Još jedan krug – satirična priča

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,satira |

Izlazili smo često u kafić „Gluvarenje“ – reče Darko Vulević – mesto koje se nalazilo između starog sajdžije i „žute“ pekare u kojoj su pravili najbolje štapiće sa makom i belim vinom.

Tada mi se veoma dopadalo da igram ulogu „filozofa života“. Po ceo dan krivio sam se na barskoj stolici, lokao pivo za pivom, i sa meni sličnima rugao se i sa ismevao mlade, nadobudne politokrate koji bezdušno i bez ikakvog obzira koriste pogodnosti koje im donosi članstvo u nekoj od političkih stranaka.

Najviše smo se bavili našim bivšim drugom Mirkom. Još u osnovnoj školi smatrali smo ga idiotom. Nekoliko dana nakon što se potukao sa Čvararom, nama omiljenom „likušom“ iz tada osmog pet (koristeći ljuti kečap iz menze kao sredstvo u samoodbrani), za vreme kontrolnog zadatka iz matematike, nama iz inata, prdnuo je iz sve snage nateravši profesora da nam, ozbiljno uvređen, pokupi zadatke pola sata pre vremena. Zbog toga ga počesmo bojkotovati. Sećam se da mi je jednom prilikom na velikom odmoru ponudio „griz“ njegovog sendviča. Pružio mi je poluodgriženu kiflu iz koje je virila balava salama sa otiskom njegove vilice, i punih usta mi promumlao: „Uzmi!“ Pljunuo sam na zemlju, upalio cigaru i, osetivši iskreno žaljenje prema tuposti kakvoj su skloni valjda samo ljudi, udaljio se od njega ne izustivši ni reč.

Nakon što je sa mukom završio hemijsku srednju, Mirko se zaposlio kod svog ujaka na auto otpadu. Sem dangubljenja, povremenog činjenja štete i potkradanja svog ujaka ništa drugo nije znao. Ujak ga zato posla svom najboljem prijatelju, predsedniku opštine. Ovaj ga prvo učlani u svoju stranku, pa ga zaposli da radi kao noćni čuvar u katastru. Tu je Mirko upoznao rumenog, glavatog i nepismenog čuvara, Gorana iz Malog Požarevca. Jedne noći, dok su obezbeđivali objekat od klošara i pacova, Goran mu reče da je nakon dugog „razmišljanja“ čvrsto odlučio da postane predsednik opštine. Trebao mu je samo neko ko će da umesto njega potpisuje rešenja. Nakon dve sekunde „razmišljanja“ Mirko pristade da postanu ortaci.

U jesen 2007. diplomirao sam na Višoj poslovnoj u Beogradu. Trebalo je naći način da otplatim silne veresije pomoću kojih smo svakodnevno kvasili alkoholom svoja nezasita usta. Tražio sam posao moleći se da ga ne nađem. Dobro je bilo i ovako.

U „Gluvarenje“ dolazila je i Ćurka. Bila mi je devojka u osmom razredu. Uvek u pratnji dve iste drugarice, ispeglane i utegnute „šmizle“, poput dosadne bube koja se uporno zaleće i mahnito lupka po užarenom lusteru, zvrndala je od stola do stola pridobijajući omladinu za političku stranku čiji je član bila. Nakon što sam raskinuo sa njom, negde u leto 96’, skoro pola godine slala mi je svakodnevno po jedno pismo. Tri do četiri pasusa prepunih ispraznim i besmislenim rečenicama nakićenih patetikom i banalnom lirikom, potpisivala je sa: „Tvoja pernata uspaljenica!“

Od političkih „neistomišljenika“ nije zazirala, naprotiv. Kresala se uglavnom sa kim je stigla. Sa novim predsednikom opštine Goranom iz Malog Požarevca to se podrazumevalo. Sa svim muškim članovima opštinskog odbora svoje stranke takođe. Čak je spavala i sa Mirkom, kasnije predsednikom podmlatka rivalske političke stranke i njenim kandidatom za poslanika u Skupštini.

Mada je nosila groteskan nadimak Ćurka nije izgledala nimalo naivno. Nečeg prljavo izazovnog bilo je u njenoj dečakčki potšišanoj frizuri, njenom dugačkom, „ptičijem“ vratu, „kruškastoj“ figuri i u njenom vrckavom hodu pri kojem su joj puni i mesnati bokovi, utegnuti u uske farmerke, izazovno tresli „kipeći“ na sve strane. Raširenih ruku bacala se u naručje svakom muškarcu kog je poznavala, šireći pri tom za sobom slatkast miris znoja i dezodoransa zbrčkan među svojim pazusima i nabubrelim dojkama.

