Jedan KLIK menja sve

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,društvo,kritika |

Carl Pope (American, born 1961), Homeless

Mašta, maštica, širi se mir, i to su srpski pisci, jedan koji je pao, i onaj koji je došao umesto njega: jednom nedostatak, drugom prednost. 

____________________________

 

Zone, Grupe, Biblioteke, Časopisi, Udruženja, Izdanja, Zavisna i Nezavisna izdanja, Portali, Kursevi, Teorije, Knjige, Galerije, Ustanove, Crkve, Zavodi, Knjižare, Radne organizacije, Mreže, Prostori, Vibracije, Škole, Poetike, Kafane, Vremena, Parkovi, Gradovi, Radnje, Fondovi, Forme, Manifestacije, Projekti, Narodi, Tragovi, Reči i Beli zečevi.

Jukebox na ćirilici i latinici. Obilje konzumiranog. I istok i zapad. Čoveku je teško da se snađe, još i pre, da se zaustavi. Jedan KLIK menja sve. Jedan LIKE menja sve. Priklješten među mnoštvom ponuda. Pa i zaboravljen, upravo pregažen, suviše čak i za vakuumsku pakovanu kobasicu. A iznutra kao da nema više one dušice, onog finog mekog tkiva, nego izgrickane i izrezuckane džigernjače, jake dijareje i smrada. A da kompleksnost bude veća, ništa nije strano ni predaleko.

Srpski pisci znaju za ideološku zaslepljenost i zamku dogmi. U njihovom pamćenju je zapisano kako su se moćnici prezrivo izražavali. I danas, moćnici ne zatvaraju usta. Poguban skotski smisao, podmetanje smisla, mora da se prevede. Oni kažu da je to zadesilo i naše klasike, i da sada obaveštavaju mlade (koji lupetaju ili ponavljaju reči pacovi i zunzare), koje drže da su glupi, sa nečim kao novootkrivenim. A kada se nazdravlja u njihovim moćnim krugovima, nikada se ne zna pouzdano za šta se nazdravlja. A često je dopisivano da se pije za neslaganja, za uvek drugačije osporavanu istinu (koliko srpskih pisaca toliko uflekanih papira), a pije se i za mlade pacove i zunzare, za njih možda i najviše. Neviđena ideologija. Ideologija ispod stola, koja iskače samo onda, kao neman iz dubokih voda, kada tlo počne da vibrira, ali i to je bedna metafora, kada se dakle njihova egzistencija ospori i kada im sleduje pad, ma šta da je razlog njihovog pada. Ideologija postaje uže za koje se hvataju, toplo gnezdo njihovih novootkrivenih domova, pa ako su nekada bili samo amoralni, sada su samo alogični, čovečni, “ljudevni“, konačno i samo ono što artikuliše krik njihovog pada, taj krasnopis ljudskih prava koji se ispisuje iznad guste srpske šume.

Srpski pisci (a i srbijanski, i srbski) svakako ne padaju samo zbog ideologije, mada je ona često njihov alibi, nego i zbog niza brilijantnih lupetanja i subverzija, pa i razularene infantilne mržnje, razotkrivene manipulacije, pljačke i ko zna čega sve ne; iako svim pacovima i zunzarama, prema njihovom mišljenju, sve ovo izgleda tužno i siromašno, odatle se (naopako) određuje budućnost i srpske literature. Naime, odatle ovim blebetalima koja trabunjaju o pravima dolaze nova prava, obogaćena i po sledovanju. Svi demoni i duhovi, vi mi možete verovati, ima ih, doći će na srpske pisce. Zajedno sa najduševnijim potrebama, novcem i pozicijom, srpski pisci upisuju u rubrici zanimanje: pisac. I još, što je potrebno prema potrebama mecene i prema drugim klozetskim poslovima. Čisto, nenatrunjeno, idealno biće društva, samim sobom opravdano zanimanje, zanimanje sa poreklom, jedno lepo i opasno, sumnjivo zanimanje iz njihove mašte, koje i ne bi bilo toliko loše da ne obezbeđuje razna neopravdana poređenja, uhođenja, krivotvorenja i pakosti.

Ali srpski pisac opstaje, pošto je predator. Iznimno biva i jači. Ako je izvukao jeftino pivo i krompir salatu, drži se kao da je dobio loz. Sada će njegov novootkriveni socijalni program pisca učiniti svoje. Njegovo krhko biće pisca izliće “sveto pismo“, “isusove rane“, preveslaće sve one koji trče ispred njega, držeći pod kontrolom sva moguća ubrzanja (koja će ga uskoro, vaistinu uskoro, proganjati).

