Još nije vreme, Marko Jović

Filed under: Broj 92 - novembar 2019,poezija,poezija i proza |

Još nije vreme

Tvoji koraci mirišu na novembarsku krv, na avgust i broj četrnaest. Njihovi otisci izbijali su po beogradskim pijacama i kiša je pretila da će probiti kosti mrtvog vojnika. Mi smo nastali iz plave vatre podzemlja. Potomci blata i drveća čija se kora maskira bojom patlidžana i kojima lice uvek poprimi oblik crnog kaputa. Pričaj mi o svojoj smrti. O bolu dečaka što navlači čarapu iznad kolena da otac ne shvati da je igrao lastiš. O džinovskim rukama čiji zagrljaj nikada ne prelazi ramena.

O ponoru kao živoj materiji kojom bojiš kožu i slušaš zvukove iz njene utrobe, a oni pulsiraju. Dva mrtva čoveka su sanjala isti san sa dva različita polariteta istog prostora. Moje uverenje da je Sunce zatočeno u vreći i poriv ruku da njena tama zauvek traje. Bol ukomponovan u tvom disanju, razložen po prstima duhova. Simbolika horor filma na prozoru i život pogrebnika isklesan u oknu. Melanholija je zbir senki u snegu. Para koja se kovitla iz usta i oslikava pejzaž kojim ću trgovati. Kad pogledam prema nebu, vidim sirenu kako me ljubi dok se davim. Smrt i patnja. Ta tržnica za čuvare logora i zooloških vrtova. Predskazanje budućih uspomena koje bole kao koncept jučerašnjeg dana. Jačina kojom potiskuješ glad i vadiš kartonsku kutiju s jajima iz frižidera, a tvoja mačka me grebe po nozi i krv se nazire iznad stopala. Davno pre toga, otac je vijačom udavio neopaženu reinkarnaciju Alis Manro, dok je majka vodila računa da kafa očuva stari miris i aromu sa reklame. Kako ćemo umreti unatraške dok je tvoja glava ugravirana na mom ramenu? Daljina koja čeka da nas sažvaće kao što tvoja mačka čeka da me ujede za nožni palac. Ti i ja smo hodali po prozi i poeziji. Po obodu pekara i autobuskih stanica. Sve je to predsimbolika smrti kroz koju ću živeti kao pogrebna uspomena. Možda je umreti svojevoljno suština. Ugurati u muzičku kutiju tvoje indigo dodire i zube od slova. Mrak će uvek pronaći put do naše kose. Poput reke koja je savladala planinu, ovi će kilometri udisati mrak. Bez reči, saglasni u svojoj samrtnoj tišini impresionističkih kompozicija. Mrak je kad skuvam čaj od nane da udahnem tvoj miris kog nema. Kad presolim hranu i natrpam usta hlebom. Kad pišem poeziju na silu da te oživim i dok slušajući muziku vaskrsavam tvoj glas. I kad prezirem maternji jezik što nema učestalije participe. Moje reči smrde na pseće granule i ja znam – to je ponovni dolazak smrti.

Marko Jović, rođen 17. marta 1998. u Beogradu. Studira na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljena mu je zbirka pesama ,,1862.“(nagrada na Limskim večerima poezije), a njegova poezija se može pronaći i na mnogobrojnim internet portalima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.