Kad god bi me ugledala glumila bi naivnu oduševljenost. Nogu okovanih dugačkim kožnim čizmama sa visokom potpeticom, hitala je ka meni vukući se slično nordijskom skijašu. Cičeći poput gice skakala bi mi u krilo i potom, nalik našim dalekim, majmunolikim precima, dugo i nežno trebila mi perut sa kose. Čim bi shvatila da me uopšte ne interesuje pred kim se skidala gola i širila svoje noge prethodno veče, i nakon što bih joj par puta glasno podrignuo na uvo, dureći se i praveći se uvređenom odlazila bi od mene do stola nekog drugog „bivšeg“. Prezirući njenu plitku pamet posmatrao bih je kako izaziva muškarce nudeći njihovim rukama svoje jeftino meso. Kafić je uglavnom napuštala uz pratnju kakvog „buzdovana“, ne propuštajući priliku da me svaki put čežnjivo pogleda preko svog ramena, dajući mi jasnu poruku: „Kad nećeš ti ima ko će!“

Uveče sam redovno razvijao svoje moždane vijuge igrajući šah sa školskim drugarom Stevom. Prazne pivske boce bile su nam šahovske figure, a barski sto šahovska tabla. Obrtali smo i obrtali su nam turu za turom, nadoknađujući tako figure koje smo „gubili“ za vreme naše igre. Inače, Steva se nekoliko puta povlačio iz civilizacije u šumu. I svaki put vraćao bi se mrzovoljniji i nezadovoljniji nego što je odlazio. Bežao je od ljudske površnosti. Prezirao je naše vršnjake koji su po ceo dan „kljucali“ nad tiketima u kladionicama, i potom razdraženi opštim, navijačkim ludilom hvatali jedni druge za guše svađajući se koji od engleskih fudbalskih klubova bi kupili da u džepu imaju milijardu evra.

Ipak, najviše od svega prezirao je dokolicu i nerad kojim smo uporno i predano tupili svoj um. Iskreno se zato divio Ničeovom Zaratustri, mudrom proroku koji je u osami tražio i nalazio mudrost. Steva po svom sopstvenom priznanju sem „veprovih brabonjaka“ ništa drugo u šumi nije uspeo da pronađe. Tišina šume i insekti ga nažalost nisu mogli načiniti boljim čovekom…

 

***

 

Bila je to jedna od onih retkih večeri kada uličnim vazduhom nepravilno pomešani lebde mirisi alkoholnih isparenja i fine prašine sa asfalta, i kada se čini kao da je sve na ulici pijano, čak i lajavi psi lutalice.

Po običaju još od jutra klatio sam se na „svojoj“ barskoj stolici. Mislim da sam odigrao lovcem na c4 i da sam Stevi ozbiljno pretio matom, kad osetih dahtanje u uvo. Ćurka mi gurnu svoj palacavi jezik pa poče da mi sisa i žvalavi ušnu školjku. Jednom rukom obgrli mi struk, a drugom, u ritmu pesme sa zvučnika, stade da mi stiska prepone. Tiho mi šapnu: „Darko, matiraj mene ako možeš…“

Mutilo mi se u glavi što od alkohola, što od jetkog i neuobičajeno reskog mirisa Ćurkinih jeftinim dezodoransom naprskanih pazuha kojim me je zapahivala.

Na trenutak ona se izgubi.

-Pusti gusku! – zareža Steva.

-Misliš Ćurku? – rekoh.

-Igraj, nabijem te na stojka! – reče on rušeći „lovcem“ mog „konja“.

-Sad ću da se vratim – kazah mu.

Posrćući ustah sa stolice i uputih se ka toaletu. Međutim, usput promenih mišljenje i krenuh pravo ka izlazu. Izađoh napolje iz kafića, pa pređoh ulicu otkopčavajući šlic od pantalona. Stadoh potom uz neki zidić i počeh da ga zalivam. Osetih na sebi Ćurkine hladne ruke.

-Imamo u stranačkoj kancelariji jedan dobar kauč. Ne škripi ni malo. – šapnu mi ona, pa potrča niz glavnu ulicu, pravo ka zgradi gde su se nalazile prostorije političke stranke čiji je član bila.

Krenuh za njom. Kao omamljen nisam skretao pogled sa njenog vrećastog dupeta koje joj se uporno treslo pri trku. „Razbucaću je!“, rešio sam.

