JEREMIĆ I SRPSKA NOVA GODINA U UJEDINJENIM NACIJAMA

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,muzika |

 

viva-vox

U okviru proslave Srpske nove godine u organizaciji Vuka Jeremića,  u Ujedinjenim nacijaman je nastupila horska grupa Viva Vox.

Svi mediji su zdušno pozdravili taj čin (a oni koji nisu, nisu ni preneli niti blatili – mislim na RTS), promovisanje srpske kulture i slavljenje različitosti. Međutim u tome svemu nisam video српску već pozapadnjačenu srpsku muziku, kulturu.

Lepo je to što su tamo nastupili ali više je nastup delovao kao solo nastup neke grupe pre nego kao prikazivanje naše kulture (ako je uopšte i ima?).

Članovi hora nisu obučeni u srpske nošnje, nisu igrali tradicionalni ples, više od pola pesama je bilo na еngleskom, naziv grupe takođe na stranom jeziku, nije bio nijedan srpski instrument već hladni unificirani globalizovani glasovi iamerikanizovano izvođenje. A takva muzika koja spaja različite kulture se zove World a ne etno ili nacionalna.

Bravo za Viva Vox i za pet minuta slave, ali nisam uživao jer mi se nije svidelo ni izvođenje ni  nastup.

Ali, koga poslati u tu političku instituciju i, na kraju krajeva, zašto im pevati? Zašto pevati bilo kojoj političkoj instituciji, Evroviziji ili političaru osim za malo slave, para i guranja tvoje muzike po medijima?

Đorđe Balašević je pevao Titu, DOS-u i na kraju Tadiću; Bora čorba DOS-u a Bajaga DS-u; U2 i Lana Del Rey američkom predsedniku, Katy Perry i Marilyn Monroe američkim vojnicima na Bliskom istoku i u Vijetnamu… Niko ne kaže da im muzika nije popularna ili O.K., ali po koju cenu? Ne postaju li njihovi slušaoci preprodani političkim umesto umetničkim idejama?

U filmu Woody Allen-a “Vicky Cristina Barcelona  (2008)” je španski pisac spalio sve svoje pesme tvrdeći da čovečanstvo nije dostojno njih. Francuski kompozitor Jean-Baptiste Lully je spalio svoja muzička dela pred smrt (iako je sakrio kopije). U srednjovekovnoj Firenci si morao da budeš član esnafa ne bi li dobio posao umetnika, a postao cenjen tek kad prestaneš da popravljaš (prepevavaš tuđa) i proizvodiš svoja dela i od zanatlije postaneš umetnik.[1]

Da li će od zanatlija postati umetnici i koliko je karijerno koštao ovaj nastup to samo članovi grupe Viva Vox znaju. Nije se mnogo promenilo od italijanskih mecena do današnjih PR menadžera. Svako svoju robu gura gde misli da će biti kupaca. Svakom strpljivom slušaocu i posmatraču biće jasno kroz neko vreme zašto se ovo sada ovako dešava, “zato se život mora živeti unapred, a razumeti samo unazad”.

 



[1] Danijel Dž. Borstin, Svet stvaranja, Geopoetika, 2004. Beograd

 

Đorđe Štefan

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.