Jelena Srećković – Ritmovi velegrada

Filed under: afirmator,broj-35-februar-2015,edicija "minijature",poezija i proza,proza |

amsterdamAutorka je učenica IV-8 Desete gimnazije “Mihajlo Pupin”

Tek si sa šezdeset godina shvatio da ti je život dosadan i jednoličan. Dosta ti je malog Milanovca, sa žutom crkvom u centru i vašara drugog avgusta, na Svetoga Iliju, jedinog dešavanja u varoši.

Nedavno si se penzionisao i napokon osetio slobodnim. Shvataš da je vreme da se nešto promeni. Za oko ti je zapala ponuda turističke agencije, put u Amsterdam.

Nedelju dana kasnije slećeš na amsterdamski Aerodrom “Šiphol”. Nesnađen stojiš na izlazu iz aviona. Šta se to obrelo pred tobom? Čini ti se da se rađa jedan novi svet. Ljudi te užurbano zaobilaze, gurajući te laktovima i putnim torbama. Svi idu ka svojim odredištima, a ti još ne znaš gde bi. Svakim korakom zapažaš nove hodnike, prolaze i pokretne stepenice. Kuda sada? Osećaš vrtoglavicu od svetlećih tabli sa informacijama o dolazećim i odlazećim letovima. Neumoljiva kloparanja točkića na koferima i nerazumljivi ženski glas na razglasu izazivaju ti nelagodu u stomaku. Jedini tračak mira, na koji si navikao, nalaziš u putnicima što sede u metalnim stolicama i klimaju usnulim glavama.

Odjednom čuješ silno brujanje, a potom tupi udar. Kroz ogromni stakleni zid vidiš da je još jedan avion upravo sleteo. Jedini se na to obazireš, putnici nastavljaju svoj užurbani hod.

Približavajući se izlazu, čini ti se sve dalji. Nervoza i napetost te zaposedaju. Umiruješ se mišlju da je to samo aerodrom, doduše veći od tvoje varoši, ali, opet, tek kapija na ulazu u grad: “Bože, kakav li onda mora biti taj Amsterdam?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.