Ona dodatno ubrza i zatim naglo skrenu i izgubi se u ulazu jedne od retkih višespratnica. Potrčah pa skrenuh gde i ona. Na ulazu u zgradu dočekaše me masivna vrata „ukrašena“ upozorenjem: „Зaтvaрaj vрaтa, vuчe прomajna!“ Uđoh unutra i nađoh se u prostranom i slabo osvetljenom hodniku. Sa desne strane od ulaza nalazila se staklena kabina u čijoj tami je pred uključenim televizorom dremao mladi, proćelavi čuvar. Pokucah mu na prozorče. On se trže iz polusna pa protežući se poput mačora zevajući mi reče:

-Šta hoćeš bre?!

-Gde su političke stranke? – upitah ga.

-Idi uz stepenice, pa biraj. Svih šest spratova su njihovi… – odgovori mi mašući mlitavo rukom ka pravcu stepeništa, pa protežući se još jednom natenane, zavali se na stolicu i nastavi da drema.

Pođoh uz veoma dugačke i prilično strme stepenice. Odozgo do mene dopirao je nejasan žamor. Čula se povremena treska vratima. Prvi sprat beše osvetljen nejakom, sablasnom svetlošću neonke. Zidovi behu posvud oblepljeni stranačkim plakatima, ponegde išarani flomasterom. Vrata jedne sobe se otvoriše i iz njih kikoćući se izjuri nekoliko devojaka. Glasno protrčaše hodnikom pa se izgubiše potom u nekoj od soba.

-Darko! Darko! – čuo sam Ćurkin glas kako me doziva sa nekog od gornjih spratova.

-Razbucaću te… – „procedih“ za sebe pa zadihan krenuh dalje uz stepenice.

Što sam se više peo žamor je bivao sve glasniji, polako se pretvarajući u buku. Svuda po hodnicima spratova družila se besposlena omladina. Poput pokretnih skulptura, ukočenih udova i ne pomerajući se glasno su razgovarali i cerili se. Iz sobe u sobu cičeći pretrčavale su zadihane, utegnute ali i pomalo raščupane devojke na visokim štiklama, praćene raspojasanim mladićima uzjapurenih i rumenih obraza.

-Darko! Darko! – i dalje je do mene dopirao sada već nejak i nejasan glas.

-„Razbucaću te…“ – uporno sam ponavljao za sebe sve teže se penjući dalje uz stepenište…

Par stepenika pred poslednji, šesti sprat, ugledah Mirka. Obučen u sivo odelo, prekrštenih ruku stajao je sav važan iznad mene. Cerio se pokazujući prednje međusobno posvađane i bolesne zube.

-Dođe maca na vratanca. – reče mi ironično.

-Ma, teraj se u tri lepe! – odgovorih mu pa se okrenuh u nameri da krenem nazad.

-Čeka te tvoj drug, Steva! – viknu Mirko za mnom.

Okrenuh se ka njemu pa strogo kazah:

-Ne seri Mirko! Steva je u „Gluvarenju“, malo pre sam bio sa njime.

-Ako meni ne veruješ sigurno veruješ svojim očima. – reče mi on pa krenu. Zatim zastade, pa dajući poseban značaj tome polako, kao da snima horor scenu, okrete se i doda:

-Dođi, slobodno, prva vrata levo.

Potom nestade…

 

***

 

„Mirko idiot u „Armanijevom“ odelu! Jebem ti život!“, grizao sam se u sebi zbog te „kosmološke“ nepravde. Stajao sam na stepeništu i razmišljao da li da se vratim i sve zaboravim, ili da uđem na ta prokleta vrata. „Darko! Darko!“, glavom mi je neprestano odzvanjao Ćurkin glas.

Krenuo sam uz stepnište, popeo se na sprat i potom skrenuo ka prvim vratima levo. Na njima beše zalepljen stranački plakat sa kog se napuderisani idiot Mirko cerio, poručujući biračima: „Zgrabite šansu!“

-Evo ti, zgrabi ga! – rekoh glasno pokazujući srednji prst ka plakatu.