Mašta, maštica, širi se mir, i to su srpski pisci, jedan koji je pao, i onaj koji je došao umesto njega: jednom nedostatak, drugom prednost. Maštica, koja je zastranila, nekoga koji činjenice vara željama, onog srpskog pisca koji uvek ispočetka nije nalik sebi. I kako taj sprski pisac ostaje sam u svome padu, tako ovaj uključen stoji među jednakim glumcima revolucije. Nešto govori! Trenutak molim! Čita beleške. Jedva vidi. Jedva gleda. Opijen Vinjakom. Ali ostali slušaju samo sebe. Ako ga neko i čuje, najpre ga vidi. Pa saradnjica, ustupanje prostora, ustupanje kiseonika. Međutim, ubrzo taj kiseonik i prostor i ta nevinost bivaju falsifikat originala onih tvrdokožaca koji uvek dolaze na kraju, posle gužve, dolaze posle svega što se nije dogodilo, dolaze da nastave jurnjavu i trčanje već prema njihovim sposobnostima da pune i stvaraju gužvu od literarnih reči. A najčešće ne dolaze sami.

Ostali srpski pisci u publici ne zatvaraju usta. Pacovi i zunzare ne zatvaraju usta. I malo-malo kako se čuje hrabro ne, i malo-malo kako eksplodira psovka, i malo-malo kako nečije ime stoji precrtano, i malo-malo kako arognatno i bez osnova… Ovi jedni pisci, oni uvek hoće da okrenu ono što je na samom dnu da dođe odozgo. I to pod velom pisca, pod velom brižljivo izabranih citata, naoružani do zuba brižljivo izabranim citatima, obezbeđeni, tapacirani, plutaju kroz društvo srpskih pisaca, kao pisci, bez želje da svoja prsa izlože borbi, nego nečijim rukama, nečijim očima. Toliko. Biti zamenjen potpuno identičnim imitacijama, takvi kanda najbolje prolaze. Niko se neće usuditi da krene protiv njihovih kartonskih tenkova, malo ko. Oni govore u ime drugih… Ili da pitamo drugačije: koji kompleksi se tu stvaraju? kako se zovu srpske neuroze? da li srpski pisci uopšte imaju vremena za neuroze, komplekse i slične artikle sa markom?

Malograđanski srpski pisci su perfidni i lukavi, i to dotičući se vešto svoje profesije pisca, lajavo po svemu, pa i po kartonskim tenkovima… Ti koji laju… Zar zidovi nisu jedini povodi da se sve više buše? Šta bismo mi bez njih, bez takvih srpskih pisaca koji buše? Kao da zidovi još mogu dati neki smisao. Zidovi su prevaziđena stvar.

Srpskih pisaca je sve više. Pretovareni brod. Žućkasto smeđa vodica. Partijski nahuškani pevci. Njihovo razigrano razmišljanje koje ne cilja ni na šta, možda malo novca za benzin, Vinjak, a gde koji i za kesu duvana, sendvič… Ništa tu nema od laganog prijateljskog nesporazuma. Sve je p(r)opisano, sve se zna, a o mnogo čemu se ćuti ili polovično slovi. Zna se još samo kotrljati kamen. U to možemo da se uzdamo. U kamen. Kamenčić. Ostalo je zubobolja, da ti glava pukne. Ništa nije sigurno. Sve se ruši. Svi oni sebi nešto umišljaju. Nema fer-pleja. Ideje više ničemu ne služe. Zahtevi srpskih pisaca svode se samo na troškove.

A tabori, oh, tabori! Međusobno osnaženi poput pešadije, prve linije fronta, neprobojnog živog zida. Uniforme i medenjaci. Nespojivo. Sumanuto. Besubjektno. Strogo logično širi se “ludilo“. Baš posrano. Srpski pisci − tabori: saveznici, oprobali su život slatke odvažnosti i sada ga troše, baškare se u njemu, pa makar i koju godinicu. A najodvažniji srpski pisci deluju popularno, neporecivo, bože me prosti, neograničeno. Opštepoznato je da se pojedini srpski pisci međusobno hvale, i takva konstatacija, banalna i besramna, bez obzira na vrednost njihovih reči i stvaralačkih dostignuća, izjednačava “vrednosti“, preinačuje kvalitet, ublažava, “osrednjava“ i podmuklo zagađuje.

Horizont srpskih pisaca se udaljio, živimo razbacani i telefoniramo po potrebi.

 

 

piše: S. P.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.