Jeretički Branko Ćopić

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,satira |

Šta o svemu što je do sada ovde napisano o satiri i „Jeretičkoj priči“ Ćopić misli danas?

Naše društvo ne zna, ili bar bi trebalo da zna, da ga ni jedna satira ne može srušiti! Ako se ja podsmevam nekim dogodovštinama i greškama u našem razvoju, to je zato što bih želeo da se greške isprave. U oštrim rečima, u satiri, vidim mogućnost da se svet menja i popravlja. Humoristi i satiričari su, po mom mišljenju, duboko humana stvorenja. Oni nikoga ne vređaju, oni o ljudima govore sa simpatijama i imaju ljubav za ljude sa kojima se šale. Ja ne bih pisao kada ne bih bio uvjeren da to radim zbog opšte koristi. Svest o potrebi pisanja satire treba da bude podignuta na nivo poslanja, misije.

-Postoji mišljenje da su satiričari i humoristi vrlo mrgodni ljudi?

-Pa, ne znam šta na to da kažem. Bilo je humorista i satiričara koji su vrlo mrgodno izgledali. Ja se sjećam, bio sam student kada sam prvi put video Nušića, tamo negdje pored knjižare Gece Kona. On mi je izgledao veoma namršten, smrknut, vrlo uozbiljen. Međutim, ja mislim da uopšte nije pravilo da su humoristi u osnovi tako mrgodni ljudi, ćutljivi. Ima i takvih. Evo, na primjer, Duško Radović. Kad ga čovjek vidi onako smrknuta, prepadne se, ali čim progovori, to već humor sipa i vrca iz njega. Ja sam sasvim drugi slučaj. Rodio sam se tamo na granici između Like i Bosne. Roditelji su mi Ličani, a poznato je da Ličani vole humor i da od njega prosto žive. Tako je, eto, i sa mnom. Volim vic, volim šalu, volim humor, volim i sam u društvu da se raspričam, jer to mi je pričanje vezano i za detinjstvo.

-Humor je neprestano prisutan u Vašoj prozi, pa ipak moram da Vas pitam zašto se, bez obzira na sve, opet ne bavite satirom? Imali ste uspeha, i Vaše satirične priče ostaće sigurno u antologijama jugoslovenske književnosti. Da li ovo naše današnje vreme pruža dovoljno motiva za satiru i humor?

-Naše vrijeme je izvanredno pogodno za humor i satiru. Međutim, vidim, nešto se ne piše. Ja sam se posvetio ovoj lirsko-humorističkoj literaturi i mislim da mi to najviše odgovara. Volim taj lirsko-humoristični način prilaženja stvarnosti. Pravoj satiri ja nešto i nisam naročito sklon. Ne volim ja mnogo da ujedam. Više volim jedan prostosrdačan lirski humor. Humor treba da učini da ona lirika ne bude previše sentimentalna i sjetna, a lirika učini humor prijatnijim, ljepšim, dade mu neki poseban sjaj…

-Da li može sve da se obuhvati takvim načinom pisanja, jer satira je, u krajnjoj liniji, put ka progresu, ona teži da promeni sveta na bolje. Prema tome i u njoj ima nečeg lirskog, ako se svet promeni i ako se mane pretvore u ljudske vrline?

-Ma sad su satiričari prešli na neke aforizme. Uzmeš, recimo, Viba ili niz drugih, oni imaju vanredno dobrih aforizama. To su uzeli, ja mislim, od onog Jirži Leca, ili ne znam od koga, pa tako u jednoj rečenici daju sažeto čitavu jednu situaciju. Ne znam od kuda se to uvrežilo kod nas, ali mislim da je baš od tog poljskog satiričara Jirži Leca. I tu su dostigli visok nivo, naročito Vib, koga sam ja možda najviše pratio, više nego ostale. Imamo i mi satiričara drukčije vrste, recimo Eriha Koša sa njegovom knjigom „Sneg i led“ i sa nizom drugih njegovih knjiga. On je nekako nepravedno prećutkivan; međutim, mislim da Erihu Košu ove satirične stvari, i to dugog toka, romani, vrlo dobro leže. On će tek kasnije biti ocenjen kako treba. Ili recimo, Fadil Hadžić koji je drugi čovjek, drukčiji, topliji je malo i nije satiričar, više je komediograf, više naginje komediji, bez onih satiričnih oštrica. Tu sam, možda, nepravedan prema ljudima koje nisma pomenuo. Eto, Duško Radović koji je preko puta mene… radi gore na vrhu „Beograđanke“. On je vanredan satiričar, humorista, koji svakog jutra, što bi se reklo, proizvodi humor i satiru…

-Kada smo govorili o satiri, mislio sam na pravu satiru koju je kod nas začeo Radoje Domanović. Vi ste direktan naslednik takve vrste satire u Jugoslaviji, satire koja je nemilosrdna i koja oštro govori o određenim pojavama kroz metaforu, kroz alegoriju. Nadam se da i Vi mislite da danas ne postoji prava satira u jugoslovenskoj književnosti, satira a la Radoje Domanović i Branko Ćopić – koji je odustao od satire?