U tom trenutku čuh nekakvu vrisku kako mi se brzo približava s leđa. Ne stigoh da se okrenem a desetak mladih ljudi me je već preduhitrilo. Oni čoporativno i glasno uđoše u sobu, ostavljajući za sobom vrata otvorena. Iz sobe je dopirala muzika, ista ona koje se sećam sa brojnih ringišpila koje sam rado posećivao sa ocem kad sam bio klinac. Provirih glavom unutra. Iznenadih se kad ugledah pred nosom tamni paravan, sličan zavesi u pozorištu. Pogledah oko sebe pa slično detetu koje krišom zaviruje u bakin špajiz da ukrade galete i šape, odškrinuh polako zavesu. Preda mnom se prostre široka poljana i na njoj ogroman zabavni park. Razdragana omladina, okićena stranačkim obeležjima, jahala je na mnogobrojnim šarenim, buljavim konjićima. U ritmu pesme sa razglasa vrteli su se na ringišpilu u krug, vičući složno u glas: „Juuupiiiii!“

Pred blagajnom za „Kuću strave“ tiskala se masa. Čuo sam i neke komentare mojih vršnjaka iz reda. Jedan momak sa brčićima a la „Salvador Dali“, očigledno iskusan od ranije u vožnji „kućom strave“, bio je najglasniji. Okružen uglavnom devojkama koje su cupkajući u mestu otkrivale svoju strepnju pred ulazak, hvalio se ponosno:

-Ne brinite lepe moje, nije unutra uopšte strašno. Jes’ da od svud iskaču vampiri i zombiji sa likovima naših opozicionara koji se keze, arlauču, skiče i ciče, ali, verujte mi, to je toliko smešno i banalno da ja kada hoću dobro da se razveselim idem upravo u „kuću strave“!

-Ali ja žarko želim da vidim i naše stranačke lidere! Čula sam da je naš predsednik mnogo viši u prirodi nego na televiziji! Jesi li siguran da ovde nećemo sresti predsednika naše stranke? – upita ga jedna devojka, jedva vidno trepćući okicama ispod dugačkih i gustih šiški koje su joj zaklanjale pogled slično simpatičnom ovčarskom psu iz crtaća.

-Naše stranačke lidere možeš sresti jedino i isključivo u „kući smeha“! – samouvereno reče mladić, pa stade rukom da gladi krajeve svojih zanimljivih brkova.

U tom neko me povuče za rukav. Okrenuh se. Bio je to Steva.

-Jebeš šumu! Ovo je život! Da vidiš samo kakvu „balerinu“ imaju ovi Ćurkini! Keva! – oduševljeno i u jednom dahu reče Steva.

-Stevo, jesi li ti pri svesti?! Šta to pričaš?! – vikao sam unoseći mu se u lice.

Uhvatih ga rukama za ramena pa, kao da ga budim iz dubokog sna, stadoh da ga drmam. Međutim, on je stajao kao opijen preda mnom. Oči su mu se neobično caklile i imao je čudan, blaženi osmeh na svom licu. Ponavljao je buncajući:

-Jebeš šumu… Ovi Ćurkini iz stranke su keva… Kakvu samo „balerinu“ imaju…

Čuh ponovo glas iz daljine kako me doziva:

-Darkooo! Eeej, Darkooo!

Levo od nas dvojice nalazila se „balerina“. Nasmejana, gola do pasa i horizontalno pruženih ruku sa strane izazovno se vrtela oko svoje ose kriveći se povremeno pod različitim uglovima. Njene pune, plastične dojke sa krupnim bradavicama tamnim kao čokolada, podsetiše me na barbike kojima sam kao klinac krišom, da me sestra ne vidi, skidao minijaturnu odeću i potom ih dugo ljubio po njihovim glatkim, plastičnim telima, zamišljajući da su živa bića i da vodim ljubav sa njima. Po obodima „balerinine“ haljine ukrašene sitnim lampinjonima, u otvorenim kabinama, predajući se izuzetnoj brzini i milosti konstruktora podignutih ruku u vis vrištali su mladi ljudi.

-Zaljubio sam se! – reče Steva ne skidajući pogled sa ogromne, plastificirane žene.

Učinilo mi se da vidim Ćurku kako mi sa „balerine“ jednom rukom maše, a drugom zadiže majicu i pokazuje mi svoje bele dojke.

-Stevo, ’ajmo dok nije kasno. – kazah zabrinuto svom drugaru.

Međutim, moj drugar je već bio u redu za kartu.

Karte za vožnju „balerinom“ prodavao je Mirko lično. Koristeći isti onaj cinični osmeh po kom sam ga zapamtio još iz osnovne škole, jednom rukom je delio karte a drugom trpao novčanice u svoj džep od sakoa.

Kad nas vide Mirko raširi ruke i držeći ih razapete poput strašila krenu ka nama:

-Za moje drugare besplatno!

-Nosi mi se sa očiju! – rekoh mu.

-Bićeš ti odličan političar! Beskompromisan, energičan i veran istini! – odgovori mi Mirko cereći se.

-Ovo radim zbog Steve, a ne zbog politike! Jebala te ista!

