Jovanovo Otkrivenje i njegova motivska korespondencija sa pesmom „Spomen na Ruvarca“; Piše: Ljiljana Janković

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 11 - februar 2013,kritika,poezija i proza |

“JOVANOVO OTKRIVENjE” I NjEGOVA MOTIVSKA KORESPODENCIJA SA “PESMOM SPOMEN NA RUVARCA”
Autor koristi iluminativni tip citata da bi ukazao na različite mogućnosti tumačenja, jedne kanonske knjige u novom kontekstu, izražavajući zapitanost u pogledu tumačenja dela. Citat i citatni signali način su da se povede dijalog sa suprotnih zaoštrenih pozicija, o svrhovitosti stvaralaštva, o grehu i bezverju, o družbi, iskušenjima i savladavanju iskušenja, o krivcu, koji je unapred osuđen, jer je čovek izgubljen u mračnom vilajetu, gde nema bezgrešnih. Tu se ističe večna čovekova potreba da preispita sve kanone, da spozna i promisli o svemu što se kosi sa njegovom spoznajnom fazom i merom duhovnog rasta.

Apokaliptika se etimološki označava kao otkrivenje, a naziv je za hrišćanske spise koji s proročkim autoritetom govore o kraju sveta, završetku istorije i stvaranju novog, idealnog prostora i razotkrivaju buduće događaje. Postoje dve vremenske perspektive apokaliptičke književnosti. Sadašnja, koja se ponavlja prolazeći i dolazeća, izvanvremenska, u kojoj vlada savršenstvo Božje pravednosti i ljubavi. Novi zavet sadrži samo jedan apokaliptički spis, a to je Knjiga otkrivenja Jovanovog. Predskazanje je drugog silaska Spasitelja, strašnog suda, raja ili pakla koji sledi, i večnog života odabranih, čija imena su upisana u Knjizi živih, koji učestvuju u velikoj nebeskoj liturgiji, u trijumfu silaska božjeg carstva na zemlju.

Apokalipsa nije prepoznatljiva samo po temama i sadržaju, nego i po stilskim odlikama; ezoteričnog je karaktera, zagonetnog značenja, najčešće potpisana pseudonimom. Objava je forma apokaliptičnog pisanja, kojoj posreduje anđeo ili neki drugi nebeski tumač, koji apokaliptičara vodi na nebesko putovanje ili objašnjava mu božje tajne. Apokaliptičari su bili privrženici pisane reči, mudraci, dok su proroci pripovedali usmeno i njihova su se učenja tek kasnije zapisivala u besedničkoj formi. Postoji razlika između Knjige otkrivenja i ostale apokaliptičke književnosti, jer predstavlja novozavetnu knjigu, u znaku otkrivenja proročkog duha Jovanovog, kroz ideju mesijanstva. Pisac Otkrivenja, za razliku od pisaca apokaliptičara, koji kriju identitet iza pseudonima, potpisuje poslednju novozavetnu knjigu vlastitim, autoritativnim imenom. Postoji razlika i u stepenu otkrivanja nebeskih tajni – dok pisci apokaliptičke književnosti obznanjuju eshatološke zagonetke pomoću nebeskih tumača, Jovan u Knjizi otkrivenja, čitaocu prepušta ulogu misionara i tumača.
Čitalac promišlja, kombinuje i proriče otkrivši bezgranične mogućnosti tumačenja knjige, koja zahteva pojačan receptivni napor, gradeći vlastiti smisaoni univerzum teksta.
Kostić u pesmi “Spomen na Ruvarca” raspravlja sa senom mrtvog prijatelja o pitanju tragičnosti, odnosa života i smrti, ovozemaljske površnosti svega saznanja i onostrane duboke spoznaje, u čemu je tajna čovečjeg smisla, poziva, o jamačnosti opšteg uskrsa ili spasa , glavna tačka svih pesničkih i filozofskih napora. U završnoj poruci pesme nalazimo poentiranu filozofiju dvojstva između duše i tela, kao osnovu ljudske tragičnosti:” Alfa i omega…”
Ta mudrost je ponikla na temeljima Igoove misli, kao što je dobrim delom otud potekla i pesma “Do pojasa”, u kojoj je video u čoveku dvojnost božanskog i demonskog:” Pa do pojasa život nam je ceo…”
U vreme kada je pisao pesmu “Spomen na Ruvarca “1864/1865.  pesnikovo stupanje u dramatičan sukob sa hrišćanstvom, povremeno bežanje iz ovog sukoba u ateizam i helenski paganizam, predstavljaće verodostojan ambivalentan stav Lazin prema hrišćanstvu , pa i religiji uopšte. U pesmi “Spomen na Ruvarca” Laza je postigao vrhunac sumnje u vrednost pravovernog hrišćanstva.
Ako je Jevanđelje nekad i tešilo Lazu i privremeno i kratkotrajno smirivalo njegove duševne bolove i muke razuma, sada to više nije slučaj:

“Jevanđelje mi na stolu,
Najbolje takoj bedi tešilo,
Badava…”

Laza Kostić je imao potrebu, da svoje čitanje Otkrivenja učini što tajanstvenijim. On najpre među redovima knjige Otkrivenja, čita Ruvarčevo ime, da bi istog časa u Lazinu sobu stupila neka bela senka ili avet, sam duh umrlog Koste Ruvarca. Od svog voljenog, nedavno umrlog prijatelja, Laza očekuje istinska objašnjenja, ne toliko Jevanđelja koliko proročke knjige Apokalipse i u njoj mogući odgovor na bitno pitanje hrišćana o jamačnosti opšteg uskrsa. Sva pitanja uključujući i kobno pitanje Lazine epohe: ” Ima li Renan pravo ili ne?”, Ruvarčeva sen vešto izbegava, čas se podrugljivo odnoseći prema zemnoj površnosti i Lazinom slepaštvu, čas samo pitajući Lazu žarom pitljivim o svojoj ljubavi, da bi na kraju posete očekivani odgovor ipak stigao, upravo iz Apokalipse.
Ali zašto onda nepotpun i krnj?
Kao što je poznato, već u prvoj glavi Otkrivenja 8. stih, pisac Apokalipse objavljuje reči jagnjeta, sina božjeg, Isusa Hrista, koji za sebe kaže:”Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest i koji beše, i koji će doći, svedržitelj.” Bez obzira na poreklo knjige Otkrivenja, ove reči jasno svedoče istinu i poruku sva četiri Jevanđelja, naročito četvrtog, poruku, koja glasi da je Bog, odnosno njegov ovaploćeni Logos, Isus Hristos, početak i kraj sveta. Kao što je Bog Alfa, prema Knjizi Postanja Starog zaveta, stvorio svet iz ničega, tako je u njegovim rukama, rukama omege i kraj sveta, koji će biti označen apokaliptičnim događajima na zemlji, drugim dolaskom Isusa Hrista i vaskrsenjem mrtvih.“
Na Lazino pitanje Ruvarčevom duhu, da mu pozajmi onostrana znanja,među njima i ona o vaskrsenju mrtvih, posle malog okolišanja, stiže odgovor duha: “ Zaori glas ko podzemni grom – Alfa i Omega.” Odgovor Ruvarčev je je odgovor istinskog hrišćanina. Za ovako ortodoksno shvatanje hrišćanskog učenja o početku i svršetku sveta, Laza Kostić je dobro znao, kako iz čitanja Jevanđelja i Otkrivenja Jovanovog, tako i iz brojnih razgovora, koje je vodio sa duhovnim licima u manastirima, koje je posećivao.
Obrt u pesmi, kada je Ruvarčev duh gromoglasno potvrdio onu istinu, koju je Laza poznao, ali za koju mu je bio potreban i dokaz s one strane, donekle je bio neobičan i neočekivan. Kada duh Koste Ruvarca želi da istinu o Alfi pokaže i dokaže Lazi Kostiću na odgovarajućoj stranici knjige Otkrivenja, kada ugleda stih i trijumfalno uzvikuje:” Ha, evo ga! Gle , ja sam alfa.!”, dešava se nešto neobično, gost iščezava. Lazin pogled na knjigu, pada na početak strasti Hristove, Hristovih stradanja,, izdajstvo Petra, petlov kukurik, što sve čini da Laza spontano uzvikne: ” Gle prokletnika. Prevario me.”

 Apokalipsis_XVI

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.