Junaci „Prvog srpskog kulturnog ustanka“

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,društvo |

Piše: Vladimir Bulatović

U polu tami sobe pognut nad svojim radnim stolom nešto je švrljao. Grickajući olovku merkao je tekst pred sobom. Povremeno su mu glavom odjekivala davno prohujala junačka vremena kada se narod pritisnut janjičarskim terorom dizao na bunu. Slike spaljenih kuća, raskopanih dvorišta, oskrnavljenih grobova, srušenih crkava i obeščašćenih tela nabijenih na kolčeve promicale su mu u bljeskovima pred očima okrvavljenim od višesatnog zurenja u papir, ubedljivo ga podsećajući na razloge zbog kojih je odavno prestao da gleda domaće filmove.

Još kao student Filološkog fakulteta smera za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik, upoznao se sa bolnim, istorijskim istinama. Čitajući Ćosića shvatio je ko su zapravo bili pravi oslobodioci Srbije u Prvom svetskom ratu. Svaki treći Srbin nije se vratio svojoj kući. Ostali su austrougarski vojnici koji su svoje lakovane, vojničke čizme zamenili opancima.

Potom su se Srbiji desili komunizam, Tito i partija. Ludi Srbi, ili barem ono što je preostalo od njih nakon dva svetska rata, prihvatili su „tajne planove“ Kominterne o razbijanju srpske države. Bila je to osveta sovjetskog režima za prihvatanje belih, ruskih oficira nakon revolucije.

Izučavajući jugoslovensku posleratnu književnost upoznao se sa delima mnogih hrvatskih pisaca. Na prvi pogled zaljubio se u poeziju Tina Ujevića. Izuzetno je cenio Gustava Krkleca, ali nikako nije mogao da svari Krležu, bivšeg austrougarskog špijuna. Drugari Tito i Krleža su po njemu bili najodgovorniji za „komunističku kulturnu kontaminaciju“, poharu koja se nije slučajno primila na svetom, srpskom tlu. Neko ju je morao naturiti ponosnim ali ne i uvek mudrim srpskim glavama.

„Trebalo bi dići ustanak, nalik Prvom srpskom ustanku!“, prođoše mu glavom genijalne misli. Srce odjedanput poče da mu lupa kao ludo. Gotov da vrisne od sreće reče glasno:

-Kulturni ustanak! Raskinuti jednom za svagda sa Krležijanskom kulturom!

Odmah se bacio na razmišljanje. Ko bi mogao u ovoj neprosvećenoj i polupismenoj Srbiji 21. veka da bude vođa kulturnog ustanka? Hm, teško je to pitanje, čak i za bivšeg urednika Kulturno – zabavnog programa državne televizije.

„Eh, lako je Srbima nekada bilo. Jesu bili nepismeni, ali su brate imali Karađorđa! A gde ja danas da nađem takvog junaka…“, mučile su ga plemenite misli. I što se više napinjao da se seti koga bi mogao u „Vožda kulturnog procvata vaskolikog srpstva“ imenovati, nikako mu se nije dalo da „porodi“ ime najvećeg među svim junacima. Da je među političarima tražio kakvog vođu mogao ih je na sve prste obe šake i obe noge nabrojati, ali tražiti junake među umetnicima i kulturnim radnicima, eh, to su bile muke junačke.

I onda, kao u magnovenju, na pamet mu pade još jedna genijalna misao. „Ako ne mogu da nađem junake barem uvek mogu da nađem anti – junake!“ Zatim stade kao lud da švrlja po listu papira imena glumaca, reditelja, pisaca, pevača i mnogih drugih, a svih onih koji svoju umetničku slobodu nisu vezali za nacionalističku propagandu kojom mnoge infatilne glave robuju i u svojim zrelim, intelektualnim godinama.

„E, sad ću ja vama majčinu majku! Hteli ste sa „žutima“ i „ljubičastima“ da se ljubite a od nas pare da primate!“, činilo se kao da bunca. Kada je konačno završio spisak stade da ga čita. I bi mu žao što je među mnogim imenima prepoznao neke njemu omiljene umetnike, legende. Ali, nije mogao nazad. Kulturni ustanak mora biti sproveden bez milosti. „Neka su legende. Nisu dovoljno dobri Srbi!“, ubeđen je bio u ispravnost svog mišljenja.

Nasledivši izuzetne radne navike još sa fakulteta tekst je još nekoliko puta dobro ispregledao, sredio gramatiku i stilski sve uredio. Potom je ugasio svetlo za radnim stolom ostavljajući tekst da prenoći.

Prešao je u dnevnu sobu, otvorio frižider i uzeo pivo. Otvorio ga je, ispio malko od penušavog i sevši na fotelju u dnevnoj sobi stao da razmišlja: „Sve je spremno za početak Prvog srpskog kulturnog ustanka. Imam spisak „dahija“ i „janjičara“ i… Eh, jebi ga, još samo da pronađem i junake… “

2 Responses to Junaci „Prvog srpskog kulturnog ustanka“

  1. Uz jednu i druga bljutavos
    Tasic Dragi analyt

    Dragi Tasic
    9. септембра 2012. at 07:30
    Одговори

    • Pretpostavljam da ste mislili na bljutavost. Hvala Vam što čitate i komentarišete. Svako dobro!

      Vladimir
      9. септембра 2012. at 09:09
      Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.