-Cccccc, Darko, Darko… Nije lepo psovati pred ovolikom omladinom! – vrteći glavom reče mi Mirko.

Krenuh da ga udarim ali me red povuče napred ka „balerini“ koja je mirujući čekala nove „putnike“. Kao na prometnoj železničkoj stanici kada svi bezglavo jure u svoj vagon, omladina krenu ka krugu „balerine“ sudarajući se međusobno bez izvinjenja i bez imalo obzira prema drugima.

U tom opštem metežu ugledah jednu praznu kabinu, pa povukoh Stevu za sobom. Trkom uđosmo i sedosmo na mesta. Pogledom sam tražio Ćurku, ali nisam je video.

Neke „likuše“ u minićima sedoše naspram nas. Zjapurene u licima i pomalo raščupane hladile su se pušući svojim „nabildovanim“ usnama u svoje duboko zasečene dekoltee.

Smejući se komentarisale su:

-Ovo je, mislim, haos! Ludilo brate!

-Izgleda da sam tražio odgovore na pogrešnom mestu… – kaza mi Steva oblizujući usne jezikom i buljeći u gole noge svoje zgodne susetke.

-Ja sam Tamara, a ovo je Dragana. Mi smo članovi podmlatka stranke i radimo u opštini. A vas dvojica?

-Mi nismo članovi podmlatka i bezaposleni smo. – rekoh narogušeno.

-Ne birnite ništa, sad ćemo sve da sredimo. Recite nam svoja imena, mesto rođenja, matični broj, adresu stanovanja…

Tamara je nabrajala a Dragana je, kao prava sekretarica, držeći blokče u svom krilu spremno čekala da upiše naše podatke.

-Šta će vam naši podaci? – upitao sam.

-Pa da vas učlanimo u podmladak naše stranke, naravno.

-A zašto bih ja bio u podmlatku vaše stranke? – nastavih nervozno.

-Pa, mislim, kako zašto?! Pa zbog zaposlenja, naravno! – odgovori Tamara prevrćući očima.

Konačno se svi ukrcaše u „balerinu“. Polako počesmo da se vrtimo.

-Ja ne želim da budem član vaše stranke! – glasno viknuh.

Obe se nasmejaše. Steva takođe.

-Lepi moj, ne budi klinac. Od ideala se ne živi. Mirko je sjajan čovek i političar, on ti može pomoći… – nagnuvši se ka meni izazovnim šapatom kaza mi Tamara.

„Balerina“ stade da se krivi pod oštrim uglom postepeno ubrzavajući svoje obrtanje. Poče opšta vriska. Preko puta mene odjednom se stvori Steva u Draganinom zagrljaju. Tamara je sada sedela pokraj mene. Ona me zagrli pa poče da mi dahće u uvo. „Balerina“ je sve više i više ubrzavala, povremeno menjajući uglove svog kretanja. Od toga mi pripade muka. Steva se uveliko „žvalavio“ sa Draganom, a Tamarina ruka se po meni spuštala sve niže i niže. Opet poče da mi se pričinjava Ćurkin glas: „Darko! Darko!“ Osetih Tamarin jezik kako mi klizi niz obraz. Vrisak je bivao sve jači i jači. Stevina ruka šarala je pod Draganinom suknjom. „Darko! Darko!“, uporno mi je odzvanjalo glavom. Cika i vriska postadoše nesnosni. Prevrtalo mi se u stomaku. Počeh da se gušim. Odgurnuh rukom Tamaru od sebe pokušavajući da dođem do vazduha. „Balerina“ se toliko brzo vrtela da se cela konstrukcija poče zanositi levo – desno. Želeo sam da iskočim iz kabine, razbijem se i tako prekinem svoju agoniju. „Matiraj mene ako možeš…“, uporno je ponavljao glas. Konačno ugledah Ćurku. Njen „balerinin“ lik mi se smešio i namigivao mi pokazujući mi pogledom na svoje ogromne, plastične dojke. Najednom ruke joj se pretvoriše u krila a na mesto nosa stvori joj se kljun. Poče da pućka i da nesnosno krešti. Od silne muke, ne mogavši više da se uzdržim, počeh da povraćam svud po kabini. Tamara stade da vrišti i da me mahnito udara pesnicama. Steva i Dragana su uveliko svršavali…

„Balerina“ napokon stade. Uzbuđeni i puni utisaka „putnici“ počeše da izlaze iz svojih kabina.

Ležao sam u kabini, izvaljen na sedištu i polusvestan.

-Darko! Darko! – dozivao me je Mirkov glas.

-Još jedan krug… – probuncao sam.

Buči

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.