Jelica Kiso: Homo duplex

Filed under: afirmator,broj 19 - okrobar 2013,poezija i proza,proza |

homo-sapiens-1Priča ulazi u telo, vižljasto i dugačko, svetlo, pegavo, drugačije. Telo se kreće pod dejstvom koje sam ja učinila na njega. Svetlosnom kupom obasjavam lice koje kao da vidim prvi put. Opozicija na tom licu je bila očigledna u zavisnosti od toga s koje strane bi se gledalo: jedan poluprofil odavao je mladog čoveka, oblih linija, nedoslovnog i lutalačkog oka, nosa blago podignutog i prkosnog. Na drugom poluprofilu, opet, mogla se videti kost dugačkog staračkog nos, oko uvučeno u tamu senke i vremena, seda glava (gola polovina globusa), razvaline starosti na obrazima i bradi. Različite polovine priljubljene jedna uz drugu (kao Janus), bile su okrenute jedna od druge: jedna noga u farmerkama, a druga u pantalonama od štofa, tako što je jedna zakoračila ka budućnosti, a druga ka prošlosti. Po svemu, nepodnošljiva montaža! Vertikalno raspolovljen na starca i mladića, delovao je jadno i povrh svega ružno. Izvesna težnja ka iluzornosti očitavala se na celom licu, izbijala je podjednako i s jedne i s druge polovine, kao zajednička osobina i jedini konekt.

            Pojava nakaradnog i androidnog čoveka mogla se objasniti kao jasno suprotstavljanje starosti i mladosti, očeva i dece, izvornosti i individualnosti, takoreći na nivou kulturnog suprotstavljanja dva, po vrednosti, različita i sukobljena sveta. Ukoliko bih, s druge strane, poželela da objasnim ovaj neprirodni fenomen, morala bih znati njegovu priču, priče; njegov život pre ovog trenutka morao bi mi reći kako se on najpre sastojao od dva čoveka rođena u isto vreme, kako su ta dva čoveka živela u sasvim drugačijim uslovima, kako je jedan, ovaj stariji, živeo na zemlji, a drugi, mlađi, na nebu, gde se taj mlađi kretao brzinom svetlosti, u stvari brzinom sasvim bliskoj svetlosti. Njegova priča bi mi takođe morala reći da su se jednoga dana njih dvojica srela, privučena magnetnom silom, ili ko zna kojom kosmičkom silom, kako bi se spojili u jedno telo, u telo ni ljudsko ni zversko, kada su takođe morali videti da je ovaj koji je živeo na zemlji stariji od onoga koji je živeo na nebu.

            Fizički rascep njegove ličnosti dalje me je naterao da pomislim da je u njemu zasigurno vladao nemir dva čoveka kojima je očigledno bilo tesno u tim oprečnim utegama kože koja je, avaj, bila rezervisana samo za jednoga. Oprečni delovi su se oštro spajali, prodirali jedan u drugi, a da ni jedan nije imao prevlast, čineći tako jednu prostu i grubu podeljenost, deobu čoveka kao jedinke. Potom sam mogla isto tako da primetim da je taj čovek, ta dvostruka ličnost, morala biti bez središnje tačke ka kojoj bi se, po principu međusobnog privlačenja, sve druge tačke sunovraćale. Sada kada je ovako podeljen na dva dela (za ovaj argument je od manjeg značaja na koliko delova je bio podeljen), on je zapravo i potpuno raspršen, baš kao što je u kosmosu sve raspršeno. Svaka tačka bi se podjednako mogla smatrati središtem, jer ni u tom čoveku, kao ni u kosmosu, ne postoji ništa što bi označilo početak, niti ono prvo.

            Etički gledano, ovaj čovek je nesaglasan i paradoksalan. Fizički gledano, on je vrhunski hedonista i perverznjak. Politički gledano, on je anarhista. Religijski i filozofski gledano, agnostičar u najboljem slučaju, a može lako biti i materijalista. Muzički gledano, on je komad za sviranje udvoje (duet). Dramski gledano on je melodrama u kojoj igraju dva lica (duodrama). U ljudskom smislu, on je homo dupleks, licemer, blizanac. Gledano iz perspektive najbližeg komšije, on je nekulturan, jedan ga uvek pozdravi, dok mu drugi okrene glavu. Književno gledano, on je narator. Ali da tragedija bude veća, uz sve napore da rascepljenog čoveka uguram u neku tabelu, da ga uprostim nekakvim dijagramom, čini se sasvim uzaludno. Ni jedna koordinata mi ovde ne može pomoći, zato što je svako obeležje jedne polovine automatski suprotstavljeno prirodi druge polovine. Kakvo god klasiranje da upotrebim, ono se raspada pred mojim očima, kruni i nestaje, kao da se njegova dvostruka priroda jednako klanja i bogu i đavolu (što je zapravo tačno). Njegove su osobine, ma koliko izuzetne, sasvim jalove i neproduktivne. Čim bog nešto stvori, đavo rastvori i uništi. Ako bih se pitala ko je mogao roditi ovakvo stvorenje, zar ne bih istom bila protiv geneze? Rođenje, postanak, poreklo, stvaranje, praistorija, Knjiga Postanja, sve bi palo u vodu!

            Krug kao da se zatvara isticanjem značajnih ograničenja koja stvorenje sadrži. Još je i paranoičan, i psihotičan, i opsesivan. Sve je to u njemu zato što je on uvek on, a da nijednog trenutka nije stvarno on.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.