me nikad pre nisu dočekavali

šesnaestogjuna dvehiljadetrinaeste,

preklinjala sam borgesa pesmom,

u kojoj bi ga da je živ

izvela napolje da se namokri

jer se u „trenucima“ kajao što je uvek sa sobom nosio kišobran

šesnaestog juna dvehiljadešesnaeste

sedim u uglu sobe

čestitam rođendan milici

razmišljam o umrlom kezi

o umrloj baba vuki,

zovem dedu da ga pitam da li još uvek ima aritmiju i bol u grudima, i

da li je baba imala dobar prijem u bolnici

prisećam se „trenutaka“

mislim na sačekivanje

i da je zaraziti nekog čekanjem najsigurniji način vladanja njime

šesnastog juna dvehiljadešesnaeste

slušam kišu kako rominja

gledam u vreme koje otkucava pola jedan,

uzimam torbu zaključavam vrata

shvatam da sam zaboravila kišobran

vraćam se nazad uzimam ga i trčim na autobus

nemareći na kajanje

dolazim na posao i sećam se

danijelove poruke gde mi recituje „trenutke“

i opominje

da se učim na greškama svog omiljenog pisca

i nika kejva

s kojim sam vanredno uglas recitovala

„oh let the damn day break, rainy days always make me sad“

 

razmišljam kako

u meni se sažima vreme

u kojem kao da se survavam

kao da se

sur

va

vam

 

JUN, 2

 

šesnaestog juna dvehiljadesedamnaeste

čestitala sam milici rođendan dan pre –

ne znam zašto ljudi slave rođendan

trebalo mi je vreme da shvatim da su rođendani tek brojke, važan je samo život

 

danas je jedan redak šesnaesti jun

jer je švedska bila nekišovita –

nebitan faktum

ne mora da pada kiša da bi bilo kišovito

 

šesnaestog juna dvehiljadesedamnaeste sedim

u uglu iste sobe kao dvehiljadetrinaeste

kad sam napisala „borhes i ja“

tada sam mislila

kako bi bilo važno izvesti borhesa na kišu

da se ne bi kajao u osamdeset i nekoj

što nikada nije pokisao

to mi je tako nebitno danas

pokisla sam, skoro, do gole kože

po ko zna koji put jer sam se plašila da se kajem

danas znam da je kajati se neminovno

da bi naučio da se ne kaješ –

vatra se vatrom gasi

 

ne znam zašto još uvek praktikujem pisanje pesme

šesnaestogjuna

valjda želim uspostaviti neki red, u neredu

stvoriti neku ličnu tradiciju, običaj,

pokušavajući da dozvolim sebi da mi se desim

jednoga dana prestaću da protičem kroz vreme

jednoga dana postaću kapetan svoje sudbine

 

 

viktorija ne veruje sreći

 

ja sam

ogledalo svoje besmislenosti

akademska igra traženja uzročno-posledičnih veza

usvajanja floskula:

da se sve dešava s razlogom,

da što nas ne ubije ojača nas

da ne znamo zašto je nešto dobro

 

ja sam

potraga za čovekom koji je našao razlog,

dobro

ojačan a neizmrcvaren

 

ja sam (u ogledalu)

smisao ispravljanja drine

-lomnjava jezika o zube

kad izgovara lutalica

jer asocira na slomljenu mene dok

l-u-t-am

 

ne mogu da se pomirim s tim

da moje nije samo bespuće

“prekrasno je što nam svaki dan daje razlog da nestanemo”

 

slušala sam priču o razvoju jastoga:

kad mu ljuštura postane uska, odbacuje je

i traži drugu koja mu omogućava da raste,

itako u ne-do-gled

 

dok sam

ogledalo svoje besmislenosti

ja sam (u ogledalu)

rak koji odbacuje svaku viktoriju

koja mu postane uska

černogorska

 

šta bih vam rekla,

more zapljuskuje u kamen,

pričam u nedogled, a negovorim ništa,

beznadežno neuklopljiva

 

kupujem knutovu viktoriju,

tek onda počinjem govoriti,

prodavačica knjiga naplaćuje

imam još pet knjiga u torbi,

zarivene, potpisane, datumom i mestom gde su kupljene,

sa selindžerom i ćilibarom, medom, i oskorušom,

posvetom da uvek budem viktorija

koju uvek kad čitam pitam je gde je nestala

i na koju se tačno misli

 

beznadežno neuklopljiva

šuštim u moru, umišljajući da nisam

vodofob iz pesme o vratima i ključu

gde mi se činilo da najbolje otvaram sebe

i da ta viktorija treba da budem

 

zavirujem tamo

zavirujem u još hiljade drugih sopstvenih pesama

u kojima sam se isto tako najbolje otvarala

i bila ta koja treba da budem,

tražeći viktoriju

koja treba da budem

 

no mene nema nigde više tamo,

sve koje sam opisalameni su strane,

a kroz mene su prošle,

za milion godina ili već kad završim stih,

neće me biti ni u ovoj

a baš mi se ona čini tako najsličnija meni;

sad

 

Autorka o sebi:

Viktorija Marinković, pišem pod pseudonimom Uma Vid.
Napisala sam zbirku “Viktorije“, koja se sastoji od prethodne 3 zbirke.

Živim u Stokholmu, a iz Vranja sam.
Pišem stalno i svašta. Jednom ću da izdam roman na švedskom 🙂 a u Srbiji će da me prevode.
Imam tragičan broj godina, no godine su samo brojke, tako da 27.
Radim kao medicinska sestra i ne mislim da je to moj poziv. Mislim da su pozivi mnogo glupi. Telefon stalno stavljam na “tiho“.
Slušam svakakvu muziku, ali najčešće svoj unutrašnji glas.
Volim da se ne pravim luda. Volim kad se ljudi ne prave ludi, već kad su prirodno takvi.
Uskoro počinjem da radim na odeljenju za psihoze.
Stalno meditiram i svaki dan ljubavišem.
Ljubav je stanje u kojem postojim, i može da me usreći i patka dok je gledam kako pliva.
Živim inače pored jezera, baš je simpatično.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.