-Pa, izgleda da je tako. Kažem, ja sam počeo sa tom satirom, ali zbog čega sam se od nje udaljio…

-Da li je to strah?

-Pa, nije strah nego sam malo ćutao, malo sam, šta ja znam, pa onda ne znam ni sam zašto sam prestao i prešao na drugu vrstu…

-Da li za pisca, satiričara, postoje zabranjene teme?

-Nema zabranjenih tema, iako ponekad, kao u vrijeme kada sam objavio „Jeretičku priču“ i druge satire, vlast, ili pojedinci na vlasti, nisu mislili tako. Postoje samo teme koje nisu dolične za humorističnu ili satiričnu obradu, kao što su naprimer, bolest, nesreća, siromaštvo… Ali, ako nisu zabranjene, teme su zapostavljene, niko ih ne uzima za predmet svog književnog interesovanja. Oko nekih tema naši pisci obilaze kao mačak oko vrele kaše.

Kad god dođe neki Domanovićev jubilej, eto mnogima prilike da se isplaču nad sudbinom srpske i jugoslovenskie satire. Jer, stvarno, od Domanovića, od „Dange“ i „Vođe“ nismo makli ni pedalj. Tapkamo u mjestu i divimo se Domanovićevoj hrabrosti. Pogledajte „Jež“! Na šta on liči? Kao da su ga dva puta prokuvali! Nešto se pravi lažno ozbiljan. Ni traga od satire! Televizija, koja bi mogla najviše da pomogne razvoju humora i satire, izbegava nekako da se prihvati snimanja takvih emisija. Sjećam se kad su na sva zvona udarali po „Našem malom mistu“! A taj Smoje je rasni humorista. Mislim da bismo se morali postidjeti pred Domanovićem i Nušićem i Marinom Držićem. Mi smo daleko ispod njihovog nivoa i teško da će ih iko preteći ako se ovako nastavi sa izbegavanjem pravog humora i prave satire. Oni su svojom satirom sjekli, a zna se – što je nož oštriji to manje boli, a naši „humorističari“ i „satiričari“ po novinama pogađaju cilj koliko i vojnici kad se najedu pasulja.

-Zašto se ne vratite satiri?

-Moram da se vratim satiri i da napišem još jednu satiričnu priču, jer vidim da ima puno materijala. Mislim da je u ovom našem vremenu potrebno malo više satiričnih tekstova. Moram da prekorim moje mlađe kolege: previše razmišljaju, dvoume se, ne znam šta već misle. Neki od njih zaključili su da treba ćutati. Ja se sa takvim mišljenjem ne slažem. Ako ova pauza potraje duže, šteta može jednog dana da bude očigledna. Pored ostalog, ovu situaciju koriste i neki netalentovani i lažni satiričari koji s vremena na vrijeme ispaljuju svoje ćorke, tek toliko da se ne može reći da mi nemamo satiru.

-Zar se, posle svega što se dogodilo 1950. godine, usuđujete da ponovo pišete saitru?

-Nikada ne mogu da zaboravim šta sam sve preživeo pre više od 30 godina. Bilo je velikih neprilika, jer ljudi tada nisu bili navikli na satiru. Ne znam, da sam primljen drugačije, možda bih do danas napisao više satirčnih knjiga.

-Da li se može stvarati neka vrsta kompromisne satire?

– To je apsurd! Satiri treba klima. To važi i za komediju. I treba čak, ne samo iz svoje svesti već iz svoje podsvjesti, ukloniti sve tutore, sve te „babice“, vrtlare i povrtlare u našoj cvetnoj literarnoj bašti iz koje se satira najpre plevi kao neki štetni čičak. Možda bi trebalo biti manje uveravanja o slobodi stvaralaštva. U visokim planinama niko ne govori o čistom vazduhu niti piše traktate o smogu. Što se mene tiče, ja svoj književni posao dobro znam, i meni nisu potrebni nikakvi književni tutori ni vođe. Svoj književni posao obavljam maksimalno savjesno i sebi sam najstroži sudija kad je u pitanju umjetnički moral. Zato mi teško pada ako ponekad moram da tupim neku oštricu ili da nešto sjajno prećutim. Pa, ipak, najapsurdnije je kad vidim da neko počinje da se boji pisaca. To je najbolji znak da sa njim nešto nije u redu i da se boji umetničke istine o sebi. Kroz čitavu istoriju poznato je da nikada nisu imali pravo oni koji su gnjavili spisatelje. Jednom je Krleža rekao: „Od istorije se niko nikada nije ničemu naučio!“ Meni se čini da se iste greške ponavljaju jer savremenici priznaju velike umjetničke istine tek od onih pisaca koji su poodavno umrli. Živom piscu nikada ne dozvoljavaju da bude prorok. Čak ni na kratkom razmaku. Makar samo mjesec dana unaprijed. Uvijek se dobro zna ko je prorok: onaj ko ima bradu i moćnu trubu.

Deo iz razgovora pisca knjige „Jeretički Branko Ćopić“ Vladimira Bunjca i Branka Ćopića

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.